Pismo prijatelju

(Ovo je deo odgovora koji sam napisala jednom prijatelju u nastavku konverzacije o našim životima trenutno, i čini mi se da može da nađe mesto ovde za sada. Ne znam kad ću sledeći put uhvatiti ove misli i zapisati ih).

‘The rants are necessary part of this cumulative culture. We all accumulate enough stress to power a small city. And you have to keep going, there is no choice. The cities will go dark.

It is very interesting (when I can detach myself) to realize that all the problems are all the same everywhere. Because what causes them is people. And people don’t really come in such variety. My daughter just earlier this week had to write an essay in Philosophy whether people were inherently good or bad/evil. She thought a lot about it, was frustrated (no kidding, the most challenging question since the dawn of time), talked to me (which didn’t help), and then she decided that they were bad. Unchecked self-interest, brutal competition over most trivial things, emotions… Spread that over 7 billion, and you can’t get anything else but veritable Hell. And we built it ourselves.

Being a gentleman/woman farmer would be nice (as described in literature), but a farmer with Monsantos and other giants trampling all over the planet for ownership and control of fertile soil…
I think keeping our own wants in check is crucial. Sort of monastic mode of life adapted to each personality. That way we can stop thinking about changing the world (I seriously wanted to do that, and believed it possible) and focus on how to improve our own lives within the limits we are forced into. This of course is excruciatingly difficult, and I for one don’t know how to do that for myself, but there is nothing else. We live and then we die. If in-between we manage to behave as decent human beings, have good relationships, and enjoy some moments in life – that’s a plenty.

This life style collides with the ruling view, as it has become practically impossible to want little. You always have to keep pushing for more, or you are stampeded over. So, I don’t know how to do it, how to get there. People retire and move to poor countries with warm climate and relatively stable political systems. I don’t know that people there are so happy about it. But then, who is happy. That’s why we are all chasing after it, the happiness. If something’s missing, we’ll find it, invent it… whatever the cost.

Chin up, dear friend.’

Advertisements

Šta nam se dešava dok ćutimo

Spustila sam se na sedište u metrou kraj jednog mladog Kineza. Ono što je u mahu izgledalo kao poza umornog čoveka koji je zadremao – ranac na krilu, jedna ruka prebačena preko njega, druge povrh nje podržava glavu i pokriva lice – je trenutak kasnije postala svest da on plače. Nije bilo zvuka ridanja, ali šmrcanje odaje i najdiskretnije. Fiziologija plača je katastrofalna poplava organizma i samo periferna poplava lica ali ovo poslednje je ono što vidimo. I kad ne vidimo, nemoguće je ostati indiferentna. Bacila sam pogled ka njemu i brzo ga vratila nazad – on je vrlo vešto prekrio lice. Plač se nastavljao. I prethodna osoba koja je tu sedela je bila svedok. Oni koji su sedeli sa druge strane, verovatno su i oni razumeli. Metro je bio pun, čovek je plakao, i niko nije obraćao pažnju.

Sreda uveče. Da li da ustanem i ostavim ga samog. Neko drugi bi sigurno seo. I bila sam umorna. Ne bih htela da pomisli da bežim od njega. Nije sigurno mislio o ljudima u metrou, ali nije u redu da ustanem. Možda bi neko drugi popričao sa njim, pomogao mu? Ili mu smetao? Ostali smo da sedimo na tesnim sedištima, nevoljan par, blizanci sličnih fiziologija, udaljenost kao i bliskost među ljudima odjednom jasna fikcija. Moram da uradim nešto. Da li da mu kažem koju reč lažne utehe? Ali on plače zato što je neutešan. Ponudim da ga saslušam, iako mi se nije slušalo? Možda sve činim gorim samim prisustvom, sa ili bez reči. To nije možda. Mogla bih da stojim, nisam strašno umorna. Nikada nisam videla muškarca da plače u javnosti. Ni žene koje plaču nisu česti susreti. Svet je ojačao, nema sumnje. U metrou je svet skoro uvek veseo, uviđam. Ili se drži kao da je pun dobrog života. Oni koji popuštaju su retki. Šta ako taj plač koji traje i traje odvede ka nečem drugom kad stigne tamo gde je krenuo? Ako ne kažem ništa, ne pokušam ništa… Neću ni znati. Ali hoću, znam da hoću. Znanja nas sakupljaju kao putnike, redovno staju da pokupe nove. Šta ga je toliko slomilo. ‘It will all pass’, rešila sam da kažem pre nego što izađem. Da li bih ja volela da mi iko išta kaže da mi se desi nešto neizdrživo. Ne bih. ‘Voleti’ je pogrešan glagol u ovoj priči. Skroz pogrešan. Onaj suprotni je bliži, realniji. Istina je da ne znam šta treba uraditi. Kad klinka plače, zagrlim je i tešim. On plače, i plače. I dalje bez zvuka. Šmrcanje daje izveštaj onima koji slušaju. Niko ne obraća pažnju. Niko je i ne traži. Sedim kraj njega pravih leđa. Nije mi svejedno da te nešto boli, rekla bih mu. Ali njemu ne treba konverzacija. Ni meni ne treba konverzacija. Dobro je da nisam ništa rekla. Nisam ga videla, ni on mene, ne bi se nikada prepoznali ako ponovo sednemo jedno kraj drugog. Izlazim. Dobro je da sam se suzdržala. Kome još treba lažna priča. Sve će biti u redu. Ili neće. Biće u redu, i neće. Biće. Neće.

