Pandora

Sedela sam bila jednom prilikom u kafiću, gledala kroz prozor i žalila za mestom niže niz ulicu za koje sam saznala da se zatvorilo. Bila sam svesna svog saučesništva u njihovoj propasti – svratila bila svega nekoliko puta tokom godine ili dve koliko su trajali. Iz šolje ispred mene se pušio čaj i ja sam čula jezik koji poznajem nedaleko od sebe. Čuli su ga svi, ali ja sam ga razumela. Dvojica muškaraca, jedan od bar dva metra, drugi oniži. Onaj visoki je bio i krupan i jedva se sklopio oko malog stola. Da je neko pokušao da podigne samo glavu, trebale bi mu dve ruke. Žalio se na svog poslodavca koji ne zna šta će od para, i na njegovu ženu koja je matora i ružna a umišlja da je još uvek riba, na njihovog sina koji je razmaženi balavac i drogira se iz obesti…
Nisam mogla da razlučim da li govori bosanskim ili crnogorskim; čudila se kako se izgubi osećaj za takve stvari.

Da li ima veze ko je tvoj tamničar? Sredovečna gojazna žena, ili porodica imigranata iz starog kraja, mladi nadobudni kapitalista… Vrata tamnice su uvek otvorena. Grof Monte Kristo je imao puno goru situaciju na rukama, ali njega je čekalo blago i uloga romantičnog heroja. Pa i oni sa Golog otoka su verovatno mogli da otplivaju ako su bili dovoljno vešti i izdržljivi. Danas su i oni neki heroji, ali verujem da bi svaki pokušao da utopi i poslednji gram stare slave za malo Monte Krista. Oni koji su još u životu.

Ne znam da li su u drugim vremenima ljudi bili tako naklonjeni utamničenima; danas se na utamničene troši dosta sažaljenja, a ima i organizacija koje se time ozbiljno bave. Možda su u drugim vremenima i utamničeni bili drugačiji; danas daleko više od svih skupa, oni žale sami sebe. Nije nama uvek loše, ali nam je gore nego vama, je slogan modernog čoveka, ili žene. Prozori u svet – davno su prošla vremena kad smo se svi gurali ispred jednog – su tu da bismo se poredili jedni sa drugima.
I upoznali smo se. Da bi se poredili.

U Kanadi, Prvi Narodi (First Nations), kako se zovu starosedeci, kojih ima raznih nacija sa jednog kraja zemlje na drugi, svako malo imaju proteste i sukobe sa državnom administracijom. Na papiru su ugovori sa njima relativno pristojni (iako ih nisam čitala), pa se čak i poštuje da je ovo sve njihova zemlja data na korištenje (iako to verujem samo simbolično, jer su zemlju rasprodali i kraj postojećih vlasnika), ali realnost je mnogo drugačija. Kažu oni koji znaju toliko ružna, da Treći Svet za njih izgleda kao luksuzni kompleksi. Jedna žena, poglavica neke od zapadnih nacija, štrajkuje glađu već koji mesec, jer zahteva da vlada napravi ozbiljne pomake i da se njihovi problemi ozbiljno sagledaju i reše. Pada u oči na vestima da uopšte ne izgleda izgladnelo, naprotiv. Ali je definitivno okružuje aureol svetosti, ili bar svete uloge.  Čula sam i za nekog muškarca na Istoku sveta koji isto štrajkuje glađu, on stoga što želi demokratiju u svojoj zemlji. On se verovatno nije skoro zagledao u ljude oko sebe. Razumljivo je da mu se trenutna vlast ne dopada, ali vlast naroda… Znati šta je narod je znati previše. Vlast naroda je vlast naroda. Rešavanje problema je nešto sasvim drugo. I narodu je dosta naroda, naročito njegovoj vlasti.
Gladovati od svoje volje – to devojčice širom sveta rade svakodnevno. I odrasle žene. Ali one to čine poštenije. Misle da će tako biti voljene. Demokratija svakoga voli.
Kao i većina ljubavi, bolje zvuči na papiru.
Na vestima se može čuti redovno o stanju političkih isposnika. Nama je bolje nego njima. (Olakšanje).

