Obično pitanje stila

U Hamburgu, jedne lepe večeri, našla sam se bila skupa sa svojim kolegama na večeri organizovanoj od strane nemačke firme sa dugom tradicijom. Prethodne večeri bili smo zbrinuti od strane jedne francuske firme. Oba okupljanja su uključivala ne samo večeru već i entertainment. Sa Francuzima, vozili su nas bili tragovima Bitlsa i njihovog početka u Hamburgu davnih vremena eksplozije pop kulture i muzike. Sa Nemcima su gosti pristigli iz različitih hotela do zgrade sa vidikovcem odakle se video grad, reka, sunce na zalasku, muzika kamernog orkestra je blago nadjačala zvuk konverzacije i finih čaša sa koktelima. Na svakom mestu za stolovima goste je sačekao po jedan plišani medvedić, koji je svake godine obučen drugačije da reflektuje grad i kulturu u kojoj se sajam odvija. Meni je ovo prvi sajam i meda je mornar, kapetan, rekla bih po zlatnom vezu na kapi i uniformi. Na papirnom dodatku piše da je proizveden u Nemačkoj. I medvedić i ambijent ostavljaju utisak nečeg drugačijeg, iz vremena koja su očito postojala i možda najbolji deo je da in neko pamti, pokušava da održi duh u retkim prilikama, jer vremena su neumitno i bez ikakve sumnje davno prošla.

Da je večernjem happening-u prethodio naporan dan na sajmu, kao i onom prethodnom, mogla sam da potvrdim ali zaborav se neverovatno lako odomaći u uslovima kao ovim. Da sam potkupljiva, kao i svako, nije toliko pitanje cene već stila. To je jedna od onih samospoznaja koje se ne smeju zaobići u životu – znati sopstvenu cenu i u kakvom pakovanju volite svoju korupciju.

Za večerom, koja je bila posluživana na dugim stolovima elegantno nameštenim, sa moje strane bila sam okružena kolegama iz firme, sa druge je bila mešavina gostiju sličnih nama, distributera i domaćina iz firme organizatora. Direktno nasuprot meni sedeo je Džon, koji je radio u londonskom predstavništvu nemačke firme i bio direktno uključen u organizaciju te večeri. Bio je iskreno zadovoljan rezultatima, za koje nije hteo da uzme zasluge jer je’ Krisi uradila najveći deo, on je samo malo pomogao’. Svako uključen je zaslužio bio sve pohvale, veče je zaista bilo lepo u svakom pogledu.

Džon je ličio bio na nekoga iz engleske mitologije pop kulture ali nisam uspela da odredim na koga konkretno do kraja večeri. Njegova glavna odlika je bila da je bio šarmantan u kombinaciji urođene lakoće i širokog znanja i interesovanja. Kod susreta sa tom njegovom kombinacijom shvatila sam bila da ne pamtim kad sam je poslednji put srela. Ne krećem se u vrlo širokim krugovima, možda nešto širim od prosečnog stanovništva zbog tendencije da istupim sa staze, ali uprkos uzanom tunelu u kome živim svoje dane poslednjih godina mogu da potvrdim da kombinacija ovde nije česta, i ako se pojavi prilagođena je lokalnim uslovima. Njegova vrsta šarma je endemska. Svaka vrsta jeste. Ljudi se rađaju sa talentima, koje će kultura u kojoj odrastu oblikovati. Individualizam je na visokoj ceni kod talenata, ali zavisi šta ko smatra pod time. Što više individualizma – manje publike.  Bez publike nema umetnika. Bez publike, mecena, kruga podrške i obožavanja… Vrzino kolo, sve u svemu, gde svako pre ili kasnije padne pod točkove ubrzanja, progresa ili slične mehanike.

Do Džona su sa leve strane sedele dve žene iz Montreala, do njih je sedeo Patrik, vlasnik distribucije koja zastupa nemačku firmu u Ontariju, moguće i celoj Kanadi. On je posedovao drugu vrstu šarma, onu koja ovde nije tako retka kao ona prethodna, i koja nikad ne izlazi iz kuće a da nije prethodno obukla svoj uspeh. Sve na Patriku i da nije reč progovorio – što je bilo nemoguće jer je to bio jedan od načina kako je došao do te tačke – je bilo dobro utegnuto na važnim mestima, gde su se isticale zasluge i sposobnosti. On je u tome bio tako verziran da više nije obraćao pažnju gde jedno počinje a drugo se završava, i ono što je bila određujuća odlika njegovog stila je da je na putu do uspeha stekao nešto jako važno: on zna kako se dolazi do tog vrha, i to je bila njegova tajna koju je on razmetljivo pokazivao.

