Melody

Tokom dana mi je skoro uvek ukljucen radio, podesen na dzez stanicu koju zovu najvecom, najboljom i sta-ja-znam-kako-jos-velicanstvenom u Kanadi, a i sire (ne ustezu se), koja je usla u neke od mojih tekstova kao i u moje usi, jer nekad inspirise a nekad i nervira, ali postoji nesto sto mi ona tj. ljudi iz male kutije nekad urade i sto je apsolutno prekrasno: puste neku stvar, ja ne obracam paznju, i odjednom – zaustavim se. Nekad je muzika u pitanju, nekad glas. Ali svaki put kad se desi, to je za mene jedno pravo malo cudo. Cime god da sam zauzeta u tom trenutku – poslom, mislima, ocajanjem – ja sve to prekinem, i odslusam celu stvar. Kad se zavrsi, prenem se kao da sam se probudila u drugaciju realnost, i obavezno slusam naculjenih usiju da cujem o kome se radi, samo sto je neretko slucaj da su oni predstavili umetnika na pocetku tog seta, i tako ja ostanem izgubljena u misteriji slucajnog susreta sa takvom lepotom.

Identican scenario se desio kad sam prvi put cula Melody Gardot. Promakla mi je jednom, pa je proslo mozda mesec-dva, cula sam je opet – i umalo da mi promakne jos jednom! Ovaj drugi put me je zatekao u energeticnoj fazi, pa sam se bacila na google, i nisam odustala sve dok je nisam pronasla!

Sto je sve bilo samo uvod. Zivotna prica Melody Gardot, koja je jedva dovoljno stara za tako jedan ozbiljan termin ‘zivotna prica’ osim ako se neko zove Arthur Rimbaud, je od onih koje verujem da zasluzuju najvece postovanje ako se ostave po strani i o njima ne prica previse, vec se ona zavoli ili ne kao muzicar i umetnik. Ali prica ne moze da se ostavi po strani. Ne zato sto su ljudi gadno radoznali, sto jesu, ni sto vole da se osmehuju nad pricama o cudima i uspesima, sto isto vole, vec zato sto je prica anticki vanvremenska, i pogadja negde gde je meko, i gde boli. Svakoga.

Prica pocinje u trenutku kad je Melody u svojoj rodnoj Filadelfiji vozila bicikl sa svojih svezih 19 godina, i u nju se zaleteo i efikasnoscu tenka je udario jedan dzip.  Melody danas kaze mudro da je sve moglo da bude i daleko gore. Da je pala samo 1cm dalje ne bi bila ziva.
Prezivela je – ali kako. Nepokretna od struka nanize, skoro potpuno slepa, izgubila je bila  moc govora ako ne i sposobnost zamisljanja govora, ali kako je to osmisliti reci u svojoj glavi a ne biti u stanju da ista izgovoris jer je tvoj mozak izgubio sposobnost govora – to niko ne moze ni da zamisli. I ne treba. Sa tako izlomljenim telom i nervnim sistemom skoro podjednako izlomljenim, Melody je krenula sa sporim oporavkom. Kako sada ima 23 godine, koliko god da je oporavak trajao, svaki dan je morao biti dug kao godina u Paklu.

U jednom trenutku su njena majka i ona otisle kod lekara koji je predlozio terapiju muzikom. Rekao im je da je muzika jedan od malobrojnih metoda (ili pokusaja) da se u ostecenom korteksu mozga ponovo uspostave nervni putevi i mostovi, i kako je Melody svirala klavir odmalena i nastupala ponekad u barovima da zaradi za dzeparac, on je verovao da tu mogu da postignu izvestan napredak.

Melody je naucila ponovo da govori, a naucila je i da pise muziku, i da peva. Ona i dalje najcesce hoda sa stapom, zivi sa hronicnim bolom, sa kojim joj nekim danima pomazu samo intenzivne terapije, nosi naocare jer je osetljiva na svetlost, i verovatno nekim danima i govor predstavlja mucenje – ali ona peva. Stil svoje muzike i instrumente bira po kompatibilnosti sa svojim ekstremno osetljivim mozgom, koji kaze da mu gitara smeta, ali zvuk akusticnog basa je sjajan, prija.