Pričali smo David i ja pre neki dan kako popraviti svet, odnosno, on je pričao o nekoj svojoj šemi za pravljenje love i podizanje svesti među masama, i ja sam na to rekla da je prekasno. I solarni paneli, i baterije koje se samoobnavljaju… da samo jedno drvo ostane na zemlji, posekli bi ga. Ne iz obesti, nikako, već iz profita. Zamisli koju bi cenu povuklo poslednje drvo na svetu?
Poslednji grumen pod nogama, i to će neko izmrviti. Onda će valjda svi levitirati, tako puni Zemlje, konačno svako centar gravitacije, svako centar sveta.

Snežna noć, Buika u Torontu

’Kuba!’ dovikuje neko iz pubike. Akustika dvorane je tako savršena da se i jedan tip koji dobacuje sa gornjeg balkona čuje kao da je ozvučen. Blagi mrmur odobravanja iz publike sledi nakon tog podsećanja koje je pretpostavljam neizbežno gde god se okupe pojedinci sa španskih govornih područja u grupama većim od dvoje.
’Jebe mi se Kubu, i za Španiju, i za Francusku…’ odgovara strastveno osoba na pozornici, ’ i za sve politike i granice i zemlje…. mir, to me zanima, da bude mira i da nas ostave na miru! Mi, svi – (pokazuje širokim rukama na sve nas u publici) – mi smo stariji od svih zemalja. Države su mlade, a mi smo tu oduvek.’
Publika oduševljeno tapše i dobacuje. Kad se utišamo, jedan otpozadi (imaju balkon se sedištima i iza pozornice) insistira ’Cuba libre!’ i dobacuje još nešto, u negodovanju na prethodni stav.
Publika se buni, dobacuje mu da zaveže.
’Pustite ga,’ opet one tanke, ekspresivne ruke raširene da nas sve obuhvate, ’i njegov glas je muzika.’

To je samo jedan mali uzorak sa koncerta Konče Buike u dvorani Kraljevskog Konzervatorijama, pred rasprodatom publikom. Rekli su pred početak koncerta sa velikim zadovoljstvom da je rasprodat, ali klinka i ja znamo od sinoć, pre nego što je iko drugi znao – mi smo kupile poslednju kartu. Gledamo jedna u drugu ponosno.

Ja sam svoju kupila bila pre nekoliko nedelja. Nisam je pitala da li bi išla sa mnom jer imamo nešto planirano sledećeg vikenda, i važno joj je vreme sa društvom, neću da preteram… ’Uvek me pitaj,’ savetuje. ’Ja volim da provodim vreme sa tobom.’   Kad je tako… otišla na sajt i pogledala da li ima još karata. Samo jedna, i  – sedište do mog. Niko nije hteo samo jedno sedište. Kakva besmislica, ja bih ga uzela.
Kad bih išla sama.
Ali ne ovog puta.

I stisle smo se skupa dok smo hodale prema metrou, sneg promiče u tanušnim pahuljama, svetluca u tami dok sporo pada, nekad opet krene u vis, svetluca i na tlu jednom kad se spusti.

Zgradu auditorijuma su izgradili oko jedne stare zgrade koju im nisu dopustili da sruše. Takvi arhitektonski hibridi se viđaju u gradu. Teška ornamentalna cigla zagrljena staklom – kakav lep par. I sendviči koje prodaju u kafeu su lepi. Na spratu imaju bar i tu prodaju…. Nemamo sad vremena, pregledaćemo sve kasnije.

