Crveni balon

Mislim da je bilo početkom oktobra:  petak predveče, stigla sam bila kući s posla kasno. Nisam bila gladna, ni do čega mi nije bilo. Klinka se spremala  za izlazak, neće večerati kod kuće. Pao mi je pogled na mail u Inbox-u, na obaveštenje o jednom performansu. Razmišljala sam bila prethodno da odem, ali odustala, naročito sa takvom nedeljom iza sebe. Bilo je skoro 7 sati. Performans je počinjao u 8. Skočila sa stolice, potrčala hodnikom i dobacila klinki: ‘Idem na predstavu!’ Ona se jako obradovala. Znam da brine kad me vidi tako iznurenu.

Deset minuta kasnije bila sam na ulici. Napolju je bilo mokro od kiše. Ulica je išla malo nizbrdo i vodila u drugu ulicu koja je isto išla malo nizbrdo, i ja sam potrčala. Od radosti tako silne i neočekivane, zaletela sam se i podigla ruke sa strane da balansiram na štiklama i nisam verovala da je tako lepo trčati na štiklama – mnogo lepše nego hodati – i nosila sam bluzu koju sam kupila nedavno i koja je neutralne ružičaste boje, kao meko raspoloženje, pitko i pitomo, i smejala se, i gubila dah, i bila ludački srećna. Zastajala kad sam morala (često), koračala sporo kao kornjača pa opet potrčala čim bih povratila dah. Dok sam hodala bila sam normalne veličine (uvećane štiklama) ali dok sam trčala… – sa svakim korakom postajala sam sve veća. Do kraja ulice sam bila visoka kao kuća. I nastavila da rastem. Da ću poleteti nisam sumnjala.

Kako sam se ugurala u podzemlje metroa, ne znam.  Kad sam izronila na King Street-u, imala sam još  20 minuta do početka predstave. Tramvaja nigde, ulice zakrčene. Ušla u taksi, koji je ubrzo zaglavio u saobraćaju. Trebala sam da nastavim da trčim, premišljala sam, ali ovde su ulice bile horizontalne a meni su pogodovale nagnute. Nagnula se ka vozaču: ‘Pokušavam da stignem na početak predstave, jako mi je važno.’ Cupkala na zadnjem sedištu, nervozna da on ne razume, ali u jednom trenutku je skrenuo neočekivano i odjednom se sve raščistilo pred nama. Kakav dobar čovek, smešila se u polumraku.

Stigla pet minuta pred početak. Kupila kartu, izula se kad su objasnili da se to traži za predstavu, uzela piće i sela na pod. Videla nekoliko poznatih lica (iz kulturnog života), i poznato društvo (Sajmon, Amanda et al) koje će se ubrzo svući skroz i odigrati predstavu unutar kruga stvorenog od publike. Ja sam skinula čarape i osećala linoleum pod stopalima. Malo gledala predstavu malo gledala u mrak pun i gust i lep.

Pomislim povremeno na to veče. Na berzi svakodnevice, takvo iskustvo iskače kao veliki crveni balon iz neoprezne ruke.

Mizerija je težak namet. I zima je težak namet. Leđa i ramena bole od zgrčenog hoda napolju, kad se skupim da izbegnem hladnoći što bolje mogu. Povrh toga, nosim punu težinu depresije i razdražljivosti. U gradskom prevozu se skupim na sedištu i sklopim oči da ne gledam u svet oko sebe. Onaj van prozora se i ne vidi. Zamrljani su od snega i sive zimske prljavštine.  Nikad ružnijeg sveta. Nikad ružnijih dana.   Klinka me obraduje na kratko. Mislim da brine. Ja mislim da je greška želeti bilo šta. Otkad sam napravila spisak želja, sve o čemu razmišljam su druge želje. One koje sam imala ranije. Ona brine zašto uvek odgovorim negativno kad mi kaže nešto lepo. ‘Nije tačno’, branim se. ‘Ne može da bude tačno, pa ja sam najveći svetski ljubitelj lepih stvari!’ ‘Jeste, jeste, ti to uvek radiš’, insistira, i navodi primere. Razumem. U pravu je.  Shvatila sam bila i sama nedavno da je sistem izgubio crveni balon, poslednji put viđen jednog dana u oktobru.

Young Animals

When we were young
spirit was cheap
We drank each other
or sank teeth
into our own arms and sucked on
pain joy
words and music released
in the obscene torrent of youth
riches of the world
comfortable second skin
It was all we knew – the cheapest
way to travel
We couldn’t wait
to get out
of our small towns
out of our small lives
One day when I grow up
was the opening of every tale told
or imagined

Grow up we did
into our small lives
Many returned to
their small towns

Now as then
we live in the zoo

Viktorija

U uslovima, civilizovanim naravno, gde nasilje nije norma i iživljava se najmasovnije na TV-u i većim ekranima, ljudi moraju da se snalaze sa svojim porivima. Jedan od najpouzdanijih načina je psihološki rat protiv bližnjih (nova definicija ‘bližnjeg’: svako do koga možeš dosegnuti glasom, rukom ili tehnologijom). Ratovi se uvek vode protiv bližnjih. Ako hoćeš da ratuješ protiv onih koji su daleko, pređeš na njihovu teritoriju. Ima i ratova na daljinu ovih dana, ali to ne menja stvar – ratovi se vode sa malog odstojanja. Koja bi to zabava bila, i pobeda, inače kad ne možeš da vidiš žrtvu kako pati? Ratovi uvek nađu neke ciljeve (zabavnije je tako a zavisi i ko ih finansira) ali su direktno vođeni sadizmom. Zadovoljstvo u tuđoj patnji je bio i ostao veliki biznis među ljudima. I neuporediv motivator. Mnogo se priča o ljudskoj prirodi i gde leži centar za zlo. U mozgu, na istom mestu gde i zadovoljstvo. Ako su sociopate trenutni darlings psihologije i neurologije, sadisti će možda biti u sledećem krugu.  Oni su tu oduvek, malo zanemareni ovih dana. A ako se neko još trudi da reši pitanje ratova, neka obezbedi entertainment koji će ih zameniti. (ima pokušaja, nije da ih fali).

