Svet na tanjiru

Izašla iz busa kod ulice koja se zove ‘Laird’. Leard. Ulica mi je poznata odavno. Svako crta mape gradova i mesta kojima prolazi. Radi orijentacije, unutrašnje, spoljašnje… Kako se vratiti u grad je uvek bio jedan od velikih pokretača moje orijentacije. Ulica Leard nije nikakva granica, nije čak ni jako daleko od mog kraja, ali za mene ona je ostala ako ne baš granica onda upozorenje da urbana sredina nije više tako urbana. Dobro je znati takva mesta i upozorenja.
Bus preseca ulicu Leard dva puta dnevno, kad idem na posao i u povratku. Popodne mi se taj put mnogo više dopada; ostaje iza nas, to njeno upozorenje, i grad se opet zgusne kako treba. Sve je u prilazu, potvrđuje i ulica Leard.

Preko puta, na jugoistočnoj strani raskrsnice nalazi se radnja koju poznajem od mojih prvih dana u ovom gradu. U ovoj na uglu Learda i Eglintona sam bila jednom a ona koju sam poznavala u dowtown-u je zatvorena ima više godina, ali model poslovanja još uvek opstaje. Ovaj lanac prodaje uvozne predmete iz celog sveta, manje komade nameštaja, posuđe, sitnice, dekoracije… sve to živopisno i u šarenom mnoštvu stilova iz različitih kultura. Bilo je lepo samo ući unutra tih prvih godina. Zagledati razne predmete, prepoznati svrhu i oblike, ili ih ne prepoznati, kupiti komad, zamisliti enterijer i mogućnosti – izgleda tako davno kada je sve ovo bilo novo.

Klinka i ja kod kuće jedemo iz tanjira koje sam kupila bila u tom periodu. Napravljeni su bili u Japanu – četiri komada velikih, pa četiri manjih i četiri dubokih – prodavali su se na komad, i lepo su se uklopili iako raspareni. Klinka misli da su lepi. Ponekad me pita kako sam ih izabrala. Kupila sam bila i čaše ali one nisu tako dugo trajale, osim jedne (nju najviše voli). Klinka uopšte voli da čuje o stvarima koje su se desile pre nje ili kad je bila mala. Vreme fascinira decu. Fascinira i odrasle, ali na drugačiji način. Ono što pamtim su lepi izlozi koje su imali oko Božića naročito; unutra je sve blistalo od praznične atmosfere i nebrojenih predmeta. Svemu sam zagledala pečat da vidim odakle je – ukrasi za jelku iz Češke, čaše iz Italije, drvene činije iz Indije, komoda sa intarzijama iz Indonezije… Mogla se lako vežbati geografija samo prolazom kroz tu radnju. Bilo je lepe simbolike u tome, u gradu sa ljudima iz celog sveta.

Vremenom sam prestala da odlazim. Nije mi više bilo tako zanimljivo, ni ja više nisam bila nova. Tanjiri su dobro trajali i lepo nas služili. Razbile smo svega par, jedan od velikih je okrnjen, ali nama ne smeta naročito. Pričamo već neko vreme o novim, povremeno pogledamo u nekim radnjama, ali nismo našle ništa da nam se dopada. Tog popodneva na putu kući, rešila sam iznenada da ću svratiti. Možda imaju nešto zanimljivo, nešto što se može dodati ovim starim; raspareno nam ne smeta. Tako vođena impulsom izašla sam iz busa, prešla ulicu i ušla u radnju.

Nije više tako magična, pre izgleda pretrpano. I moj ukus se promenio. Radije ulazim na mesta koja su manja i imaju manje predmeta. I u našem stanu je previše predmeta. Svejedno, bila sam uzbuđena da ću možda naći nešto što će mi se dopasti i da će se klinka obradovati.

Entuzijazam je počeo da opada već dok sam prilazila policama. Možda je bilo do osvetljenja – nije više onako blistavo. Pažljivo sam zagledala, nisam htela da mi nešto vredno pažnje promakne. Boje mi se nisu sviđale. I osećaj je bio drugačiji. Tanjiri su bili debeli, pre kao grnčarija. Okretala poleđinu da vidim odakle su. Made in China. Made in China. Made in Ch… svi su bili napravljeni u Kini. Vratila tanjir na policu, bacila pogled na ostatak robe u radnji. Kao ni tanjiri, predmeti nisu ličili na kinesku tradiciju, ali nije bilo sumnje da ih je bar 90% bilo napravljeno u Kini. Od uvoznog emporijuma, postali su kineska svaštarnica puna imitacija i lošeg zanatstva.

