Frenk u mojoj tašni

U tašni sam dugo nosila Frenka o’Haru. Knjižica je mala, i moja tašna je mala, i oni su se lepo našli. Vremenom, moram da priznam, Frenk mi je malo dosadio.
To mu nije najbolja knjiga, i osim nekoliko pesama koje su mnogo dobre, kod ostalih sam izvlačila fragmente – otvorim nasumice i pročitam nekoliko redova, ili se zalepim za jedan pa ga ponavljam, ponavljam, ponavljam… –  i to mi je uspešno ulepšalo dan, ne jednom.
Rešila sam zatim da potražim neku drugu knjižicu te veličine, da zameni Frenka u mojoj tašni. Pesnici su promenjivi ali tašna nije – ova je apsolutno savršena za moje potrebe i estetiku. Već se malo iskrzala, ali nosiću je dok sasvim ne propadne.

U knjižari sam morala da pitam gde su im pesnici, jer znam da ih ne mešaju sa drugima. Knjižara je velika ali polica za pesnike nije, i onu su tu nagurani tesno. 
Većinom su velike knjige u pitanju – po merilima moje tašne – od pesnika koji su živeli davno, ili su bar mrtvi do sada, i izdavači su sve sabrali na jednom mestu.
Ima i tankih knjižica, i uglavnom su mi imena nepoznata. Tu sam se namrštila – ovo je knjižara u koju ljudi donose knjige koje im ne trebaju, ili za njih nemaju mesta, dobiju koji dolar za to, i uglavnom ga odmah utope za nove knjige. Ove pesnike niko ne želi pa su se tako našli tu. Ne želim ih ni ja.
Pratim alfabetski, pa se alfabet prekine i naiđu neka druga pravila, uvek za velike knjige, i ja se opet vratim na početak.
Čučala sam kraj te police i vrtela se neko vreme, dok nisam našla dve tanke – Alena Ginzberga i Silviju Plat. Nadala sam se Frenku, ali bile su male šanse, shvatila sam, i ovo dvoje su me obradovali.

Prvo sam u tašnu stavila Alena. Knižica je mala ali sa tvrdim koricama, i nije povez bezveze, ‘Howl’ je u pitanju.
Prošle su godine otkad sam ga čitala, za mene je ‘Kaddish’ intimniji, ali ko je ikada ostao ravnodušan na početne linije himne američkog kraja koji još ne dolazi – I saw the best minds of my generation destroyed by madness…  Da kraj uvek dođe, u to ne treba sumnjati.
Sa Alenom u tašni primenjivala sam ono što sam uvežbala sa Frenkom: otvorim nasumice i čitam malo, ili malo više.
Kako su pesnici različiti. Frenk me je sâm naveo da ga čitam u fragmentima. To je bo naš ritam, shvatila sam sada.
Alen to ne voli. On je mačo, u tom boho stilu jebenih pesnika koji su se razmetali i nudili kroz seksualnost, i ženama i muškarcima, i verovatno samo oponašali Nila Kasadija. Po svedočenju svih njih, i drugih očevidaca, on je bio ključ za vrata iza kojih se niko nije vratio.
Nisam svesna da je u istoriji umetnosti muškarac bio tako otvoreno seksualno obožavan od strane drugih muškaraca, a nije bio bezimeni lep dečak pretočen u mermer, pa je ovo presedan koji se ne sme odgurnuti. Sigurno ne u ime poetike koja bi da se zakači za druge teme ili uglove.
Okay, pristala sam, i krenula da čitam od početka.
S e k s, vrišti tanka knjižica u mojim rukama i podrhtava, podrhtavam i ja, jer uvek čitam na hladnim mestima, i zato što mi dobar deo toga što čitam iscuri kroz prste, slije se sa tvrdih korica, pa se podeli, promeni pravac i udari me negde malo više, možda u vrhove grudi, ili vrat… ne znam tačnu destinaciju, i ja zatim sklopim knjigu, vratim je u tašnu, i vratim se svom poslu.
Nije čudo da sam kod prvog čitanja davno malo poludela, jer ludost seksa je tako lepo sručena na mladost, kao istovar iz kamiona čiji šofer neće da vozi dalje. I Alen je svoj urlik izveo elokventno, što nije morao, i svako treće slovo bi reklo sve što je vredelo reći.
Čovek rastopljen svojim ludilom, sa biljem, motivom i političkim sloganom ovim ili onim ubačenim za efekte i po ukusu dana, noći, godišnjih doba, ali jasno je ko je vođen i šta ga vodi.
Nisam  očekivala. Frenk i ja smo imali našu stvar, u kojoj je seks uvek bio prisutan, i njegovi muškarci i žene su bili poželjni, jer Frenk nikada nije prošao ulicom da ih ne uoči, i bilo je potpuno drugačije.
Alen ne može da sačeka da bude poželjen, ili da poželi. Sve je želja, sa Alenom.
Ne vrlo privlačan koncept, ili propozicija. Ili sam tako mislila.

