Građani

Svi smo građani u svetu žena. It’s a man’s world, bez ikakve sumnje – i on u svetu žena. Gde bi drugo mogao da opstane? Samo među ženama.

Iako sam se dobar deo mladosti osećala kao individualac i autsajder, sada razumem da se veći deo građanstva slično oseća. Svet žena nije stvoren po meri, niti je ‘reinvencija’, sigurno mu nije potrebna definicija, čak verovatno nema glavnu ni sporedne odlike. Bivstvo se ne može raščlaniti.

Iako bi moj pol trebao da bude očigledna indikacija u kom svetu živim, nije bilo tako. Kultura, svet oko tebe, to su ogledala koja daju oblik i obezbede uniformu. Da sam uspela da putujem utabanim stazama sa lakim prtljagom je jedina počast koju sebi mogu da dam čistog srca. Sada uviđam da su putovanja bez prtljaga ludost, najblaže rečeno. Jedan od većih promašaja takvog životnog stila je da su utočišta planirana i predodređena i nije pitanje navigacione ingenioznosti pronaći ih na mapi. Svi završe na istim kotama.  Društvo sa prtljagom će zauzeti više mesta, dobiti više pažnje… to su dobre standardne mušterije. Ti odjednom shvatiš da imati malo nije prednost; i drugi shvate to isto i instantno te zaborave.  Polako počinješ da uviđaš da autsajder i marginalnost imaju više sličnosti nego što si mislila, i da uopšte nisi tako mislila sve vreme putovanja, jer su tvoje misli bile zauzete drugim temama. Austajder u centru zbivanja, recimo je bila pikantna opcija, paradoks pun potencijala. Bilo je i drugih, i teško bi bilo izabrati najbolje kandidate za sve promašene koncepcije.

Bila sam pre nekog vremena na happening-u koji je imao histerično-euforičnu pripremu kroz društvene medije koja je par dana pred događaj (kad sam se ja pridružila, na poziv jedne poznanice) postala krešendo digitalnih glasova sa visokim notama i uskličnicima. Žurka je bla organizovana od strane žena, za žene isključivo, i pristup je bio moguć samo ako ste na listi – i obučeni u malu crnu haljinu. How charming, mislila sam, podelila sa klinkom, i ona mi je čak pozajmila jednu od svojih haljina jer je njena garderoba imala bolji izbor od moje. Izašla sam bila iz kuće vrlo zadovoljna sobom. Društvo je bilo šareno, što se naročito lepo isticalo na pozadini crnih haljina. Jedina dva-tri muškarca su bili barmen, fotograf i jedan zgodan tip za koga nisam uspela da dokučim šta je. Arhetip? Maskota? Ili kućni ljubimac organizatora koja je imala vatrenu crvenu kosu, vatreno ime (Karmen) i odisala svežom vatrom dobrog života lokalne selebriti, iako je meni bila nepoznata. Bilo je žena različitih godina, uticajnih i zalutalih slučajem, izgladnelo tankih i debelih, ćerki sa majkama, drugarica, lepotica i neupadljivih, drugih nepoznatih selebriti, i razgovori su bili kratki ali puni značaja, jer svaka od prisutnih žena je imala nešto da kaže.  Sve je odisalo duhom vremena i kokteli su redovno pristizali. Ja sam malo pričala, uglavnom posmatrala i slušala. Moja drugarica je upoznavala nova lica i zatim predstavljala i mene. Direktor programa za TV stanicu, voditelj TV programa, marketing direktor za aukcionu kuću, nona koja je podigla četvoro dece, umetnica u poznim godinama duge negovane plave kose koju je nosila kao Botičelijeva Venera, mlada žena bez značaja koja bi zažalila da je ostala kod kuće a sada je jedino želela da se tamo vrati…

