Stan pun prašine i neposećenih uglova

Oko pola 7 zazvonio je telefon. Na onoj maloj lcd tablici (iako ne znam šta ‘lcd’ stvarno znači, nešto liquid nagađam, a to je uvek dobro stanje, mada je moguće da nije ni lcd ni liquid) pokazalo se da neko zvoni dole, na ulazu u zgradu. Nikoga nismo očekivale pa sam pretpostavila da je greška, iako nije bilo puno vremena za razmišljanje. Javila sam se, i odozdo je dogvorio Martin. Pritisla sam devetku da ga pustim unutra i istovremeno osetila nezadovoljstvo. Uzrok nezadovljstvu se može naći ako je neophodno, i ne samo u tome da sam namćor, ali ima i toga. Otišla sam do zatvorenih vrata niz hodnik, pokucala, otvorila ih i obavestila klinku da Martin dolazi. I ona je odreagovala nezadovoljno. Od svega čemu je učim, namćorluk mi nije bio u planu, i ako ispadne da je to sve po čemu će me zapamtiti, ili u njemu naslediti… Stoga sam odmah strogo izjavila da ni mismo asocijalne i da je sasvim okay kad nam neko svrati nenajavljen. Lekcija je izazvala još jedan nalet nazadovoljstva, ovog puta primeren.

Jedva da je prošlo par minuta od njegovog ulaska u stan i ja sam se već osećala prijatno. Nismo se puno zadržavali, i to namerno, na tome da je on bolestan a ja prezauzeta, već smo izabrali da pričamo o drugim stvarima. Sâm taj akt izbora je bio neverovatno lak, ali jasan korak, prelaz sa jednog terena na drugi, ili nešto slično tome, i za mene je učinio čuda. On se uvek obraduje da me vidi, i dugo je prošlo od susreta. Jedini problem između Martina i mene sam ja. Čak sam se setila tog poslednjeg susreta. Postoji i zapis o njemu na ovom blogu. Ume da zvuči dosta dobro, u literarnom ili polemičkom smislu, kad sam besna, ali ne i u ljudskom. Srećom da sve prođe, pa tako i  loše manifestacije naše prirode, a i tuđe. Pričali smo o filmovima, o pisanju, ja sam spremala večeru, postavili smo sto zajedno, i klinka se pridružila pa smo seli skupa. Razgovor se nastavio finim tokom, pričalo se o školi, šahu i davnim danima, pa ovim danima, svi smo pričali, svi se smejali…  Sociološke studije govore koliko je to esencijalno za bića svih uzrasta, da sednu zajedno, popričaju, podele obrok skupa, i ja na to često pomislim i pridržavam se pravila, ali nam se retko dešava u broju većem od dva.

Pošto je visok, Martin se zapetljao nekoliko puta u raznobojne papirne trake koje su oblepljene po sobi još od novembra kad je klinki bio rođendan. I svako drugi bi ko je iole viši od nas. Ovaj stan je pun zamki.
Postajemo sve veći čudaci. Za mene je to prihvatljivo, i možda će vremenom učiniti starost manje predvidljivom (uveliko se zabavljamo na račun mog zamišljenog starenja i kako ću biti opaka) a ona to možda uspe da prebaci na šarm i ludost mladih godina, ali bi dobro bilo da zaboravi negde usput.
Vidi se jasno da ovde osim nas niko drugi ne živi, niti često dolazi. To je nama sasvim po volji, baš smo pričale nedavno. Osim kad shvatimo da možda nije baš tako. Lepo je kad ljudi navrate. Pridruže nam se za večeru. Popriča se spontano i opušteno. Prija. Bilo je lepo na sličan način i kad je njena nana bila ovde tokom praznika na par dana. Možda čak volimo da imamo goste, kao i sav normalan svet. Šta ćemo sve otkriti u ovom stanu punom prašine i neposećenih uglova… Kao i u sebi, kao i u sebi.

Advertisements

Neravnomerna raspodela slova $

Hladno je u mom stanu
Mesečna zakupnina ove betonske kutije
izgradila bi bunar u afričkom selu
i otkupila slobodu azijskoj deci
na putu za blatnjave bordele uz prometne puteve
u pustoši
koja tamo putuju u ovom trenutku
kroz monsunske vetrove
Njima je svejedno gde i kroz koga duvaju
Ljudima
za razliku od vetrova
je usađeno da su dužni
To se zove vaspitanje
zovu ga još i pripadanje
ponegde i privilegija
Dužni su svima koji su znali da se
prijave na vreme kao poverioci
Društvu
Religiji
Roditeljima
Korporacijama
Državi

Dug raste sa godinama
kao i cene
Raste i lista
Sada su na njoj i
Stanodavci
Telefonske kompanije
Eletkrodistribucija
Satelit i kablovska televizija
Internet
Lokalni simfonijski orkestar
Bolnice
i druga mesta gde su i slučajno prošli
ostavili tragove kože
i otiske kreditne kartice

