Nastavak ranijih beleski sa jednog poslovnog putovanja

U poslednjoj sceni prethodnih beleski srela sam se sa Santa Anom. Pustinjski vetar, topao, bez traga vlage u sebi – sto joj podize ugled u mojim ocima, jer su daleko zedniji oni u pustinji, pocev od peska do kaktusa i skorpiona, i vlaga se ne sme iznositi, prosto je nepatriotski – ona donosi svoje pustinjsko nasledje i folklor obali Pacifika. Verovatno je odgovorna za brojne pozare po brdima Kalifornije, ali to ne radi namerno, takve stvari spadaju u prirodne cikluse, dok piromani ne znam u sta spadaju. Santa Ana me je osvojila na prvi dodir i podigla broj mojih omiljenih vetrova na 2. Prvi, i dugo vremena jedini, je bio Povetarac, vetar za decu. Celu familiju vetrova mrzim zestoko, zaslugom Severnog Kanadskog Vetra zvanog The Arctic Brute. Veci deo godine zivim u strahu da ce me on ubiti – to je zalosni sizhe mog postojanja.

Krajem oktobra godine kad sam upoznala Santa Anu, u San Dijegu je bilo 30 stepeni tokom dana. Zivot i dalje buja, nebo rastvara i guta sve sto i priblizno moze da prodje kao oblak, ili senka, i u zgradama standardno hlade kao da mrze i Santa Anu i jug na kome su se zatekli. Cudan je svet. Posto je razlog mog boravka na jugu poslovni, susret sa mojim novim omiljenim vetrom se sveo na ‘nice to meet you’ i ‘hope to feel you soon again’. Boravak u enterijerima je bio neocekivano zanimljiv. Chin, moj partner u projektu, je Kineskinja iz Beijinga, koja je prvo preskocila svet do Nemacke, u kojoj je radila magistarski i ucila jezik uporedo, potom je preskocila do Amerike, u kojoj je zavrsila doktorat na jos jednom stranom jeziku, pritom je menjala naucne discipline kao da su carape, i jos jednim manjim skokom se spustila na jugozapad, poslednju tacku Amerike prakticno, i tu ce verovatno ostati. Iako je ovo treci put da je srecem, pri cemu sam prva dva puta tek razmenila koju rec sa njom, rekla bih da je ‘samozadovoljstvo’ njeno redovno stanje, nesto sto je ponela sa sobom kad je polazila od kuce. Kad se odlazi u svet zaista treba pazljivo pakovati. Chin je to izvela jako dobro, rekla bih. Sto je ne sprecava da gaji povecu netrpeljivost prema Ruskinjama u laboratoriji, koje smatra lenjim i glupim, ali zato obozava dvoje mladih pridoslica – americki Kinezi oboje – nad kojima bdi kao da ih je uzgajala sama u inkubatoru i sada ce izvrsiti jedan vrlo vazan eksperiment sa njima. Okolnosti su savrsene, i eksperiment se odvija po planu. Dorothy je upravo diplomirala i radi kao intern; Steven je na poslednjoj godini – staz u laboratoriji je neophodan deo programa, i stvaranje network-a za buducnost. Chin pevusi dok prolazi za svojim poslom, dogovaramo se oko zvanicnog projekta, Dorothy pomaze sa listom nabavki, Steven podize sve sto je teze od jednog kilograma, i vraca se nadgledanju eksperimenta na kome asistira Chin. Ruskinje su nestale za ostatak dana, i scena je vrlo jednostavna: Dorothy i Steven podizu jedno drugom temperaturu koja ce u jednom trenutku dostici optimalnu; Chin i ja smo tu sigurnosti radi, laboratorija je puna opakih materija. Proverila sam gde se nalazi rucni aparat za gasenje vatre i izlaz u slucaju evakuacije – sve je pod kontrolom.

