Trenutak koji je mogao da promakne

Pitanje je statusa, u ovom delu sveta, živeti u kući. Put je dobro utaban, i jasna crta distinkcije. Svako ko odstupi ne čini to po izboru; znak je inferiornih finansija a i drugih slabosti, obično karaktera i odlučnosti. Kad se mladi par venča, ako su iz dobrog sloja, odmah kupe kuću; ako moraju da sačekaju, to ne sme da traje duže od rođenja prvog deteta. Trend ima svoje početke verovatno oko uspona privatne imovine, i služio je dobro klasama koje su ga gajile. Bitna je i uloga prostora – na ovom širokom kontinentu se ne štedi oko statusa.

Jedna od posledica je da mali broj dece odraste u zgradama. I da brojni među njima ne dožive dubinu prostora i važnost perspektive sa trinaestog sprata, recimo, dok se ne popnu liftom na vrh Empire State Building-a na porodičnom putovanju u Njujork, ili kad prvi put odu u Pariz. Zatečeni su redovno, iznenađeni, uplašeni pomalo dok stoje tako izloženi na uskom jeziku betona visoko iznad ulice kao da su odjednom deo ritualne ponude nebu. Dešava se tinejdžerima, dešava se odraslima, i maloj deci.

Danas su bili ovde njih troje – od tri, pet i sedam godina. Dvoje starijih se nisu osećali lagodno, ali onaj najmanji, on je bio spreman da poleti.

Uhvatiti samo delić spoznavanja sveta od strane dece je neverovatno iskustvo, i šteta je kako brzo odrasli zaborave neprocenjivost i ozbiljnost tog procesa, ali bilo je fantastično danas, gledati tog malecnog kako po prvi put vidi svet kao beskraj pred njim, i u njemu. On trenutak neće pamtiti, a meni je lako mogao da promakne, ali zapisan je tamo gde treba. Postoje iskustva, naročito u detinjstvu, koja utisnu duboke i oštre linije, promene sâm oblik osobe, ali iskustva koja zaoble, daju teksturu i mekost materijalu, ona su put ka remekdelu.

Toxic

Od ponedeljka do petka dobrih 9 sati, često duže, u dve velike sobe povezane širokim prolazom bez vrata, trideset ljudi koegzistira. Neprekidno ulazi i izlazi još desetak drugih karaktera. Neki među tim dodatnim su vrlo bitni, sa jako izraženim crtama Boga Oca, a drugi puno manje. Svi, do poslednjeg, su angažovani u igri osuđivanja, napada i odbrane. Motre se potezi i ponašanja drugih, prema sebi, ili prema drugima; izmeri efekat koji uvek varira od nefer i nepravde do blago pozitivnog koji stiže sa neoprostivim zakašnjenjem. Zatim se sve to prepriča nekom drugom, pa trećem, i nekad talas zamre pre sledeće obale, a nekad preplavi sve. Malicioznost cveta, ili vreba, ne treba joj puno za opstanak; ona je na dobrom tlu svuda, kao buđ. Budna inspekcija drugih je propisano ponašanje; merenje performansa se očekuje, i bar jednom godišnje sledi evaluacija. Anksioznost je još jedna buđ, uvek prisutna; cveta bez pupoljaka i draži. Ponekad se čuje smeh. Ne treba ga zamisliti kao išta više od nervozne reakcije i oduška brojnih nervnih sistema u overdrive-u.

Svi do poslednjeg se iznenade kad shvate da ih drugi ne vole; u te dve sobe, ili u drugim sobama bliže i šire.