Psihološki ratovi su zanimljivi nadobudnim hunima zato što su jeftini. I zato što su prefrigani. Ne moraš da se kriješ uopšte, ili se sakriješ lako, zavisi koji je tvoj stil. Ponekad/najčešće/skoro uvek sve što je neophodno je smestiti pravu reč u prave uši – ostatak će uraditi drugi ljudi za tebe. Stajati iza dobro izvedenog psihološkog rata je jednako lutriji: biti kralj, ili kraljica, po zasluzi.

Prva linija napada je naći nekoga ko ima nešto što ti nemaš – lepotu, lovu, popularnost, poziciju, nevinost… Zatim sledi napad, koji varira od uzrasta i stila agresora. Retko kada zahteva dugu ofanzivu – ljudi imaju vrlo deficitnu sposobnost koncentracije danas. Neophodna je i publika, kao gledalište, antički hor, i mobilisana rulja.  Cilj akcije je da žrtva (svučena sa postolja Protivnika, nisu ovo vremena ferpleja), nespremna za napad, posumnja u sebe. Jednom kad je ubačen crv sumnje, zavaliti se i uživati u razvoju. Oni će sami sebe rasturiti. Gore i efektnije nego bilo šta što je neko drugi mogao da smisli. Jer oni najbolje i jedini znaju gde njihove slabosti leže, gde je tačka lomljenja, i zalihe samoprezira. Svaki rat računa na unutrašnje izdajnike, inače nema svrhe ni počinjati. Kao što se ne može svaki rat dobiti, ali zato uvek postoji sledeći (kad su tako jeftini, već sledećeg dana). Tsunami efekat psihološkog rata je katastrofa koju bi u realnosti moglo da izvede samo oružje masovne destrukcije. Žrtve su malobrojnije, ali je za pravog sadistu to i daleko slađe – videti i znati koga ćeš uništiti.

Ništa od ovoga nisam znala dok nisam dobila dete. Sasvim je korektno reći da ništa nisam znala dok se to dete nije pojavilo. Na njenom primeru posmatram postanak i razvoj jednog života.  Pre nje sam znala ponešto na osnovu moje majke. Da nije Borislav rekao bio Ani jednom prilikom ‘ti si jača’, ne bih ni ja znala zašto se niko nikada nije uputio u ozbiljna osvajanja na ovoj teritoriji. Bilo je pokušaja ali i uz sve domaće izdaje bedemi su izdržali. I just don’t give a shit, that’s why. Sâma-svoj-svet/prijatelj/neprijatelj nije dovoljno privlačno pravim ljubiteljima.

Često se setim izjave koju je Goran jednom preneo a potekla je od njegovog profesora. Suština se zadržala iako se forma može prilagoditi različitim primenama. Deco, zapamtite da svako može da vam nanese zlo. Dobar broj njih će probati. Za to ne mora da postoji razlog, najčešće ga nema. Ne gubite vreme tražeći razloge, spašavajte glavu. Zlo je izvor zadovoljstva nekim  ljudima, nema nikakvu drugu svrhu ni značenje. Sigurno ne treba praviti mitologiju oko njega, osim ako je edukativne prirode. Banalnost zla je u šokantnom disbalansu sa posledicama koje donosi. Ali žrtve su davno postale statistike. Tendencije ljudi da sve banalizuju su morale negde da se sretnu, tako je i sa zločincima i njihovim žrtvama.

Dakle, setim se često Goranovog profesora. Retki su ljudi u obrazovanju koji daju  lekcije vredne pamćenja. Nadam se da ih i danas ima. Sigurno ih ima, mora da ih bude. Kako ćemo inače izgurati ovu generaciju, i onu sledeću… Pričale danas o ozbiljnim stvarima. Ja sam nastavila i nakon što smo završile. Uvek bude tako, ne mogu da stanem: Šta god ti se desilo u životu – i nadam se ništa gore od ovoga što je do sada (pusti snovi) – nikada ne prihvati da si žrtva. To je jedina moguća pobeda nad zlom: ja nisam tvoja žrtva. To je pobeda nad svime.

Peaceful

Slobodni dani oko praznika su sve doveli na bazalnu liniju postojanja. To je bilo neočekivano, sigurno neplanirano. Loše vreme, grip, promene planova, i jednom kad sam ostala sama – za Božić – nivo svega je krenuo silaznom linijom. Kako je dobra stvar ispala ta silazna linija. Jako malo stvari je bilo neophodno uraditi. Kad jesam (bavila se neophodnostima), to je ispalo prijatno. Verovatno najviše zbog toga što nisam žurila i ništa me nije guralo. Nisam viđala ni puno ljudi, niti sam o njima razmišljala. Kad sam nešto radila iz zadovoljstva, radila sam samo dok je zadovoljstvo trajalo. Ako nije bilo zadovoljstva, nisam radila. Dve nedelje slobodnog vremena tokom praznika su me smestile bile u sredinu jedne velike praznine. Svako ko se ikada našao na takvom mestu je brzo shvatio da praznina nikada nije prazna. Naprotiv. I pre završetka praznika shvatila sam da sam sišla najniže moguće i da bih tamo mogla da budem dugo.

