Bogatstvo

Provela sam divan dan sa klinkom juče. Povod je bio moj rođendan, koji pada u nedelju ove godine, ali ona je zauzeta ovog vikenda, i kako četvrtkom nema časove rešile smo bile da je to dobar dan za moju posetu. Provesti rođendan skupa, ili bar nekoliko sati tog dana ako raspored ne dozvoljava više, je naša tradicija, ne jako stara u poređenju sa drugim, ali nema lepše ni važnije u ovoj minijaturnoj porodici. Uz rođendane stoji i Mother’s Day, u prvoj polovini maja. Klinka je puno više sklona stvaranju tradicija nego ja, i to je zanimljiv kontrast – ja oduvek posedujem pozitivno razumevanje tradicija kao rituala i odavanje poštovanja iako sa puno limitacija, i prihvatanje , i dalje sa puno limitacija, je stiglo mnogo kasnije; ona, kao dete odraslo bez čvrstih tradicija, i bez većeg žaljenja za njima (jer i ne zna šta je propustila), ima instinktivnu i jaku potrebu za izvesnim konstrukcijama koje tradicije pokrivaju. Naš uzorak je previše mali za veće zaključke, ali nije jedini u svojoj izolovanosti, i potvrđuje da veći deo tradicija ima ozbiljne korene u potrebama ljudske psihe, iako su primeri zloupotrebe ružni i široko prisutni oduvek.

Srećom, i uprkos promašajima i greškama kojima naša mala jedinica nije izbegla, mi posedujemo izvesnu eteričnost duha, i veliku dozu uzajamne ljubavi, koje čine mogućim da budemo srećne ako smo skupa i znamo da je to poseban dan. U praktičnom smislu, to znači da nam treba jako malo, mimo dobrog društva one druge, da bi običan dan pretvorile u magično iskustvo. To je lep dar, zaista. Pod uticajem emotivnih vibracija nakon što se poseta završila, pokušavam da stignem do dubljeg razumevanja šta je na delu ovde. Otvorenost, poverenje, velikodušnost. Možda je moguće naći lepši, ili moćniji trijumvirat (od pozitivnih), ali da li je ikome potreban.

Setila sam se moje majke. Za par nedelja će biti još jedna godišnjica njene smrti. Volela bih da pamtim više i bolje, i istina je da da mi je veći deo njenog kratkog života ostao nepoznat i nedostupan. Ono što sam videla, i nešto od toga zapamtila, je bio najgori deo. Ima ljudi koji su bili deo njenog detinjstva i mladosti i još uvek pamte, ali nisam sigurna da ja, bar ne u ulozi njenog deteta, imam prava na pristup tom delu. Moj je deo njenog života kao mlade žene u braku i majke. Uprkos toj priči, uprkos svemu, ja pamtim isti trijumvirat prisutan u njoj: otvorenost, poverenje, velikodušnost. Nije bilo nikoga da mi ukaže na sličnosti, i prošlo je dugo pre nego što sam ih pronašla sama. Ako sam preterala, to se može pripisati drugačijim vremenima, životnim izborima, koječemu još.

Jednom kad sam krenula tom linijom, setila sam se i moje bake. O njenom životu znam još manje, iako je on, u njenim poznim godinama kad sam je ja upoznala, imao pastelni preliv mog detinjstva i prozračnost juga prosut po svemu. I to je bio dovoljan uzorak iz koga se može izolovati isti trijumvirat: otvorenost, poverenje, velikodušnost.

Ja razumem, i klinka razume, koliko se razumeti može. Uglavnom ne može. I mi ne znamo kako, ja sigurno ne a ona će možda znati više kad i sama stigne do ove tačke, ali bez većeg truda koji bi bio potreban da se od ugljenika stvori dragulj, i bez duge tradicije, mi prizovemo magiju i najobičnijim danom, u najobičnijem gradu, i pod oblačnim nebom. Takva efemera je uvek jednaka čudu. I ostavi prazninu kad se završi, i u srcu punom do vrha. Razumem da je tako, i klinka razume, koliko se može. Uglavnom ne. I to je dovoljno.

Advertisements

Moj siromašan život

Nije nemoguće, nije čak ni teško, pronaći staze koje su skretale ili sledile savim jasnu pravu liniju, i dovele mene, nas, svakoga ovde. Staze su krive jednako kao i prave. I ja sam kriva koliko i prava. Bar u ovoj priči.