Na početku sam bila zadovoljna da je moja haljina seksi, posle nekog vremena ne više. Među likovima toliko žena, suočila sam se bila neočekivano sa sopstvenom krizom – gde u mom lakom prtljagu ima mesta za seksepil; da li mu treba praviti mesto; koja je njegova svrha nakon materinstva i nekoliko ljubavi; da li je previše blizu samoobmani; ili samoponiženju… U moru ženskog seksepila, nisam mogla da se setim ničeg više artificijelnog od trenutno popularnog imidža. Produkcija, investicija, dužnost jer seksepilu služimo i on služi nama…  –  nastalo je bilo komešanje iznenada: fotograf je bio spreman za photo op. Nisam znala da ovakvi događaji obavezno završe sesijama pred velikim aparatom, ne samo telefonima. Prilike se moraju ovekovečiti. Ako sam bila radoznala prethodno, novi razvoj je bio šokantan – sve žene, ali bukvalno sve, od naizgled stidljive i neupadljive do doktora nauka i direktorki, umetnica i TV voditeljki, su se odjednom preobrazile u femmes fatales, koje su, činilo se, u svom privatnom vremenu profesionalni modeli jer bilo je nemoguće da su takve poze bile instantna inspiracija. Lica preda mnom su prolazila kroz transformacije i rezultat – gluma ili ne – je bio seksi, samouveren, beznaporna replika fotošop stranica magazina, i sve su se enormno zabavljale, i one pred kamerom i one oko njih koje su ih bodrile. Gledala sam zabezeknuta, i punila se polako ljubomorom, jer ja nisam umela. Koliko može da bude teško, gurala sam sebe, ali jeste teško. Jednu stvar koju naučiš o sebi vrlo rano je šta ti leži i šta ne.  Ovo nije moja vrsta igre. Da sam pijana, ili bolje raspoložena, možda… – ne, ja ovo ne umem. Stala u red svejedno. I fotograf i publika su probali da me nameste bolje, i ja sam se trudila. Osećala se glupo, rezultat nije izneverio, i izvisila iz još jedne grupe. Pitanja u vezi seksepila gurnula u stranu; bilo je jasno da do nekih odgovora treba još dugo putovati. Ali fascinacija ostaje – kako je to moguće da druge žene znaju. Nešto mi je negde promaklo. Život u citadeli, sigurno je to. U realnom svetu, niko ne postavlja sebi ovako glupa pitanja.

Advertisements

Moćna ptica na ramenu

Jednog dana Džefri je doživeo bio trenutak kada se koktel lucidnosti i refleksije prelije i podeliti višak sa svetom ima ukus još boljeg koktela – on the house! – pa je zastao, pogledao ka meni i ponudio galantno: Ivana, ti zaista imaš nešto.

Ja sam sa dužnim poštovanjem uzvratila pogled, i saslušala ostatak. On je bio iskren, što je samo dodalo komplimentu. Džefri je diva, i odao je bio priznanje još jednoj. Veliko priznanje, i veliki kompliment. On nikada nije video takvu prethodno, dok ja jesam čula slične komentare, ali  njemu je moglo da se učini da je moj prvi put – uvek sveže. Uglavnom prija, uostalom nema puno veze sa mnom: najbolji deo je njihovo iznenađenje, i iskrenost. Autentičnost.

Početak decembra je obeležio četiri godine na ovom poslu. LinkedIn je poslao bio svima na mojoj kontakt listi poziv da mi čestitaju na godišnjici. (Niko nije). Puno sam naučila, uz veliki trud i motivaciju. Nisam se uklopila. To nije bio izbor, nikada nije.

HR (=human resources= farme uzgoja mentaliteta i naravi) ulažu puno truda u prosuđivanje karakterâ pred zapošljavanje, i njihove rešenosti/podobnosti da se prilagode. Puno zavisi od toga, čak celokupni sistem. Ili, ako nisu prilagodljivi, bar da pokažu jasne znake nesklonosti rušenju sistema. Ne verujem da u mom slučaju nisu bili dovoljni iskusni da ne vide moje neuklapanje u model poslovanja; pre će biti da je bilo jasno da moje izmicanje uniformnosti nije veća pretnja. I potpuno su bili u pravu. Retki su bili promašaji korporatne organizacije u poslednje četiri godine na koje ja nisam podigla glas, u ime kolektivnog očaja, ili ličnog besa. Moje kolege računaju na mene, da raskrinkam nepravde, i prokažem zločince. Još su ređa poboljšanja (ne malobrojna) da ih ja nisam osmislila i predložila. Nijedan bully nije ostao bez smaknutih pantalona, i nikome nije promaklo da mi jednako dobro ide deljenje packi i pohvala. Ako se u početku neko u menadžmentu i zabrinuo oko netipičnog ponašanja u redovima, ubrzo su svi naučili da im prijaju erudicija, duh, visprenost – tako neočekivane za trećerazrednu korporaciju i bottom line. I menadžment i kolege su počeli da me tretiraju kao rasnog psa. Biće na ne sasvim jasnoj granici između ponosnog posedništva i (pre)velike obaveze. Kad će me otpustiti?, pitam se povremeno dok stojim sama.  Šta ona traži ovde? , dospe do mene iz grupica okupljenih oko nezvaničnih interesa i utehe.