Zatim je došao ponedeljak i ja se pomalo nespretno – umalo pala s kreveta kad se ispružila da ugasim alarm, saplitala se, kasnila… odjednom nesvikla na žurbu – dovukla do posla. To je bio početak uspona.

Na poslu smo svi jedni drugima čestitali Novu godinu, raspitivali se ko je imao struje i grejanja tokom oluje (dobar broj nije) i kako smo proveli praznike. Posao nije skočio na nas jer ga nema naročito puno, da li zbog praznika ili je tako naišlo u poslovanju, ne znam. Kad nema puno posla, primeti se kako su dugi sati. Ja sam najviše bila zabavljena posmatranjem efekta ove sredine na samodovoljnost koju sam iskusila tokom prethodnih dana. Rast napetosti se osetio već u ponedeljak, ali je najgori deo bio podsećanje na stanje u kome sam bila pre praznika. Sada kad sam se vratila na mesto tolike aktivnosti trčanja u zid, shvatila sam dosta toga, najviše da sam manje/više u jednakoj meri učesnik i žrtva. Dobro je da sam donela bila one odluke, ponavljala sam sebi. Treba se držati promene.

Danas mi je tokom popodneva prišla Iza. Naš odnos je dosta brzo napredovao (jednostrano) od sažaljenja na početku za lošu situaciju u kojoj se tada nalazila, do netrpeljivosti koju pokušavam da sakrijem i jedini razlog ako je ona ne vidi bi bio da je toliko susretala u životu da je vremenom postala deo prirodnog pejsaža za nju. Sažaljenja ima i dalje ali izbegavam da gledam ka njemu, a netrpeljivost ima veze jedino sa mnom. Po svemu sudeći Iza mene vidi sasvim drugačije. Divi se nizu sposobnosti od kojih neke imam a neke ne, povremeno me pita za savet ili mišljenje, neke poteze je povukla inspirisana ohrabrenjima sa moje strane. Možda bi sve to ostalo bilo na granici normalnog ali Iza je korak po korak prekoračila u nenormalno. Ja sam u međuvremenu saznala više o njenom životu i razumela da je ona najmlađe dete u porodici čije su ambicije bile da svi budu uspešni, ako ni zbog čega drugog onda da bi se poredili među sobom. Ona ima odraslu decu i završen fakultet pa zatim magistarski iz tehnologije ili tako neke discipline, ali je u očima svoje porodice bila i ostala neuspeh. Iza verovatno nikada nije naučila da gleda svojim očima a ne tuđim, da priča svojim rečima a ne tuđim, i za još puno aktivnosti ona nesumnjivo koristi tuđe, a za šta čuva svoje to je moguće da ni sama ne zna.

Danas kad je svratila do mog deska, došla je da pita za savet.
‘Ivana, kako si ti naučila da radiš formulacije? Da li ovde naučila (na poslu)
ili si išla u školu…?’ (To isto je pitala pre par godina).
‘Nisam ovde naučila, imala sam već iskustva. Ali nisam radila ovakvu vrstu formula pa je to bilo novo,’ odgovorila sam.
‘Da, ali kad si došla ovde, bila si hemičar, ne?’
‘Jesam. Pod ‘ovde’ misliš na našu firmu?’
‘I kako si onda naučila formulacije?’
‘Ne razumem,’ pogledala sam je. (Moja strategija je da ne gledam dugo nikoga ko se zaustavi kraj mog deska, jer sam uočila da je direktno povezano sa time koliko će se dugo zadržavati). ‘Završila sam bila fakultet i imala osnove, posle sam sama učila i istraživala. Ovde sam učila od drugih i sama.’
‘Da, da, znači ti si učila na fakultetu. Ja bih htela da upišem neki program i naučim ali skupi su, a šefica neće da podrži i plati pola/pola. Kaže, mogu ovde da naučim hands on. Ali to je samo priča. Raspored je sve teži, nikad se nema vremena.’
‘Ne iznenađuje da neće da finansira. Ali može puno da se nauči i ovde,’ rekla sam.
‘Kako?,’ pita usplahireno.
‘Pa sve te formule koje ti daju da napraviš po recepturama kad se kombinuju pigmenti za paletu proizvoda (ona radi u tom delu laboratorije), svaka je prilika da naučiš. Koji sistem, šta se koristi, zašto se koristi. Ako ne znaš koja je svrha neke hemikalije, istražiš, ili pitaš nekoga… Ja sam tako naučila. I dalje učim. Dok radim na novom projektu, ili kad radim nešto što ne zahteva moju punu pažnju, ja sam uvek na kompjuteru i tražim informacije. Gledam druge formule, tražim primere…,’ zagrejala sam se i pokušavam da se setim još nečeg korisnog.
‘Da, da. Ali nema se vremena. Ja sve zaboravim kad radim, i sav taj pritisak da radim sve brže…’ Ima tako žalosno lice. Kao zgužvano nezadovoljstvom.
U pravu je. Napetost i pritisci da se radi sve brže su ogromni, ili ih tako svi doživljavamo (onima koji ne doživljavaju se kaže u redovnim seansama egzorcizma zvanim review). I nikad nije dovoljno brzo, ni dovoljno dobro. Među nama koji delimo otvoreni prostor i udišemo skupa hemikalije koje isparavaju, mi – ja i drugi hemičari – smo privilegovana kasta. Svi nam zavide. Dobro znana činjenica je da ništa ne radimo a dobro smo plaćeni; svi ostali su robovi koji skapavaju od posla, niko ih ne poštuje, i bedno su plaćeni. Zatvorska hijerarhija, ili neka slična.

