Tihi dani u Kanu

Izvori buke su se gasili jedan za drugim. Među njima je najglasniji bio moj glas uhvaćen u defanzivi, ili neuspešnoj ofanzivi – standardni libretti u glavi. Ugasili bi se verovatno i sami od sebe samom udaljenošću, ali kraj je bio neočekivano efektan: buka sa njenom apsurdnom uniformom koja je komandovala toliku pažnju cele godine se rastvorila na soli i veštačke boje.

Studio u Kanu je bio na petom spratu, i preko ulice je bilo more.
Pogled sa pete galerije na Mediteran
taj isti ili sličan se pojavio u printu verovatno još u 19. veku – blaga krivina uvale, izvajani oblici kopna, plavetnilo od bledog i tirkiznog do azurno tamnog – i nije izgubio na lepoti, jer lepota nije funkcija ni posmatrača ni vremena uprkos brojnim tumačenjima
je bio šokantno lep.
Za pogledom je stigao zvuk. Ton. Disanje. Valjanje. Swag. Klinka i ja smo ga istovremeno čule. Zastale i prestale da dišemo, da nas ni huk krvi u ušima ne zavede i proverimo da li je moguće da je cela ova obala istačkana ljudskim naseobinama samo akustična komora za amplifikaciju najmoćnijeg zvuka na planeti. Pogledale jedna drugu, stisle ruke u ushićenju, i izašle na terasu. Svet pod nogama na uzanoj traci kopna je bio zauzet uobičajenom letnjom gužvom – ljudi na plaži, autmobili idu ulicom na ovu stranu, bar još toliko njih na suprotnu… – i sve se završilo na liniji gde je počinjalo more. Ako iko može da nas čuje u Svemiru, i čuje ovo, onda će doći. Da otkriju tajnu postanka sveta, ili šta ih već zanima i koji je razlog zašto putuju, ali zbog ovoga vredi doći.

Zauzele bi svoja mesta u predvečerje kad je svetlost bila zrelija, i Sunce iza staklene pregrade koja nas je odvajala od komšija. Vetar je popodne menjao pravac, i ako nismo bile sigurne po talasima, pratile smo promene na džinovskoj palmi koja se uzdizala do našeg sprata. Kad smo je iz mora gledale izgledala je nemoguće tanka tako visoka; kad smo je gledale iz podnožja na putu kući izgledala je titanska i opet nemoguće tanka; ali je zato njena krošnja kraj naše terase bila najveća bezbrižna raščupana glava koja je mogla da ispuni takav jedan vidik i učini ga još lepšim. Po povratku s plaže raširile bi peškire da se suše u uglu terase, zatim išle jedna pa druga na tuširanje, i ostavljale onu drugu da sedi napolju, zakači se za vreme i gleda, diše, sluša. (Tu bi je zatekle i nakon tuširanja). Poželi još samo da može da se popne na leđa galebovima, ili ispruži ruku preko ivice terase i oni prolete taman dovoljno blizu da oseti svilenu glatkost perja. Tu na vrhu, budno su nas pratili. Čim bi jedna od nas sela, odmah je nekoliko ptica ispunilo nebo. Dobile smo bile upozorenje na početku da ne ostavljamo hranu na stolu, ali ove ptice su davno prerasle ostatke. Kod prvog pokušaja da imamo obrok na terasi, najveći među njima su krenuli sa paralelnim i skoro vertikalnim letovima na desetak metara pa sve bliže, i kad je najveći galeb proleteo tako blizu da smo pomislile da je više zainteresovan da zgrabi jednu od nas nego bagette, prihvatile smo da je mesto na toj terasi privilegija koju smo dobile od sunca, mora, i ptica. I visoke palme.