Odjednom sagledala jasno šta je uspon kineske imperijalne ekonomije učinio za svet – istisnuo je sve druge. Nema sumnje da su se brojni ljudi na tome obogatili, i ne samo Kinezi, ali ih je puno veći propao. Nije problem kineska roba kakva god da je – svaka roba nađe kupca – problem je da nema druge.

Izašla nazad na ulicu Leard, prešla raskrsnicu da sačekam bus. Malo pre poslednje stanice, ima jedna druga radnja sa kuhinjskim predmetima. Nisu me više interesovali tanjiri, zanima me odakle dolaze.
Isto iz Kine.

Ušla danas u nekoliko radnji modernog dizajna, od stolica do tanjira i jastuka za kauč. Imena dizajnera su istaknuta svuda. Dobro obučeni zgodni mladi ljudi klize lepim svetlim prostorom i nenametljivo nude pomoć ili savet ako zatreba.
Tanjiri, kao i sve drugo što sam dodirnula, su napravljeni u Kini.

Džejmi Oliver, jedan od TV kuvara koji je napravio karijeru i veliko bogatstvo, je nedavno izazvao kontroverzu u Evropi kada je naveo primer kako Italijani i Španci, i kada su siromašni, umeju da naprave super klopu od praktično ničega. I zašto svet ne uči od njih. Kao što je eto Džejmi naučio, i vidite kako njemu ide dobro. Jedan od ogranaka njegovog carstva u ekspanziji je prodaja tanjira i tacni na čijim kutijama nije dovoljno njegovo ime već se odatle smeši i njegova faca. U našem lokalnom supermarketu ih nude sa markicama koje kad ih se sakupi dovoljno obezbede popust od 50%. I u pola cene, i Džejmi, i supermarket, i uvoznici, profit delioci, snabdevači, promućurni planeri, i strategisti – svi oni dobro zarađuju. Oni koji ne zarađuju samo misle da ne zarađuju. U Vrzinom kolu, Vrza se za svakog pobrine.
Tanjiri su napravljeni na Tajlandu.

Nisu samo Kinezi pametni. Kada si dovoljno velik, glupost je i neoprostiva greška ne shvatiti da je svrha svake veličine da postane moć. Tj. pretpostavljam da postoji neka svrha iza svega toga, ili ovoga, iako me se ne tiču takva pitanja. Ja kraj veličine nisam prošla ni kad se pravila na jezicima koje razumem. Ali ovoliko znam: mi ćemo čuvati ove tanjire koje imamo jer ko zna kad ćemo naći nove. Novi će morati da da budu iz Evrope ili Kanade (nikada nisam naišla na tanjire ‘made in Canada’ ne znam da li se oni uopšte ovde prave. Ljudi zaborave kako se rade prave stvari. Nije to bicikl.) I važno je da nam se dopadnu, iako me to sada najmanje brine.
Do tada se nadam da nećemo ništa lomiti jer ne bi bilo u redu da jedemo iz lonca.
Oh, sad sam se setila – trebaju nam i nove kašike!

2 thoughts on “Svet na tanjiru

  1. trebaju nam i nove kašike!
    …and may your new (Chinese) spoons be full of love 🙂

    А овдашњи Кинези су, поред ноторног бофл-тржног центра у новобеоградском блоку /=, закупили у суседном блоку бившу робну кућу БГ у којој продају нешто квалитетније и скупље ствари (нпр: зидни сат је тачан а раније је уобичајено било +/- 5-10 минута). На Аеродрому су нови авио-мостови кинески..
    .. пре 6 деценија, јапанска роба је била појам бофла – купи ти сада себи нову Мазду, чик

  2. Sve dok je kasika puna, valjda se to jedino racuna.

    Kinezi ili bilo koji drugi ne prave losu robu zato sto ne mogu da naprave I bolje stvari (mada se tesko stecena znanja lako izgube). Imperativ je sto jeftinija roba = sto veci profit. Tako smo dosli do ovoga.

    Citala nedavno kako u Italiji nicu sweatshops koje vode Kinezi, da bi proizvodi imali nalepnicu ‘made in Italy’. Ali oni bar placaju (neke) poreze u toj zemlji.
    Ko je snalazljiviji, njegovo je ovo carstvo. A i ono drugo, i trece..
    I dugo je proslo od poslednje invazije Evrope sa istocne strane. U Americi sve to brze ide.
    Sve se valja, prevrce, okrece… Gospo moja, kakav shit.

    Ja cu uciniti minimalno, kao i uvek. I koliko je moguce. Kad postane nemoguce, radicu sto i svi drugi. Nije to neka filozofija (a koja jeste).

    Eh, Gospo moja, kakav sh..

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s