Na scenu su izašli skupa, njih troje. Dvojica muzičara i Buika. Ona je bosonoga. Pijanista i perkusionista, izuzetni obojica. Ali ona…

Od prvog osmeha koji je uputila publici, sve je omađijala. Govori na španskom i engleskom, i nema tu vešte priče, već spontane – iz srca, iz besa, iz bola, iz smeha… i kad je rekla jednoj starijoj ženi iz prednjeg reda – ima toliko života u tvojim očima, ova pesma je za tebe – mi smo već bili kao raširena platna na vetru. Sunce, vetar, ptice, na sve bi reagovali, ali ovde je samo njen glas i dvojica muzičara.
Buika ima moćan glas, neverovatan glas, i mnogo više od toga – glas ima nju. Jer ona peva. I nemoguće je znati odakle ta sila pristiže, iz tako sitne figure na pozornici, razruši je kod svake pesme i obleti krug, dotakne svakoga, i kao magnet izvuče emocije na površinu, samo se ne vidi u mraku i niko ništa ne vidi jer gledamo u nju. Raskvašenih očiju, i bez razumevanja o čemu te španske strasti pevaju – o čemu sve strasti pevaju – dišemo i virbriramo akustikom vešto proračunatom, i ne boli, ali se jedva diše. Od ushićenja, i duboke radosti. Možda i boli.

Izvinila se što se onako naljutila prethodno. I smejala se sa muzičarima, pa nije znala kako da počne, i nekad bi prestala da peva pa bi pravila zvuke koji još nisu našli svoja imena, ali imaju svoje mesto u njenom glasu, a ona nema svoje mesto ni danas i pozornica nije mesto na kome se živi čak i kad neko izgleda kao da je stvoren za nju. Odrasla je među Ciganima, a još niža od njih, jer nije pripadala. ’Vi ste moje pleme,’ kaže nam. Vežba, jer jednom će možda naići na jedno, i dopašće joj se da ostane na neko vreme.

O ljubavi… kad peva o ljubavi, ljubav sâma beži. Jer ona i voli i mrzi, i preti, i jauče, i izvukla bi sopstvene uši i pojela bi ljubav presnu, i smeje se, i sebi i ljubavi, naročito ljubavi, i…

Nikada nisam videla ovako nešto.

IMG_1268

http://music.cbc.ca/#/blogs/2013/1/Concha-Buika-a-complicated-voice

Ne sasvim nepodnošljiva veza distopije i utopije

Najseksepilniji muškarac koji nikada nije živeo, Korto Malteze, je došao do mene putem Amazona. On je tamo putovao davno pre Interneta, ja sam uz nekoliko jednostavnih poteza naručila bila izdanje ’Balade o Slanom moru’. Na ovom kontinentu, i u engleskom prevodu, Korto je pravi raritet. Kad je stigao, Korto se našao unutar debele knjige mekih strana, koju nije lako balansirati na krilu.

Korto iz dana Stripoteke mi je ostao u lepom sećanju, koje je vremenom upilo i brojne druge likove i priče koje su delile strane tih izdanja. U debeloj knjizi, i u boji, Korto i Hugo su razvili priču, kadar po kadar, s početka jednog davnog rata, u vremenu 99 godina pre ovog. Priča je o ljudima, naravima, okolnostima, snalaženju i njegovom često kobnom uticaju na druge. Nenaporna, mitska, tragična, priča neverovatno puna lepih slika. Boje, pastelno blage, povremeni kadrovi samo naznačeni njenim prisustvom i poneke ptice, su ispunile kvadrate ili pravougaonike malih dimenzija, i služe naraciji. Ovo bi trebala biti avantura jednog fiktivnog lika, i pratećih karaktera, i zavodi svojim odležalim šarmom i posle mnogo godina. Kako su stranice do kraja priče postajale sve tanje, i likovi u priči nalazili svoj nasilni kraj, ili se provlačili za dlaku do sledećeg kadra, fatalizam života nošenih stihijom ovom ili onom izgleda poznat, primio bi se u svakom vremenu i na svakom tlu, a oni prazni kadrovi, sa tek ponekom siluetom i pticom, su dobijali sve više na težini i značaju. Nisam ih zapamtila iz onih prvih čitanja, ali bili su jako poznati. Nakon završene knjige, vraćam se često i posmatram ih.