Prepoznajem teme. To ne spada među niske udarce. Među nižim će se naći, recimo, kad prepoznam sebe u ljudima koji mi se ne dopadaju. Oh… Kako to ume da iznervira. I kad prođe taj prvi talas, progutam. Kao i svako.

Pretpostavljam da svako ima ljude koji ubeđuju da smo nešto posebno. I one druge, ili bar unutrašnji glas, koji insistiraju da nismo. Kao i u svemu, treba naći ravnotežu. Treba još puno toga. Trud, uložen u život i manje bitne funkcije, nije uvek jednak rezultatima. I ta ravnoteža bi prijala. Ili se tako čini, gledajući sa subjektivnog vidikovca.

Većina ljudi se bavi aktivnostima koje siromaše život, duhovni a i šire. Puno je obrada te teme u umetnosti, među njima dobar broj maestralnih. Ali stvar sa duhovnim aktivnostima je da one dolaze naizgled ni iz čega, a uzimaju puno vremena, i traže prostor, i kad prođe neko vreme uvidi se i da troše mišiće kao retko koja druga aktivnost. Duhovni život nije ni jefitn ni lak, u svakom pogledu.

Osnovna vrednost duhovnog života je da testira vrednosti. I ne daje nagrade ni lako ni često, verovatno nikad, mimo nemerljivog osećaja da ste bogati iako bez prebijene pare koja bi to potvrdila. Ne postoji kraljevstvo sa tako uzvišenim principima koje bi odolelo malo jačem vetru. Ili realnosti.

I to je činjenica. Mog života, vašeg, svačijeg.

Često se setim Roze Luksemburg, bar onih detalja o njenom životu koje znam. Nešto u toj priči me je prodrmalo očajem, žaljenjem, i ostavilo dubok trag. Nasuprot njoj je Čarli Čaplin, koji je slične okolnosti učinio smešnim, ili bar vrednim poluosmeha. Nije trebao, ali teško da bi Čarli prihvatio savet. I uveliko je bo priznat za genija. Ali niko ne pogodi tako duboko kao Roza, sopstvenim izborom, sopstvenim primerom.

I život je puno bolji od tada. Zar nije?

Među nama nebrojenim, po poslednjem proračunu, vrlo mali broj pojedinaca radi nešto vredno truda. Mi ostali, jednom rukom brišemo tragove da se ne vidi besmisao naših dana, drugom pipamo i tražimo uporište koje bi zaustavilo pad još niže.

I nađe se dosta toga. Ali čudno je kako insistira na postojanju jedan neobični osećaj prevare. Duboko u siromaštvu, može se opet početi. To je konstanta svakog pozitivnog prospekta, da se može uvek početi, od malih stvari najbolje. Ne samo zato što velike stvari često puta nisu dostupne. Male stvari, manji trud. I tako nikad nisu precenjene, što jeste retkost danas.

Siromašan život nije uvek na početku. Ponekad, često, je život pokraden. Poslužili su se razni, koji su imali ili nisu imali na to prava.

Ponekad, krajem dana, osetim tako masivnu prazninu, i učini mi se da sam spremna za novi početak. A ponekad, češće, uvidim da staze uvek vode ka kraju. I na toj niskoj tački nije jako loše. Melanholija ume da bude dobar drug, i prisno društvo. Osim toga, nema se čega bojati; pad sa ove tačke neće puno boleti, i nikad se ne desi. Na ovom mestu se širom otvaraju vrata boljim stvarima, i bez početka. Male stvari, mali trud, mala vrata. Siromaštvo važi za jako lošu opciju, ali nije najgore što se može nekome desiti, pa i jednom duhu.

 

Pasja popodneva

Efekat Njujorka na psihologiju ljudi je kao susret deranžiranog pijaniste i raštimovanog klavira. I pijanista i klavir imaju dovoljno sopstvenih problema, ali kad se nađu u istoj sobi, ili u istom kvartu, ništa više ne postoji osim onog drugog. I ljubav i mržnja, neizdrživ poriv, neodrživ tempo. Povremena transedencija i sublimacija; redovna kakofonija. To je Njujork, kakofonija ljudstva. Tako je zvučao za moje raštimovane uši prošle nedelje. Prethodnog puta, pre dve godine, bio je Sinatra. Računam da ću za koju nedelju zaboraviti poslednji susret i vratiti se uspomenama prethodnog, koje su često puta učinile mračne dane boljim.