One dve žene iz Montreala nisu bile šarmantne i ličile su jako na našu stranu stola. I one i mi smo radili za firme koje su mušterije i Džonu i Patriku. Jedna među njima je bila vlasnica kompanije, ali dok je kod one dvojice moglo da se pomisli da je uspeh igra, čak igrarija, jedino što se na njoj videlo su ostaci svakodnevne borbe. Ako je još uvek ciljala na uspeh, mogla je lako i da prođe kraj njega i ne vidi ga nadajući  se dobrim danima da je ovo što radi epska borba za opstanak, i odahne drugim danima da nema epike među njenim računima. Kao i svako ko krene put uspeha, ona je naučila usput da smanji vidike i zadovolji se – lovom, ugledom, pokušajem… Kod onih niže od nje u hijerarhiji posledice su ličile na nju, jer njena je bila najviša glava u tom rovu.

Od nas četvoro, šefica srednjeg nivoa ali velikog uticaja među izvesnim jedinicima, je već danima ponavljala važnost ovih večera na koje smo bili pozvani jer nam tako putovanje ispadne jeftinije. I sledeće večeri smo trebali da budemo nečiji gosti ali je osoblje Luhtfanze pokvarilo te planove kad su krenuli da štrajkuju, pa je briga bila prebačena na povratak u Kanadu što pre i sa što manjim troškom. Njena šefica, koje se jako boji, joj uvek održi lekciju pre ovakvih putovanja i podseti je na neophodnost da troškovi budu što niži. Nama ostalima ta šefica poželi uspešan put uz podsećanje, nekad izrečeno nekad ne, da se  očekuje da ćemo ga opravdati stečenim znanjem i zahvalnošću za pruženu priliku. Ne verujem da su znanja zaista vredna tih nekoliko hiljada dolara po osobi, bar ona koja sam ja stekla. Međutim, kad se budemo vratili niko neće proveravati koliko smo naučili. Zahvalnost neće dugo trajati.

Nazad na osrednju šeficu  – ona je imigrant sa dugim stažom od 35 godina. Od trojice sinova koje ima bi se mogla napraviti moderna bajka: prvi  je snalažljiv, drugi je genijalan, treći je lenj. Ona i muž vredno rade i vrlo su zadovoljni plodovima tog rada. Njena vrsta šarma se probije povremeno kroz grubu spoljašnost i zasniva se na otvorenosti koja je često bezobzirna a kad se zamisli to obično znači neku vrstu licemerja u pripremi. Pošto joj to nije u prirodi, kad ga isporuči ispadne još gore od običnog licemerja. Opsednuta kontrolom i halapljiva, vuče nas sa sobom tokom dana na sajmu a kad izmaknemo, obraduje se kad se opet pojavimo kao da je jedva disala dok joj nismo bili pred očima. Na svakom štandu gde posetiocima ponude zakusku će zastati – manje će se potrošiti na hranu. Gde je moguće i gde nije, pokušaće da iskamči neko znanje ili uslugu za džabe.

Do nje sedi Kinez sa Filipina koji  bi kad bi to bilo moguće 24 sati jeo. Jako je mršav, i kao i mnogi Azijati, dopinguje se mistikom ljudi koji su gladovali. Filipinci kojima se posreći da mogu da jedu koliko vole se uvek ugoje, ne i on. Možda se i drugim Kinezima to ne dešava. Redovno se zaljubi u mlade žene, ali nikad ne prizna. On sve kaže svojoj ženi, ponavlja. Osrednja šefica i ja pogledamo jedna drugu i odmahnemo glavama. Lagati sebi je privilegija svakom dopuštena. Hoda polupovijen i kad smo pred kraj poslednjeg dana svratili na štand italijanske firme koji je bio vrlo lepo namešten, i na kome su nudili hranu – zato smo svratili – umalo su zvali policiju. Lepa Italijanka, CEO firme, je bila upozorena kad je svratio bio prethodnog dana. Na akcentovanom engleskom je rekao ljudima koji slabo govore engleski da radi za firmu koja kopira formule na tržištu. To je istina; to je dobar deo posla kojim se naša firma bavi, kao i najveći deo industrije. Ono što su Italijani razumeli je da je on Kinez – kineske firme rade u svim industrijama isto: kopiraju proizvode evropskih i japanskih firmi i nude ih puno jeftinije, iz godine i godinu sve većim prisustvom na ovom tržištu i svakom drugom – i ako je rekao da kopira proizvode to može samo da znači da su stvari još milion puta gore nego što se vidi golim okom. Uzelo je puno ubeđivanja i gestikulacije da objasni da mi ne kopiramo proizvode kao njihove već drugačije. Nešto od sumnji je nestalo nešto je ostalo a mi smo ostali na sedištima dok osrednja šefica nije pojela svoju porciju italijanskih poslastica i simpatični Frančesko nam pokazao ceo njihov katalog. Džeferson (svi Filipinci dobiju engleska imena odmah po rođenju – put Zapada je njihov put) se durio, uvređen. Nije čak ništa jeo. U Kanadi je pitanje zvanične politike da se obeća svim imigrantima da su sva prava na sve što požele njihova, uključujući garancije i zaštitu kad su glupi, even assholes. Džeferson nije bez šarma, samo je teško naći reći da se on opiše.