Poverioci uz ubiranje duga
prodaju svašta sa strane
Roditelji prodaju decu
Društvo prodaje laži
Korporacije isto prodaju laži
I religije
Ali to je samo zbog ferpleja
Kad bi prodavali nešto istinito
koliki bi dug tek onda bio
Samo roditelji prodaju pravu robu
Da bi platili dugove
kažu
Na TV-u oni uvek plaču
kad im neko drugi ubija i otima decu
Niko ne snima kad ih prodaju

Hladno je u mom stanu
Mesečna zakupnina ove betonske kutije
neće stići do Afrike ili Azije
Ni do koga živog
Završiće kao
neznatan broj uz puno drugih brojeva
Stalež i status
Svrha svega ovoga
Sjaj u travi se gasi i
Sve je hladnije

 

Na granici dobra i zla

Prošao je Mesec guran od oblaka
za njim trče mitovi, legende
samoubice
mudre žene i astronomi
sa ushićenjem i ne malo očaja
Ja čekam
Vlažan vazduh ulazi kroz prozor
na ponoćnu smenu
Natopljeni veš
hormonima, feromonima, onima
što tu prebivaju
održava vlažnost medju butinama
ali nema krvi
Ni olakšanja
Mirišem prste
Privlači
Odbija

Ovakvim noćima grebem
po memoriji
i probudi se uvek ista beštija
Toliki bes i teskoba
u jednoj udobnoj sobi
Lunarni ciklus u ovoj fazi
iscedi iz mene koju brutalnu istinu
i izmrcvari emocijama
Istanji impulse kao električne žice
i ostane gola pretnja razumu
i obećanjima od 27 dana
Da sam stvarno velika naduvana goropad
kakvom se osećam
zadrhtali bi preda mnom
poredak i svetska elita
Ovako..
Civilizacija je nalik opni u meni
samo privid
Upotrebljiva
koncizna i sloganska
istina
Kad bi ovo bio stari Rim
poklonila bih je Cezaru
Senat, Imperija, nove religije
i zavere
ostavi to za sutra
Svet možeš gurati napred
ili ga vući nazad
vući napred ili gurati nazad
on se uvek samo
vrti u krug

Vrti mi se u glavi
Napetost zaobljena u stomaku
Dosta mi je krugova
Zabunom sam progutala svet
Odvijaju se nesmetano u meni
kao i oko mene
poplave, pokolji i pregovori
na Pointless Summit-u

Jednog dana svako će nekoga ubiti
šapućem proročki
Ali Cezara više nema
Kroz istoriju
nadiru u kožnim sandalama
jakih listova
disciplinovani redovi sposobnih ubica
Ženska intuicija

Jednog dobrog čoveka
molim

‘What a Wonderful World’
peva Louie Armstrong
Depresija, segregacija, brutalnost za peni
ubistvo za dolar
Ovo je budućnost, Louie
Sigurno si na nju računao

Down memory lane
To visit Penny Lane
Life is such a pain
Hodale smo do škole
držeći se za ruke
a kišovit je bio ponedeljak
Na izlazu odrecitovale pesmicu
‘Kad u aprilu padaju kiše
biće cveća u maju više’
i stisle se ispod kišobrana
Kad je bila mala, pre tri godine,
priča mi
imala je zlu učiteljicu
Na nju je stalno vikala
slala je da čeka u pustom hodniku
ismevala pred decom
Stežem malu ruku
Znam koga ću ja ubiti kad dođe moj red
ljubavi
Podsećam je
na matorog mizoginistu Roald Dahl-a
njenog omiljenog pisca
koji je napisao ‘Veštice’
baš za takve slučajeve
Kikoće se sa kapima kiše na licu
Do škole je sve zaboravila

Kakva je ovo bajka, Louie
U kojoj jadnici pevaju o lepoti
a plemeniti porivi ostanu zapetljani
u harmoniji
i odbijaju da siđu među ljude
U kojoj učiteljice padaju mrtve
kao iscrpljene ptice selice
u bekstvu od dece, previše dece
ne mogu da dođu sebi od dece
koju mrze
U kojoj majke daju život
i maštaju o ubistvu
sa žarom koji bi postideo
rimske legije

Armagedon u stomaku
Smena vlasti – Novi svet na vidiku

Miriše cveće u sobi
na granici dobra i zla

Ruska crvena

Na kraju praznične nedelje i početku Nove godine, očekivala sam da ću se osećati bolje. Dve osobine su odgovorne za takvu naivnost: uprkos najboljim naporima što mojim što životnim ja sam još uvek optimista – alas! – i (to je bilo 1) 2: uvek ali uvek napakujem sebi očekivanja da će mi uspeti i ono što realno izgleda nemoguće. Dodati tome da je sasvim ljudski pomisliti da će praznici u kombinaciji sa neradnom nedeljom odraditi koje čudo na svakome – i eto. Nasela sam.

