Neonske staze

Prevare su teške. Sopstvena naivnost, neznanje, slepilo, i to teško padne, ali ne postoji odbrana koja se ne može premostiti. Uostalom, ne prepoznati prevare na vreme je svojevrstan kompliment senzibilitetu koji korača kroz svet sledeći linije drugačijih boja i svetlosti. U tome ima malo utehe, sasvim malo. Prepoznati prevaru je uvek poraz, i kad se izbegnu finansijske i emotivne katastrofe. U neznanju leži glavni izvor utehe, iako je neznanje nesigurno tlo na koje ne treba računati. Kao i uteha.

Poslednjih meseci, i godina, žrtva sam specifične edukacije na koju nisam računala, nisam ni naročito kvalifikovana da je razumem, ali ona svejedno dolazi. Svet se menja, i ja se menjam, i dobar deo neočekivanog obrazovanja ima korene u poznatim mestima koja iz ovog ili onog razloga izbegavam. Ali istina je da volim da učim, čak sam ponekad prava klinka u omiljenoj biblioteci, pa i u ovoj životnoj, prljavoj, pretrpanoj, zagušljivoj.

Selićemo se za koji mesec. Ovaj stan je postao preskup, i neobično je da je uprkos tako dobrom razlogu dugo trebalo da donesem odluku. Na moju nevoljnost računaju i vlasnici zgrade, i svako drugi ko nudi usluge sa redovnim plaćanjem. Bili vezani ugovorom ili ne, ljudi neće lako prekinuti navike i ustaljeni sistem. Nervoza oko traženja novog stana me razjeda dugo, naročito kad sam shvatila da je praktično jedini realan, ili za mene isplativ način, da prvo otkažem ovaj a zatim krenem sa traženjem novog stana. To stres uveća eksponencijalno. A opet, nećemo završiti na ulici, i to je sigurno. Stres manje-više. Sebe bez stresa verovatno ne bih prepoznala na ulici.

Sada, sa tako velikom odlukom u rukama, rešila sam neočekivano da obratim pažnju na jednu od izreka koje slušam godinama i uglavnom mi idu na nerve. Kad toliko plaćam za stan, govore mi godinama i poznati i nepoznati, mogla bih i da uložim u kupovinu jednog. Nikada nisam bila ubeđena da to ide tako lako, naročito sa jednom odraslom osobom u kući, ali naišao je bio trenutak da se i to overi, i tako sam otišla prvo do banke. ‘Ovoliko imam ušteđevine’, rekla sam (a videli su i sami, sve se vidi ovih dana), ‘koliki kredit bih mogla da podignem?’ Dobro sam se osećala oko tog poteza, i došla sam spremna, sa svim papirima. Zatim sam na jednom od njih videla izjavu mog poslodavca o mojoj plati. Ja dobro znam kolika ja, ali videti je van svakodnevnih računica, u drugačijem kontekstu, je izazvalo neočekivanu reakciju. Postidela sam se bila, najviše zbog nje, te plate jedne visokoobrazovane osobe sa iskustvom koja je čak jako dobra u svojoj profesiji. Samo me je pristojnost sprečila da istrčim iz banke, a i savetnik koji je sedeo sa mnom je bio simpatičan. Oni su svi jako mladi poslednjih godina. Ne znam da li je to trend i u drugim bankama, ali ovi moji ne izgledaju stariji od 26-28 godina. Srela sam dosta njih – Džeremi, Entoni, Kristi, Džen… – u preračunima oko ulaganja, fondova za klinkin fakultet, penzionog fonda. Lepo izgledaju i puni su entuzijazma, čak i kad nemaju dobre vesti. Iskustva su uvek vrlo pristojna, ali pristojnost ima svoje mesto, i naći se u mojoj koži tog trenutka nije bilo dobro mesto ni za šta. Rajli je bio zaista simpatičan, i kad prvobitan proračun po zadatoj formuli nije došao ni blizu nečeg prihvatljivog za stambeni kredit, predložio je da mu dam koji dan jer on misli da će moći da izvede nešto puno bolje.

U međuvremenu sam krenula da istražujem oko stanova, cena, troškova, celog procesa kupoprodaje. To je ispalo jako zanimljivo, pravi detektivski rad. Na primer, nisam imala predstavu da povrh minimalnog uloga, troškovi kupoprodaje sadrže deo koji se zove ‘prenos zemljišta’. Iako kod stanova u zgradama od 20-50 spratova nema nikakve zemlje, sigurno ne u vlasništvu, država naplaćuje oko $10,000 za tu nepostojeću transakciju između ‘vlasnika’. ‘Oprosti’ pola onima koji kupuju po prvi put. Zatim godišnje naplaćuje porez na imovinu koji je minimum oko $2,000. Kad sam se raspitala po kom osnovu se određuje taj porez, jer nisam uspela sama da razlučim kombinaciju, bilo mi je rečeno da administracija određuje vrednost zemljišta i po tom ključu ubire porez. Opet zemljište tamo gde ga nema. Kad na jednom placu nikne zgrada sa 300-500 stanova, država pokupi oko milion dolara godišnje, bez ikakve obaveze da uradi nešto za uzvrat, recimo izgradi kvalitetnu infrastrukturu. Održavanje zgrade, od strane raznih ‘property management’ grupa krene nisko dok je zgrada u pred-prodaji, dok se gradi, i čim se ljudi usele, troškovi skoče bar duplo. Država dozvoljava neimarima da namame kupce. Naravno, kad svaka zgrada donese državi bar milion dolara, a menadžmentu sa troškovima od prosečnih $500 mesečno za manje stanove još dva-tri puta toliko. Dodati tome otplaćivanje kredita, čiji je dobar deo kamata, i suma koja se plati banci, državi i menadžmentu je bar $1,300 mesečno, što je trošak iznajmljivanja manjeg stana. Dodatni deo, onaj koji je vrednost te imovine, je najmanji deo transakcije, ali lepo utvrdi zbir mesečnih troškova na preko $2,000 mesečno.