Dorothy je sitna, ima sveze prisustvo mladosti, ambicije i lepog vaspitanja, bubuljice na licu nisu velike i daju joj izgled tinejdzerke iako ima 22-23 godine. Steven je visok, lep, nosi naocare i ima cetvrtastu americku bradu, i posto ne izgleda kao da je iz rasno-mesovitog braka, mogu jedino da zakljucim da se ta americka brada dobija kad se jede americki cereal. Chin ih naizmenicno i dobrocudno hvali, kako su pametni i koliko obecavaju. Rekla je za Steven-a da je dobio 100% na poslednjem testu iz predmeta koji zvuci kao da bi zahtevao zbirni mentalni kapacitet jednog veceg grada za bazicnu prolaznu ocenu, ali on odbija da je tu uradio nesto posebno. Potrudio se i dobro je ispalo. Dok je on skroman i stalozen, Dorothy je vatromet zivotne energije. Ili je prosto zaljubljena. Izaziva ga, uvlaci u neprilike, baca na njega sve sto se moze baciti u ovakvom okruzenju a da ne eksplodira ili nanese ozbiljnu stetu, sto je malo stvari ali ona je inventivna, i neumorna. On je prati, poslusno, ponekad je zaskoci I iznenadi, ona cichi od odusevljenja, jure se, i dok napolju Santa Ana duva toplim dahom nad San Dijegom, unutra ovo dvoje proizvode tone ciste, neiscrpne energije koja lepi osmehe na lica, i obezbedjuje nastavak vrste.

Ponasaju se kao sto se ljudi u tom uzrastu oduvek ponasaju. A ipak su me iznenadili, verovatno zato sto se u medijima karakteri vec od 15 godina navise ponasaju puno drugacije, i nije vazno sto ja znam drugacije. Izgubi se vremenom sve sto se zna, to je svrha ponavljanja reklamnih poruka u marketingu. Ovo dvoje da ne nose bele mantile bi mogli da budu obuceni u dnevnu odecu 16-og veka Verone ili Venecije, recituju sonete, i uopste ne primete da su na sceni, i ja sam u tome nasla veliko zadovoljstvo. Mozda je to bio slucaj zasticene dece ambicioznih roditelja, ko zna, ali donelo je dah svezine, videti ih tako bezazleno beskrupulozne u sluzbi svojih hormona, u igri koja ima smisla i u kojoj se u nekom trenutku ugase svetla. I izbaci publika. Vrlo je vazno izbaciti publiku, ili je zatvoriti u auditorijum, jedino mesto za publiku.

Chin mi prica o svojim uspesima u provodadzisanju. Dorothy otkriva njenu racunicu u tome, i kaze da se u kineskoj tradiciji dobijaju zetoni za srecu kad se uspesno spoje xx i xy. Chin se smeska samozadovoljno. Ona ima americkog verenika sa kojim deli stan i slobodno vreme, i oseca da je autoritet po pitanju poznavanja kvalitetnog zivota.

Posle radnog vremena, Chin me vodi, i jos jednog gosta iz kanadskog tima, na veceru u tajlandski restoran, na racun firme. Pridruzuje nam se Paul, koga sam upoznala tokom prethodne posete ali sam ga se jedva setila. Uvek dolazim na kratko, provedem najveci deo vremena na sastancima od kojih jedino pamtim konfuziju zasto sam uopste dolazila, kad je sve to moglo da se izvede i putem email-a ili telefonom. Meni je ovo neverovatno dugacak dan, dodatno produzen ustajanjem pred zoru, letovima i vremenskim zonama, umorna sam i gladna, i jedva cekam susret sa krevetom.