Bilo je znakova na samom početku da mi planovi neće ići na ruku: Umor. Loši snovi svake noći. Svi snovi se odvijaju na poslu – u svaki dan ustajala nakon celonoćne smene. Nervoza. Temperatura u stanu jako hladna. Temperatura napolju od podnošljive do jako hladne. Glavobolje. Potrošila previše. Izašla jednom i vratila se kući posle sat vremena. Internet ne radi već mesec dana tj. radi deset sekundi zatim ne radi pet minuta; možda su vanzemaljci uzurpirali moj kanal u svet i šalju kodiranu poruku iz dubokog svemira, samo mene ni najmanje ne interesuje šta javljaju – shit na Pandori ili ovde je svejedno shit – a niko drugi ne sluša. Pijana devojka mi je povraćala po čizmama u metrou; ona se izvinila a ja sam jedino želela da joj razvalim šamar, i još jedan, pa za njim još jedan, ubrzo za poslednjim i još… ona je izašla na sledećoj stanici i ja sam prestala da brojim. Čudne fizičke senzacije svuda po telu, ali računam da je to od suzdržavanja da ne ošamarim svet ili vrisnem tako jako da mi eksplodira grlo. Posle mesec dana poslali su novi modem i računam (realno) da ću ga dobiti za mesec dana – meseci stoje i ja među njima, kakav imidž… baby, dodaj mi gumicu, molim te, što pre! Razvila fobiju od vraćanja u rutinu, plakala par puta na tu temu ali odmah zatim uzela čašu vina i gle čuda, nije pomoglo.Shvatila da sam izgubila karmin koji mi je klinka kupila pre par godina za Mother’s Day – Russian Red; ona je birala i birala, sa znanjem da mama voli crveno ali specifično crveno, i džeparcem u ruci, i izabrala ga nakon savetovanja sa prodavačicom i velikom brigom da li je to pravi izbor.  Izabrala nasumice jedan film i u prvih nekoliko scena kineski gansgter obučen kao crnački gangster – cccc – i u pratnji naoružanih tabadžija ulazi u bednu radnjicu bednih imigranata u kojoj sedi majka sa malim detetom a on je došao da oca nauči pameti i odjednom mi se stomak stegao da sam jedva disala kad sam shvatila da će se desiti ono što se uvek dešava – zaklaće dete, silovati majku, razneti im glave, i detetu i njoj, ili sve to – i ruke si mi se tresle i ja sam se bacila na daljinski da ugasim pre nego što se bilo šta od toga desi jer ako vidim i samo pokret ruke ka njima znala sam da ću skončati na tom mestu, i… that’s entertainment, folks. To me nije naučilo pameti, kao što ništa nikada jer od pameti stvarno nema neke vajde, pa sam izabrala drugi film – Imaginarium of Dr. Parnassus, i setila se zatim da je to bila nezavršena poslednja uloga onog jadnog Hitklifa, a film je ostarela mašta ostarelog maštala tj. dated što bi se ovde reklo a ja bih prevela bezveze i to nije bio ni približno tačan opis mog stanja nakon filma, jer koliko da je film bio loš ja sam se osećala lošije. Žao mi je Terija ali sebe daleko više, a Hitklifa više nema pa se on ne računa. Videla i muzičare koji odrađuju tezgu, što je uvreda muzici prvenstveno, o publici niko ne vodi računa već dugo, i gledala i videla, gledala i videla, i verovatno nije dobra stvar da ću ove godine nabaviti naočare jer mi nešto nije u redu sa očima, uočila sam otkad provodim dane u prostoru bez dnevnog svetla, ali možda sam neosnovano podozriva i naočare će me spasiti pa ću videti lepše, ili vrlo selektivno – molim takve jedne vrlo vrlo selektivne. Znam samo da će biti crvene.

Bilo je i dobrih stvari: pronašla jednu knjižicu u naslaganoj gomili koja klizi u stranu, i obradovala se. Pravila kolače i zamišljala da uživam u praznicima. Uživala. Imala dobro društvo u par navrata, i klinka je uvek dobro društvo. Kupila sebi fine čizmice (nisu iste kao one gore). Otkrila novu vrstu: sugar clementines; rešila da vežbam izgovor reči ‘sugar’ i od toga napravim univerzalnu terapiju (‘om’ baciti kao dated). Improvizovala recepte, uspešno. Uživala. Gledala film ‘Pina’. Uživala, i pomalo plakala, iako nisam plakala, ali razumećete. Gledala je i klinka sa mnom. Njenu reakciju ću zapamtiti dok sam živa – art, purified. Hvala. (To nije bilo uživanje). Pronašla Russian Red u tašni koju sam nosila na put prošlog leta (služi samo za putovanja), odmah namazala usne i – bila srećna. I pomalo luda. Ludo srećna. Ludo, srećna! Yeah, sure.

Sva moja umetnost – ako se to tako može zvati – se svodi na svakodnevno vađenje sebe iz shit-a. Da se to samo meni dešava ne bi bilo tragično (van moje skromne zapremine) ali to je sve što i ostali ljudi rade.  Ako vam mogu poželeti jednu korisnu stvar, imaginarni posetioci i stvarni prolaznici, je da promenite to grozno stanje stvari. Lepo je lepo ne samo kao reakcija na ružno, iako sam danas pročitala da je wabi-sabi, japanska estetika, uočila to pre koju hiljadu leta i uvela kao dobru stvar. Nije. Realna jeste, ali dobra je samo kad nema bolje.

Dakle: usudite se da budete lepi. Bez povoda, razloga ili…