Moćna ptica na ramenu

Jednog dana Džefri je doživeo bio trenutak kada se koktel lucidnosti i refleksije prelije i podeliti višak sa svetom ima ukus još boljeg koktela – on the house! – pa je zastao, pogledao ka meni i ponudio galantno: Ivana, ti zaista imaš nešto.

Ja sam sa dužnim poštovanjem uzvratila pogled, i saslušala ostatak. On je bio iskren, što je samo dodalo komplimentu. Džefri je diva, i odao je bio priznanje još jednoj. Veliko priznanje, i veliki kompliment. On nikada nije video takvu prethodno, dok ja jesam čula slične komentare, ali  njemu je moglo da se učini da je moj prvi put – uvek sveže. Uglavnom prija, uostalom nema puno veze sa mnom: najbolji deo je njihovo iznenađenje, i iskrenost. Autentičnost.

Početak decembra je obeležio četiri godine na ovom poslu. LinkedIn je poslao bio svima na mojoj kontakt listi poziv da mi čestitaju na godišnjici. (Niko nije). Puno sam naučila, uz veliki trud i motivaciju. Nisam se uklopila. To nije bio izbor, nikada nije.

HR (=human resources= farme uzgoja mentaliteta i naravi) ulažu puno truda u prosuđivanje karakterâ pred zapošljavanje, i njihove rešenosti/podobnosti da se prilagode. Puno zavisi od toga, čak celokupni sistem. Ili, ako nisu prilagodljivi, bar da pokažu jasne znake nesklonosti rušenju sistema. Ne verujem da u mom slučaju nisu bili dovoljni iskusni da ne vide moje neuklapanje u model poslovanja; pre će biti da je bilo jasno da moje izmicanje uniformnosti nije veća pretnja. I potpuno su bili u pravu. Retki su bili promašaji korporatne organizacije u poslednje četiri godine na koje ja nisam podigla glas, u ime kolektivnog očaja, ili ličnog besa. Moje kolege računaju na mene, da raskrinkam nepravde, i prokažem zločince. Još su ređa poboljšanja (ne malobrojna) da ih ja nisam osmislila i predložila. Nijedan bully nije ostao bez smaknutih pantalona, i nikome nije promaklo da mi jednako dobro ide deljenje packi i pohvala. Ako se u početku neko u menadžmentu i zabrinuo oko netipičnog ponašanja u redovima, ubrzo su svi naučili da im prijaju erudicija, duh, visprenost – tako neočekivane za trećerazrednu korporaciju i bottom line. I menadžment i kolege su počeli da me tretiraju kao rasnog psa. Biće na ne sasvim jasnoj granici između ponosnog posedništva i (pre)velike obaveze. Kad će me otpustiti?, pitam se povremeno dok stojim sama.  Šta ona traži ovde? , dospe do mene iz grupica okupljenih oko nezvaničnih interesa i utehe.

Realne posledice mog dobrovoljnog prisustva na robiji savremenog života su redovan prihod (potreban i dalje) i da je njima neočekivano došao dobar primer. Kao dobar primer u ovom slučaju, mogu samo da naslutim efekte.  Moj menadžer je više naučio o menadžmentu u razgovorima sa mnom nego na brojnim seminarima, i uvek hvata beleške. (Otvoreno se zahvali, ali samo kad smo nasamo). Dobar broj ljudi me izbegava (vidi iznad pod ‘bullies’), poneko još pokuša zabijanje plastičnog noža u leđa ali ne često, i izgleda da smo svi uplovili u mirne vode beznađa. Ja sam dobila senior poziciju u međuvremenu, i nezvanično važim za junaka potlačenih. A poor man’s diva. Pitanje je lične higijene da  i dalje zavrtim olujne vetrove s vremena na vreme samim pokretom ramena, čarobna stvar zaista kao da tu imam moćnu pticu, ali je sve bez razornog efekta, i promene koje pristignu neobično brzo zaliče na spomenik poretku. Osim toga, meni revolucija ni u jednom trenutku nije bila na umu, čak ni evolucija. Samo redovan prihod.