Tri lica humanizma

Dženi se vratila sa odmora. Tri nedelje po Evropi, pet-šest zemalja i gradova; na par mesta su imali prijatelje a ostatak su organizovali sami, i po svom ukusu. iPhone je pun fotografija, i sve su dobrog kvaliteta, što je lep rezultat tehnološkog napretka.  Ona ih rado pokazuje svakome ko želi da vidi. To se svelo na par Evropljanki, koje gledaju arhitekturu i predele koje poznaju, i sa ove distance se čine kao san koji su sanjale davno, ili su bile deo njega. Dženi često žubori smehom, njen blagi alto guran životnom energijom i zadovoljstvom. Povremeno preko ramena zaviri i Moni, čije je ime puno duže u bangladeškom originalu, ali su se menadžment i ona dogovorili bili na početku njenog zaposlenja da će svima biti lakše ako ga skrate. I Dženi ima drugačije ime u originalu, iako verovatno puno kraće od Moninog, i njen primer je tipična praksa Kineza da usvoje, uglavnom nezvanično, anglicizirano ime radi lakšeg života. Ne čine to svi, i od originalnih kineskih imena koje sam videla još nisam naišla na neizgovorljivo, iako ko zna kako to njima zvuči. Ni Monino ime nije neizgovorljivo, ali ljudi su lenji, i obzirom da ni moje ime ne prolazi u originalnom izgovoru, ja sam apsolutno za skraćivanja, menjanja i odbacivanja svega što tereti život bez adekvatne nagrade koja bi svela stvari pozitivno.

Dženi je pokazivala svoju omiljenu atrakciju, Versaj, kad je Moni bacila bila pogled i videla raskošne odaje, zidove i nameštaj, pa komentarisala: ‘Europeans, they are so rich.’ Niko na to nije obratio pažnju; uostalom ovo je imigrantska zemlja u kojoj je zavist jedan od glavnih pokretača ekonomije. Zatim je Dženi pokazala Versaj spolja, sa njegovim masivnim pozlaćenim kupolama. Ni tu Moni nije mogla da odćuti, impresionirana preko svake mere: ‘Nije ni čudo, Evropljani su sve pokrali.’ Od nas.

Opaske nisu promakle Dženi, koja, kao i svi Kinezi, misli za Bangladešane i sve slične njima da su glupi i lenji i štošta još, kao što i Bangladešani misle za Kineze da su prefrigani na sto načina, ali Dženi ne bi nikada komentarisala, uostalom šta reći na tako neumesnu i nepozvanu izjavu u lice nečijem privatnom iskustvu putovanja, i lepom doživljaju.

Dok je Dženi simpatična i šarmantan primer kineskog stila odevanja, nepresušnog uživanja u karaoke provodu, i naročito lep primer stabilnog porodičnog života koji znači dobrog partnera i dobru decu, Moni nije suprotnost, jer nije nesimpatična, i ima dobru decu, posvećena je majka, za vrednost muža nisam sigurna i moguće je da ona misli da je budala, ali da li realno ili po sopstvenoj proceni, Moni čvrsto stoji na osnovi da život prema njoj nije bio fer, i odatle meri svet. To bi od nje stvorilo zanimljiviji slučaj za posmatranje od Dženi, koga to zanima. Mene ne. Međutim, njen komentar, koji je bio toliko neočekivan da sve i da sam imala nameru da odgovorim ne bih uspela da smislim kako, se mora sagledati sa dve dodatne dimenzije:

Moni ima magistarski iz hemije. I ona ništa ne zna. Ali ni osnovne stvari iz nauke. (Što nije tipično samo za nju). Šire znanje je nepostojeće, ono koje se stiče čitanjem i interesovanjima u oblastima kao istorija, literatura, umetnost, bilo regionalnim ili globalnim.

Moni je izjavu o evropskom lopovluku rekla kao što se izgovore maksime posisane sa majčinim mlekom, ili jevanđelje naučeno napamet pre nego što se nauči išta drugo. U svom poslednjem izdisaju, da je neko pita o Evropi, Moni bi rekla to isto i sklopila oči zadovoljna da je mogla još jednom da kaže neoborivu istinu.