Realne posledice mog dobrovoljnog prisustva na robiji savremenog života su redovan prihod (potreban i dalje) i da je njima neočekivano došao dobar primer. Kao dobar primer u ovom slučaju, mogu samo da naslutim efekte.  Moj menadžer je više naučio o menadžmentu u razgovorima sa mnom nego na brojnim seminarima, i uvek hvata beleške. (Otvoreno se zahvali, ali samo kad smo nasamo). Dobar broj ljudi me izbegava (vidi iznad pod ‘bullies’), poneko još pokuša zabijanje plastičnog noža u leđa ali ne često, i izgleda da smo svi uplovili u mirne vode beznađa. Ja sam dobila senior poziciju u međuvremenu, i nezvanično važim za junaka potlačenih. A poor man’s diva. Pitanje je lične higijene da  i dalje zavrtim olujne vetrove s vremena na vreme samim pokretom ramena, čarobna stvar zaista kao da tu imam moćnu pticu, ali je sve bez razornog efekta, i promene koje pristignu neobično brzo zaliče na spomenik poretku. Osim toga, meni revolucija ni u jednom trenutku nije bila na umu, čak ni evolucija. Samo redovan prihod.

Na kraju smo još jedne godine. Vrlo je popularno sažimanje dostignuća, ili bar poduhvata na koje smo ponosni. Svi moji uspesi su usko vezani za klinku i lovu, i nisu od onih koji se broje (čak ni lova).  Kad je Sanda pomenula bila jednom pre više godina – klinka je bila sasvim mala i njena nešto veća – da vrlo pažljivo stupa kao majka jer se boji da detetu ne slomi duh, nešto je bolno zagrebalo bilo po ploči mojih uspavanki. I od tada igla preskače na istom mestu. Nezgrapni ples materinstva, moje neprirodne uloge, me je retko kada video da blistam, dok su potpuno nebitni karakteri i njihovi opskurni životi dobili dobar primer bez većeg truda sa moje strane. Wu wei, kažu. Kao govor tela, čak i tako minijaturnog kao moje, kad stoji prizemljeno na dobroj tački. Ili kako je Rik objasnio bio jednom da njemu nije teško, da vozi motorciklom kroz bespuća Amerike, ili Snežana na biciklu po bespućima sveta, dok mene žulja i kod same pomisli. Nađi svoj primer i budi najbolja što možeš u toj ulozi, ma kako beznačajna i besmislena. Verovatnije je da će primer naći tebe, a da ti i ne znaš. Ali šteta je ne znati, jer retko se desi. Bilo šta dobro, naročito dobar primer. Ne dobar primer loših izbora, već pravi, postojan dobar primer.

Bez ikakvih putokaza, čak uprkos najboljem trudu, završila sam na jednom. Ali ne nameravam da ostanem. Čim prođe ova nezgodna neophodnost redovnog prihoda – ma i pre toga. Sigurno. Čemu inače služe loši primeri, ako ne kao izazov i mera svemu dobrom.

