Kratki kurs u osami

Smrt moje majke odigrala se nekoliko dana nakon mog 15. rođendana. Danas je moj rođendan; jedanaestog će biti godišnjica njene smrti. To je eksponencijalna tragedija, smrt jednog bića; seizmički talas koji izmeni reljef terena. (1 + x)n,  x > 0.

Mnogo toga u mom životu bi našlo svoje poreklo u tom datumu; jedanaesti deseti. Pamtim samo fragmente pre toga; na tom prekidu linije svet je odjednom nestao bio pod nogama, i gubitak se stopio sa ambisom nepregledne praznine. Mom sećanju, kao ni drugim, nije verovati, ali takve kakatlizme bace senku preko drugih stvari i one izgube na važnosti. Pitanje perspektive. Ono što je ostalo je bio poremećaj u redu stvari, koji je postao trajno stanje. Postojanje se podelilo u dve ravni, i one su uglavnom išle paralelno; ne predaleko jedna od druge, ali i bez dodirnih tačaka. Da mi je uspevalo svih ovih godina da prelazim između njih je jedna od neobjašnjivih kurvatura svemira i geometrije.

U jednoj od tih dimenzija živim samo ja. To je toliko nepojmljivo stravična perspektiva da je jedini mogući način reakcije bio stvoriti sebi udobno gnezdo, od ničega. Ako maslačak može da raste iz betona, mogu i ja da opstanem sâma. U drugoj je sve naizgled normalno – svet je pun ljudi, ja se ne razlikujem puno i čak znam jezik, sporazumevam se uspešno i svi me tretiraju kao svoju. Sećanja na drugu ravan doživljavam kao melanholiju, neobičan slatki bol. U srednjoj školi je bilo moguće skupiti se u nemušto klupko od užasa pred emotivnim bespućem, i diskutovati velike i male teme iz sveg glasa usred gomile, i smejati se, smejati se… – ponekad sve to istovremeno. Kasnije je tranzicija i opstanak u drugoj ravni počela da zahteva više truda; boravak među ljudima nije bio default, bar ne za mene. Teško je bilo i zamisliti tada, ali moje bespuće praznine nije više izgledalo tako strašno; naprotiv, sve je postalo pitanje navike. Jednom kad sam prihvatila moje paralelne egzistencije, svaku sam malo ulepšala da liči više na onu drugu. Ne znam da li je to bilo neophodno, možda sam mislila da će to dovesti do neke promene, da će ih spojiti; ne znam, ne pamtim više. Ono što pamtim je akutni, intenzivni poriv da budem na drugoj strani. Uglavnom se javljao usred osame, ali ne ekskluzivno. Čini mi se da je impuls da izađem – iz društva, okruženja, okolnosti – ostao najjača žudnja mog duha. To je uvek izgledalo da vuče negde novo, ka boljem, ka slobodi, ali verovatno je bio samo mala obojena iluzija iza koje se krila potreba za sigurnošću. Praznina je postala utočište.

Rođendane uvek proslavim lepo. Tog dana sve drugo otpadne, i sve moje ravni su u harmoniji; ni euforija ne izostane. Juče sam bila nezadovoljna, malo prehlađena; sutra ču verovatno krenuti sveža i do podneva će me oboriti nešto što sam zapostavila. So be it. Mi smo svi veterani unutrašnjih borbi između kolosalnih realnosti. Ovakvim danima postrojim sve svoje vojnike, otresem prašinu sa starih unformi, izvučem odlikovanja – i zatim sve složim nazad. So be it.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s