Zatim sam u tašnu stavila Silviju. Oh dear. Oh, Sylvia.
Ona peva o smrti. Peva o smrti kao obećanju i razrešenju jedne loše stvari drugom lošom. Zna to i sama. Silvija samo ne vidi ništa drugo. Vidik nije skučen zidovima ili nedostatkom prozora. Nije ni sama Silvija skučenog vida ili sposobnosti, i njeno ludilo nije uzrokovano puno drugačijom biohemijom, ali njeno rastapanje, uz neverovatnu selekciju prideva i impresija, suši zemlju i grlo i najkišnijim danom.
Moje oči odbijaju da sretnu Silvijine. I njeno stakleno zvono oštrih ivica sam progutala kao što sam progutala sve tih mladih godina, ali ovih dana, kada je moj stomak sve osetljiviji, i dve reči Silvijine su neretko overdose.
Slika za slikom, jezička perfekcija, emocija teža od Sizifovog najgoreg kamena, i ja gledam na sat kad ću otići odatle, što pre!
Frenk i Alen su rođeni iste godine. Obojica homoseksualci. Silvija je mlađa 6-7 godina. Ona je otišla prva; očajanju se uvek treba pokloniti, i kad se od njega kupaš tri puta uzastopce. Frenk je nestao putem nesrećnog slučaja koji ga je sprečio da mu postane dosadno. Alen je živeo dugo. Njegovo trajanje kao produžena erekcija štrči među njima.
Vitalnost! vrišti knjižica.  I Frenk se smeši, potvrđuje. Seks je vitalnost. Silvija bi potvrdila ali ona je već imala usta puna zemlje. I ne verujem da bi se menjala. Šta sve stane u tanke knjižice, ali šta ne stane..

Kad bi ljudi znali…
Kad bi ljudi znali, da li bi…
Kad bi ljudi znali, da li bi sve…
Kad bi ljudi znali, da li bi sve mogli?

Završetak. Početak…

Kada je 2007. John Maloof, u potrazi za materijalom za knjigu o svom kraju u Čikagu, na kojoj je sarađivao, obilazio antikvarnice i kuće licitacija, naišao je u jednoj na gomilu negativa – na hiljade u kutiji, kako se kasnije ispostavilo – i kupio ih za $400. Nakon što je kutiju doneo kući, prošao je još dobar broj meseci dok nije počeo malo da razgleda sadržaj, skenira ponešto u kompjuter u nadi da će naći nešto pogodno za svoj projekat. Ubrzo je shvatio da su delo jednog fotografa, da sežu unazad do ’50-ih, i da su izuzetne. Njemu je bilo 26, fotograf – Vivian Maier – je imala 83, i umrla je bila skoro pre toga. Jedna opsesivna priča se završila, druga je započela.

Vivian je provela dug, tih život, radeći kao dadilja. Nikada nije bila bliska nikome, iako je deca koju je čuvala, sada već dobro zašla u godine, pamte kao divnu dadilju. Ali ne pamte da je ikada neko pozvao telefonom. Jeste uvek nosila sa sobom aparat, međutim nije o tome pričala, niti je išta privuklo na njega pažnju. Nikada nijedna od tih hiljada fotografija nije bila nigde objavljena, a verovatno ih niko nije ni video. Oko koje vidi i beleži, i ne privlači pažnju na sebe. Dok John nije naišao, preživeo početno ludilo i omamu susreta sa takvim blagom, i kad je povezao priču i fotografije, osetio da je njegova dužnost da svet sazna za jedan od talenata 20-og veka, koji je postojao i završio se po strani, u tišini. On prestaje sa svim svojim prethodnim planovima i posvećuje se umetnosti Vivian. To nije lak put, ali njegova strast je glasnija, ako ne eksplicitnija, i priča se polako širi, izložbe se organizuju, i – ko zna šta će dalje biti. Da li će John dobiti satisfakciju, da li će sva ulaganja i strast dovesti i do para  a ne samo ivice bankrotstva, da li će lica iz davnih decenija prošlog veka zaživeti u svesti savremenog sveta… Da li će. Bilo šta.

