Obična buka

U restoranu prošle nedelje, sedeo je do nas jedan par koji nije bilo moguće ignorisati. Oboje su bili u 60-im; ona kratke bele kose, finog stila, vitka. On ima kozju bradicu, za koju je prva i jedina asocijacija bila da je satanskog porekla, i izraženi trbuh, koji je verujem sada i zvanično priznat kao normalni deo muške fiziologije. Bilo je nečega u njemu što je budilo alarm. Možda nije baš ubica, iako ovdašnju policiju stalno optužuju za neefikasnost, rasizam, korupcije i sve moguće diskriminacije i ko zna šta im sve promakne, ali ljudi ubijaju jedni druge na bezbroj načina, zar ne, i zakoni i policija tu ne pomažu. I bez dokaza bih poverovala da je ovaj čovek kriv za dugi niz zločina. Odlomci rečenica koji su dopirali do našeg stola su svi bili natopljeni nekom gadošću u njegovom glasu, smejao se, smejala se i ona… dan je bio lep i takve svi vole, pa je verovatno izmamio i ovo dvoje koji u mraku u kome normalno borave posipaju svaki obrok melanž začinom od ljudskih grehova. Stisnuo mi se bio stomak kao uplašena životinja iako sam se trudila da ne obraćam pažnju i razblažim tako jaku reakciju bez ikakvog osnova osim onog čula, i na pola puta kroz večeru zahvalnost za to što imam i sve ono što nemam je bila peteška za moja slabašna ramena.

U jednom trenutku spazila sam pod njihovim stolom presavijenu novčanicu od pet dolara. Ležala je tik uz vrh njegove cipele. Pre nego što sam uopšte i shvatila šta radim, nagnula sam se ka njima ‘excuse me, but there’s a five dollar bill under your table; you might have dropped it.’ On me je iznenađen pogledao – verovatno se ne dešava često da ih neko prekine, ljudi uglavnom poštuju znake upozorenja – i brzo se nagnuo, zgrabio novčanicu, a drugom rukom je već vadio novčanik. Lica razvučenog u ružan osmeh, odgovorio je svojoj družbenici koja je cinično komentarisala u vezi vlasništva, a zatim rekao meni bez gledanja, sav usredsređen na stavljanje novčanice u novčanik – well, it doesn’t have your face on it, misleći pod time da je sigurno neće meni dati. I tu se opet nasmeje, vrlo zadovoljno, zatvori brzo novčanik i vrati ga u džep.

Sedela sam šokirana svojom glupošću. Bilo je nemoguće da je novčanica njemu ispala. Lokacija novčanika, oni još nisu dobili svoj račun… nije valjda tih pet dolara bilo deo napojnice mladoj konobarici od strane prethodne grupe… – tu sam već mislila da će mi biti muka od krivice i besa na samu sebe, i Tijana je pokušala da me uteši odvođenjem logike u neku drugu stranu jer sam bila očajna, ali obe smo znale da novčanica nije bila njegova, i tu nije bilo moguće zataškati osećaj krivice za saučesništvo. 

To nije bio najgori deo. Način na koji je on stavio pare u novčanik: sve je spalo u tom trenutku i on se nije više pretvarao – golo nepoštenje na delu. On je već sledećeg trenutka na to zaboravio, i uradio bi istu stvar opet i opet, ali taj trenutak, njegov fokus na prisvajanje nečega što mu ne pripada, način na koji se okrenuo bio malo od nas, sa kojim je sladostrašćem on smestio taj zgužvani komad papira u novčanik… odjednom je sva njegova prethodna priča bila samo obična buka. Ovo je bio sâm akt. Nepoštenje se vidi. Mora da i kod uvežbanih gadova postoji negde u telu memorija na poštenje. Telo ne može da odglumi taj deo, sve i kad je navođeno na najgore stvari. Zločine iz strasti ljudi rado čine, i za niske porive se uvek nađu opravdanja, valjda se tu zamišlja kako su zločinci pošteni u svojim emocijama, a to svakome može da se desi pa da ne bude baš licemer do krajnosti. Ljudi iznad svega vole poštenje. Ali prevare su svojevoljno spuštanje na niske porive. Da budeš nepošten neophodno je da prevariš druge, ali i sebe – moraš da prevariš sebe.