Sedela sam na debelo tapaciranoj klupi sa udobnim ispupcenjima na pravim mestima u koja sam smestila ledja, pristigli su Mike i Paul, i moja supa sa kokosom, za njom red curry, i sve je pocelo da se oblikuje u jedno fino zadovoljstvo. I Mike i Paul su u ranim 30tim (pretpostavljam da je Chin slicnih godina ali tesko je prosuditi), Mike je Kanadjanin koji 20-tak sati svog dana provede popravljajuci kompjutere, kompjuterske mreze i slicne stvari o kojima malo znam, Paul je iz Kalifornije, i bavi se aspektima biznisa u primenjenim naukama. I jedan i drugi pokazuju znake nedovoljne fizicke aktivnosti tokom dana. Mike zivi sa svojom devojkom vec godinama, Paul ima devojku koju vidja vikendom. Niko nije ocekivao, najmanje ja, da se raspricam. Pricala sam kao da pisem, glatkim tokom nakupljenih impresija kojima su se nenadano otvorila vrata. Mozda od umora, sveze nahranjena, puna utisaka, izlazili su iz mene monolozi, koje su oni prekidali na pravim mestima, slusali sa paznjom, postavljali pitanja, davali odgovore i misljenja, pricali smo o onome o cemu sam ja pricala, o Americi, o Kini, o jednoobraznom, o manipulisanju, o zenama i svetu koji na pravim mestima uvek napravi pogresne korake, i oni su pricali a ja sam slusala, i kad je Chin otisla mi smo nastavili – pricali smo satima. Ne pamtim kad sam poslednji put tako pricala, i kad sam ustala na kraju, mislim da je sve ostalo na tom stolu, na gomili, za osoblje da odnese i baci, skupa sa ostacima hrane. Ka kolima i hotelu je otisla moja umorna ljuska – pekle su me oci, bolela su me ledja i gubila sam glas.

Na prethodnim poslovnim putovanjima imala sam slican raspored, ali su vecere bile u drugim kombinacijama – vecinom sam bila u drustvu muskaraca 20-tak godina starijih od ove dvojice. Oni su bili podjednako ljubazni, pazljivi, razgovori nisu bili iskljucivo o poslu, jednom prilikom su nam se pridruzile njihove zene – svakome od njih zena br. 2, 10-15 godina mladja od prethodne, izuzev jednog koji je jos uvek sa zenom br. 1 ali on je iz tradicionalne istocnjacke kulture – jednom recju, profesionalni. Sve je bilo uvezbano, restorani pristojni, razgovori programirani da zavrse na istim mestima, obicno kod automobila i pozdrava, ostavljanje utiska negde na istoj visini vaznosti kao i procenat napojnice, sve proracunato. Oni imaju vazne uloge i pozicije, velike brige i odgovornost, veliku decu i malu decu, treba meriti reci, meriti ton… – nikada nije predugo trajalo; i to je bilo odmereno. Sve je to deo posla pa i poslovnih putovanja, ali bilo je nervoze jer ostavljanje utiska pretpostavlja da postoji utisak unapred spreman, izlakiran i upakovan koji ce ostati umesto originala da podseca ili se zaboravi, i moj engleski bi se umorio a inace je neumoran pa tako nikad nisam znala da li sam svom utisku pomogla ili odmogla, i – pretpostavljam da ljudi na poslovnim putovanjima idu posle takvih vecera u barove u kojima se napiju i tu kazu nesto bas onako kako misle kompletnim strancima. Ovog puta neocekivano su se pojavili Mike i Paul, koji su uprkos svojim Novozavetnim imenima metroseksualci, bistri, ambiciozni, pristojni momci, nebitni u hijerarhiji firme i koji ce moguce za 20 godina postati slicni drustvu koje sam vec upoznala, iako to zavisi najvise od stepena uspeha koji ostvare, ali to za mene nema nikakvog znacaja. Upoznala sam ih u najboljem trenutku u njihovim zivotima. Uz Dorothy i Steven-a, na koje ce Chin nastaviti da pazi, i koji bi mogli da se pojave na nekoj tapiseriji kao ilustracija jezika koji svi razumeju ali mu svejedno preti bastardizacija i gubljenje vaznih reci, cini se neverovatnim da sam presla pola kontinenta da bih bila svedok i ucesnik tako vaznih procesa koje cu samo ja zapamtiti.