Nastupa cesto na dzez festivalima. Doci ce krajem juna u Toronto, a nakon toga tokom jula i avgusta ce nastupati po Evropi.

Na video klipovima nize ona je lepa, talentovana mlada devojka, sa dubokom toplinom koja ne bi mogla sama po sebi da oda kakva se zivotna prica tu smestila, ali kad je toplina prisutna, onda sve drugo moze da zacuti.

p.s. Opet problemi sa youtube linkovima. Postavljam par drugih u nadi da ce bar njen glas moci da se cuje.

10 thoughts on “Melody

  1. Hvala Vam na hint-u, Ivana. Do danas nisam ni čuo za Melody Gardot, ali sam odmah po priključivanju na torente shvatio koliko je voljena: gotovo 300 seeder-a je omogućilo da se oba njena CD-a (Worrisome Heart iz 2008 i tek objavljeni My One And Only Thrill) skinu za svega 10-tak minuta! Zahvalnost nije samo retorička: rečeni CD se narežu i dostave poštom ili uruče, uz home made prigodni omot, dragim prijateljima. To je jedno moje veliko zadovoljstvo (koje me ne košta niti pola paklice cigareta, od 2 dnevno). Inače sam već naumio i još nešto malo druge muzike da pripremim kada bude prilike da Vam dostavim – nije youtube ni blizu relevantan za jazz – pa Vi javite 🙂
    Snimljeno sam ovlaš poslušao, tek ću uživati: Melody deluje superiorno u baladama kao što su ‘Love Me Like The River Does’ i ‘Who Will Comfort Me’, klavirska pratnja podseća na Bil Evansa a trubač naravno na Majlsa; naslovna na prvom CD je čisti blues. Glas će, verujem, tek sazreti i nadam se da njeno najbolje tek predstoji, a imaće očigledno i svu moguću pažnju i ljubav bele publike (ne bih nikako da delim umetnike po boji kože, ali ima to neke veze). Yet, u glavi se ipak samo od sebe mečuje sa proživljenim klasicima kakve su božanska Sarah, Ella, Carmen McRae i tamo neke..
    Ali ovo su već džvanjganja matorog konzervativca 🙂 Hvala ponovo!

  2. Jako mi je drago da Vam se dopala. Vi ste poznavalac i pristupate dzezu ozbiljno oduvek. Ja volim i uzivam ali nisam nikakav poznavalac. Nisam ni ja preslusala puno toga sto se nudi na youtube-u (cesto puta mi video i smeta), i mada ste pominjali cesto te torente, ja otisla jednom i zagubila se – i nista nisam shvatila.
    Zanimljivo je to da pominjete belu publiku. Verovatno ste u pravu. Ja prosto ne razmisljam o takvim stvarima, i u ovom gradu su ukusi ljudi siroki (vole za sebe da misle da su multikulturalni i sve sto uz to ide) ali razumem o cemu pricate, i verujem da jeste tako. Neke barijere se ne prelaze lako. Ili se prosto ne ruse. Iako sam uocila da je evropska publika jako otvorena prema sirokom izboru umetnika. Ovde ima svega toga, i alternative, ali je drugacije. Valjda je sve to oko biznisa, kulture, ko zna.

    melody nameravam da vidim kad bude dolazila ovde krajem juna, pa cu javiti ako mi uspe i kako to ide uzivo. A to sto pominjete da cete mi spremiti nesto lepo pa kad bude zgodno – JA MNOGO VOLIM POKLONE! 🙂
    Samo da znate.