Ali kakva priča: http://motherjones.com/media/2011/04/vivian-maier-john-maloof

Sunflowers

I have seen sunflowers grow
in unlikely places and I never
knew whether their seeds were
the favourite of birds everywhere
and it was through combination of avian
digestion and adaptability to varied soil
conditions that they graced soiled
walls, tall wired fences, humble breaks
in concrete, dusty spaces unused by profit
Or was it the human hands that brought
them to any patch of dirt to grow, to grow!

And grew they did, tall with large leaves as
wide palms of working men facing upward
their faces standing the test of passing fashions
as most beloved and beautiful icons of vitality

I admit my disbelief that I never saw anybody
claim them – the mad and the sad, or ordinary people
of every street – breaking down by their sturdy green
stalks just below the yellow-black faces as if
they were the signposts planned by the city for
everyone to tie one’s misery to

But nothing like that ever happened
And maybe I don’t see things correctly for people
and the little decency they still carry with them
know that these are but the bits of fairy tale stuff
dropped randomly across the wide urban desolation
Garbage, graffiti, pieces of rubber, cans, paper and
plastic all around is the gutter where you’d expect
to see magic visiting to cast a weak spell
or spring a root of hope

 

Fat-free

Ležim budna. Volim ovakve trenutke osame, kad pored mene leži telo koje još ne poznajem dobro i ja mogu da budem srećna ili tužna, a da to nema nikakve veze sa njim. Svesna sam njegovog prisustva. Ne smeta mi, niti mi je drago što je tu. Mrzim ga pomalo, u stvari. Ponekad su dečački bespomoćni kad hoće da ostanu preko noći, a ponekad misle da su osvajači iz Bronzanog doba. To što ja volim da spavam sama pripisuju dekadenciji savremene kulture. Muškarci su uvek opčinjeni mojim krevetom. Kao da je nezamislivo da u današnjem svetu prepunom beskućnika i nedovoljno ispavanih ja imam ovoliki samo za sebe. Na njemu bi moglo udobno da se smesti celo jedno afričko selo. Takav luksuz je eksesivan za ženu koja uvek leži na ivici. Na čemu oni spavaju kod kuće? Asketski život urbanog muškarca; ako već nije napisana, neko sigurno o tome piše knjigu ovog trenutka.
I ja volim svoj krevet. Zato što je moj.

Izgleda mirno i opušteno.
Pomalo se stidim, ali nisam načisto koji je stid u pitanju. Možda je od onih koji statiraju kad nema ničeg drugog. Stid zbog nedostatka stida.
Zagrlio me je i zaspao. Nije se pomerio kad sam se izvukla iz njegovih otežalih ruku. Nemam volje da ga budim, strast je potrošena i zadovoljstvo me čini lenjom. Htela bih da se zadržim na tome.
Sedim prekrštenih nogu i gledam ga. Lepo oblikovana glava, širina i zaobljenost ramena, jake ruke, dugačke linije tela. Okupirao je krevet. Sada izgleda mnogo manji.
Nasmejao se zbunjeno kad sam ga pitala da li je maljaav, i zaustavila se pre nego što sam otključala vrata. Ne mogu da se setim, da li sa muškarcima treba ozbiljno ili ne?
Dobro je, ne hrče.
Za sada imamo dva tačna odgovora. Zašto uvek mislimo da baš mi zaslužujemo istinu? Ja mislim.
Škrguće zubima. Pokrivam ga i ustajem. Soba je puna njegovog prisustva i blede svetlosti koja ulazi kroz tanke štapiće bambusa na prozoru.
Uopšte mi se ne spava. Volela bih da mi sad neko pokuca na vrata i svrati na priču.