Provesti sate u posmatranju neba i mora, i ptica, i visoke palme, je instantno postala omiljena aktivnost u ovoj porodici. Nebo sa svojim mutnim sivilom ranog jutra kad se Sunce bez žurbe penje iza istočnih brda i zatim prospe nešto rumenog, sačuva dovoljno i za uvalu iza sledećeg brda, pa tu nastane ne naročito zdušna borba elementarnih boja i pobednik uvek izađe plava, u julu sigurno; more kao model esencijalnog stila elegancije ili geneza pojma koji sažima sve, drži ga, daje i uzima, i sve u njemu postoji ako je trebalo da postoji, izvor života i njegov krug koji na kraju dana zaroni, ili se utopi, za još jedan početak; ptice u letu kojima se vidi napor jednako kao i veština, i kad pomere glavu da osmotre svet pod sobom i kljun kao kormilo se usmeri ka mogućem cilju, pa predomisli, ukažu na sličnost svega što živi gde u svakom danu svako ko je uslovljen disanjem, pokretom, hranom, seksom i radošću može da dosegne visoko iako to nema svrhe ili padne i razbije se iako ni to nema svrhe, ali nije pitanje svrhe već letenja; visoko drvo koje u stremljenju vuče za sobom poglede i gravitaciju sigurno, istanji je bar malo na tom mestu,  i ako raste na tako malo tla mora da ima i volje za taj rast, i nije to mlado drvo jer ima osušene grane ali obnavlja se i traje dok traje, kao i sve.

Nismo imale puno dana na terasi iznad mora, i svaki dan je vredeo mnogo, neprocenjiv. Našle smo se bile, a da nismo očekivale ili znale da će nas dočekati -i svaka na svoj način – u uslovima bazičnog konflikta između osećaja da se od tolike lepote sâm život rađa, i ujedno nepovratno nestaje. Niko tu nije mogao ništa, i to je rezultiralo kompletnim mirom. Naime, kad je ona buka s početka utihnula, i nestale su bile i poslednje napete misli i snovi (trebalo je nekoliko dana), nije ostala praznina. Realno je bilo očekivati prazninu. Oseća se još najviše kod onih prepunih dana koji svojom masom obrišu, potisnu puno toga važnog, jer negde se moraju smestiti. I svaki sledeći je još veći, i već su te davno prerasli. Ali uvek vuku za sobom bar toliku prazninu. Neka vrsta propratnog efekta ili saučesnika a(di)kcije savremenog života u kome svi učestvujemo, jer učestvujemo, tu nema sumnje, verovatno sa nadom da ćemo stići do zlata, iako se ta nada posle nekog vremena izgubi i kod najblistavijih primeraka, ali može i bez nade. Kad je sve to otišlo, otišla je i praznina. Pamtim iskustva kompletne ispunjenosti, bilo ih je. Sada imam i ovo. Ponekad se iz njih rađala radost, neumerena životna radost… – uvek radost. Ovog puta spokoj.

 

Advertisements

10 thoughts on “Tihi dani u Kanu

  1. Oh, Dusane.. Bas si srce.
    Lepo je sedeti na terasi i bez takvog velicanstvenog pogleda i dozivljaja kao u Kanu 🙂
    Mi u stvari jako retko to radimo na ovoj nasoj, iako je i ovaj pogled izuzetan. Ima jos vremena pre kraja leta.

  2. E, bilo bi super kad bi do kraja leta našle vremena za neki mali chillout na terasi :). Ja poslednjih nedelja malo vremena provodim na ovoj svojoj. Izađem na nju tek toliko da rasprostrem veš ili zalijem čeri paradajz i bosiljak i petunije. A početkom jula sedeo na njoj svaku božju noć, uz sva ugašena svetla u stanu. Super bilo. Čak sam kupio 20 metra audio kabla na Bulevaru i sproveo zvučnike na terasu, da se bolje čuje muzika kad pustim ploču. Sada, u avgustu, noći provodim u sobi, ispred kompa, sedeći pored otvorenih vrata terase. Kroz vrata terase dopire spolja neki svež noćni povetarac i žamor grada. Tako da je i to nešto :). Ipak, po svemu sudeći, za ovu godinu je gotovo sa sedenjem na terasi.
    Prelepa je fotka, pre-le-pa.

  3. Klinka ima jako dobro oko za kadriranje, i uopste, ima smisla za fotografiju. Vec nekoliko godina, sve veci broj fotografija sa putovanja su njeno delo. Ovde je bilo nemoguce da ne ispadne lepo, ne samo zbog pogleda vec i zato sto smo bile tako srecne da smo tu. Svakog dana se zgledale bar jednom, kao potvrdu da ne sanjamo. A tako je jednostavno bilo – vidik i zvuk mora.