  3. Džez slušam i u njemu uživam dobre 4,5 decenije – stvarno nije malešno to iskustvo slušanja, mada sam se uvek više pitao zašto je neko to tako odsvirao, nego kako; ali to KAKO je magija nedostupna nama koji nismo muzičari. Kako objasniti sebi ili nekome da je Majls pozvan u Pariz gde mu je na zidu projektovana traka tek snimljenog ‘Lifta za gubilište’ Luja Mala a on je, gledajući kadar po kadar, odsvirao iz glave nešto što je postalo meni najlepši soundtrack i istovremeno jedan od njegovih boljih albuma (ASCENSEUR POUR L’ECHAFAUD) na kome nema naziva pesama već kadrova. Ali ova tema se dotiče ljubavi evropskih intelektualaca prema crnim džez muzičarima, koju si načela, koja se potvrdila i u puno drugih slučajeva – samo primer Modern Jazz Quarteta u dosta italijanskih filmova iz ’60-tih, i dalje..
    Otuda i moja potreba da pomenem belu USA publiku u gornjem kontekstu: lično sam rasist jedino u smislu da su tamnoputi superiorni u odnosu na bele u muzici i sportovima (i da su Jevreji superiorni u poslovima!) ali USA publikum veoma voli svoje WASP heroje (Frenki Sinatra, Lary Bird u košarci, Mark Špic etc), te mi se zato odmah javilo i da će Melody , čiji novi CD slušam dok ovo pišem, postati zvezda kod njih. Ovde je produkcija haute: gudači i duvačka sekcija, mainstream mostly. Trenutno peva ‘Who Will Comfort Me’ i apsolutno me podseća na Peggy Lee’s ‘Fever’ (ne u smislu plagijata, već načina izvođenja!). Then again, imajući u vidu da njen glas i ritmika odišu perfekcijom, mogu se samo upitati i kako li je nekome sa toliko rana na telu i duši bilo teško da dođe do ovako visokog standarda u onome čime se bavi.
    Ivana ti voliš poklone, a moje zadovoljstvo je da tu muziku pripremim (tu priču oko torenta mi je sin instalirao i objasnio gde da kliknem) te zato samo javi da li da se šalje ili da sačeka ovde, meni svejedno, pozz

  4. Kako volim ove male fine epizode pravog poznavaoca 🙂
    Za sebe mogu da kazem da u malo cemu posedujem sistematsko znanje, i to bi bilo u mom poslovnom polju (mada i tu radim po principu inspiracije i intuicije), i da sve sto znam i kapiram je pitanje osmoze ili tacnije apsorpcije. Upijam kroz slusanja, citanja, posmatranja, refleksije, i onda filozofiram.
    Ali zato jako volim kad cujem takve price kao kad je Miles napravio soundtrack posmatrajuci projekciju filma na zidu. Uzivam! Inspirativne stvari.

    Cini mi se da svakog dana otkrivam sve vise, ili dublje, kolika je podeljenost u Americi po pitanju rase. Ne moze se to potpuno shvatiti, pretpostavljam, ako se ne prozivi, i kako sama nemam problema sa rasizmima i drugim izmima jedino glupizmima, bar ne u onom smislu da mi je tako nesto potpuno strano jer ljudi ima svakakvih ali to ne znaci da su bolji ili gori – TO se vidi, i pokazuje, drugacije – elem, iako sam dosta bistra, takve stvari jako tesko i sporo kapiram. Uzasnu stvar su uradili u Americi, sami sebi, i ne umeju da iz nje izadju. Predugo na istom mestu, u istom krugu losih odluka i postupaka. Sto zvuci poznato kad se prenese na brojne drzave a i vecine odnosa medju pojedincima.