Do njega sam sedela ja, a fuckup extraordinaire. Do mene je sedela Melani. Ona ima prezime koje istovremeno zvuči i francuski i egzotično i vuče prema vrelim karipskim ostrvima iz vremena kad je mistika bila uvek prisutna retka stvar. Nesumnjivo su se mnogi geni i rase mešali u njenom heliksu i rezultat je mlada žena od nekih 25 godina, prekrasna, i po svemu sudeći pomalo luda. Jedva je poznajem (ona je iz drugog departmana), ali ludilo nije pitanje duge i iscrpne konverzacije. Kad ljudi hodaju, kako drže glavu, način na koji gledaju – tu su svi simptomi svačijeg ludila. Melani nema previše simptoma, i to je dobro. Na ulicama Hamburga privlači pažnju preteranom šminkom i dugom plavom perikom povrh mulato kože, zelenim kosim očima i sočnim usnama. Liči najviše na dragqueen in-reverse. Za nju je to neki stejtment, za ostale ne znam šta je. Ona ima svoje probleme kao i svako. Malo dete, dugove, karijeru koja ne obećava. Zauzeta svojim planovima, verovatno ne razmišlja puno o šarmu. Nije neophodno, ne dok je mlada i lepa, a kasnije nije bitno.

Od svih njih, najradije se sećam Džona. On je bio tako bestežinski šarmantan, i istovremeno ostavljao utisak realnog imprinta na život i iskustva. I ovde su život i iskustva realni, ponekad se čini i vše od toga, ali reč koja se prva pojavi da ih opiše je: fake. Nije samo generacija povrh generacije imigranata, kojima je data tapija ne na glad već nezajažljivost u dve osnovne kategorije: hrana i lova. Ne postoji dovoljno all-you-can-eat establišmenta koji mogu da podmire takvu glad, niti dovoljno štampanog novca i virtualnog blagostanja da finansira takve ambicije. Ništa ne može da zadovolji ljude kojima je osnovna definicija da su nešto propustili. Oni su zbog toga došli ovde, da to isprave – i ostalo su statistike. I kultura. I šarm, as an afterthought.

‘A šta misliš da je razlog za četvrtu-petu generaciju,’ pitala je Sanja kad sam joj izložila utiske i zapažanja. ‘Zašto su tako tanki sa šarmom?’ Ne znam. Verovatno zato što se nikad nije uzdigao iznad dobroćudnog asistenta i dosegao nivo neophodnosti. Ovo je novi svet u svakom pogledu. Ovde se svako bori za opstanak i kad ima sve simbole uspeha. To nije igra, ni igrarija. Sigurno ne pitanje stila. Na putu ka groblju evolucije, šarm, Džon i slične manifestacije suvišnog putuju još uvek redovnim linijama, ali samo je pitanje vremena kad će ih ukinuti. Resursi su traženi negde drugo.

Letnje popodne

Izložba je bila zanimljivo koncipirana: dva umetnika različitih biografija i senzibiliteta, oba vrhunska, i iz iste epohe. Kurator je našao još jednu sličnost, i uspešno je ilustrovao – obojica su posvetili najveći deo svog stvaralaštva nalaženju izraza koji bi dao pravo lice tami. Kao što svako zna, mrak na ovoj planeti stvaraju ljudi. Pirueta koju Zemlja izvede svakodnevno je samo ljupka koreografija neophodna za sove, mačke i somnambuliste. Iako neko bez ikakve sumnje vrlo intenzivno razmišlja kako da je ukine. Jer kako bi samo skočio prirod svega da se nađe 24/7 pod Suncem – plankton bi napravio dovoljno vazduha i za Mars, Amazon bi se obnovio ma koliko ga sekli, i sve bi raslo, radilo i rodilo brže, veće i produktivnije. Ono što ne uspe bi brzo bilo zamenjeno onim što može.