Izbegla sam daljoj priči uspešnom primenom prethodno pomenute strategije, ali sam nekoliko minuta kasnije krenula u pogrešnom pravcu i opet naišla na Izu. Njoj su i dalje bile iste misli u glavi.
‘Znaš, menadžer kaže da svaki analist može da bude hemičar i radi formulacije,’ nastavila je. ‘Ali to je samo priča. Mi nikada ne dobijamo šansu da probamo.’
‘To nije istina,’ odgovorila sam. ‘Mi radimo kompletno različite vrste posla. Analist može da nauči da radi formulacije, sigurno, ali ne preko noći. Potrebno je puno vremena i truda. Svako ko kaže tako nešto nema pojma o čemu govori. Ali to ne iznenađuje. Niko od našeg menadžmenta nije formulator.’
‘Vidiš, a oni nam stalno pričaju i obećavaju,’ nastavlja. ‘Ovde niko nikad ne dobije šansu.’
‘Ima malo mogućnosti,’ složila sam se. ‘Slušaj, treba uvek gledati svoje interese. I tražiti mogućnosti za napredovanje.’

Ostavila sam je da stoji i izmakla. Pronašla jedan ofis, jedini u koji se može izbeći kad u njemu ne sastanče. Tiho je, svetlo ugašeno pa ulazi dnevna svetlost, i pogled kroz prozor prija. Sortirala utiske. Osećala se loše. Osetila buđenje besa. On će me samo još više potrošiti. Pokušala da napipam svoj bazalni puls. Jedva. Probaću kasnije opet. Iza je u klopci zvanoj život. Ona sama steže omču. Možda ćelija čak nije ni zaključana, ali ona ne bi proverila. Možda se ne seti. I kuda bi krenula, sve i da izađe. Iako je drugi koriste i maltretiraju, ona to radi efikasnije od svih. Kad bi samo promenila izraz lica. Taj jadan izraz lica. Poželim da vrištim kad je vidim. Sigurno je primetila da izbegavam da je pogledam. Iza ne može da zamisli kolika je snaga volje potrebna da se gleda u njeno lice. Iza nema nikakvu šansu sa ljudima. Za Izu da dobije šansu, svet bi morao da bude naseljen drugom vrstom životinja. Nije ni samo Iza. Niti su hemičari vs. analisti (i asistenti). Podela je po vrlo jednostavnom principu: oni koji ne trpe, i oni koji trpe. Prvima se loše vesti saopštavaju izokola, drugima se odbruse (tako se priča). Oko prvih se obično hoda na prstima kad su loše raspoloženi. Drugi ne znaju šta je to biti ‘loše raspoložena’ – uvek se smeškaju. I kroz suze. I jedni i drugi su za odstrel. Tako je ovde, tako je svuda. Kažu. Ne poznajem puno drugih mesta. Opipala opet puls. Setila se reči peaceful.

Tri dana u Londonu

Klinka se zaljubila bila u London na neviđeno. Nije umela da objasni kako se to desilo, iako sam ja volela da pitam čisto da je gledam kako zablista i kod samog pomena. To je jedna od povlastica života u blizini tinejdžera (ili tinjedžerki, ne znam da li isto važi za dečake) – erupcije života bez ikakvog većeg povoda osvetle ceo grad. Ti blistavi vodopadi u pravcu neba traju taman dovoljno da se svako vidi u svojoj nespremnosti i zatečen. Kad se vodopad okrene i sunovrati, svako beži da pronađe mesto gde će se sakriti. Previše emocija bi bila dijagnoza tog stanja u ljudskom razvoju. Dobro je da ih ima, bi dodao svaki cinik dovoljno udaljen od eksplozivnih godina. Kad je došlo bilo vreme da se planira putovanje za leto 2011. godine, London je bio nezaobilazan. U kalkulacijama oko detalja, letova, bukiranja i svega ostalog što je enormno olakšano internetom ali svejedno zahteva puno truda, ja sam to izvela tako da je za London ostalo tri dana. Klinka je odmah izjavila da je to nedovoljno. Ja sam se složila oko nedovoljnog – ovo je tek početak, podsetila sam je. Sa 14 godina će videti London po prvi put. Zamisli mogućnosti, je jedna od lekcija svih naših putovanja.
(Ne sumnjam da je slušanje mojih lekcija klinki preko glave, čak i kad su zanimljive).

London je uzbudljiv grad. I Njujork je uzbudljv i verujem da ima još takvih gradova, ali ova dva, među gradovima koje sam videla, imaju svoju jedinstvenu vrstu razmetljivog egzibicionizma koji sadrži koktel šarma, dinamičnosti, flerta sa haosom koji neretko dođe do ivice apsurda, ili apokalipse, pri čemu je apsurd pokriće velikih ambicija i gramzivosti, ali i velikih ideja, a to je i apokalipsa, samo sa druge strane. Mene je osvojio lepotom, velikim parkovima za koje je potrebno pola dana da bi se obišli, i tihim ulicama, šarenim ljudima, nasmešenim ljudima. Za Engleze će i danas reći da su hladni. Te termometre baciti. Svaki pojedinac je cela paleta boja; gradovi u kojima ih ima više miliona su miljama ispred najbolje Pantone edicije. Možda je to najbliži opis gradova: oni sažimaju sve boje spektra, i one nebrojene tanane nijanse između koje će neko tek otkriti.