    Moja draga prijateljica zivi u Atlanti, koja ima jako puno crnaca, i onih siromasnih i onih iz srednje klase, kao i uspesne hip hop i slicne poduzetnike. Ona odlazi na puno kulturnih zbivanja, od citanja poezije do muzike, baleta i izlozbi (i ja sam joj se pre nekih 5-6 godina pridruzila bila pa smo imale fantasticnih neoliko dana zajedno) i tamo se pravila znaju. Na desavanja belih muzicara ide iskljucivo bela publika, crne prate iskljucivo crnci. Odnosno, ima takvih kao ona, ali svi brzo provale da ona nije Amerikanka. I zanimljivo je bilo to kad smo isle zajedno, i zakljucile da je evropski element apsolutno olaksavajuci, i da nju prihvataju mnogo lakse zbog toga. Naravno, nema nikakvih losih incidenata, i ima uvek onih iz ‘suprotnog tabora’ koji ce ici dalje od rase i podeljenosti, takvih uvek ima, ali to je kulturni milje americkog juga.
    Verovatno je to drugacije za vrlo etablirane muzicare, narocito crne, ali svejedno, da to uposte postoji – meni je bilo sokantno. Kao i njoj kad se u tome nasla i shvatila koja su nepisana pravila.
    U Torontu je drugacije. Ovde ima mnogo vise mesanja. Samo sto je sve to relativno nova pojava. Uz neke oaze, svet ovde, a i sire, je strahovito konzervativan u sustini. U negativnom smislu uglavnom.

    A Melody, da, izvodjenje i osecaj za ritam su bas sofisticirani. I ja se nadam da ce je zdravlje i upornost posluziti i da ce napraviti sjajnu karijeru. Mi navijamo za nju, u svakom slucaju.

    Posto dolazim, onda neka me poklon saceka. Samo cu mu se jos vise radovati 🙂

  5. Majls je bio takav genije da je išao preko svih mogućih granica – dotle da je organizatoru Newport Jazz Festivala 1955, na kome se proslavio legendarnim izvođenjem ‘Round Midnight’, gunđao kako je Thelonious Monk negde pogrešio u notama, na šta mu je ovaj odgovorio da je Telonijus, pobogu, komponovao taj tjun..
    Pretrpeo je tokom karijere jedne legende da ga beli policajci šikaniraju zbog banalnih prekršaja (niger da vozi Ferari*) – ali uprkos bezbrojnim uspešnim kambekovima, ameri ga nikada za života nisu voleli ni blizu kao evropljani..
    ..sin mi se rodio 1983, dilemu oko imena sam hteo da rešim insistiranjem da ga nazovemo Majls Dejvis To..ić,, supruga je posle nešto ubeđivanja nasela na moju basterkitonovsku facu i samo promrmljala: ‘Pa, nećeš, valjda?’
    bih rado, da je ikako moglo, u slavu renesansnog majstora. Ali su mesto i vreme bili pogrešni..
    Da: ti Ivana poklone voliš, a moje veliko zadovoljstvo će, zaista, biti da nešto muzike i teksta podelim sa nekim ko će u tome umeti da uživa, kad stigne 🙂

  6. Poznavala sam jednog Milosa ovde, velikog fan-a Miles Davisa, koji se predstavljao engleskom govornom delu stanovnistva kao Miles. Ne secam se da li je Miles-a video uzivo na Montreal jazz festivalu, ili je propustio da ga vidi, a zbog neke ljubavnice, pa to sebi nije nikada oprostio. Bio je pun prica 🙂

    Istorija ovde obiluje lazima kao i svaka druga. Cak i kad dodje do jazz-a. Ali u ovom gradu glavni u dzezu su beli muskarci. Moracu da pronadjem tekst gde sam nesto pisala na tu temu 🙂

    Bas simpaticna prica iz 1983-ce. Mogu da zamislim tvoju suprugu – nove mame zaista ne bi trebale da se izlazu takvim stresovima 🙂
    Ja sam imala ime spremno za moju klinku – ja sam birala prvo, njen otac drugo, iako bi me pustio da uradim sta hocu cak i sa prezimenom, samo sam ja racunala da je njegovo prezime jednostavnije za internacionalne uslove, ali je to sve pitanje stava. Ako Milos moze da bude Miles, sta da ne? 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s