David Rieff, čiji intelektualni pedigre je impresivan (majka Susan Sontag i otac Philip Rieff) je izdao nedavno knjigu koja je privukla široku pažnju (za takvu vrstu knjige). Ja sam pročitala jednu od kritika, vrlo lepo napisanu, i sama knjiga zvuči kao zanimljivo štivo, stimulativno ako ne i uvek u balansu sa mojim mišljenjima, što jeste uloga intelektualne kritike i analize. Knjiga ubeđuje vrsnom retorikom da je neophodno zaboraviti da bi se krenulo dalje, i da bi svet imao šanse da postane bolje mesto za sve ljude u njemu. Kako je David jevrejskog porekla, to uvek dođe kao pečat kvaliteta u ovakvim situacijama, jer Shoah izmiče svim intepretacijama inteligencije i napretka, ali nisam ubeđena da je u suštini puno drugačije nego kad žene advokati zastupaju silovatelje; odvojiti emocije od logike nije nemoguće, sve dok se to o čemu pričaš ne dešava tebi.

Link na kritiku koju sam pročitala je nešto niže, ali nakon što sam pročitala, i posle susreta sa Moni, par istina iz života među realnim ljudima se baš proguralo do vrha za malo svežeg vazduha:

Ljudi redovno zaboravljaju. Ne postoji tragedija, nepravda, ni gubitak, koju neko priziva nonstop. Vreme je neuporediv lek, ili bar sedativ. Sećanja se javljaju sve ređe, i ako osoba uspe da ispuni život obavezama i interakcijama, sa decenijama se iskustva ne slegnu, naprotiv, poprime drugačiju arhitekturu. Život je piramida koju neprekidno gradimo, i nikad ne dovršimo; ili pretpostavljam da je tako.

Ljudi uvek pamte pogrešno. To je daleko veći uzrok zala među ljudima od sve zapamćene istorije, i svih nepravdi. U interesu je različitih grupa da netačne, jednostrane, i maligne memorije zažive kad zatreba. I druge stvari bi poslužile kao kratki fitilj, ali zašto komplikovati kad oprobani recepti nisu još izneverili. Nepravda je doživljaj koji ne mora da bude stvaran, nije morao da ti se čak desi niti bilo kome koga znaš, ali ako je mogao da se desi nekome sličnom tebi – onda si ti sledeći, bez ikakve sumnje. I eto još jednog početka.

Veliko je zadovoljstvo čitati pametne ljude i njihove pametne knjige. Sigurno ima primera gde su nekome spasili život. Međutim spasiti planetu ne leži u tom pravcu. Niti bilo kom drugom. Humanizam nas je izgleda izneverio na najgori mogući način – ignorisanjem većine ljudi, sâmog izvora humanizma praktično. (Da je humanizam na kraju ispao samo još jedan elitizam možda nije trebalo da iznenadi, ali mi smo svi uvek novi ovde, sa svakom generacijom). Ako je Moni većina, a jeste, budućnost će biti kao što je bila i prošlost, samo što će boleti puno više, jer sada smo i mi u njoj a ne samo priče naših starih.

http://www.drb.ie/essays/let-it-go

 

Ovo je između neba i mene

Bile smo u Nici u ovo doba godine. Poznajemo grad, onaj turistički deo. Svuda je puno ljudi u ovoj sezoni, verovatno i drugim mesecima. Lep otvoren grad u Zalivu Anđela. Ne mogu da otresem teret vesti od pre nekoliko dana. Praktično sam invalid. I užas i bes; ali dok je bes nemoćan, užas razara vrlo efektivno.

Imam i drugih problema. Nedelja je bila teška, uglavnom pod uticajem standardnih ljudkih delatnosti: podrivanje, zabijanje noža u leđa i slične melodrame. Odvratnost prema ljudima na stabilnom visokom nivou. Nemoguće je ne uočiti da obrasci ponašanja ne variraju jako puno; razlike su u intenzitetu, naročito zla. Ne postoji invazivna vrsta koja se može porediti sa nama, ne u širom potezu Svemira.