Matematika mi nije teško pala. Ni prevara čak. Mislim da je olakšanje bilo najveći deo reakcije. I bilo je pomalo smešno da sam mislila da je izvodljivo, ili vredno razmotriti; još smešnije da sam slušala sve te priče godinama i verovala da znaju nešto što je meni nedostupno. Kad se stan proda (obično da bi se kupio veći sa zaradom iz porasta vrednosti), novi set troškova i dažbina skine svoj deo krema, otprilike u istoj ravni kao i kod kupovine, zatim se kupuje i dolazi red onih prvobitnih troškova… Nesumnjivo ljudi sa boljim platama, istorijama, genima, nađu isplativu računicu u celoj zavrzlami, uostalom svaka prevara se može nadigrati jednom gorom, ali ja nisam među tom gomilom.

Kad sam zatvorila tu opciju, rešila sam da posvetim malo više pažnje štednji. To je izgubljena bitka, je moj stav, ali najbolji deo vojevanja je da se niste predali bez borbe. Ja imam ratničke gene bez ikakve sumnje, iako niko ne pamti ni pola ratnika unazad generacijama u mojim familijama. Jedva sam krenula da tragam Internetom kad sam naišla na veselo društvo nezavisnih tipova, ljubitelja kapitalizma i slobode. Recept je na penziji do 30. godine starosti kroz visprenu štedljivost i ulaganje. Ja pozitivno nisam konzument u tipičnom smislu ovog društva, i nisam standardno rasipna ali imam svoje slabosti. Nikada nisam bez love, i ne volim da računam svaki cent ili dolar, i upala sam u novo društvo kao Alisa među zečeve na vreme za čaj. Zabavno je štediti, je moto. Igra nadmudrivanja, veštog ulaganja, jednostavnih grafikona, i više nego sjajnih rezultata. Tekstovi su samo početak konverzacije; čitati komentare je još zanimljivije. Naročito što je to jedino mesto na Internetu gde nisam naišla na vulgaran komentar. Sa lovom su svi ozbiljni i na najboljem ponašanju, i kad iznose drugačija mišljenja. Jedan sajt vodi do drugog, svi imaju miris uspeha ali ne i privilegije. Ovde je sve zasluženo, meritokratija u prvom licu. Ima i početnika, mudraca, alternativaca, i sve je ljubazno, duhovito, i sasvim ozbiljno. Možda ima i prevare, ali osim ideje da je finansijska sloboda dostupna i rezultat male korekcije u ponašanju pojedinca, ništa drugo se ne prodaje. Posle malo čitanja postane jasno da je model izvodljiv jedino u Americi, da zahteva izvestan tip ponašanja koje se može prihvatiti manje ili više rigorozno, i da ostavlja puno prostora za svakoga da pronađe sebe, ili ode dalje svojom stazom. Najviše promoviše optimizam. Ne pamtim kad sam srela nekog tako zgodnog. I ovo je možda prvi put da sam doživela Internet kao grad, pravi veliki grad, sa mestom za baš svakoga, i ulicama sa različitim ponudama. Galama se širi i razliva, tiha mesta i parkovi nailaze, i ja mogu da hodam kao što svuda i uvek hodam. Ponešto ostane iza mene, na neka mesta ću se vratiti, negde ću ostaviti i ja deo sebe. I sve je deo neprekidne konverzacije.

3 thoughts on “Neonske staze

  1. Чини ми се да духовити модел штедње није изводљив једино у Америци.
    Пироћанцу је, примера ради, девојка стално кукала да је коначно једном изведе на неко скупо место – и он је одвео на бензинску пумпу 🙂

  2. Ja sam nasla srodan duh (lako se inspirise) u mojoj koleginici Selin. Pa se smejemo I ozbiljno razmatramo iza duhotvitosti sta ima smisla.
    Jedna stvar je jasna – od rasipnosti do stedljivosti je veliki korak, i mi smo obecale jedna drugoj da cemo smanjiti rasipnost. Sve posle toga je dobitak.
    Ali puno zanimljivije je uciti o investicijama. Kakve zavrzlame! NI jezik ne razumemo. Pa se tako zezamo na sopstveni racun, ali i kapiramo da je svet bas sad resio da finansijski krahira (opet!) kad smo mi otkrile da ima nacina za ulaganja i za obicne ljude…
    Zabavnije je na poslu, u svakom slucaju 🙂
    Na Pirocance sam skroz zaboravila. Dobro je da svet nije od juce 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s