Stvari su manje nego što izgledaju

‘Bejbi, sedim na zadnjem sedištu Mercedes kabrioleta,’ poslala sam poruku klinki. ‘Mnogo duva,’ dodala sam i nasmejala se. Klinka će zamisliti sliku i sa tih par reči. Mercedes brzo promiče ulicom, ja jedva šta vidim jer me kosa udara po licu iz svih mogućih uglova čak i odozdo što bi se činilo nemogućim uglom ali nemoguće kao koncept je i zvanično odbačen. Cele industrije se zasnivaju na tome. I Noel koja sedi do mene ima sličan problem. Ona je više zabrinuta oko efekta, meni je sve smešno.  Spreda sedi Mič, čija je to mašina iako je moguće da je u pitanju lease tj. skup mesečni najam automobila po ugovoru od nekoliko godina. To je čest oblik poslovanja ovde, koji svima odgovora, ako je suditi po reklamnim ponudama. Do Miča sedi Dajen. Nju sam srela pre pola sata a njega pre pet minuta. Nešto kasnije ću saznati da joj se on mnogo, mnogo dopada. Ne znam da li je to rekla zato što se nadala da mu se nećemo udvarati, jer Dajen nije više u godinama kada bi njena plava kosa i pravilne crte garantovale uspeh. Nije morala da brine zbog mene; Noel je odmah počela da flertuje. Mič jeste šarmantan. Ponudio nam je četku koju je izvukao iz pretinca. ‘Čista je,’ rekao je nasmejan. A kad je video kad je bacio pogled pozadi koliko smo razduvane, pritisnuo je dugme da zatvori krov. ‘U povratku ćemo se voziti bez krova,’ obećao je. Pošto smo išle na party, i obukle se za tu priliku, da pristojno izgledamo kad stignemo je ipak bio minimum očekivanja, i lepo je bilo od njega da je to razumeo. Zatvaranje krova je bila fascinantna manifestacija inženjerstva – delovi su se pojavljivali otpozadi, sa strane, polako, odmereno se sve to prevlačilo preko naših glava, uzdizalo kraj nas da bi se sklopilo kao najmekši Lego, bez zvuka. ‘Ovo je kao Betmobil!’ uzviknula sam impresionirana. Sat kasnije Mič će komentarisati usred zabave zbog koje smo se okupili da je zatvaranje krova bio najbolji entertainment te večeri. Mič je vrlo simpatičan, i razumem zašto se dopada Dajeni. Vetar je nastavio da nas šiba pramenovima kose po licu sada kroz prozore ali kretali smo se nešto sporije dok smo tražili Tompson hotel i semafori su bili češći pa nije više bilo tako strašno.