Parovi su tek upola sami u odnosu na pojedinca. Niko ne računa da će on spavati kad se tebi ne spava, i obrnuto. Dvoje još uvek nisu množina.
U kuhinji ne palim svetlo, uživam u kretanju kroz mrak. Umesto zavirivanja u frizider u 4 ujutro mogla bih da sanjam nešto iz bogate kolekcije podsvesti. Ovo mi se više sviđa. Uzimam jogurt i kašičicu iz fioke.
U dnevnoj sobi puštam muziku, ne naročito tiho. Tražeći kroz trideset kanala digitalne muzike nalećem na Stevie Wonder-a. Balansirajući kašičicu i čašu jogurta počinjem da plešem. Svetla grada trepere prijateljski i ja se smešim sa kašikom u ustima. Stevie-ja sledi Gloria Gaynor. Disco night u dnevnoj sobi. ‘I will survive’!

Od ovoga bi neki reklamni direktor napravio uspešnu kampanju za fat-free jogurt. Samo bi me obukli. I očešljali. I nalakirali nokte histeričnim lakom. I zabranili mi ugovorom punomasne mlečne proizvode. I… Ne, hvala, nemojte.
Ostavljam kašičicu i praznu čašu u kuhinji i vraćam se krevetu. Volim osećaj drvenog poda pod bosim nogama. Volim i ovu noć.
Nije se pomerio. Soba miriše na njega; ritam njegovog disanja se sada jasno čuje. Penjem se na krevet i povlačim prekrivač na sebe. On se meškolji, pruža ruke i privlači me u zagrljaj. Spušta usne na moj obraz i pola oka i nastavlja da spava.

 

Druga priča

Na prvi pogled nije bilo jasno da li je žena ili muškarac, osoba na sceni. Kosa do ramena, vitka figura, haljetak i široke pantalone kao kostim. Zatim je krenulo. Već sa prvim pokretom pokazao se muškarac. Ali pokret je bio esencijalno ženski. Gubitak, tuga, očaj, ekstremno i ekstravagantno prikazani kroz contemporary dance. Možda bi neko mogao da zamisli da emocije nisu nikada dobile svoj glas do pojave modernog baleta i njegove spastične drame koja iritira, ali onaj ko ne zna da je fizička demonstracija bola kao i radosti dimenzija koja nedostaje, verovatno ne zna ništa. Michael je ekstreman u svojoj ekspresiji gubitka, na način koji se vidi kod žena. I možda zbog samog načina, možda zbog  izvedbe, niko ne poštuje bol žena, ali kad muškarac izrazi to isto, odjednom okupira svu pažnju, ispuni celu scenu. Zašto uopšte ima uzroka za takav bol, je pitanje koje se ne provlači po diskusionim forumima udobno pozicioniranih velikodostojnika koji su se našli na svojim pozicijama velikim uredbama ljudi sličnih sebi, ali da muški bol ima više težine, što mi je odjednom postalo očigledno, mi nije pravo. Da su oni ovako gestikulirali od početka možda ni njih ne bi poštovali, ili bi možda užasi stali. U muškarcima je rešenje svake krize, moli za rešenje svaka kriza, ali niko ne sluša. Kad muškarca nešto boli, svi obraćaju pažnju. Ja nisam mogla da odvojim oči.

Michael Caldwell je uporkos svom imenu Vijetnamac. Odnosno, otac je Amerikanac, iz Pitsburga, ali Michael sa distance mog sedišta izgleda kao punokrvni Vijetnamac. Sa jednim upečatljivim sam se već srela ranije. Gubitak je autentičan, iako je i Michael rođen u Pitsburgu, ali to se zove umetnost. Pleased to meet you.

Na predstavu smo došli zato što je Martin gledao ranije jednu njegovu koreografiju, i rekao da je to bilo nešto najbolje što je u životu video. Nije da poštujem njegovo znanje o dance-u, ali poštujem emociju. Predstava se sastojala od dva komada: prvi komad nije odmakao dalje od mediokriteta, međutim Michael… ovo je dobro. Završni pokret, mrak se spušta na scenu i daje se na znanje publici da se aplauz očekuje. U jednom međutrenutku između tog mraka i aplauza, za koji nisam znala da postoji pre toga, Martin kaže nešto vrlo glasno, usred mrtve tišine i povrh poslednjeg drhtaja mišića i emocije:…. i ja nisam razumela šta priča. Okupirana performansom, jedina reakcija na njegovu invaziju, podjednako glasna, je bila – what? Šta on uopšte traži u tom magičnom, nepostojećem međuprostoru, rezervisanom za uzdah i zaostale treptaje pokreta u duhovnom oku.