Koliko ekstrema može stati na ostrvo veličine 59 kvadratnih kilometara? Oko 4 miliona dnevno, kažu statistike, ali tokom puta prošle nedelje nisam znala statistike pa sam procenjivala sama. Broj je izgledao nesaglediv. Moj lični ekstrem je dosta blage prirode, rekla bih, ali neprijatan, i počeo je više meseci unazad, verovatno ga gajim godinama je bliže istini, da bi svoju punu zrelost našao na ulicama Njujorka početkom septembra. Ovo je kao na ulicama Dake, čudio se moj kolega iz Bangladeša popodnevnoj gužvi na 8. aveniji u midtown-u. Bio je prvi put u Njujorku. I svikao na vrućine, mislila sam. Nije ni meni smetala gužva, pa ni sparina preterano jer je hotel bio dovoljno blizu i hotelska soba i lobi vrlo prijatne oaze. Poseta je trajala svega tri dana; povratak u Toronto je značio manje gužve i nešto niže temperature. Celoj grupi je bilo drago i bili smo spremni za povratak.

Mi svi živimo svoje živote uprkos nemogućem. Koji je izvor te besmislice, ne znam, ali postaje neverovatno skupa. Začetak života je mala slučajnost, iako ostaje direktna posledica seksualnog akta pa stoga neizvesnost zavisi od standardnih bioloških parametara i nije iznenađenje, ali sâm život nije nikakva retkost. Da nas je sve više, i ne samo sada već i tokom mračnih perioda istorije, potvrđuje da opstanak nije nikakva epika. Da je teško preživeti, Zemlja ne bi brujala od života. Međutim to ne dopire do većine ljudi, jer svi smo mi angažovani u borbi za opstanak titanskih proporcija i nema se vremena za demistifikacije. Uspon Čoveka čvrsto sedi na postolju stremljenja upkros nemogućem. Što je fundomentalno pohlepa, upakovana u različite omote za različita tržišta.

U taksiju, pričam sa kolegom iz južne Indije, koji mi je upravo pokazao dve hiljade fotografija iz svog kraja, tropske idile kultivisane u vrlo fotogenične pejsaže. On dolazi iz dobrostojeće porodice, i pošto mu se nisu dopadale opcije za posao sa vrlo niskom platom za početnika, i nije hteo da se bavi porodičnim biznisom, sedeo je bio kod kuće par godina. Kad mu je bilo dosta toga, krenuo je prvo putem Kanade da malo vidi svet. Pošto znam da posao koji radi u našoj korporaciji nije ni dobro plaćen, ni naročito zanimljiv, i sati su vrlo dugi, pitam ga zašto je krenuo na ovu stranu iz tako dobrog života u svom selu.

Sedi i razmišlja, i kaže zatim da je život u Indiji kompletno tapaciran korupcijom. Za običan kredit u banci, na primer, mora se platiti svakoj karici, počev od recepcije gde prime dokumenta. Da, vidim kako bi takva kulturna baština smetala mladoj osobi, naročito nekome ko je dobrodušan i otvoren, kakav on ostavlja utisak. Njegov život nije propatio zbog korupcije, ali mu je princip smetao. Zatim kaže kako mladi ljudi ne mogu da opstanu sa svojom zaradom, jer su plate vrlo niske, naročito za diplome iz polja nauke. I navodi sumu, koju zatim prevodi u kanadske dolare. Ali to je relativno i direktno zavisi od troškova života, odgovaram. Ni u Kanadi plate za naučne discipline nisu visoke, iako zvuči duplo više u poređenju. Kako ti opstaješ sa svojom platom? Kako bi bilo da imaš porodicu i da jedini zarađuješ? – pitam dalje. On sleže ramenima, i smeši se. Živi sa cimerom, kaže, pa mu nije tako skupo. Porodica u Indiji i dalje dobro stoji; lova nije problem. On hoće da vidi svet, kaže konačno. I da živi na različitim mestima. Svi iz njegove generacije u Indiji idu ili u kompjutere, i onda se presele u Ameriku gde odmah krenu da zarađuju visoke plate, ili se fokusiraju na medicinske discipline, koje isto garantuju bogatstvo u Americi samo je nešto duži put. On je jedini u Kanadi iz širokog kruga ljudi koje zna, kaže opušteno i smeši se i dalje.

Meni je dosta Severne Amerike, kažem gledajući kroz prozor u prepune ulice. Taksi vožnje u Njujorku su duge i mogu se reći takve stvari. To je bilo prvi put da sam glasno rekla. Ali mislim da sam došla bila u Njujork spremna da kažem upravo to. U okruženju trojice novih imigranata, uključujući taksistu, koji je bio iz istog dela sveta, ja, veteran imigracije bez stvarnog smisla, sam završila turu započetu kad sam bila nešto mlađa od mog indijskog kolege.