Iz vrelog Palerma u vreli Beograd, i sledećeg dana u prohladni London. Osveženje je prijalo, i mada smo planirale za prohladne letnje dane u Londonu, mi za te promene nikada stvarno nismo spremne. Naročito ja. Ujedno sam i jedina koja se žali. Majice su se oblačile u nekoliko slojeva, preko njih košulja sa dugim rukavima od grčkog pamuka koja se koristi za dane kad se izgori na suncu, i par čarapa ponešen za tu priliku se izgubio negde u koferu. Sve to prođe dosta brzo. Uzbudljivo je biti u Londonu, zato. Biti samo u londonskoj hotelskoj sobi je uzbudljivo. Sa prvog sprata, i kroz veliki prozor, videli su se zidovi gradnje koja je ličila na industrijsku revoluciju iz nešto kasnijeg perioda u urednim redovima cigle patinirane urbanim zagađenjem. Sama hotelska soba je najmanja od svih u kojima smo bile do tada, što je još jedno od merila po kome se prepoznaju uzbudljivi gradovi u kojima nemoguće veliki brojevi ljudi traže svoju krišku uzbuđenja. U kupatilu jedna osoba manje veličine može da stane samo nakon nekoliko pokušaja, i uz otvorena vrata, inače su svi pokušaji uzalud. Ali sve je bilo savršeno, složile smo se uzbuđeno. London napolju nije ličio nimalo na prvi pravi zatrovani grad industrijalizacije, ali on je sigurno i tada bio uzbudljiv.

Uzbuđenje sa kojim je klinka došla je sada procvetalo u veselu letnju livadu šarenog cveća, i taj neorganizovani floralni aranžman je kliktao, pevao, i svojski učestvovao u opštem veselju.
Mada, činjenica je da se mi tako redovno ponašamo kad putujemo. Ponekad je intenzitet okrenut do maksimuma, kao tom prilikom, ponekad je na nešto manjem broju, ali klinka je tinjedžerka u punom sjaju u tim okolnostima, a ja kompletno zaboravim sve drugo.

Prvog dana je padala kiša. Ponele smo bile kišobran (išle smo u London), ali trebala su nam dva. I tako smo uz par sendviča kao prvu stvar kupile kišobran. Kako savršeno, smešile smo se zadovoljno.

Zatim smo krenule dalje. I još dalje. I nije bilo hladno, niti je kiša smetala (nikada i ne smeta) i naizgled bez ikakvog truda nalazile smo svuda razloge da se nasmejemo, zadivimo, popričamo gde ja malo ubacim istoriju i zaleđinu a ona protumači na svoj način. Već kod prvog pešačkog prelaza, kad smo na asfaltu videle look left London je postao više od uzbudljivog grada. Sa toliko turista koji ne gledaju kuda hodaju, i zaborave na trenutak da je saobraćaj obrnut, životi se mogu spasiti velikim slovima zapisanim na asfaltu. Neko se setio, i onda su to i izveli. Thank you, London! U Kensingtonu, gde smo mi bile, zgrade su lepo održavane, blizu su muzeji i parkovi, palate, pozorišta… u stvari ništa nije blizu, London je jako velik. Ali mami da se upozna na najlepši način – sporim šetnjama. U tri kratka dana šetnje su bile luksuz, i luksuz je bio ono što smo sebi velikodušno priuštile. Mi smo ipak bile tu iz jednog jedinog razloga:  da bi uživale.

Turistički bus je bio najbolji način da dobijemo predstavu o gradu.  Vreme se popravljalo sa svakim satom, ljudi su bili ljubazni, britanski humor se pojavljivao svuda, očekivan i neočekivan kao što humor uvek jeste – iznenađenje! – i bilo je naročito lepo doživeti osećaj košnice koja je imala tako dobrodušnu crtu. Naime, moj osećaj, a i njen, je bio da Londoners ne uzimaju sebe niti bilo koga drugog previše ozbiljno. Čak i kada je jedan top tip u Ferariju sa tablicom ‘topman’ nagazio na gas na sporednoj ulici sa očiglednom namerom da nas preplaši, zgazi, ili zabavi (who knows!), bilo je dovoljno mesta u Londonu i za bes i za smeh. Nervirale smo ga svojom bezbrižnošću, složile smo se. Middle finger, pretty boy.
(Par nedelja po našem povratku krenuli su bili nemiri u Londonu, onim njegovim delovima u koje turisti ne zalaze. Da smo obilazile istorijske tekovine jednog bogatog grada i zaobilazile svakodnevicu velike mase ljudi smo znale i klinka i ja.  Nazad kod kuće i mi imamo svoju svakodnevicu. Površni sureti sa tuđim svakodnevicama imaju dosta lekovit uticaj na pojedince – nekad otrezne, nekad daju uzlet mašti. Lakše je razumeti i ujedno shvatiti da je nerazumevanje prirodno stanje svakog ljudskog bića. Sve je lakše kad si turista).

Dok prenosim utiske u ovaj tekst i prisećam se svega, hvatam sebe da se i pri samom pomenu Londona smešim.