Putujuće izložbe koje pune svetske galerije kao rok koncerti arene su veliki hit sa intelektualnom publikom i filiistinskom, i često je na njima podjednaka gužva. Karte se kupuju unapred i raspored poseta strogo bukira, da bi se uveo kakav-takav red. Što je bliže zatvaranje, gužve postaju sve veće, i upasti na poslednji dan je tipičan eksperiment u besmislu. Veliki broj ljudi je sklon takvim eksperimentima, što se naročito jasno vidi takvim danima.

Zbog toga je bilo neočekivano kad sam sa Sanjom ušla u galeriju u petak popodne, i našla se u prostoru koji je lepo osvetljen, prisustvo ljudi diskretno, umetnost i fokus i nenametljivo prisustvo. Bila je to velika radost, susret sa takvim prostorom. Podsetio je da su nacionalne galerije i muzeji katedrale savremenog duha. Retka je arhitektura u urbanim životima koja poseduje dimenzije i estetiku, i otvorenu dobrodošlicu prema svakome. I kao što ljudi odvajkada ulaze u katedrale da se obnove, i meni se desilo upravo to na lepo letnje popodne.

Henri Mur i Frensis Bejkon nisu momci koje bi neko pobrkao za optimiste. Vrlo lepo osmišljena izložba je kod ulaza prvo prikazala njihove životne puteve u paralelnim nizovima. To je poslužilo da svako odmah vidi i razlike i sličnosti. Henri Mur se rodio u mnogobrojnoj siromašnoj porodici. Njegov otac, rudar u rudniku uglja, je verovao da je obrazovanje put naviše iz tog pakla i nadao se da će njegova deca uspeti u teleportaciji. Frensis Bejkon je rođen u bogatoj porodici, slabog zdravlja, i sa 16 godina odlazi u svet izbačen od oca zbog homoseksualnosti. London i njihovi sugrađani tokom Drugog svetskog rata dele iskustva koja lome i fragmentiraju ljude, koji ako su bili srećni da požive decenije nakon toga, su najveći deo tog vremena proveli sakupljajući svoje komade, zauvek nekompletni jednom oštećeni. Fotografije iz skloništa kraj skulptura koje su inspirisale, slike deformisanog vidika i jasnog smisla, boje raskošne, boje izbeljene kao kosti, linije crtane ugljem, tihi glasovi udaljenih posetilaca – i ogromno olakšanje.  Ove tamne predstave sveta govore jezikom koji razumem. Daleko bolje razumem od svih promocionih džinglova veštačke kulture koje sam deo. U tako tamnom ambijentu ja sam radosna kao među svojima. Ne pamtim kad sam se osećala bolje. Nisam ovde da bih živela zauvek, ni da bih živela dobro. Svaki dah koji uzmem je moj, svaki lep trenutak je moj, drugo ništa nije.

Kraj svakog eksponata piše naslov, šta predstavlja i ko ga poseduje. Smešim se i prolazim dalje. Čista, esencijalna lekcija o neposedovanju.

Gram i gram i po

Uselili su se nedavno novi ljudi u broj 1410 do nas. Oni pre njih nisu tu dugo živeli. Minimum zakupnine za stan je godinu dana; možda su ostali i dve – vreme brzo prolazi. Ne pamtim kad su ušli, i nisam primetila kad su izašli. Bili su tihi ljudi, pristojni, uvek su se javili u hodniku i liftu. Da imamo nove komšije sam čula bila od klinke. Ona deli jedan zid svoje sobe sa njima. Nije ih srela bila još ali su se zvuci promenili i ona ja zaključila da su novi ljudi uselili svoje živote pored nas. Jednom je u prolazu pomenula da su glasni.

Zatim je jednog jutra rekla da se nešto čudno dešava u tom stanu. Probudila je bila buka svađe, zvučalo je kao da nisu samo dvoje, ali ženski glas se jasno čuo, i bacane su bile stvari, ili su ljudi padali po njima, kuče je histerično lajalo… – klinka je bila preplašena. Imala je izraz dečje bespomoćnosti pred svetom, one istinske osude sveta za njegova zla, pred kojima za njih postoje samo dve jednako nevoljne uloge: da budu žrtve, ili svedoci.