Pre nekog vremena mi je neko dostavio linkove na drugi strip, Inkal. Sve se može jednostavno čitati na kompjuteru, i ovog vikenda sam opet krenula putem stripa. Priča se odvija u budućnosti, distopija prenaseljenog sveta, hijerarhija komična u svojoj brutalnosti, nasilje još eskplicitnije. Budućnost možda udaljena 99 godina, možda manje, ali sa jakim korenima u prezentu, bez ikakve sumnje. Vertikalni nivoi društva, moć i pomama koju ona izaziva, sa novim obrtima na svakoj strani, i čudesnim izvlačenjima iz neprilika do sledeće prilike, koja ne čeka dugo. Sve se oslanja na izranjanje više sile da pomogne  bilo junaku ili antijunaku, teško je pratiti ko je ko, jer sa svim tim dešavanjima ogrezlim u krajnosti jedino čuda mogu da makar na kratko isplivaju iz guste plazme haosa i očaja. Nastavaka ima pet-šest, ja sam pročitala dva i rešila da zastanem.

Klinka je spavala tog popodneva u svojoj sobi iza zatvorenih vrata, da je Flojd ne ometa. Flojd je isto spavao, na crvenoj stolici u dnevnoj sobi. Ja sam čitala, smejala se povremeno, odmahivala glavom, i zatim ustala. Probudila klinku, Flojd se razbudio i sledio me je u njenu sobu. Svi smo se našli na krevetu. Rekla sam klinki šta sam radila tog popodneva. Njih dvoje još uvek pospani, ja među njima, mekana belina kreveta i svetlosti oko nas. Nisam gledala u nered u ostatku sobe, i dominirao je minimalizam palete mirnog popodneva. ’Znaš, ljubavi,’ rekla sam u jednom trenutku, ’mene jedino lepota interesuje.’

Slepilo, vudu i pileće kosti

Od supe je ostala jedna pileća kost sa malo mesa oko nje. Čuvale smo je za Flojda.
Klinka je predložila da mu damo kost takvu kakva jeste, ipak je on zver, ili bar zverčica. Sigurno sudeći po tome kako nas grize.
Stavila sam kost na tacnu i garnir oko nje su bili ostaci supe – malo raskuvanog pirinča i par polumeseca šargarepe i peršunovog korena. Zagrejala u mikrotalasnoj dok je Flojd skakao nestrpljivo oko mojih nogu.
Stajala i posmatrala ga.
Prvo je žustro polizao malo tečnosti, pa se bacio na pirinač. Zatim je gurao jezikom šargarepu po tanjiru dok je nije dovoljno istanjio i ona počela da nestaje. Kost je dotakao par puta, i vratio se lizanju tanjira i ganjanju povrća.
On ne zna kako da jede batak, shvatila sam. Klinka ni danas ne zna. Flojd je oko 4 meseca star, i prekasno je i za njega. Ništa neobično za decu vegetarijanske majke, pretpostavljam.
Ali kako će se ove moje male zveri snaći u svetu, pitam se.
To ne znam, odnosno, Flojd je zbrinut sve dok je ljudi oko njega. Klinki će sa tom istom gomilom ići daleko teže. Ali shvatila sam jednu stvar – deca neopozivo liče na svoje majke. I kad su pljunuti imidži očeva, sve što jesu, dolazi od majki.
Majke, opet, kao i sve žene, su niggers of the world.

Odnosno, taj koncept nam je podmetnut kao kukavičje jaje. Mi redovno nasedamo na sve podmetnuto, umetnuo, ili pruženo na otvorenom. Sama činjenica da nam je nešto dato će nas zbuniti do krajnjih granica.

U međuvremenu, isekla meso i uklonila kost. Flojd je sve u slast pojeo. Nije ni primetio da se nešto neobično desilo.

Ja sam tek malopre (kod portosa) uočila nešto. Mislim da mi niko neće verovati da se sama toga nikada ne bih setila.