Kao i sve, i to vremenom postane lakše, otkud inače toliko nepoštenih ljudi, ali radost satanskog atašea u libanskom restoranu prošle nedelje pred neočekivanom prilikom da uzme nešto što nije njegovo ga je prevarila. Izašlo je iz njega nešto njegovo, zahvalno za šansu da vidi svetlost dana. Jer sve ostalo što je trabunjao i blatio i kome šta podmetao je obična buka pred nemim užasom svemira. Ko je ovo stvorio!

Advertisements

5 thoughts on “Obična buka

  1. To sto sam se nedavno izjasnila i sama kao prevarant samo dodaje osecaju, koji radije ne bih opisivala. Ni ovo iznad ga ne opisuje kako treba. ‘Komplikovano’ ne objasnjava ljude. Nista ih – nas – ne objasnjava.

  2. Мислиш, свакако, на дирљиви закључак о томе како си некада била боља мајка (у то, некако, сумњам) и бољи путник у градском превозу 🙂 – а ко није ? Сетила си ме моје баке, која је као пензионер железнице бивала бескрајно поносна на своју бесплатну режи карту, али је мене зато, онако прерано изџигљалог, приказивала кондуктерима млађим баш онако немилосрдно као што је то радио Дел Бој са Роднијем. Пропадао сам тада од стида у земљу, а сада бих могао да се слатко смејем.
    А гадови као овај из твоје приче? , Well, очигледно их је читав свет препун. Непатворена квинтесенција зла, онако самог за себе и самог од себе.. Недавно сам доживео сличан излив од једног таксисте: дочекавши оца и снају са малим дететом, гурао сам колица са пртљагом и он ме оптужио да сам му огребао кола, па потом извређао толико да ми се згадило. А када сам се окренуо и одговорио да нисам дотакао његов ауто, кренуо је и да ме удари.
    Није ни таквима лако самима са собом

  3. Ova tvoja epizoda sa taksistom je bila na korak od nasilja – strasno.
    Kod nekih ljudi zaista osetis to upozorenje. Naravno, svi su nekad bili deca, i sve je moglo da krene i mnogo lepsim putem, ali iako je nespojiv sa vladajucim ‘optimizmom’ ovog doba, kod ljudi vlada princip ‘prekasnog’. Ne samo da se neke stvari ne mogu popraviti, vec su neki ljudi zaista otisli predaleko pogresnim putem, i povratka nema. Nikome zbog toga nije lakse, naprotiv.
    Ja bas izgubim deo srca kad na tako nesto naidjem.

  4. Nesavrsenstvo je nesto sto nas sve pogadja, nekako na pocetku ovog veka cini se da se sve raspada, da gubi smisao i sva pravila zivota su izmenjena. Dotaci granicu pristojnosti je postao tezak zadatak, nadam se da nije jos sve izgubljeno….

  5. ‘Nesavrsenstvo je nesto sto nas sve pogadja’
    Ovo je duboko tacno. Retko se ko time bavi, pa i samo doci do tog zaljucka zahteva dugacak put, ali jeste tako.
    I ja bih volela da nije sve izgubljeno. Ali tesko je prihvatiti da neke stvari koje su dobre, poznate i deo nedavne istorije su postale odbacene i zaboravljene u svega jednoj-dve generacije. To su velike lekcije. Za one koji obracaju paznju, naravno. Razumem fasciniranost putovanjem kroz svemir, ali mene licno sve vise fasciniraju osnovni ljudski odnosi, i svaki korak napred je veliki uspeh.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s