Idem na latte redovno. I ne samo subotom; krenem od petka. Latte avanture su među najlepšim iskustvima ove godine. Nisu uvek izuzetne, ali kad jesu, osećaj je vrhunski blend savršenog ekvilibrijuma. Uporedo sa njima, poslednjih par meseci razvio se još jedan lep običaj. Klinka je odgovorna za to (i latte sam otkrila uz nju). U pitanju je sasvim obična, čak tipična stvar za ovo doba godine: provodimo vreme na terasi. Naš prekrasni pogled na grad i urbano zelenilo nas namame povremeno, ili često kad je ona u pitanju, ali ovog leta mi provodimo vreme redovno na uzanoj traci betona, okružene toplim vetrom, nebom i širinom pogleda. Ona se sunča, sluša muziku, radi domaći (uzima jedan predmet preko leta), šalje i prima poruke, ali sada joj se i ja pridružim. Večeramo na terasi, doručkujemo vikendom, pričamo, smejemo se, uživamo. Uočavamo da i ljudi na drugim terasama rade to isto. Leto je prekrasno, i najlepše je provesti ga napolju, pa i na terasi. Kad je ona na poslu ili sa društvom, ja sednem i sama. U stvari, retko je viđam. Ona ima lepo leto; ja nalazim put kroz svakodnevne drame, večiti gubitnik – i dobre staze i rezultatâ.

Latte i terasa su dve krajnosti lepe misterije: voljna sam da putujem da bih otkrila novi kafe; i samo dva-tri koraka dalje od ove stolice me izvedu napolje, nebu pod krilom. Česte su ptice grabljivice, visoko, sa širokim rasponom krila. I druge ptice. Vazduh je pun zvukova i toliko masivan da su svi oni tek mrvice velike tišine. WiFi verovatno pokriva i terasu ali meni ne treba. Zasadila sam cveće narandžasto i žuto, i sedim fascinirana intenzitetom boja i života u tesnim uslovima keramičkih saksija. Moj život nije puno drugačiji. I ja povremeno procvetam; ili zablistam; poletim… sve te divne alegorije aktivnosti kojima nemam pristupa ali duh bi. Voleo. U blagom dahu leta, ja postojim. Nikome ne nanosim zlo, i ne bih. Ne zaboravite da nikada ne oprostite onima koji bi, i čine. Nikada.

Među sobom

Dobro pamtim trenutak – stajala sam bila na uglu Yonge i Davisville ulica, bio je sunčan dan, i doživela krah. Nije se videlo spolja (ili ako jeste, nisam obraćala bila pažnju na druge); lom je bio unutra, urušenje visokih spratova koji su trebali da predstavljaju konstrukciju stabilnog života. Donela sam bila prethodno odluku da okončam vezu sa klinkinim ocem. Ona je tada bila minijaturna, a on izgubljen u oblaku neostvarenih ciljeva, depresije i brojnih drugih potražilaca. Taj korozivni oblak je već davno obuhvatio bio i mene, što je bilo neizbežno u tesnim uslovima zajedničkog života, iako on nije imao loše namere niti je želeo išta od toga da pređe na mene ili klinku. Ja sam uporedo shvatila da ovo nije bio moj problem da rešim. Jedino što sam mogla da uradim je da iz oblaka izađem, ili u njemu ostanem. Ovo drugo nije bilo moguće, ne za moj karakter. Na pomenutom uglu tog dana, doživela sam bila krizu. Osećaj nije bio nov, ali svaki put je neuporediv po detonaciji i efektu. Ne želim da budem sama.

Poznajem usamljenost od ranih godina. Onu koja od fizički zdrave osobe instantno stvori invalida; ponor koji se otvori na dnu stomaka i ne vidi mu se dno. Svi instinkti socijalne vrste budu poremećeni u takvim fazama, i osoba tetura kroz virtualni svet koji se neprekidno menja, iz tamnog u sve crnji. Postoji i svetla strana; vremenom se razviju mehanizmi, smanje očekivanja, i osoba se okrene drugim izvorima zabave. To je moj slučaj. Vrlo je moguće da je razlog zašto puno bolje podnosim usamljenost sada u distanci od mladosti. Sasvim je prirodno, i uputno, da se mladi ljudi boje usamljenosti i čine sve što je u njihovoj moći da joj izbegnu; opstanak vrste dobrim delom zavisi od toga. Biti sâma i biti usamljena nije isto, ide priča, ali to je nadgradnja i priroda se ne bavi tim distinkcijama. Za mene, unazad toliko godina na uglu sunčanih ulica, budućnost u kojoj ću morati da se izborim sa situacijama i okolnostima u kojima ću uvek izgubiti kao krajnji ishod je bila mračna opcija. Ona druga je bila još gora. I tu sam se sabrala, shvatila da je taj pad bio samo mali predah, prešla ulicu, i nastavila dalje.