11 thoughts on “Nastavak ranijih beleski sa jednog poslovnog putovanja

  1. Некаква врста интереса се мора подразумевати.
    Августа ’90-те сам, сходно тадашњој пракси, послат у нашу лондонску фирму да заменим колегу који је тамо боравио на 4 године едаби он искористио г.одмор; био сам, преко свег посла који је тада ишао добро и рутински, прилично обузет калкулацијама како да у ограничене приходе уклопим куповину улазнице за концерт Стоунса на старом Вемблију – што сам после свега себи и приуштио (било је превруће лето, становништво је упозоравано да не залива баште) – а посебно ме зачудио позив на ручак од стране једне фирме са којом смо имали прилично мало текућих послова.
    Двојица мојих година су ми показала брокерску салу, нападно кратко (као да бих и умео да снимим какве хинтове) и повели ме на ручак у бааш стари хотел, сребрни есцајг – иако у ‘тек’36-тој живота, свестан да бесплатни ручак не постоји, изненадило ме да је рачун за ручак испостављен ‘ома после предјела (димљени лосос) и Т-боун стејка, радило се и хитној испоруци пар стотина тона црвеног метала – тада је домаћи комбинат само преко наше фирме извозио око 5000 тона месечно. Лако је било укапирати да су и они једноставно заборавили на тај рестл, лако и сутрадан решити једним тел.разговором њихов проблем, btw то је и била наша уг.обавеза, те сам у себи помислио како није требало ни да троше новце на ручак..
    However, њихов state of mind сам скапирао тек 2 године касније у једној казахстанској вукојебини, када сам на столу директора тамошњег комбината уснимио мемо ове фирме којим цвиле да им дају понуду за испоруку метала
    Докопах се потом, некако, тадашње престонице Алма Ате, купио неке ситнице деци и жени са картонских кутија (згражавајући се). Непуну годину после тога, стајао сам и сам над картонском кутијом на импровизованом бувљаку око мојег блока, распродајући ствари из куће (између осталог, колекцију ЛП плоча џез музике сакупљану четврт века).. Па је ових година, захваљујући торентима, повратих више него. Није ли живот кучка?

  2. Ne znam kakva je racunica ovde bila moguca. I prethodnih puta mi je bilo zanimljivo da su nas iz Kanade vodili (tada je sa mnom bio i moj/njihov sef) ali su se pridruzili i neki drugi iz firme, sto je ipak bilo vise od neophodnog. Ovog puta sam dosla sama, Mike je tamo visio vec neko vreme, Paul je rekao da ce nam se pridruziti u poslednjem trenutku…cudno posluju u Kaliforniji, to je sve sto mogu da kazem. Ali ja imam vrlo malo iskustva ovakve vrste.
    I ovo nije kraj beleski 🙂

    Preokreti sudbine koje pominjete, kad se smeste tako sematski, po godinama, paralelama, asocijacijama…- da, surove igre, a tek mikroklima i kolapsi… Big picture meni uvek izaziva duboku depresiju.

  3. Ne znam kakva je racunica ovde bila moguca.
    Ма не бих ја писао да је то Ваше пријатно дружење било проткано рачуницом, како бих ја то знао..
    Само асоцијација, те се размахнух наширооко на сличну тему :-))

  4. A ja sam razmisljala nakon ovog Vaseg komentara, i mislim da je to odsustvo interesa bilo jedan od razloga za opustanje. Drago mi je da je bilo tako dobro, to je sve.
    A Vase asocijacije bas prijaju, Vi ste pravi pripovedac.

  5. Веома захвалан на ономе “прави приповедач“, Ивана, то је веелики комплимент за мене када долази од некога ко пише као Ви!
    Додуше, себе пре видим као једну веома недоследну особу -уосталом, није нимало лепо писати о себи (self promotion је за амбициозне и углавном припада, како и треба, младима). Усудићу се, ипак, и убудуће да испричам понешто из не баш великог искуства, забаве ради (наравно, и од своје деце пуно научимо), те се сетих како је за моје клинке тамо тужних 90-тих највећи комплимент за нешто било: баш је зАбавно! Тада су оне имале само искуство вртића и далеко више жеља него ми могућности да им их испунимо, па је то њихово “зАбавно“ баш имало своју тежину.