Klinka je imala svoj plan, i on se morao slediti (što nije stvarno predstavljalo kontrast našoj sveže afirmisanoj filozofiji da ne pravimo planove). Prva stvar je bila pronaći crvenu telefonsku govornicu i slikati se kraj nje. Danas više nemaju funkcionalnost i postaju retkost, atrakcija i memento. Važno je bilo izvesti ovu avanturu u prvih sat dva našeg boravka u gradu, objasnila je. U lepom mirnom Kensingtonu nije dugo trebalo dok smo naišle na par. Vožnja originalnim double-decker busom je isto bila deo plana, i poseta Abbey Road-u. Na ovoj poslednjoj destinaciji je trebalo preći ulicu i slikati se. (Klinka je dete ovog vremena, Fb-a i ostalih selfie inkarnacija). Stvari su ispale još bolje kad smo do Abbey Road-a došle vožnjom na gornjem spratu gradskog busa. Spreda, gde smo sedile i odatle pratile ulice i grad pod nogama, slušale smo priču dvojice dečaka. Oko 9-10 godina stari obojica, bili su uzbuđeni oko neke važne teme koju ne pamtim i koristili vrlo velike reči za tako mladu decu.  To je verovatno delo legendarnih grammar schools, razmišljala sam. Klinka ih je posmatrala vrlo zaintrigirana. Izgledali su kao da bi mogla da im nalupa čvrge, i oni su povremeno prekidali konverzaciju i bacali radoznale poglede ka njoj.  Kad smo stigle na Abbey Road, ni ona ni ja nismo znale broj, ali nismo zato došle. Nama je bila bitna ulica, duh vremena koje se zavrtelo bilo ovde i podiglo nas sve malo iznad nivoa ulice. I mi smo našle deo, jedan baš lep, sa rascvetalom belom ružom na jednoj strani. Tiha, obična ulica, i prvo je prešla ona, pa ja za njom, i malo smo se smejale sopstvenom turizmu i mitologiji dok smo posmatrale retke lokalne likove koji su izlazili iz zgrada i hodali okolo zabavljeni svojim životima i mislima. Nas je sve zabavljalo. Kad smo krenule dalje, naišle smo na grupicu golubova među kojima je jedan bio kandidat za Darvinovu nagradu. Halapljiv, veći i brži od drugih, bacio se bio na komad tosta, i nabacio ga sebi oko vrata. Okrajak je tako udobno zaseo oko golubijeg vrata, i otežao ga, naš junak je bio previše težak da leti, i panično je lepršao okolo u nadi da će mu okov od hleba spasti sam. Niko mu nije mogao prići da ga oslobodi, ali ako je neka strpljiva mačka naišla, a sigurno jeste u nekom trenutku, na nju je čekao ukusan zalogaj od debelog goluba i glupog junaka.

Prve večeri ušle smo bile u restoran u našem hotelu za večeru, trebao je da sledi i entertainment u obliku lokalnog benda. Restoran je bio otvoren tek par dana, dekor sveže otpakovan i okačen, Pakistanac koji je posluživao te večeri tako široko nasmešen i zadovoljan da smo došle (bile smo jedini gosti) vrlo brzo je prešao granice zvaničnog ophođenja pa na svakih nekoliko minuta dolazio do nas, prijateljski ćaskao i doneo nam ekstra dezert. Bend je ispao njih dvoje – jedna devojka i jedan mladić, oboje vrlo simpatični, svirali su i pevali i mi smo revnosno tapšale na kraju svake pesme, i kad smo odlazile lepo se pozdravile sa njima i Pakistancem.

Tog leta sam pred polazak kupila knjige koje su bile klasici kultura koje ćemo obići. Dopala mi se bila ideja da im priđem iz različitih uglova i epoha, i vidim kuda će to odvesti. Dok je ‘Il Gattopardo’ bio lak izbor za Siciliju, kod engleske literature nisam htela da se zapetljam u dilemu koji period ili pisac bi bio najbolji izbor, i pokupila ‘Persuasion’ od Jane Austen kao jednostavan alfabetski izbor. Poslednje strane knjige sam pročitala u avionu ka Londonu, i pitala se bila šta će od tog perioda i duha biti moguće prepoznati danas. Ništa, bar ne u onom delu koji smo videle. London čvrsto stoji povrh svoje duge istorije, ali nema nikakve sumnje da je ovo potpuno savremeni grad kojim vlada mentalitet uspeha: sve prethodne epohe je nadživeo, i iz svake izašao jači i veći. To zvuči kao vrlo jednostavna formula uspeha, i možda jeste tako, jer jednom kad znaš formulu znači da si u pobedničkom krugu. Ali takva su ova vremena. (Sledeće godine ću izabrati jednu drugu knjigu koja će biti mnogo bolji odraz vremena – surova satira koja je oba razmetjjiva pauna (i London i NJujork) izložila kao u kasapnici kurioziteta (‘Money’ od Martina Amisa)). Krajem jula 2011. nakon uglavnom melanholičnog leta provedenog na obalama Mediterana i u Srbiji, vrtoglavica koju je izazvao London je prijala. Možda je naš način putovanja – ne zadržavati se nigde dugo – jedan od otisaka savremenog sveta. U površnom upoznavanju pronaći značaj i zadovoljstvo je znak vremena. Mi smo to, bez svesne namere, uspešno balansirale sporim šetnjama, razgovorima o utiscima, i široko otvorenim očima da u kratkom trenutku koji imamo ništa ne promakne.

