Dan i noć

Izašla s posla u 5, taman na vreme da uhvatim poslednju svetlost dana. Na zapadu omanji oblaci putuju u pravoj liniji sa blagim trzajima; karavan je krenuo bio beo, i zalutao u ružičasto, tamnoplavo i blago ljubičasto. NIže od oblaka, na horizontu, sunca više nema ali sluge dele besplatno poslednje porcije svetlosti za ovaj dan. Rasklopljeni spektar: nekome crveno, nekome narandžasto, ko hoće ljubičasto… Stojim na prljavoj ulici, automobili prolaze, i gledam ka nebu. Dan nevažan, običan, ali nebo nikad lepše, kao i svakog dana. Uočim odjednom, na samoj ivici neba, da su električne žice iznad raskrsnice pune malih crnih oblutaka. Zatim shvatim da su ptice. Poređane gusto jedna do druge po žici, a kad se žica završi povrh stuba, pa nastave sa druge strane po žici… – i odjednom prhnu, sve koliko ih ima! Prvo jedan orkestralni zamah oblaka od malih crnih krila, pa kad on završi piruetu, razbije se formacija i rascveta u veliki nebeski kupus; zatim se sve brzo stiša na suprotnoj strani raskrsnice, tačno preko puta. Ista formacija kao ona već opisana, ali par zakasnelih lepršaju u panici. Vidim kako im na žici naprave mesta, i one se spuste među njih. Kakvo čudo, poželim da vičem i podelim sa nekim. Ma zar niste videli kakvo je to čudo! Ne znam u šta drugi ljudi gledaju dok čekamo prevoz, ja ne mogu da odvojim pogled od neba i ptica, a među njima verovatno neko gleda u mene. Ljudi nepogrešivo uoče kad je neko i blago zaluđen.

U autobusu sedimo jedna do druge koleginica i ja. Ona priča, zatim ja pričam, malo ćutimo. Ona će izaći na pola puta. Jako volim dnevnu svetlost, kažem. Prozori su prljavi, isprskani kao da je vozač gurao bar nekoliko sati kroz najprljaviju deonicu Le Mana, kakve nema na ravnim tek pomalo izlokanim trakama Eglinton avenije. Blokiraju pogled na poslednje trenutke svetlosti. Jedino je prednji prozor čist; kroz njega gleda vozač, i gledam ja iz zadnjeg dela. Ona izlazi, ulaze novi putnici. To je još jedna velika raskrsnica. Sada je skoro mrak. Ulazi jedna starija žena, za njom mlađi čovek sa štapom slepih. Ona seda na sedište koje je rezervisano za ljude kojima treba pomoć. Gleda u drugu stranu. Nije dovoljno stara; ni on nije dovoljno slep. Bez veće pomoći svog štapa, on nalazi sebi mesto kod zadnjih vrata, i tu stoji. Kad je nešto kasnije pokušao da izađe, vozač nije otvorio zadnja vrata. Nekad se vrata zaglave, to svi znaju, ali otvarala su se sve do te stanice. Vozač je mrzovoljan na svom udobnom mestu; pomalo ugojen, pomalo sredovečan, pomalo bezobziran, on kao i svi ima razloge za svoje nezadovoljstvo. Slepi čovek krene ka ulaznim vratima da bi izašao. Prolaz je zakrčen jednim vrlo širokim muškarcem koji je tek ušao i nije hteo da se vrati unazad i pusti invalida da udobno izađe, već se malo stisnuo, i slepi čovek se progurao napolje.

Otkako se spustila noć, u svega nekoliko minuta videla sam nekoliko primera ljudske bezobzirnosti i nebrige. A samo malo pre toga, po danu, male ptice su napravile bile mesta jedna drugoj na žici.

5 thoughts on “Dan i noć

  1. Ovo je tako savrseno, Djorjde. Nasmejala se, glasno 🙂

    Nope, nema evolucije za gadove. Ono sto gadovi redovno zaboravljaju je da se svet nastavlja, ali oni nece. Bice gadova, samo drugih. Ima u tome nekog reda.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s