2 N.Y.: 2

U Njujorku, visoko iznad 5. avenije, uzdiže se gigantski bilbord. Na njemu su prikazane dve figure: ona je okrenuta leđima, tanka figura u crnoj koktel haljini; on je okrenut spreda, u Armaniju ili Tom Fordu. Nemaju lica (smesti svoje). Njegova ruka je na njenoj zadnjici. You want this, kaže poruka. Prodaje nekretnine koje se iza tog neprobojnog zida podižu do neslućenih visina (u svakom smislu zamislivom), i sve što uz to ide.

Takav neukus i na toj raskrsnici može da izmami jedino osmeh. After all, this is a man’s world, honey. Da je njena ruka bila na njegovim preponama, bilbord bi bio revolucionaran koji minut, ali poruka esencijalno ista.  Olimpijski plamen i žrtvenik za sve vaše i naše religije, Njujork je imperijalni grad a ne obična efemera, i zasniva se na neprolazno pametnom principu: ubedi svakoga da je cilj dostupan, i oni će trčati i kad nemaju više tlo pod nogama. Pri tome cilj nije nešto naročito maštovit, nije ni sakriveno dvosmislen – naprotiv: money, my friends. Money. This may be a man’s world, but money rules it. Da je ilustracija  američkog sna umesto Liberty nekoliko milja južnije usamljene na svom ostrvu postao American Psycho, je povod za dobar smeh, i ništa više. Sve je ovde – humor, briljantni umovi, talenti, i sve suprotno, levo, desno, krilato i kuso – i svi učestvuju u trci. Turisti ne moraju, ali u toj uzbudljivoj reci brzog toka, sa strujama adrenalina, testosterona i estrogena koje se prepliću, prelivaju, krahiraju i istuširaju da bi opet krenule dalje, ne mogu se samo umočiti stopala. Njujork će iz vas izvući žudnje za koje nista znali da ih posedujete. Ali ne laskajte sebi, one nisu nešto posebno. Posle love, seks i klopa imaju najbolja mesta, a  ostatak je šaren – i za svakoga će se naći prava roba.

Hotel W je odmah preko puta Waldorf Astorije. Ne znam kakve zapošljavaju u WA, ali u W svako je ne samo mlad i lep, već kvintesencija Njujorka: oni znaju pravila igre. I željno u njoj učestvuju. (W stands for wish).

U sobi, pred velikim ogledalom i velikim aktom na suprotnom zidu, shvatila sam da opcije koje razvoj biznisa na Internetu nudi običnim ljudima – na primer, sobe u luksuzom hotelu sa velikim popustom – puno liče na pornografiju. Vratiti se kući, svom običnom stanu i dugogodišnjoj prašini nakon tako nameštenog kreveta i tako blistavog kupatila, je previše korupcije za svakoga ko prolazi kroz 10,000 udaraca svakog dana. U sobi je sve izloženo na dohvat – i košta. Voda u plastičnoj boci $5; par krekera sa lepom nalepnicom isto $5; mala flaša vina $25; na TV-u se prvo prođe kroz brojne kanale koji nude najnovije filmove po sličnoj ceni i promovišu W hotele širom sveta sa neumerenom fotogeničnošću; zatim se poređaju jedan za drugim kanali redovne televizije koji izveštavaju o ubistvima, vremenu i uspešnim ljudima,  debeli sloj šminke jasno vidljiv. Radio je daleko bolji, bez slika. Na jednoj stanici pevaju u slavu Oga, na drugima puštaju elektronski beat. Hell, u ovom trenutku, ako je imam, mogu da zamenim svoju religiju – feminizam, recimo – jednom još gorom: moralom, i sve će mi biti oprošteno. Zato što u ovom gradu jeste sve oprošteno iz jednostavnog razloga da je sve dostupno. Po izvesnoj ceni. Nepraštanje je samo pitanje lošeg proračuna.
Jednostavnim idejama se mora priznati genijalnost primene i opstanka. One se prilagode. Svemu.