Život uvek ide dalje. Mi smo jedini koji menjamo tempo – nekad hrlimo napred, nekad držimo korak, i zatim počnemo da posustajemo. Ja sam u ovoj poslednjoj fazi. Možda je prerano za nju, osim toga moj korak i dalje ima neuporediv ritam, ili sam možda donela previše odluka u godinama koje sam imala. Počela sam rano sa donošenjem odluka. To je, ipak, osnovni i suštinski izraz slobodne volje i nezavisnog karaktera. Nisam mogla da znam da će vremenom postati sve teže; ceo proces sa odmeravanjem, procenjivanjem, svođenjem… Bilo je puno dobrih odluka, bilo je i loših, i ja sam strog sudija. I zatim dolaze posledice. Kod takvih susreta oporavak je bolan i dug.

Poslednjih par godina, život je pun odluka koje zahtevaju rešenja. Odluke su velike, i njihove posledice ozbiljne. Da se sve to odvija kad sam izgubila svoj imaginarni oslonac i realno prizemljenje u poretku i vrednostima čini sve puno težim, a često i kompletno nemogućim. Ja ne oklevam zato što sam pažljiva; oklevam zato što apsolutno ne znam više kojim putem vredi poći. Prijatelj i saveznik koga sam imala u sebi, onaj drug koji se probudi ponekad i izbaci me iz kreveta uz paklenu buku i celi orkestar, je utihnuo, a glas koji najčešće čujem je jedak i pun pridika. Između ostalog, uviđam da nikada nisam zaista poznavala usamljenost, do sada, kad sam izgubila tog pouzdanog druga. To je bilo tačno, da se ne treba oslanjati na druge za svoju mentalnu kondiciju, i priroda je puna lekovitih rešenja. Ali svoju kuću, dom u sebi, treba uvek održavati u najboljem, najpedantnijem redu. (Retki su ljudi kojima to dobro ide od ruke, ali tu je svako na svom i poređenja nemaju svrhu).

Ako sa ovog sunčanog ugla danas pogledam u budućnost, pa se okrenem i bacim pogled u prošlost, stvari nisu puno drugačije: važno je boriti se. Još važnije je kako se boriti, i koga računati u saveznike. Jer sve bitke su izgubljene, to je samo pitanje vremena.

Letnja

Vruće je i teško se spava. Ali ima i drugih razloga. Brige kojima sam dom su temperamentne, i nikad nisam načisto na kojoj sam tački između besa i straha. Karneval. Nekome je naporan, a nekome veseo. Jedva sam oka sklopila prošle noći. Juno je stigla do Jupitera, petsto miliona kilometara! a meni ne daju mira strahovi i brige oko odraslog deteta. Nisam ovako zamišljala ništa od ovoga. Ali pred zoru, koji minut pre nego što se oglasio radio-budilnik, zaronila sam bila u jednu priču. I u toj priči našlo se bilo puno ljudi u malom gradu, na terasi jednog kafea, i među njima muškarac koga nisam znala. I to nije bilo tačno. Poznavala sam ga. Na način na koji se poznaje tkanina od koje ste napravljeni; sâm materijal koji ne morate da vidite da biste ga prepoznali, ni pomirišete, ni dodirnete čak – materijal ste vi sâmi. Priča nije bila naročito lepa, i trajala je vrlo kratko; jedva dovoljno za zaplet koji ne bih uspela da razrešim ni u snu ni na javi, i to je bila druga bitna stvar u toj priči – zaplet nije bio važan. Važni su bili ljudi koji su u njoj učestvovali, i on, od moje tkanine napravljen.