Njujork je fascinantan grad vizuelno, i pun je krovova koji otvaraju vrata znatiželjnima da bace pogled iz malo bolje pespektive. Ako je namera bila da se prestignu svi drugi, ili da traje zauvek, on je prenaglašeni autoportret. I ne znam da poznaje budućnost tako dobro. Večnost je jako duga. Tamo gde Njujork fascinira na intimniji način, i puno dublje, je u kratkotrajnom bljesku briljantnosti koja zablista usred lažne borbe protiv nemogućeg. Jednom kad potroše tu vatru, kojoj ne fali originalnosti i magičnosti uprkoj lažnoj premisi, ljudi više ne dobiju puno pažnje. Pun je grad sličnih njima. Kao što je pun onih tek pridošlih, koji u njemu traže svoje zrno zlata, koje će zatim pretvoriti u grumen, pa u breg, i živeće na visokom spratu sa pogledom na uspeh. Ludost vlada Menhetnom. Ludost samoobmane.

U petak smo bili slobodni celog dana do 4 popodne. Usijanje je dostiglo bilo najvišu tačku. I dalje su ulice bile prepune, i ljudi vrlo dobrodušni obzirom na okolnosti. Ja sam odlučila bila da se sklonim u muzej, idealno mesto za takav dan. Izabrala sam Whitney, muzej savremene američke umetnosti, koji je u novoj zgradi u West Village-u. Bila je to dobra odluka, ali susret sa umetnošću nije bio lak. Setila sam se neočekivano kakav je osećaj poriv da poletiš. Dok istovremeno znaš da ne možeš. Umetnost učini to za ljude ponekad: pokaže okove jasnije, i tačna mesta gde drže. Pratila pogledom let galeba sa jedne od brojnih terasa. Uvek svež paradoks je bio da sam se osećala dobro, jako dobro. I poželela sam bila da zaronim ruke u portrete, dodirnem ljudskost koja se tu sklonila, i pobegnem sa armijom oslobođenih duhova, i živih i mrtvih, na ostrvo slično ovome, ali bez okova. Jedini tračak sumnje je bio da li bi, posle nekog vremena, to ostrvo ličilo na ovo. Ili da ne bi želeli da krenu.

Bilo je puno lepih trenutaka u Njujorku tokom te kratke posete prošle nedelje, i ja sam bila srećna, i bila sam malo nesrećna, i moji koraci nisu ostavili traga u vrelom asfaltu, kao što tragova ne treba da bude. Svi tragovi ostaju u nama, uvek u nama.

Omiljena mesta: Sulivan Street Bakery, Jolly Goat Café, Kobrick Coffee Co, Whitney, i pogled na Hudson.

img_6616-smaller

img_6604-small

img_6584-cropped-2

Savršenstvo i praznina

Ovo je bilo leto tako blizu savršenog da su sve nepravilnosti i mala odstupanja samo naglasili ono što je bilo prekrasno. Svetlost i boje, na primer, su standardi zbog kojih se vredi roditi iznova svake nove sezone i pronaći u sebi neiscrpni niz tananih odgovora na njihove varijacije.

Sâm početak je obećavao. Sredinom maja, kad su na poslu krenuli bili ‘letnji sati’, taj prvi petak je bio i bukvalno ostvarenje obećanja na koje se čekalo od prethodnog leta. Savršeno skriptiran, dan je bio prekrasno proziran i plav, i kad je popodne otkucalo bilo moje poslednje minute na poslu, ja sam znala kuda ću krenuti. Put grada, i St George stanice. Tu, preko puta, je L’Espresso Mercurio kafe, koji u foajeu unutra ima parkiranog minijaturnog Fiću. Ostatak dekora je prijatan, i tog petka je bio potpuno prazan, što nisam očekivala. Zatim sam shvatila da imaju baštu po strani i sa tim prvim letnjim danom, sedelo se napolju. Naručila sam bila svoj latte, i izašla u baštu. Bila je prostrana i polusakrivena rascvetalim jorgovanom i drvećem koje je tek razlistalo. Za malim stolom, odakle sam posmatrala druge ljude, zgrade preko ulice, drveće, travu, vrapce i bube – sve – osećaj savršenstva je bio toliko intenzivan da sam mislila da ću vrisnuti. Nisam očekivala da će biti tako lepo.