Sove u savremenom svetu

Pre nekoliko godina pročitala sam bila priču o sovi koja izumire. Priča nije imala naravoučenije i nije bila fiktivna, ali je drama bila nova i neočekivana. Sova je bila žrtva druge sove. Naime, pojavila se bila odnekuda nova vrsta koja je znala šta hoće – sve ono što je prethodna sova imala i u čijim je blagodetima uživala unazad od postanka. Nova sova je starosedelsku sovu procenila kao ekstinkciju koja samo traži pravi izlaz. i izlaz je stigao u brutalnom novom obliku, kako promene često jesu. Nova sova je ubijala stare sove neverovatno efikasno: iz zaleta bi se zabila u iznenađenu sovu kljunom kao projektil i kandžama dovršila ako atak nije bio instantno smrtonosan. Preostali mladunci su bili služeni kao lak obrok. Za koju godinu, deceniju najduže, nove sove će živeti u osvojenom habitatu kao da su oduvek bile tu. To se na svim jezicima zove evolucija. Neki kažu i Božja volja.

Priča je bila članak u Smitsonian magazinu na koji sam imala pretplatu u to vreme. Kako se drama odvijala u realnom vremenu, autori i čitaoci su bili svedoci tragedije u jednakoj meri. Aktivisti i zoolozi su verovatno pokušavali da urade nešto za tradicionalne sove, ali bilo je jasno da je prekasno. Strategija novih sova se česta javljala tokom ljudske istorije; prepoznati je među sovama je bilo šokantno za osetljive tipove koji bi da i od kitova ubica naprave kućne ljubimce, ali i površni poznavaoc istorije zna da jedino vreme i nebeska tela nastavljaju svoje ringišpile. To je ugovor između njih, Sve ostalo, uključujući nove sove, će slediti istu stazu pre ili kasnije. Takva misao bi možda jednoj od starih filozofski nastrojenih sova pružila utehu dok posmatra pokolj i čeka svoj red, ali uprkos neosporivoj svesti o smrti svega što poseduje život, neizbežnost kraja tvojih neprijatelja ne pruža nikakvu utehu. Mi koji živimo kratko smo osuđeni na kratkodometne želje, sve i kad govorimo o budućnosti. Pa tako želimo svoje neprijatelje poražene sada, ovog trenutka. Da će se vreme pobrinuti o neprijatelju miriše na kontraevolutivnu nesovinu.

Imala sam jako lošu nedelju. Uznemirenost koju sam doživela nakon čitanja jedne druge priče bi zabrinula moje bližnje da znaju o njoj, ali suština bliskih odnosa je da ih treba pažljivo gajiti kroz strogu selekciju egzibicija. To meni povremeno uspeva u poslednje vreme, najviše zato što živim sama. Da sa nekim podelim svoje misli i osećanja zahteva trud, i ja često odustanem.

Priča koja me je duboko uznemirila nije čak bila nova. Ceo svet zna o njoj, i davno je prešao na sveže vesti. Tokom perioda od petnaest godina, počev oko 1990. u jednom manjem gradu u Engleskoj, bar 1500 devojčica, godina od 15 pa naniže (u nekim slučajevima i do 6 godina starosti) su bile otete, silovane, mučene, prostituisane, prodavane kao seksualno roblje… od strane kruga muslimanskih britanskih građana. Devojčice su sve bele i hrišćanske tradicije. Zatim se otkrilo da se isto dešava i u drugim manjim gradovima po Engleskoj, među njima su i neki svetski poznati kao Oksford. Šta se dešava u Londonu niko ne želi ni da zamisli. Neizbežno je da se za operacije takvih razmera znalo među širim krugovima naročito vlasti i policije, kao i običnog muslimanskog življa, ali niko ništa nije uradio. Uglavnom da ne bi navukli na sebe uniformu antimuslimanskog rasiste, ili izdajnika. To bi bilo jednako politčkoj smrti, samoubistvu karijere, smrti ambicije – kod ozbiljnih ljudi, koji od početka sveta slede dobro uvežbanu strategiju okretanja glave na drugu stranu. Kad se otkrilo da izvesni imami leleču o vrlinama silovanja neverničke dece, okretanje glave je zahtevalo dalje ozbiljno zatezanje vratnih žila i zalivanje ušiju cementom, ali što se mora nije teško. Vrline Islama su tolike, čak apsolutno neophodne za opstanak savremenog zapadnog sveta, da zaista nije teško i dodatno zatvoriti oči. Deca kao deca, uvek se rađaju nova.