Aplauz nije zakasnio, Michael se poklonio više puta, i zavesa se spustila. Uporednim putevima skupljala sam impresije, držala se nevidljivim rukama negde oko stomaka, i pokušavala da dedukcijom raščlanim šta je Martin tražio u tom međuprostoru – i zašto. On je ponovio svoju izjavu: koju bi od haljina ti obukla?
To je trebalo da bude smešno. Delovi scenografije su bile haljine i odevni predmeti osobe koju je lik u komadu izgubio – u najtragičnijem smislu – i on kroz potresnu i dirljivu interakciju sa njima prikazuje torment i agoniju gubitka voljenih ljudi. I ovaj komad mesa kraj mene pokušava da bude duhovit? Ne, ne duhovit – zao. To sam verovatno ja izazvala svojom reakcijom na prethodni komad koji se njemu polovično sviđao, ali meni nije. Možda je čuo u mom disanju koliko mi se Michael dopao, možda je hteo da ostavi utisak na druge žene u publici, možda je bio ljubomoran na Michael-a, ali bilo je to najviše zbog mene. I nije to bila spontana reakcija, ne, timing je bio perfektan – on je to izveo namerno. On je zao, zasenjuje lepotu predstave u tom trenutku, i ja ga pogledam, neimpresionirana. This was actually good, je bilo sve što sam rekla, moj prekor i osuda. Njegov performans je pao kratak. Nisam ga čula uz sav njegov planirani timing, nisam ni registrovala njegovu malicioznost; ne zvanično. On nastavlja da se smeška. Izaziva u meni želju da ga udarim, negraciozno, neženstveno. Muški.

Izlazimo u foaje, on ćaska sa nekom svežom poznanicom, koja je isto dancer, ja ćutim; izlazimo napolje. Boli me stomak pomalo, Michael mi je u mislima, banalna malicioznost ponajviše. Martin priča neku priču, ja ćutim jer nemam šta da dodam; ne interesuje me, fascinirana sam i odvratan mi je. Predlaže da odemo u Allen Gardens, malu botaničku baštu usred grada, dragulj, kako je on zove. To i jeste. Ne ide mi se nigde sa njim, ali pristajem; nije daleko odatle i nisam dugo bila. Trebala bih da pojedem nešto; kad me ovako boli stomak, traži nešto jednostavno. Imam na umu vijetnamsku supu Pho, nevezano za predstavu, već znam mesto nedaleko odatle.  Supa znači utehu na bilo kom jeziku. Boji me se, mrzi me, ne razume… nešto jeste od svega toga, ali dok hodam kraj njega, održavam balans neke vrste, uprkos svemu. On je ljubazan, pažljiv. Preračunao se, to mu je jasno, njemu koji stalno računa. U parku oko bašte uvek vrvi od beskućnika i marginalaca. To je njihov svet, i svako ko prođe je samo prolaznik, ako je suditi po njima. Ne znam koga foliraju, ali unutar ili van margina, shit je jedna te ista tvar.

Unutar fine arhitekture zelene bašte jeste prekrasno. Već kod ulaza, vazduh je zasićen zelenim, i svaki centimetar tla je pokriven kultivisanim biljem. Martin mi nudi jednu od urbanih legendi o palmi koja ispunjava centralni foaje: rađa banane koje osoblje i volonteri pojedu u slast kad sazru. Kako se oprašuju banane, pitam ga, pošto ne znam. Ne vidim pčele, nema vetra, ne znam ni da li ima pčela u tropima… Kako se te banane rađaju? On zaćuti. Konačno smo se razumeli. Ja odmičem napred svojim ritmom, on ide vrlo sporo. Jedna za drugom prostorijom, sa različitim biljem, fontanama i raznovrsnim posetiocima… jeste lepo. Prolazim kraj njega nekoliko puta, i sedam na klupu kraj ulaza kad sam završila. Stomak me sada zaista muči, njega nema. Deset minuta kasnije znam da namerno oteže. Neću otići bez pozdrava, niti ću ga tražiti. Utom ulazi unutra jedan od beskućnika iz parka; ide do WC-a u bašti. Vraća se nakon par minuta, i zastaje na pet-šest metara od mene. Ja gledam u zelenilo ali on mi je u vidnom polju, animirani objekat, i ja shvatim i bez fokusiranja da se on namešta tu da bih ga ja pogledala. Gleda direktno u mene, stoji preda mnom, i pozira. Jedan-dva-tri-četiri.. stoji pa stoji, i čeka na moju pažnju. I don’t think so. Ja sam videla jednog zaista lepog muškarca danas, i to niste ni ti ni onaj u drugoj sobi. Koji metar udesno, moj pogled se odmara na buganvilijama i rododendromina, a on i dalje stoji, širi svoja nepostojeća krila- i konačno ode. Morao bi se negde izdati proglas da žene ne vole muškarce zato što nemaju šta drugo da vole. I buganvilije i rododendroni mogu da posluže sa boljim rezultatima. Evo i Martina. Smeška se zadovoljno. Pitam se kome je on pozirao. Mrzim sebe zbog te malicioznosti, ali ne previše.