  6. MuadDibe, nedoslednost uopste nije smetnja u pripovedanju, a ni pisanje o sebi, ali u ovom poslednjem ima puno zamki. Samopromocija je cudna stvar, po mom misljenju. Kazu da se nauci; ja nisam ubedjena. Valjda je to neka vrsta performansa. Razliciti mediji za razlicite ljude. Ali mladost je tu veliki pokretac, slazem se.
    Mene obradujete svaki put tim Vasim ‘skromnim’ iskustvom. Vec godinama slusam price nekih bliskih ljudi, i neke medju njima zavredjuju da ih zapisem kao prave, duge romane, i ne znam da li cu, ali volela bih. Oni su se polovicno slozili, samo jos kad bih ja resila da mogu.
    Jako volim da slusam price iz davnina, pa one nedavne, svakakve. Ja sama nisam pripovedac oralnog tipa, ali nekad mi se desi, kao eto tog puta.
    Zabavno je bas veliki kompliment od dece.

    Milice, stvar je u tome da mislim da jesu shvatali. Iznenadili su me kombinacijom bistrine i samosvesti, uocavanjem dinamike razlicih odnosa oko njih, a narocito jednom vrlo prisutnom pitomoscu. Nije bilo nikakvih pritisaka i ja sam eksplodirala :))
    Sve ce to sto imaju postati nesto sasvim drugo samo dolaskom dece. Ali to ce vec otkriti sami.

  7. Dolaskom dece? Kako će se promeniti? Sada sam radoznala. :))

    Samo sam pomislila na to kako ljudi postanu nešto drugo kada ih pojedu ambicije, očekivanja i godine, pa se više ne sećaju ni sami sebe. To je tužno, a tako uobičajeno.

  8. Bojim se da to niko nije u stanju da verno opise a da onaj ko nije doziveo razume, ali promenice se kompletno 🙂

    Ovo drugo sto pominjes je tacno, drugi razorni deo tog tandema promena.
    Iako ima ljudi koji kroz sve to uspeju da prodju na nesto drugaciji nacin, kao da nauce da se cuvaju, ili im je to urodjeno, ali ljudi su potrosna roba sve skupa.

    Ova tvoja avatar fotografija mi se jako svidja, takav dah svezine i toplih vibracija usred duboke zime 🙂

  9. Dooobro, za promene ćemo videti. Ja samo volim da pažljivo skupljam iskustva starijih, uredno ih slažem u fiokice i razmišljam o njima, kako bih ubuduće znala gde da se pripazim. Tako ja makar mislim da predupređujem probleme koji jedu zdravlje i vreme.

    Drago mi je za avatar, i ja sam ga stavila da bih malo ubrzala dolazak proleća, kada je ova slika i napravljena, prošle godine. Nedostaje mi malo boja. 🙂

  10. Dobar pristup. Cak jako dobar. Zao mi je da nemam neku sjajnu mudrost kojom bih zaokruzila sada :))
    U dinamici zivota jedna od vrlo vaznih stvari je razviti osecaj mere. Npr. treba gledati svoje interese, ali ne preterivati. Kod davanja – ako dajes jednokratno, onda das to sto imas, okrenes se i odes; ako dajes svakodnevno onda treba biti pazljiva: davati od srca i jasno staviti do znanja da bez primanja za uzvrat sutra nece svanuti sunce. Niti ce biti rucka. Recimo 🙂
    Najfelericnija pojava kod ljudi je vrlo retko javljanje prirodno usadjenog osecaja za meru. Bez postavljanja granica, ili ako ih predju i prodju nekaznjeno, ljudi su uvek u nekoj vrsti stampeda. To je svet kakav poznajemo.
    Znaci, neophodna je neka vrsta visoke etike i boot camp-a :))
    Posto ne znam kako promeniti svet, treba poceti tamo gde se nesto moze uraditi – u svojoj porodici. Srecno 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s