Praksa muslimana da zlostavljaju manjine drugih vera, naročito silovanje ženske dece, je redovna pojava svuda gde su većina. To je brutalna realnost dobrog dela sveta. Da će isto ponašanje primeniti i tamo gde su manjina – za sada – je iznenađenje za neinformisane, ali jasno govori da počinioci jako dobro poznaju svog neprijatelja. Tj. znaju da im ovi ne mogu ništa. Engleska, kao i svaka druga demokratija, je nemoćna pred novim sovama. Sami osnovi savremene zapadne civilizacije, koji su skupo plaćeni krvlju i istinskom verom u napredak, su deklaracija poraza za one koji umeju da čitaju. I dok globalni rat protiv terorizma dominira trenutno kao mišićavi oblik demagogije, na lokalnom tlu je Trojanski konj davno zauzeo dobru poziciju. On je tu došao kao direktan rezultat inkompetentne lokalne elite. Odnosno, elita je dobra u onome što je njena svrha – održavanju sebe na vrhu. Uništenje radničke klase, fluktuacije i potkupljivanje srednje klase, nesposobnost da reši i jedan jedini socijalni problem, i uspešno stvaranje novih – sigurno ispuni radni dan vrednim pojedincima na vrhu.

Od toga da ne mogu da spavam, nervoznih eksplozija, do neočekivanog slamanja u plač, ja, koja od malih nogu sledim religiju da velike devojke ne plaču i rešavaju sopstvene probleme, sam shvatila bila tokom nedelje da imam daleko ozbiljniji problem od površne analize svetske politike.  Blic bombardovanja već iscrpljenog uma imidžima ovih vesti, onih iz Nju Orleansa tokom Katrine, ‘braon muškarci’ termina sa kojim me je klinka upoznala oko svoje 12. godine i koji je opisivao kako nju i njene drugarce gledaju i obraćaju im se izvesni muškarci u metrou, vesti i statistike o hroničnoj infekciji mizoginijom koju oni koji pokušavaju da leče jedino aktiviraju u akutni gnojni prišt, erupcije mržnje za koju nisam mislila da posedujem dovoljno vatre, odvratnost nad banalnim ukusom vladajuće realnosti koja je apsolutna projekcija industrijalizovane hrane, kao što su ubeđenja industrijalizovana i omasovljena uniforma za svakoga, fanatična vera  da su svi pojedinci dobrodošli u civilizovani svet ali ne i njihove kulture jer je to jedini način da civilizacija opstane, bes i neverica da smo globalni taoci primitivne rasističke religije, primordijalni bol u svakoj ćeliji  da su deca žrtve,  nemušti krici nad bezumljem, panično hvatanje daha jer ne mogu da dišem, gušim se, padam…

Prvo olakšanje je stiglo u utorak uveče. Zamislila sam kako ih ubijam, the brown men, počinioce zločina. Oni su sedeli na klupama, i ja sam išla od jednog do drugog, prislanjala pištolj uz glavu, i povlačila okidač. Ali ne tako brzo. Svaki metak je bio od onih zlatnih, koji su bili modifikovani da izazovu ekstremnu patnju. Ne previše dugu, jer bi opet žene bu+ile pozvane da ih neguju. Nekoliko sati za svakoga pred odlazak u obećani im Raj. Dovoljno.