Možda je moja reakcija odrazila bila moj strah i bes, i to je dodatno uplašilo. Moj predlog da zamenimo sobe nije prihvatila, ali je pristala da sledeći put ako je opet tako nešto probudi pređe u moj krevet na kome ima mesta i za nas i za Flojda, umesto da leži u mraku bespomoćno. Podsetila sam je da je zvati policiju građanska dužnost, i da je bolje prevariti se nego biti u pravu.

Kuče je glasno i nervozno, stalno laje, pomenula je bila jednom. Ništa više nije čula nalik toj noći, ali uvek se čula buka, i bila je nervozna pri pomenu komšija. Jedne subote, dok je čekala na lift a ja stajala u vratima, što često radim kad je ispraćam, iz stana do nas je izašao muškarac, visok, malo povijenih ramena, i kad je čuo glasove bacio je polupogled ka meni preko ramena  – Hello, rekla sam, on je promrmljao odgovor – i pridružio se klinki ispred lifta. Vrata lifta su se otvorila i ušla je prvo ona, ukrućenog koraka, on za njom.

Pre par nedelja je bila svedok događaju koji nije želela da opiše. Nazvala ga je seksualnim aktom bez pristanka, tihim glasom, nije ni gledala ka meni. Bila je duboko uzdrmana, i plašila se skoro jednako moje reakcije, koliko je i očekivala da uradim nešto. Moj povišeni glas, nervozna gestikulacija, sve brži govor koji se jedva razume… – poznati su joj simptomi moje panike. Mrzi ih, i onda brine još više. Blisko poznanstvo sa užasom nije razvilo u meni jače bedeme, niti stvorilo heroja. Nisam takav materijal. Za panikom sledi bes. Da sam nešto veća tukla bih se u fajt klubovima svakog vikenda. Ne poznajem drugu osobu koja za svaki gram straha poseduje gram i po besa.

Prva stvar koju si trebala da uradiš i koju moraš da mi obećaš da ćeš uraditi ako… – prva stvar je da me probudiš, rekla sam jasno, čistim slogovima, gledajući je sa pritiskom u očima kao da će ispasti. Ja ću zvati policiju, ne moraš ti. Pozivi su anonimni. I oni uvek dođu. Obećaj mi, insistirala sam. Obećala je. Napisaću pismo menadžmentu, rekla sam joj dalje. Nada da će neko nešto uraditi je otvorila široko prozore u njemim lepim očima i samo se još jasnije videlo koliko je povređena. Popričaću sa Džoom večeras. Džo radi u policiji, i jak je, pouzdan, smiren… potreban-nam-je-Džo, je izreka u ovoj kući kad ne možemo da otvorimo teglu, ili odvrnemo sijalicu. Potreban mi je bio da donesem pravu odluku oko najbolje i najefektnije akcije tog dana. Uradićemo nešto jer ovo je nedopustivo i ne može da se nastavi, rekla sam.

Bilo joj je malo lakše.

Džo je bio kod kuće te večeri. Čuo je kad sam stigla i odmah pokucao na vrata. Obično pričamo u hodniku, ali zamolila sam ga da uđemo unutra. Ispričala sam mu šta se dešava. On je čuo i od drugih stanara. Beverli, koja živi sa druge strane lifta od broja 1410 ih čuje bar koliko i klinka i kaže da je užasno. Džo ih čuje kad prolazi hodnikom… Njena majka živi ovde, i kuče je njeno, rekao je. Da li si ih videla? pitao je. Nisam. Odnosno njega jesam, s leđa. Klinka ga je opisala kao ‘creepy’. Da li misliš da je bolje da im napišem pismo prvo, i upozorim  ih da je ovakvo ponašanje neprihvatljivo, pitala sam. Složio se. Možeš da napišeš u ime stanara, predložio je. To mi je izgledalo kao dobra ideja. Sastaviću nešto večeras i pokazaću ti, rekla sam. Ti pogledaj, i Beverli, ko god misliš da treba, recite da li je u redu, i sutra najkasnije ćemo im ga dati, razvijala sam plan, odjednom milion tona lakša jer još neko učestvuje u nošenju tereta.

Sve je bilo obavljeno po planu. Sledećeg popodneva, po povratku s posla odštampala sam pismo, stavila ga u kovertu, napisala #1410 i stavila kraj njihovih vrata. Bila sam malo postiđena dok sam pokušavala da bešumno priđem vratima, ali svest da živimo kraj nasilnih ljudi je ostavila priličnu pustoš u mom i inače zagađenom svetu, i da sam uopšte osetila stid je bio kuriozitet.  Kakav idiot, razmišljala sam dok sam se vraćala našim vratima.