Zabava je u baru i foajeu hotela. Najbitniji deo se odvija na krovu, ali pošto je u međuvremenu napolju krenuo pljusak, ko se odmah nije popeo na krov nije više imao pristupa. I uz veći napor mašte teško je bilo zamisliti da je na krovu išta bolje nego tu gde smo bili, iako je pogled na grad sigurno bio lep, naročito sa slapovima kiše. U prizemlju se prostor punio ljudima. Muzika je bila preglasna i ljudi su se trudili da pričaju. Šteta je bila da tema te žurke nije bila nemo prisustvo jer bi to imalo daleko više smisla. I kad mi se neko obraćao sa male razdaljine čula sam tek svaku treću reč a ako je kraj nas stajala i treća osoba, nju nisam ni pokušavala da čujem. Samo sam se smeškala i klimala glavom, kao Piter Selers. Ne samo da budu nemi (ne bih se pouzdala u ljude da ćute) nego bih sve goste primorala da stave maske preko usta. To bi morale da budu vrlo seksi maske jer takva je to vrsta žurke bila. Filmski fesitval je u toku i svako je hteo da ode na žurku u nadi da će naleteti na neku filmsku facu, i svaka žurka koja je htela da privuče ljude je u svoj naziv stavila ‘TIFF’.

Noel se često gubila, pa bi se povremeno vratila a ako smo se baš zagubile, poslala bi mi poruku ‘gde si’. Ja se nisam puno pomerala.  Žurka nije bila dosadna iako je bila isprazna kao i sve žurke tog tipa. Ali energija gladi jedne specifične vrste za ljude koji već imaju puno ali traže nešto više, ili sve (što je ovih dana preduslov za ulazak na neke žurke) je opipljiva i ne može se ignorisati. Noel neumorno flertuje sa svima, i ženama i muškarcima. Čak i u takvoj gužvi sa lepoticama viška, privlači pažnju. Ni ona ni Dajen nemaju lovu kod sebe, ni kartice, ništa. Mič im je kupio prvu turu pića, ja sam otišla sa Noel do šanka da uzmem sebi jedno i jedno za nju. U povratku je gužva narasla kao sipa puna vode i boja. Probijale smo se kroz meke tkanine, meso i parfeme, kad se ona okrenula da me pita ‘Da li misliš da mi bolje stoji puštena kosa ili podignuta?’ Pretvarala sam se da nisam čula i nastavile smo dalje. Srele smo nekoga koga znamo, površno, kao i Noel mene i ja nju, što je sasvim u skladu sa celim happening-om i nikome ne smeta. One su odmah krenula da pričaju, ja sam nastavila dalje. Mesto po strani na kome sam sedela prethodno je bilo prazno i ja sam se udobno smestila. Odatle mi gužva ne smeta.

Dajen je pomalo očajna što je došla. Ona bi puno radije bila na tihom mestu, nasamo sa Mičom. ‘Oduvek sam mrzila ovakve žurke,’ kaže. ‘Uvek misliš da je trava zelenija na drugoj strani a u stvari se tako zeleni zato što ima više shit-a.’ Dajen ima troje odrasle dece, bivšeg muža, kuću u vrlo bogatom delu grada, i previše iskustva od vrste koju nije želela, niti mu sada može naći primenu. Nije šarmantna ali njena otvorenost je čini simpatičnom, mada su svi sa mnom otvoreni. I kada su puni laži, preda mnom izvuku koju istinu bez i jednog pitanja, a sigurno bez interesovanja sa moje strane. Dajen razume da učestvovanje u vrlom novom svetu zahteva da se ponaša infantilno, pretvara, i zabavlja na načine koje ona ne nalazi zabavnim. Ne posle svega proživljenog, i dobrog i lošeg. Muškarci oko nas se ponašaju infantilno, žene isto tako, a oni vrlo mladi se prse i stoje ponosni na svoju mladost kao jedinu mudrost koju vredi posedovati. Verovatno su u pravu.