Subliminalna ili ne, poruka W hotela je da će mi osoblje ispuniti želje, sve dok mogu da platim. Prigovoriti toj logici se može, ne sumnjam, ali ako ću se držati principa koji klinka kaže se raširio među njenim uzrastom kao maslačak na gradskim travnjacima u proleće, onda sam na sigurnom. YOLO. You Only Live Once.
Sirota deca. Otkad su novi principi roditeljstva na snazi, i mame i tate se druže sa svojom decom, klinci odrastaju prebrzo i usvajaju koncepte koje ni prethodna generacija još nije savladala. Možda će jedna dobra stvar iz toga ispasti da će klinci pogurati evoluciju i postati sajborzi. Human condition nije preporučljiva. You only live once – but you die. Ekonomska nezavisnost – i uvek u lancima. I slični neverending shit.

Odustala od krekera, i izašla napolje.

Odmah preko puta hotela je stanica crvenog turističkog busa. Karte prodaju Afrikanci okruglih lica, i na uglu ih je trojica. Karta je dosta skupa, ali ako samo doplatim deset dolara mogu da se vozim svim linijama 48 sati i vidim praktično ceo grad, informativno, sporo, turistički. Odlična ideja! Bus stiže za koji minut, imam čak i listu popusta za vrhunske atrakcije na Brodveju. Na vrhu double-deckera jedva ima mesta. Vodič koji priča, uz Park Aveniju, oko Central parka, govori isključivo u milionima dolara. Kod baš visokih zgrada zađe u milijarde. Koliko su internacionalno bogati potrošili na stanove, koliko su… Niže, duž ulica su blistavi izlozi; preovlađuju tanke imitacije ženskih figura i na njima skupe krpe. Kad si bogata kupuješ, i kad si siromašna kupuješ; adrese su različite, i cene su različite, ali razlika se vidi samo kad uporediš. Bez poređenja dobar broj ovoga ne bi vredeo ništa.
Izvukla slušalice iz ušiju. Okrenula glavu ka nebu, gde se vidi. Kakav divan dan. Najavili su 20 stepeni, ali ovo je sigurno 25. Izašla na sledećoj stanici, i metroom otišla u Lower Manhattan da uhvatim pešačku turu kroz najstariji deo grada.

Posle dva sata zanimljive priče pune anegdota i impresivne arhitekture, zaključila da je trebalo da odustanem posle sat i po. Tih pola sata mi je bilo previše. Skupila se bila na klupi u parku, umorna, gladna, kad su naišla dvojica tipova umotani u ogromne zmije. Prave. Jedna je žuta, druga prošarana. Pojela nešto čokolade, čula ih kako dobacuju radoznalima da se mogu unajmiti za rođendane. Odmahujem glavom, ustajem i krećem dalje. Gde je ovde jug, pitam za orijentaciju jednog prolaznika.

Korak po korak, kroz Kinesku četvrt i Soho, srela sam se sa Sandom i Sheldonom. Posle mnogo godina susret je topao i lep, i oni su smislili program za to veče. Idemo u Apollo Theater u Harlemu. Te subote na programu je variety jazz show. Wycliff Gordon vodi orkestar mladih džez muzičara sa Džulijarda; njegov partner MC je Maurice Hines, Gregorijev brat. Performans počinje polako, sa neprekidnim kasnim pristizanjem gledališta dobrih 40 minuta kasnije, i najednom postaje fanstastičan. Studenti su uglavnom beli i Azijati, tek par tamnijih mladih lica. U publici su likovi isto izmešani, od turista do prijatelja i familije izvođača, pa i osoblje je izmešano, ali dominiraju ljudi koji su odrastali u ovom prostoru i komšiluku. Sada se trude da sačuvaju svoju kulturnu baštinu, i podrže mlade koji će stvoriti novu. Napolju Harlem nije lep. Ulice su u visokim brojevima iznad 100, i atraktivni Njujork je daleko ispod. Postoje ture kroz Harlem, koje tvrde da je sada sigurno proći, ali ima nečeg nepoštenog ili pre neiskrenog u sigurnom prolazu kroz bedu. Dok se sa glamurom ne može ostvariti dublji kontakt jer on sam je tek milimetar debeo, beda je lična i kad se gleda sa distance. Na putu do hotela posle predstave, svraćamo u restoran, pričamo, jedemo grčku hranu turskog naziva i domaću pogaču.