Na rastanku me grli, podiže od tla, kao i obično, i meni je mrsko što me previše dodiruje. On ne može da zaboravi da sam ga odbila, ja samo pamtim da je cela stvar bila smešna. Naročito kako je mislio da kad sam njemu rekla ‘ne’ nisam bila u vezi ni sa jednim muškarcem (godinama). Nisam ni znala da on to misli do nekoliko godina kasnije. Kad sam ga razuverila kratkom opaskom, ali nisam sigurna da je poverovao. Jer baš kao beskućnik u staklenoj bašti, on misli da je najbolja stvar koja je mogla da mi pređe put. Kad to uradi crna mačka, ja pljunem tri puta. Kad naiđe neko manje simpatičan, ja okrenem glavu na drugu stranu.
A Michael… to je već druga priča.

Perspektiva

U pljačkaškim ustancima u Londonu, jedna radnja je ostala da stoji netaknuta. I bili su otvoreni i prosto se nudili – i ništa. U pitanju je bila knjižara. Jedan od zaposlenih je sada prešao u legendu anonimnih velikih misli kada je rekao, uz finu dozu britanskog humora: ako ukradu koju knjigu, možda i nauče nešto.
Horde infantilnih odraslih stampeduju planetom uz različitu muziku. Neko voli Baha, neko piše slem poeziju, sede u različitom nameštaju, ali imaju i zajedničku tačku: Blackberry. Kao svoje fundamentalno građansko pravo odbijaju da odrastu. Menjanje pelena čovečanstvu je najprljaviji posao na svetu.
A najprirodnije stanje deteta je da neprekidno uči. Najprirodnije stanje bilo kog bića je da neprekidno uči. Izuzetak je više stotina miliona odraslih homo sapiensa. Koji su izdali zajedničku proklamaciju i kolektivni moritorijum na učenje.
Civil rights have turned out uncivil people, who want their uncivil rights.
Evolution is a deadend.

Zelda, nije Fitzgerald

Zelda, nije Fitzgerald. Turkinja, kojoj ime izgovaraju u nekoliko varijacija, ali meni se ova najviše sviđa, Zelda je treća po redu koju sam srela iz te zemlje, popularne u mitu i kolektivnom sećanju moje zemlje. Zemlje više nema, ali mitovi sporo i teško umiru.

Prva je bila neurotična, mršava, odlično je kuvala, završila silne škole ali ništa nije radila. Postojao je dugi niz objašnjenja iza toga, ali nisam se raspitivala, jer nije bilo do mene ni da pitam – zašto se očekuje od ljudi da objasne svoje izbore i neprilike pa i srećne okolnosti ostaje nerazumljivo, suvišno. Ona mi se dopala, naročito kad bi povremeno pričala o svojoj mladosti u kojoj je sve bilo egzotično, orijentalno i dekadentno, i nisam se usuđivala da zamislim kako je to moguće, da ta tri prideva opstaju i u ova vremena, ali ona je to umela, da isprovocira u meni maštu i ja sam se smešila, i dosula sebi u tanjir još, a ona nikad nije ništa jela.