Brodom po Temzi, Herrod’s, lutanje kroz Tower zabavni park za turiste, i povremeni istupi sa turističkih staza, Camden i iznenadna ideja sa funky minđušama. Mama, ja sam ovo oduvek htela! izjavila je klinka bez daha. Bio je to lep dan, i Camden prepun ljudi, opuštenih, slikovitih karaktera, turista i običnih ljubitelja lepih dana. Ramones majica i funky prstenje, pa i minđuše. Evo, ovo je savršeno mesto za još jednu rupicu ovde,’ pokazala je visoko na hrskavici i ja sam odmah skrenula pogled. Sama ideja da je nešto boli, ili da metalne igle samo dodirnu to malo uvo u meni izaziva slabost na ivici viktorijanske histerije. Unutra posao vode ljudi koji su videli dobar broj generacija zaluđenih klinki i novih zakonskih regulacija koje štite i njih i klinke. ‘Ako nemaš 16 godina, ništa od bušenja ušiju,’ obavestio je simpatičan vlasnik biznisa. ‘Oh,’ izjavila je klinka kao što bi svaka. ‘Ovo je moja mama,’ obavila je predstavljanje, ‘ i ona kaže da mogu da probušim uši kad hoću’, isprsila se. Vlasnik me je odmerio, i to nam nije išlo u korist, znale smo obe. ‘Mama je okay, ali zakon je zakon. Dođi opet kad imaš 16 godina.’ Kako su seksi ovi Englezi, mislila sam. Odbiti klinke u tom uzrastu je suprotstaviti se prirodnoj kataklizmi. Možda je klinka i pomislila da se vredi vratiti, ali za to je potrebno strpljenje većih godina. Imaju tako seksi naglasak, složile smo se. Napolju nas je opet prepao jedan hustler koji je privlačio mušterije i to radio kombinacijom pantomime i prirodnog cool. On se na našu ponovljenu reakciju nasmejao, dodirnuo visoki cilindar na glavi, i okrenuo se drugim naivnim prolaznicima.

Sele smo bile u jedan pab koji je ličio na vodenicu, smešten povrh kanala. I spolja i unutra, sve je vrvilo od ljudi i dobrog raspoloženja. Ovako lepi dani nisu česti u Londonu ni tokom leta, i sve što je moglo da hoda, ili je imalo kolica i roditelje koji su ih gurali, se našlo napolju. Tako je uz uobičajene gomile turista grad bio pun i lokalnog življa. Ljudi su neobično ljubazni ovde. Isto smo doživele i na Siciliji. Zar je ikome potreban drugi razlog za putovanja.

Restoran ‘St. John Bread and Wine’ smo našle posle strogog orijentisanja po mapi, jer nije bio mesto na koje bi turisti naišli slučajem. Možda je obećanje tradicionalne britanske cuisine sa modernim obrtom imalo nekog značaja u odluci, ne sećam se, iako teško da bi nas privuklo bilo tako šta (moje znanje o britanskoj tradicionalnoj kuhinji: blood pudding  & meat pies, naročito one koje je Sweeney Todd voleo).  Možda se zgodno desilo da nismo bile predaleko kad smo postajale gladne, i praćenje mape van uobičajenih staza je bilo zanimljivo, ko zna. Kako je to bio petak predveče (letnji dani su dugi u Londonu), barovi i pabovi su se punili polako. Uglavnom se stajalo napolju, na trotoaru. Devojke su bile obučene za izlaske i nagađale smo da li je to bio standardni način oblačenja u Londonu za office & play, ili su sve ponele sa sobom kratke haljine i visoke štikle pa se presvukle u WC-u posle posla. U povratku istim putem iz restorana, gomila se prelivala na ulicu, pričalo se, pilo, flertovalo, pregovaralo… Muzika je punila ulicu i dozivala prolaznike. Slična mesta su se nizala svuda gde smo prošle na putu nazad ka hotelu. Društveni život i njegove uvek željne žrtve. Sâmo postojanje želja vredi.

Nazad u St. John restoranu, čiji nam se enterijer jako dopao u kombinaciji starih greda i jednostavnog belog kreča, ali rafiniranog, nepogrešivog prisustva osobenog stila, na meniju su se nudile uglavnom svinjarije. To nije trebalo da iznenadi jer logo restorana predstavlja jedno dobro ugojeno jorkširsko prase (koje nije moglo da zna da su mu odbrojani dani ili je možda predstavljalo neprolaznu ideju i značaj svinjarija u ljudskim životima?). Vesele da smo se našle na tako dobrom mestu (moj omiljeni restoran! izjavila je klinka odmah s vrata) potrošile smo dosta vremena birajući šta da naručimo. Uprkos mom principu da ću probati specijalitete kad se nađem na pravo mestu pa od čega da su, kao i obično, principi su se pokazali kao suvišni. Nije ni za klinku bilo jednostavno da naruči, jer pojavio se bio problem – nismo znale šta naručiti. Za ovo se trebalo pripremiti unapred. Restoran je poslovao po vrlo starinskom sistemu – u kuhinji (otvorenoj) se pripremalo i iz kuhinje služilo ono što su spremali tog sata. Bilo je naznačeno šta će spremati kasnije, i nesumnjivo je bilo moguće polako večerati i provesti tu više sati, ali mi ni posle tog vremena verovatno ne bi znale ništa bolje šta naručiti. Problem je bio rešen tako što je klinka naručila neke hrskave svinjske kožice a ja nešto zeleno sa puževima. I svinjske kožice i puževi su uglavnom ostali na tanjiru. Nikada restoran nije bio izabran za omiljeni sa tako malo pojedenog. Tu smo zaključile da nam se neće opet desiti da budemo tako nespremne. Međutim kad je došlo do dezerta, tu nismo imale problema. Divine! uzdiše klinka i danas. Najbolji dezert koji sam ikada probala! St John je na neki način sumirao naše uživanje u Londonu a da nisam sigurna ni danas kako. Nije nam smetalo ni da smo ostale gladne.