Iz takve priče ušla sam bila u dan, nešto pre 6. Još uvek osećam ukus tog finog tkanja.

Poredak

Kad je Frenk umro, možda zato što je bio star, sahrana je bila svečana i tužna, ali najvećim delom proslava jednog dugog i dobrog života. Doroti i on su bili u braku 66 godina, izrodili puno dece i sada sa unucima i praunucima ima ih oko pedeset, iz najužeg kruga. Najlepši deo je bio onaj kada su deca i poneko od unuka izabrali nešto iz svojih doživljaja sa Frenkom da podele sa nama. I emocije su bile duboke i intimne, ali je svejedno događaj bio slavlje. Bilo je i slajdova, njih iz mladosti, i deca nasmejana za kameru sada već zašla u svoje sedme decenije, a oni najstariji su zakoračili i u sledeću. Dirljivo i lepo. Zatim je sveštenik hteo da kaže malo o Frenku i njegovoj posvećenosti crkvi. I Doroti i Frenk su bili duboko religiozni tokom celog svog života, tako su odgojili svoju decu, i oni svoju. Sveštenik je bio mlad, ne više od 30 godina, a Frenk je bio star, i njegova veza sa Bogom puno duža. Svejedno je sveštenik elokventno pričao, sa šarmom mladog salesman-a koji mora da preobrati otpornog kupca; iako je Frenk bio zvezda tog okupljanja, nije mogao da zaseni pravu veličinu i gorostasa tog svetog doma: Jesus Christ Superstar.

Ja često svratim u crkve, bar u Evropi, i velike i male, i osećam se u njima kao na najlepšem i najposvećenijem mestu. Ali jako dugo nisam čula, razumela, ili obratila pažnju na reči sveštenika. Nije trebalo da iznenadi, pretpostavljam, da je sve bilo o zvezdi svakog crkvenog programa, već pomenutom Superstaru. Ali mene jeste. Frenk nije bio idealan ni muž ni otac, možda deda, i niko mu to nije zamerao tog dana, ali Frenk je bio stvaran. I živeo je život najbolje što je umeo, vredan, imao je i puno sreće, i njegova priča je zaslužila da bude slavljena u tom krugu koji se okupio jednog kišnog dana. Međutim, sveštenik je bacio bio Frenka u drugi red, i nastavio o Isusu. Frenk nije voleo da bude zasenjen, iako bi, pretpostavljam, oprostio ovakvoj legendi. Bio je to jako čudno, neprirodno, i poprilično neukusno. Bar za mene. Ali niko drugi nije mario, koliko sam videla; nisu svi slušali, dečica su tiho brbljala ili spavala, a oni koji su slušali su bili jako posvećeni.

Setila sam se bila danas i kako su nam pričali da je monoteizam alfa i omega duhovnog razvoja društva i civilizacije, kvantni skok praktično, jer da smo ostali na Olimpu i među starim Rimljanima, nigde ne bi stigli. A vidite nas sada. Pokušavam da se setim da li su nam to pričali i u školi, uprkos socijalizmu. A sve ove misli su bile pomognute člankom na koji prilažem link niže. U njemu evolutivni psiholog prilazi temi monoteizma i moćnog stiska religije na ljude kroz vezu biologije sa drugim primatima, alfa mužjake, dominaciju, i kako je monoteizam verno sačuvao taj model kroz nekoliko hiljada godina. I ne vidi mu se kraj. Zanimljivo štivo, potkrepljeno citatima iz svetih knjiga, i sasvim dovoljno humoristično. Nadovezalo se bilo na opažanja koja se svakodnevno guraju na svetskoj pozornici, sa nebrojenim kandidatima za nosioce plamena. Setila sam se i onog mog nedavnog pomena kontrole pa njenog oticanja – to je bilo o amaterima. Ovi momci neće ispustiti lance skoro.

https://aeon.co/essays/how-monotheists-modelled-god-on-a-harem-keeping-alpha-male