    I ja sedim za kompjuterom. Stalno nesto citam, ili gledam filmove na youtube-u, ruske poslednjih dana. Opsesije i mi za njima 🙂

  4. Јуче прочитах пост први пут, данас утврдих градиво: гледе путописне прозе мислим да си одавно без премца – мада ово уопште није чиста врста такве прозе, већ нешто баш онако изнад тога.
    Даклем и даклемчић, гђице Писац, размазисте нас само тако. Исто важи, поодавно, и за горе поменуте фотке – без обзира на онога ко их је направио, тај шум мора се просто чује 🙂
    Руски: па, полузнајући руски, намерно смо своје спољнотрговинске партнере слуђивали срдачним дочеком уз питање: Как ваша молодаја жизњ? Уследио би срдачан уздах за одговор, па збууун, па… ургххх… Мангупско-олошка посла 🙂

  5. Ja mislim da su jedino dve stvari vazne: da sacuvam secanja na lepe trenutke (prvo sebe posluziti) a kad i drugima prija, to je vise nego dobro. Sve u svemu – profit (sluzeci se spoljno- i unutrasnjetrgovinskim recnikom 🙂
    Ali veruj, dragi Gorane, sve se cesce zapitam sta je dobro. Odjednom se otvaraju sva ova vrata (ili sve vise zatvaraju, ali cudno, efekat je vrlo slican) i ja provirim kroz svaka, ili krisom bacim pogled, i vidim sve manje, i cak mislim da to nije uopste lose.
    Dole sa sirokim vidicima. Jedino me ovakvi kao ovaj delimicno uhvacen na fotografiji zanimaju.

    p.s. ostatak fotki cu prezentovati na neki drugi nacin, samo prvo da smislim kakav 🙂

  6. .. можда ћу сада бити боље среће, више не знам ни да едитујем:
    ”постоје ствари о којима све знамо и ствари о којима не знамо ништа. Између њих су врата.”
    Ово тумачење сам даавно чуо, после се испоставило да је ствар далеко софистициранија, да су Дорси назив своје групе везали за Хакслијева ‘Врата перцепције’, а ово опет има везе са Виљемом Блејком – помало смарајуће, ако ћемо искрено.
    Него, петак је и викенд је пред нама. Н’умем да плешем, али ти умеш. Попиј пред вечерашњи излазак чашу црвеног вина, онако како си о томе давније писала, и отплеши уз овог маторог шмекера. Снимци су труба, али је музика аутентична. Уживај

  7. Ovo je valcer, dragi Gorane. Nema cestih prilika da se on plese, ili se meni ne pojavljuju ali znam da ima ljubitelja koji odrzavaju duh, i muziku i ples.
    Prvi put naucila od mame u dnevnoj sobi, plesala i sa tatom. Svi smo bili laki na nogama. Ja jos uvek jesam, pa dok traje(m) 🙂
    Smarajuce, slazem se. Vrata k’o vrata, rupe, praznina, ili zid… kako se nadjes na pravoj strani je jedino vazno.

    Taj tekst sa casom vina je verovatno jedan od napoeticnijih koji sam napisala. Istovremeno pitom, domaci. I ja ga pamtim. I prezent i past. Ako mogu da biram, ja bih prezent.
    Mozda cu sutra na ples 🙂

  8. Слажем се за текст, сасвим.
    Сећања са годинама (у мом случају их има пуно више 😦 преузму, навиру, на крају ово садашње време постане само као оно што је Дјук Елингтон рекао за место у коме живи:
    “NY is just where I keep my mailbox“
    Него, плес на страну (у то се не размем), ево мало чисте, савршене лепоте за викенд:

  9. Cudna je stvar sa secanjima. Izbegavam ih, i kad me nadju to je cesto puta kao da smo se prvi put sreli.
    Kukavica, eto sta sam. Ili boli, ili mi nesto drugo smeta, fali, zulja… a najvise da nisu here and now.
    Nije pitanje godina nego karaktera. Moj je mozda krenuo naopacke, ili se negde usput izvrnuo, nije mu se svidjala perspektiva mozda… ne znam.

    Hvala za lepotu. Ja htela da ostavim link na jedan slatki ruski film koji sam gledala proslog vikenda, i sve su linkove sklonili. Skolsko dvoriste, eto to je svet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s