U sredu sam se setila da mi je otac poklonio bio pištolj kad sam imala 12-13 godina. On je bio lovac, čovek iz policije, i muškarac pun mačo etosa. Bio je vrlo ponosan na sebe, i na pištolj. ‘Damski’ opisao ga je. Opis je odgovarao. Prilično mali ali težak u ruci, od srebrnog metala, sa crnim aplikeom na dršci. Moja majka je još uvek bila živa i ogorčena takvom arogancijom i nerazumevanjem osnova civilizacije. Ja sam mislila u jednakoj meri da je kul, i necivilizovan, podeljena genetski između njih. Pokazao mi je bio kako se puni, vodio me je i na gađanje. Ja sam već bila samouverena klinka koja je mislila da će promeniti svet. Pištolj mi je bio smešan, ali ne bih ga odbacila kao sredstvo u ekstremnoj situaciji. Nekoliko godina kasnije, vraćali smo se bili iz Grčke, sada samo nas dvoje u porodici, i ostali smo bez benzina nešto pre granice. On je iz pretinca izvukao moj damski pištolj i rekao mi da se zaključam u automobilu i sakrijem ga ispod široke letnje suknje dok se on ne vrati. Sat vremena provedenih na parkingu pod letnjim suncem je bilo dovoljno vremena za razmišljanje o neverovatnoj otpornosti ljudskog duha na pravila i međunarodne zakone, evaluaciju sopstvenog straha, preispitivanje rešenosti da oružje upotrebim ako se prilika pojavi neočekivano, svest o usamljenosti jedne male tačke na Zemji i njenih dilema… Danas ne znam da li je moja samouverenost delom rezultat simboličkog poklona damskog pištolja. Ne smeta ako jeste, ne bi mi smetao bilo koji izvor. Nasuprot tome, pouzdano znam da su materinstvo i svest o sopstvenoj nemoći da zaštitim svoje dete zaslužni za strah koji od mene pravi invalida.

U redneck oblastima ovog kontinenta lično naoružanje je deo folklora. Kažu da prodaju ružičaste puške za devojčice. Liberali su užasnuti, i podsmevaju se sa sigurne distance. Jedna stvar je sigurna – šanse da izvesni braon ili drugobojni  muškarci organizuju slične operacije kao u Engleskoj na tim ružičastim teritorijama su minimalne. Ko bi rekao da živimo u ratu za koji ne znamo. To je verovatno deo moderne strategije, ubediti stanovništvo da to što se dešava oko njih nije rat – klasni, kulturološki, religiozni, mizogini – već neminovne patnje da bi život bio bolji za sve. Verovatno se nešto slično dešavalo u Nemačkoj 30-ih godina prošlog veka. Žaba skuvana u hladnoj vodi.  Jer kad bismo bili u ratu protiv žena, na primer, devojčice bi bile odgajane spartanski. Bile bi učene još u kolevci da su ili ratnice ili plen, i da je najgora sudbina koja ih može zadesiti da prihvate da su žrtve. Never a victim, je moto danas prisutan samo kao reakcija na prekasno, i tek ponegde. Klinke sa damskim pištoljima ne bi uopšte znale šta je to biti žrtva. One bi jedino znale da se bore za opstanak, samopoštovanje i izbor.

Za ručak čitam knjižicu za koju znam godinama ali sam je tek nedavno nabavila. ‘A Room of Her Own’ Virdžinije Vulf. To je velika sreća, jer je Virdžinija bila ona koja me je konačno izvukla iz košmara protekle nedelje. Ne pre četvrtka, ili realnije petka, i bilo je neophodno počitati više puta nekoliko stranica, ali inteligencija, britkost opažanja, prodorna dalekosežnost projekcija u budućnost, naročito gledanih iz budućnosti, su melem koje moj izmrvljeni duh nije mogao da ne oseti blagorodno. Ne sumnjam da i najgori gad računa da će svet koji će on stvoriti biti najbolji, i to je jedino vredno truda. Što se mene tiče, mislim da je u redu pridružiti se sumnjivoj družini gadova koji postavljaju crtu visoko, tamo gde se računa.  Krajnje je vreme da civilizacija zahteva visoke tarife pristupa.

Početak 19. veka je bio obeležen promenom sveta kroz napoleonske ratove. Bilo je nesposobnih monarha, kao i uvek, ali vrlo sposobnih generala. Početak 20. veka su obeležile nove kataklizme, i nesposobnim monarsima su se pridružili nesposobni generali. Evo nas na početku 21. veka. Monarhe su uglavnom eliminisali, ili sveli na marionete, generali su doživeli sličnu sudbinu, i svet vode birokrate. Oni su i na samom početku bili nesposobni. Uostalom, njihova svrha nije bila da svet vode, već da ga zavedu u uredne redove i kolumne. Kataklizme su neminovne.