Kad sam nešto kasnije, na putu kući ali u suštini bez plana, naišla na jednog muškarca koji je stajao nad lejom svežeg raznobojnog cveća i slikao je velikim aparatom, zastala sam i ja da pogledam šta mu je to privuklo pažnju. I zaista, gusti cvetovi intenzivnih boja su bili kao veliki prasak životnosti, svaki pojedinačno, i bilo ih je bezbroj. Kad je završio sa svojim pokušajem da to uhvati, muškarac se okrenuo bio ka meni, prepoznao isti ošamućeni izraz i odmahnuo rukom bespomoćno: ‘Šest meseci crnobelog sveta, i odjednom ovo!’ Svaki okret glave bi uhvatio novi mizansen, savršen i pun otkrića.

Tako je leto počelo, velikim probojem kroz mala vrata mog sitnog života.

Nastavila sam bila sa latte avanturama subotom (i petkom, i nedeljom, a ponekad i dva puta subotom), ali sa toplim vremenom došla je i sezona za iced latte. Nakon više pokušaja našla sam najbolji: onaj prvi koji sam probala prethodnog leta. Boxcar Social ima vrlo jednostavan recept: umesto leda sasutog u latte, oni latte rashlade, kao koktel.  I zatim ga pažljivo sipaju u fotogeničnu čašu, bez leda. Efekat je degustacija perfektno balansiranog majstorstva. Više nisam ni pokušavala da pronađem drugi iced latte za komparaciju. Svakog vikenda bih se spustila Yonge ulicom do Boxcar Social kafea, što je uvek prijatna šetnja, i provela pola sata u njihovoj bašti pozadi. Senku pruža visoko javorovo drvo, i ponekad su glasovi drugih posetilaca preglasni, ili mi se muzika ne dopada puno, ali ništa od toga nema uticaja na neprobojno savršenstvo tog iskustva.

Nedelja za nedeljom su prolazile, smotane u klupko oko vikendâ. Pojavio se međutim jedan neobičan efekat. Da sam još uvek ona klinka iz Valandova, to bih znala, ali nisam više i puno toga se izgubilo. Letnja dosada, ili dokolica, je neizostavni deo leta. Kad je svet tako pretrpan, na najlepši mogući način, permeabilnost bića je lepa osobina. Pustiti duh da se isprazni je dobar način postojanja. Ne i za mene. Postalo je neverovatno lako pronaći savršenstvo. Da će ga pratiti praznina nisam očekivala. Kakav neobičan par, mislila sam. Sada više nisam sigurna da u tome ima nečeg neobičnog. Ali takva kombinacija nije bila dobrodošla. Možda sam se previše asimilirala. Praznina u meni budi strah, ili krivicu. Da sam besposlena, ili lenja, da izbegavam da se suočim sa realnim problemima i situacijama. Što sve stoji, pretpostavljam. Znam. Možda nemam bogat unutrašnji život, pitala sam se. I to znam. Niko ko radi duge intenzivne sate na poslu koji nikada nije zadovoljan nema dovoljno goriva za druge mehanizme. Povremeni uzleti mašte su tek sitna prašina podignuta slučajnim vetrom.

Jednog petka krenula sam bila novim putem, bez određene destinacije. Ona se pojavila usput, kao prijatelj koji nikada neće izneveriti. Izašla sam bila na jednom mestu, ušla na drugom, sedela kraj otvorenog prozora dok se tramvaj ljuljao duž ulica, i setila se odjednom da sam u delu grada gde su momci iz Boxcar korporacije otvorili prošle godine još jednu lokaciju. Adresu sam pogledala na telefonu; bila sam tek ulicu dalje. Kafe je bio na dnu ulice. Bio je to lep hod niz osenčenu ulicu u tihom kraju. Kakva fina radost novog otkrića.

Ja sam u ovome jako dobra; korak po korak, pronađem svoje savršenstvo. I ono se zatim rasprši, pod naletom novog vetra. To je priroda savršenstva. Da sam ovde stigla praznih ruku, do ove stanice pune savršenih prolaznosti, je možda najbolje sagledati upravo iz tog ugla. Kad se tako lep oblak raziđe, šta ostane? Samo ono što smo doneli.

20160708_152759.small

20160708_151807.small

20160708_151652.small

20160708_151939.small

20160708_152000.small

20160826_152612.small

20160826_160006.small

20160826_162852.small

20160826_163124.small

20160729_151549.small

20160717_153233.small