Pitam klinku s vremena na vreme da li čuje nešto. Ništa, odgovara. Odahnemo, i ne pričamo više o tome. Podsećam je da je pismo bilo upozorenje, i ako ga ne ispoštuju, sledeća reakcija je pismo menadžmentu ili poziv policiji. Ne pričamo o tome ali nadamo se iz sveg srca da će se iseliti. Tu su tek koji mesec, to je uzaludna nada.

Prošlog četvrtka je klinka bila kod oca, i neko je pokucao na vrata. Beverli. Izvinila se, i zamolila da uđe ako može. Njih dvoje se svađaju opet i ona nema gde da se skloni u njenoj garsonjeri. Da li si ih čula, pita me. Nisam, odgovorila sam. Ušle smo u klinkinu sobu i stajale tiho. Nije se ništa čulo. Možda su prestali ali Beverli je bila toliko uzrujana, ponudila sam joj da sedne i opusti se. Ja sam odrasla u kući u kojoj je bilo puno svađa i nasilja, objasnila je. I ne mogu da podnesem kad čujem i samo nagoveštaj nečeg sličnog. Rasplakala se. Sedela sam kraj nje na kauču, ponudila koju reč utehe. Gram i gram i po. Podsetila  je da je sledeći korak napisati pismo menadžmentu. Ili zvati policiju ako je zvučalo kao da je bilo nasilja. Imamo i noćni security, podsetila me je. Nasmejale smo se kad smo shvatile da nemamo njihov broj i da nikada prethodno nismo mi pomislile na njih. U ovoj zgradi smo uvek imale osećaj sigurnosti. Dobro je i da je Džo tu, preko puta. I kad nije, znamo da nije daleko. Osećala se puno bolje kad je otišla.

Danas sam ušla u lift pun ljudi. Jedna žena sa malim dečakom u rukama, jedna starija žena, jedan stariji muškarac, svi nepoznati, i jedna žena koja živi u zgradi. Neko je već pritisnuo bio broj 14 kad sam ušla. Pre nego što je lift zastao na prvoj destinaciji, zapitala sam se ko od ovih ljudi živi u broju 1410. Nije bilo sumnje da neko među njima putuje ka broju 1410. Na 4. spratu su izašli ono dvoje starijih. Ova žena sa malim detetom?! Ona je izašla na 11. To je ostavilo poznatu ženu koja tu oduvek živi. Bila je tu i kad smo mi došli, klinka veliki kolut u mom stomaku. Živi sa roditeljima, oni su rumunski emigranti, ona je ovde odrasla, što su lake dedukcije kad neko govori bez naglaska. Samo smo jednom razmenile koju reč, kad je jazavičara zamenio pekinezer, i ja izjavila saučešće povodom izgubljenog ljubimca i čestitke za novog. Nije izgledalo da je stidljiva, pre neizainteresovana, flegmatična po prirodi, sada već u 40-tim. Pomislila sam kao poslednju odbranu da je možda pritisla pogrešan broj.

Da li sada živite na našem spratu, pitala sam. Da, odgovorila je. U kom broju, nastavila sam, osetila osmeh kako se sklapa i povlači. 1410, odgovorila je, izraz na licu svojstven strancima kojima ste prišli previše blizu i shvatili da ste videli nebrojene ljude kao oni, kolone ljudi kao oni, i svako među njima samo prazna ugašena ljuštura, i oni vam sve to čitaju na licu. Nisam ništa rekla. Vrata su se otvorila, izašla sam bez ‘doviđenja’, ona za mnom. Prošla sam kraj broja 1410, ona je odsečnim pokretom odlepila komad papira koji je neko ostavio na vratima kao poruku, rezak zvuk cepanja papira soundtrack egzekucije flegmatične siluete koju sam godinama viđala u uglu lifta.

Stigla sam do naših vrata, otključala, ušla unutra i shvatila da ne dišem. Zatim sam počela da urlam, previla se od gađenja i odvratnosti, nemušto, nečujno, dok klinka iza ugla dovikuje pozdrav, radi domaći.
Nakazna nedovršena čudovišta    i njihova kućna silovanja   obračuni taloga   fermentirana nezahvalnost  godine mržnje  godine jeda  godine izjeda   smrad   smrad  sredovek  razjed   nečovek  nežena
Nasula čašu vode u kuhinji, uzela pilulu: gram i gram i po.