Vidim Miča u prolazu na nekoliko metara, mahnem mu, on pokazuje u pravcu kojim ide, pokušava da kaže da će naći Dajen i Noel. Meni je svejedno. Devojke oko mene su lepe i poziraju jedne drugima ili mladićima koji nose ogromne foto-aparate oko vrata. To klinka neprekidno radi sa svojim drugaricama. Ove devojke su deset godina starije, i rade to isto. Dodaj još 10… Svi pričaju sa velikim žarom, pomalo se drmaju u ritmu muzike, drmam se i ja. Kroz masivne prozore vide se luksuzni automobili i limuzine iz kojih izlaze devojke vitkih golih nogu na visokim štiklama i muškarci dobro obučeni. Ima i starijeg sveta. Neki su u parovima, patinirana lepota podseća na art filmove iz ’60-ih. Ja sam zaboravila na svoju nedelju, zbog čega sam i došla. Bolela me je glava celog dana, i onog prethodnog (boleće i sutra), ali sada ne boli. Smešim se srećna. Uzeću još jedno piće. Probijam se do šanka koji je nedostupan, opkoljen živom ogradom sa stotinama glava i ruku. Pazim da me neko ne gurne ili ne zgazi, nije me lako uočiti u gomili. Obilazim strateški jer izgleda da je šank sa strane blizu izloga malo prazniji. Tu stojim strpljivo, malo prignječena telima sa obe strane. Barmeni su zauzeti i kreću se velikom brzinom; zabavno je posmatrati ih. Ne znam kako održavaju ritam svake večeri, ali možda muzika pomaže. Dobijaju i dobre napojnice. Neko iza mene pokušava da se progura i privuče pažnju barmena. ‘Ne pre mene,’ govorim mu i smešim se. ‘Prvo ja, a posle ti poruči svoje.’ Široko se nasmejao i sada me podučava kako da privučem pažnju barmenu. Smejemo se. Barmen me nije zaboravio i dobijam svoje piće. Okrećem se, i eto njega sa jednom devojkom, gledaju me i smeše se. Ona je vrlo visoka, i na visokim štiklama doseže realna dva metra. Kaskade guste plave kose se spuštaju ispod golih ramena i izraz tako lepog mladog lica je obično indiferentno nepristupačan, ali sada je zainteresovana. ‘Posmatrali smo te i divili se tvojoj ženstvenosti i kako si lepa,’ rekla je. Gledam je začuđeno pred tim sitnim izlivom koji je nju najpre iznenadio izgleda. Uzvratila sam kompliment, i to je bila greška koju mi je oprostila. Ona dobija komplimente hiljadu puta na dan, ali ih retko daje. Jako im se dopalo kako sam odbila da pustim Ričardsona (ona je Sara) preko reda. ‘You are so cute,’ oduševljena je Sara. Ne sumnjam da bi me ponela kući, ili na sledeću žurku jer noć je mlada kao i oni. Pokazujem na štiklu na svojim cipelama. I am smaller than I appear. I svi se smejemo. Šaljem im poljubac i odlazim. Moje mesto je i dalje prazno. Sada svi okolo drže u rukama elektronske cigarete i redovno iz njih uvlače. One svetlucaju u mraku u različitim bojama i iz njih izlaze tanki mlazovi magle. Možda je tip koji je to izmislio sada ovde, zadovoljan svojim uspehom osmatra tržište i smišlja novu veliku stvar. Stiže mi poruka od Noel. ‘Gde si.’
‘Na istom mestu, gde si ti.’
‘Mi smo napolju u kolima, čekamo te.’
Ne poznajem puno Noel i najbolja stvar u našem poznanstvu je da me već posle prvog zajedničkog izlaska više ne iznenađuje. ‘Idite, ja ću ostati da završim piće i posmatram ljude.’
I tako su otišli, Mič i njegov betmobil, Dajen, i Noel. Malo mi je laknulo. Potpuno sama u gomili gde nikoga ne poznajem, tu sam na svome. Sara i Ričardson su verovatno još uvek sa one bolje strane šanka. Mogu da izađem u bilo kom trenutku, uzmem taksi, ili hodam…
Krenula sam mokrom ulicom polako. Sreda uveče u ovom kraju nije prazna. Izgradili su puno statusnih hotela i hotel-rezidencija za klasu koja se nekada zvala džet set, sada je kreativna, i ovaj drugi naziv je verovatno opisuje dobro, ali ne interesuju me, ni klasa ni opisi. Osećam se dobro i bolje od dobrog a dan je bio loš. Things are smaller than they appear, ponavljam u sebi i smešim se. Kako se nisam toga setila ranije. Pa sve je u tome. Noel opet šalje poruku, verovatno se oseća malo krivom, koliko joj to uspeva. ‘Kaži mi, šta vidiš u ljudima.’
 Idi da spavaš, Noel. ‘Pričaćemo drugi put.’
‘Okay, love you.’ Verovatno je i to tačno. Neka je i malo, ali neka je.
Penjem se u tramvaj, vožnja je spora i svetlucava kroz grad. Metroom do Dejvisvil stanice i istim ritmom do kuće. Flojd me čeka, klinka spava. Pravim joj sendvič za sutra. Već je prošlo 1. Ujutro ću zvati posao i uzeti bolestan dan. Imam dijagnozu – burnout – ali reći ću da me boli ovo ili ono, bilo šta. A kako je dobro da sada ništa ne boli, ništa ne muči. Malo sam gladna.