Druga je radila previše. Sa četvoro dece, koja su sva bila na mamu i tatu po postavljenim ciljevima i uspesima, ova Turkinja i njen muž su sve radili u tandemu, između ostalog delili su dvocifreni broj patenata u okviru jedne industrije gde profit zavisi od patenata, i kako je profit u pitanju enorman, njih dvoje su se neverovatno dobro kotirali profesionalno, iako je nesumnjivo u tome bilo i dobre doze bullshit-a, ali tim bolje. Delili su i kancelariju i apsolutno se nikad nisu razdvajali. Oboje u odmaklim 50-im, muž je ličio na ostarelog Denisa, onog klinca koji je sporo ali efikasno vodio svog komšiju matorog Džordža ka smrtnom slučaju infarkta, i to radio sa tragovima istinskog sadizma, ali slatke face. Imao je i šest prstiju na levoj ruci, ovaj ostareli dečak, i kad sam to spazila, nadala sam se samo da nisam blenula previše očigledno, ali kancelarija je bila mala i svega nas nekoliko u njoj, tako da je, verujem, to bilo prilično vidljivo i nevaspitano. Zatim sam spazila njegovu ženu. Sa dugom divljom kosom na mestima protkanom sedim vlasima i par bradavica na licu te gorućim crnim očima ličila je na autentičnu vešticu, i taj njihov tandem, tako uspešan je bio avatar đavola i njegove supruge, nije bilo nikakve sumnje, i ja sam se nasmešila, jer ne pamtim da se đavo u bilo kojoj mitologiji pojavljivao kao veran i posvećen suprug, valjda bi mu to umanjilo seksepil, ali ovo dvoje su išli u paru, i kad sam to povezala, imalo je savršenog smisla.

Kad se Zelda pojavila, ona pomenuta na početku, nije me iznenadila. Ali to je bilo delom i stoga što sam pre toga srela jednu Ruskinju koja je bila udata za Turčina neko vreme, i koja mi je objasnila da su Turkinje ružne a Turci jako zgodni – sretala i njih, i jesu, liče na naše muškarce – i to je izgledalo sasvim protivprirodno, jer žene su lepe, ali Zelda se pojavila da sve to potvrdi, i to baš u pogrešnom trenutku kada je moj život naglo i dramatično poružnio. I mada se ona često smešila i površna dijagonoza je ne bi smestila nigde drugo već među vrlo pristojne ljude, sve oko Zelde mi je smetalo, i bila sam zahvalna da sticajem okolnosti ne moram da je srećem puno puta u toku dana.

Onda sam je jednom videla kako plače. Umorna, ponižena, preopterećena poslom koji ne može da se opiše nikako drugačije osim kao besmislen, pod menadžerskim okom žene kojoj je jedini moto da se sve što stigne sa vrha mora odraditi i pre roka i kad to znači dvanaest uzastopnih sati uzastopnim danima za svakoga pod tim njenim slepim okom, i Zelda tog dana kad sam ja bila u prolazu nije uspela da održi formu ni pognuta leđa, već je iz nje zavapilo to što već vapi iz ljudi kad osete da nemaju kud ali da nije u redu, nikako nije u redu.  Zastala sam usred koraka, i izvela mini zahvat besmislene humanitarne akcije jer nisam imala kud, ohrabrila je osmehom, skupila i par nevažnih reči, spustila ruku na njena pogurena leđa, a Zelda mi je za uzvrat poklonila osmeh kroz suze, i ja sam otišla dalje ne više sasvim istog spektra, jer Zeldin osmeh iako neubedljiv je uspeo da zablista, ali lom koji mu je prethodio je bio težak za poneti, jako težak.

Zatim je Zelda rekla nešto juče. Uhvatila me je bila kako čitam tanku knjižicu u vreme pauze u sobi gde ostavljamo stvari, dok sam se ježila pod naletom rashladnog sistema, ali to je bilo jedino tiho mesto i ja sam tu radila na jednoj rupi u realnosti, ili se pre nadala krpljenju jakim koncem. Na naslovnoj strani knjižice pisalo je ‘poems’. I šta je Zelda rekla na to? Ti bi trebala  da nam čitaš poeziju za vreme ručka. To bi ulepšalo dan.
Šta sam ja rekla na to? Ne puno, i ništa značajno ni pametno, ali to je bilo stoga što sam se zbunila. Jer nije bilo lako naći se odjednom obasjana prisustvom takve lepote. A kad je ona otišla, uhvatila sam sebe da vežbam šapatom, za slučaj da me pita sutradan. Kakva besmislica, pomislila sam bila o stihovima, a i o onom drugom, ali nešto, sasvim nešto neopisivo nije bilo besmisleno, naprotiv. I sve pod utiskom njene lepote, Zeldine.
I am really a woodcarver
and my words are love
which willfully parades in
its room, refusing to move.
(F.O’H.)