Na kraju smo još jedne godine. Vrlo je popularno sažimanje dostignuća, ili bar poduhvata na koje smo ponosni. Svi moji uspesi su usko vezani za klinku i lovu, i nisu od onih koji se broje (čak ni lova).  Kad je Sanda pomenula bila jednom pre više godina – klinka je bila sasvim mala i njena nešto veća – da vrlo pažljivo stupa kao majka jer se boji da detetu ne slomi duh, nešto je bolno zagrebalo bilo po ploči mojih uspavanki. I od tada igla preskače na istom mestu. Nezgrapni ples materinstva, moje neprirodne uloge, me je retko kada video da blistam, dok su potpuno nebitni karakteri i njihovi opskurni životi dobili dobar primer bez većeg truda sa moje strane. Wu wei, kažu. Kao govor tela, čak i tako minijaturnog kao moje, kad stoji prizemljeno na dobroj tački. Ili kako je Rik objasnio bio jednom da njemu nije teško, da vozi motorciklom kroz bespuća Amerike, ili Snežana na biciklu po bespućima sveta, dok mene žulja i kod same pomisli. Nađi svoj primer i budi najbolja što možeš u toj ulozi, ma kako beznačajna i besmislena. Verovatnije je da će primer naći tebe, a da ti i ne znaš. Ali šteta je ne znati, jer retko se desi. Bilo šta dobro, naročito dobar primer. Ne dobar primer loših izbora, već pravi, postojan dobar primer.

Bez ikakvih putokaza, čak uprkos najboljem trudu, završila sam na jednom. Ali ne nameravam da ostanem. Čim prođe ova nezgodna neophodnost redovnog prihoda – ma i pre toga. Sigurno. Čemu inače služe loši primeri, ako ne kao izazov i mera svemu dobrom.

6 thoughts on “Moćna ptica na ramenu

  1. Transkontinentalno putovanje vozom do Vankuvera je, kazu, iskustvo koje ne treba propustiti.
    Road trips po jugu Amerike, ili Zapadnoj obali… to su avanture koje me privlace. Ovo iznad, bojim se, nije za mene 🙂

      • Endless road trip znaci razlicite stvari razlicitim ljudima. Ne znam da li bih volela neprekidno menjanje mesta, narocito u divljini. Stici negde nije negativan koncept za mene. Obican dan u obicnim zivotu ima ponekad ukus putovanja…
        Ima jos puno mesta za avanture, mentalne i ine, i za mene i za svakoga 🙂

  2. Da i ja sam nekad bila ravolucionar, sad se ponosim time da sam nezavisna (it’s all in my head) i to je neka licna revolucija. Kad bih sad bila revolucionar u spoljnom svijetu onda bih se bunila bas protiv ovakvih kao ja:
    situirani, sredovjecnii, na pola puta do penzije 🙂 A to ne ide.
    Ivana puno ljepih putovanja i prica, dobrog zdravlja i ljubavi zelim ti u predstojecoj godini

  3. Da bi se verovalo u revolucije neophodno je biti mlad. Bilo ko angazovan u revolucijama I stariji od 30 godina ima sumnjive agende na umu. Tako da mislim da je ovaj tvoj model, Jovana, sasvim pristojan, normalan, cak I pozeljan. Ipak je ne polagati nikome racuna jedna velika pobeda u nasim zivotima. Neka se pojavi neko sa vecom 🙂
    I ako cemo o velikim ljubavima, meni je nezavisnost/sloboda daleko ispred revolucija. U to ime… zivele nezavisne teritorije u nasim glavama! 🙂
    Sve najbolje i tebi, Jovana. Dobrih stvari na gomili, zdravlje kao osnova, i duh koji uziva u onome sto ima i ne okleva da ide dalje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s