Miskultura

Exercise I

Bojim se smrti. Bojim se da nikada više neću voleti i biti voljena.
Bojim se i drugih stvari.

Muškarci koje srećem se isto boje.
Susreti strahova su najmanje uzbudljivi susreti na svetu.
Nema vatrometa ni obračuna – strahovi nisu strašni jedni drugima.

Kad se suočimo, mi odglumimo veselje nad takvom slučajnošću – zamisli, sresti privlačnu osobu u višemilionskom gradu.
U sledećem dahu, pogledâ još vlažnih od radosti i obećanja, iza dobro obučenih fasada oboje računamo: koliko će me koštati tuđi strahovi; ko će platiti troškove mojih.
Do trećeg daha rođeni su počeci velikog besa. Onog koji će jednom koštati više od svega ostalog – zašto je ovo bio još jedan promašaj.

Posmatram nepoštenje, tuđe i svoje, i strah ustupa mesto sigurnosti.
Da ću umreti. Da nikada više neću voleti i biti voljena.
I druge stvari su prilično sigurne.
Na ovom svetu, svi smo obezbeđeni.

Exercise II

’Halo, Hotel XYZ.’
’Dobar dan. Želim da bukiram sobu.’
’Svakako – za koji datum i koliko osoba?’
’Za jednu osobu sa prtljagom. 5. maja.’
Smeh. ’Naravno.’ Pauza. ’Imamo sobu na petom spratu sa pogledom na ulicu.’ Iznosi cenu, nudi popust za duži boravak.
’Ja ostajem samo jednu noć. Prtljag će ostati duže.’
Pauza. ’Mi obično ne čuvamo prtljag gostima duže od nekoliko sati nakon izlaska iz sobe.’
’Nema problema, ja ću platiti sobu za prtljag – koliko će to koštati?’
Nelagodna tišina. ’Izvinite, ali mislim da se ne razumemo. Mi ne izdajemo sobe samo za prtljag.’
’Zašto ne? Prtljag sa osobom ili prtljag bez osobe – koja je razlika ako vam se plati?’
’Sačekajte, molim Vas.’ Čekanje. ’Hvala na strpljenju. Na koliko želite da bukirate sobu za prtljag?’
’Neodređeno.’
Pauza. Zatim prolom smeha. ’A-ha-ha-ha…!’
Čeka strpljivo.
’Znate, primili bi i Vas i prtljag besplatno u svakoj mentalnoj klinici. Neke su jako udobne.’ I dalje se čuje smeh u glasu.
Hladno. ’Preporučili su vas kao vrhunski hotel, sa vrhunskom uslugom.’
’Najbolji, pet godina za redom.’ Otresa poslednje note smeha. ’Izvinite. Recite, pod kojim imenom ćete bukirati.’
… ’Venera.’
Prigušeni smeh. ’Vilijams?’
’Miloska.’
’Svakako. I prtljag?’
’Robi.’
Pauza. Prigušeni zvuk kucanja, i prigušeni zvuk disanja. Kucanje prestaje na trenutak. ’To će biti dupla soba za prvu noć.’
’Još uvek sa pogledom na ulicu?’

c&p

Ljubav ponekad donesu namernici i velikodušni putnici.
Koji ne hodaju svetom
praznih ruku.
Hvala im.

Sva briga oko ljubavi nije briga da prolaznici
neće pronaci našu ulicu, ili naš broj na vratima.
Briga je za nas.
Da joj nismo dorasli.