Oko ponoći, W hotel odjekuje od elektronskog ritma. U lobiju mlada devojka DJ pušta neki pop hibrid, jedna druga sa većinom otkrivenim nogama se leluja u ritmu, i ljudi sebe razbacani po udobnim kaučima. U sobi sam se presvukla nakon celodnevnog lutanja i sišla da posmatram scenu. Uzela koktel, našla mesto na jednom kauču. Ništa naročito. Skoro svako je popio nekoliko pića, jedna mlada žena se pripija uz vrlo starog muškarca, uz onu sa obnaženim nogama se pripija jedan duplo stariji što bi mu dalo oko 40, povremeno neki muškarac baci pogled u mom pravcu, ali svi već imaju žensko društvo, osim jednog crnog južnoafrikanca koji ne može da gleda od umora i alkohola, i glava mu pada na grudi. Pita odakle sam. Iz Toronta. Izgledam mu mnogo vesela za to doba dana. Pa da, imam par dana za sebe, i posle toga nešto poslovno. On je ovde, kao i svako, da napravi neki deal. Završila piće, rekla ‘laku noć’ i krenula put lifta, kad su mi blokirali prolaz dvojica gladijatorskih tipova. Gledam ih začuđeno i oni vrlo ljubazno pitaju da vide potvrdu da sam gost hotela. Oh, dear, prasnula sam u smeh, pa oni proveravaju da nisam prostitutka! Zahvalili su se kad sam pokazala ključ i poželeli mi laku noć, zadovoljni da su me zabavili. Nisam se setila da sačekam i proverim da li pitaju i muškarce da se identifikuju. Ne sumnjam da dobar broj neregistrovanih gošći prođe; potrebno je samo dobro platiti. You want thisand a wish hotel. Kakav spoj.

(Sledeći dan sledećeg puta.)

2 thoughts on “2 N.Y.: 2

  1. Meni je čitati sve ovo, tužno. Te slike koje nisu više ni slike, nego blicevi „ničega“, jedno postojanje trena koji to već u sledeće prestaje biti. Mene živo zanima kako ljudi u tom ludilo ostanu ljudi. A da nisu u Harlemu. Kako uspevaju (da li uspevaju). I kako li se ta emotivna i moralna granica tako lako pomeri. Opstanak? Sumnjam.

  2. Ni ja ne mislim da je opstanak u pitanju. Ali zivot jeste. I sve vise razumem da uopste ne posedujem sposobnost kapiranja velicine koncepta ‘zivot’. On prosto prevazilazi sve sto znamo zato sto JESTE sve sto znamo, pomnozeno sa beskonacnim. Moja mrvica znanja moze da me zabavlja da kraja mog vremena, ali nikada nece postati veceg reda velicine.
    Nasuprot tome, da su ljudi tako predvidljivi, to me je uvek zuljalo.
    Tuzno, slazem se. I ujedno i sve drugo.
    U Njujorku se to sve vidi, ili kad se ne vidi namirise u vazduhu. Najcudesnije, i cudovisnije, je da su njega ljudi stvorili. Sa svim krajnostima. Biblijski grad za ova vremena, bez sumnje.

    Normalnost ljudi stvore u svemu, ali svoju. Za svakog drugog, ona je besmislena, ili ludilo, ponekad privlacna. I ne sme im se zamerati (ili zavideti) na tome. Ne samo zato sto stvarno niko ne zna kako bi se oni ponasali u tim okolnostima, vec zato sto je nemoguce ispeglati trodimenzionalnu realnost u dve dimenzije postera. Ali mi i zameramo i zavidimo… i ne moze drugacije, valjda.
    Mnogo toga tuznog, i jos goreg, i mnogo lepog.
    I sve prodje. To postojanje trena koje pominjes je surova realnost, i olaksanje.

    But money rules them all. Prevazilazi moje sposobnosti kapiranja, priznajem opet i opet.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s