Subota je bila naš poslednji dan. Lutale smo bile po Camdenu, i Knightsbridge-u, na Picadily Circus-u se smejale i gubile u radnji suvenira ravnoj veličini jednog osrednjeg grada, lutale, lutale i dan završile nazad u hotelu i u restoranu kod našeg Pakistanca, gde smo svratile na dezert. On se baš obradovao bio da nas vidi. Restoran je opet bio prazan. Doneo nam je bio dezert i posle par minuta opet došao do našeg stola. Ovog puta se nije više smešio. ‘Ona mlada pevačica je umrla,’ rekao nam je tužnog glasa i lica. ‘Koja?’ uzviknule smo obe. ‘Ona što je pevala ovde pre par noći?’. Pogledale smo se u neverici. Nemoguće je da se takve stvari dešavaju. ‘Ne, ne, Amy Winehouse,’ rekao je neutešan. ‘Sada je zvala moja žena. Javili su na TV-u.’ I tako se vest o Ejminoj smrti prenosila od jednih do drugih, širom Londona i širom sveta. Nastavio je da stoji kraj našeg stola. Nikog drugog nije bilo u restoranu, i bilo je lakše podeliti težinu te vesti sa drugima. Mi smo to popodne provele bile ne vrlo daleko od njene ulice. Bio je to zaista prekrasan dan, vreme toplo i sunčano, i mi u najboljem društvu na svetu, u najboljem gradu na svetu, potvrdila bi klinka bez oklevanja. The day lady died.

Pozdravile smo se sa Pakistancem koga smo znale da nikada više nećemo videti, i povukle se u svoju sobu na prvom spratu. Euforija je ustupila mesto melanholiji. Bio je to kraj jednog lepog putovanja. Puno toga se desilo, bilo je mnogo izazova i emocija, ali bile smo skupa i bilo je to najlepše leto do tada. Te poslednje večeri, samo to što smo ležale zavaljene na krevetu, malo gledale TV, malo čitale, pričale, ili se pogledale i nasmešile jedna drugoj, je bilo testament bliskosti. Nadam se da će ovo pamtiti zauvek, razmišljala sam bila o klinki. Kad bude imala loše trenutke, poraze, krize, neka se seti ovakvih dana.  Neka izabere među njima one koji će uvek imati moć da je podignu i prenesu do sledećeg uporišta. I ja ću uraditi to isto. Svakome treba nešto na šta se može nasloniti. Ljubav, ponajviše.

p.s. The Day Lady Died je napisao Frank O’Hara u Njujorku. Pesma je o lutanju njujorškim ulicama na dan 17. jula 1959. kada je umrla Billie Holiday. Mi smo lutale londonskim ulicama 23. jula 2011.

P1090117

P1090423

P1090127

P1090132

P1090148

P1090175

P1090201

P1090204

P1090219

P1090215

P1090223

P1090224

P1090226

P1090247

P1090269

P1090276

P1090295

P1090297

P1090324

P1090325

P1090326

P1090336

P1090355

P1090372

P1090382

P1090390

P1090419

P1090424

 

Život u centru

Kažu da svoje odluke za sledeću godinu ili ceo život treba zapisati. To rade uspešni ljudi. Definicije uspešnih spadaju među najtraženije definicije u ovom delu sveta. Saveti uspešnih su naročito na ceni, a tajne uspeha su uf! Zanimljivo je da se niko tako lako ne oslobađa svojih tajni kao uspešni ljudi. Valjda je biti na vrhu toliko moćan osećaj da odobrovolji i tako kompetitivne tipove pa oni velikodušno dele. A verovatno ima i toga da, uz sve otkrivene tajne i podeljene savete, uspeh traži i nešto više od svakoga. To ostaje između uspeha i pojedinca, tête-à-tête. Svejedno, meni se ideja dopada. Ako zapišem pa se vratim posle nekog vremena da pogledam, postidelo bi me da nisam ni probala. Na mom primeru se jasno vidi da se uspeh bavi prevarom, ili kroćenjem, pojedinca. Komplikovane stvari, te igra mačke i miša sa sobom. Ko je mačka a ko miš… – slobodno se zagledajte u sebe.

Ja ću probati sledeće u 2014.:

Počeću opet da učim francuski.

Promeniću posao.

Završiću jedan od započetih projekata.

Lista deluje skromno. To mi je po volji, jedino što skromnost nema veze sa time. Neke od ovih tačaka će imati veliki uticaj na moj život, ali verujem da će ga svaka učiniti boljim.

Ovo neće biti jedine odluke koje ću doneti u Novoj godini, i na njih će otići puno truda, ali ja ih se ne bojim, ni odluka ni uloženog truda. Trudim se puno stalno, i odluke donosim svakodnevno. I am an old hand at life’s game. Malo oklevam oko tako otvorenog istupanja  da želim bolji život. U svetu u kome se dešava sve što se dešava, biti zahvalna za ono što imaš je jedna od najvećih mudrosti, dok je priča o boljem životu pouzdani simptom nezrelosti. Dobar život kao test malih želja i test karaktera, je ono što me interesuje. Sagledati posledice svojih izbora i postupaka kao merilo dobrog života, i to me interesuje.  Hoću da kažem da sve više hvatam sebe da živim na periferiji sopstvenog života. To je možda neizbežno u uslovima savremenog sveta, ili sveta uopšte, gde okretanje točkova zahteva bezbroj anonimnih trudbenika, i vremenom se ta bezličnost preseli i u naše živote. Zato što se umorimo, zato što odustanemo, istisnu nas okolnosti…  I mada ima nekih prednosti na periferiji – život je jeftiniji, na primer – rekla bih da je i dalje krajnje revolucionarno preseliti se u centar.
To bi bila ambiciozna četvrta tačka:

Preseliti se.