Početak, još jedan

U Otavi je bilo hladno i belo. Fina dama balansira među nametima starosti i posetama lekaru, i voli praznike pa je vredelo učiniti joj. I klinka voli praznike. Izašle smo bile jednog sunčanog zimskog popodneva u šetnju, popele se brdašcetom do parka, i sankale bi se ali su sanke nestale u poslednjih par godina jer je neko vrlo uredan, i mi smo malo prošetale, ljuljale se u snegu, hodale po belini i ona se prisećala. Puno uspomena za jedan mlad život i ona je zapamtila najlepše delove. Divno.
Znala sam da nisam fino društvo, ali bilo je novih ljudi ovog puta koji su odvlačili pažnju. Najstariji sin fine dame je zaljubljen od leta. Sada sam upoznala ženu koja je unela takvu radost u njegov život. Nije mi bila zanimljiva, ni ja njoj. Uveliko planiraju zajedničku budućnost. On je rešen kao neko ko je na to dugo čekao. Nadam se će sve ići baš onako kako želi.
Izgledaju već kao stari par. To me je iznenadilo, ali zaljubljenost pred drugim ljudima je uvek na stranom terenu. Nisam želela da budem publika, ni nepotrebna ni standardna. Upoznavanje sa familijom je fina dama doživela više puta i ona je u toj ulozi prilično dobra. Ja sam se potrudila par puta, i procenila da je dovoljno. Možda sam im zavidela malo.
Vratila sam se ranije nego što je očekivala, ali jedva sam dočekala.
Slagala sam o povratku. Nisam želela Flojda nazad još bar par dana. Nije mi nedostajao. Uspela da obavim neke poslove na miru. Uz previše mira, uočila sam. Rutina je uspela da namesti negde u meni mehanizam koji ponavlja hipnotički ‘you belong to me’. U tišini i osami jasno sam ga čula. Slegnula ramenima.
Klinka nije želela da pravimo kolače jer je u Otavi jela previše kolača. I retko kada je kod kuće. Složila sam se – nepotreban napor. Ni kolači, ni hrana. Klinka se ne buni. Nedostaje joj Flojd.
Stigao je u subotu. Pre toga mi je održana bila lekcija telefonom: Flojd je sve ovo vreme sa nama bio gladan. Zato nas je grizao, grebao i divljao kao svoje opšte stanje. Sada kad je stigao, Flojd ne liči na sebe. Duplo je veći, i oko slabina je prilično zaobljen. Klinka i ja ga gledamo. On odmeri svaki napor – da li vredi probati? I često odustane. He is an old man, pričamo u čudu. Povremeno se seti da grize, naročito se seti mladosti kad gleda u klinku. Ali da ne grebe je veliki plus. Puno i spava. I nonstop jede. On jedva i mjaukne i ja već prinosim tacnu sa mačjom paštetom.
Da ga nisu drogirali, brine se klinka. Nisu, ubeđujem je. Oni su jako fini ljudi. I dalje prede i samo dok gleda u nas. Nikada se nije jasnije videla razlika između gladi i prezasićenosti.
Otišla na ples u nedelju uveče. Senzualnost je prirodni element u kome se najbolje osećam. Homeostaza.
Novogodišnje veče će klinka provesti sa drugaricama; mene je pozvala moja. Nisam imala planove, ali kad sam ih napravila shvatila da je moj prethodni da gledam filmove, slušam muziku, plešem u dnevnoj sobi, čitam Korta Maltezea bio dobar plan. Radovala se da ću je videti. Ona nije srećna, ali divna je kad se raduje. Ima toplu duboku dušu, velikodušnu, veličanstvenu. Ne poznajem njenog muža puno, ne sumnjam da je pristojan čovek ako ga je izabrala. Previše im se toga desilo. I on je sebičan. Obično jedan od dvoje jeste.
U čudnom stranom svetu tuđeg braka dočekala Novu godinu. U nju ušla zahvalna da ne moram ništa od toga. Bilo je i žaljenja. Nad ljudima, strancima koji se previše dobro poznaju i neudobnim putovanjima koja su ih dotle dovela. Srce pomalo boli i stomak pun utisaka. Flojd je bio gladan kad sam se vratila kući.
Prvi januar i poslednji dan praznika. Klinku ću videti tek predveče. Flojd spava kraj kompjutera. Zvala sam drage ljude, i oni su zvali mene. Napolju je sunčan zimski dan. Isti takav je bio i u Srbiji, rekli su mi.

Stvorite mnoštvo lepih uspomena u 2013.