For David

Somewhere inside me it is raining tears. Three months after his passing, I had found out about a friend’s death. What kind of friend that makes me is debatable. I spend my days mostly alone; he knew at least a thousand people any minute of any given day. We were as different as people could be, but when together we conjured magic. He was gentle and clever, soft, thoughtful and with a mind so open it could swallow the Universe. An albino and legally blind since birth he practised his Messiah earnestly. He was perhaps a tad too human – greedy, weak and hopeless for love. The experiment was dangerous: crammed with people to bursting point, could life squeeze some love out of them? Not enough. It was a dysfunction, the emotion, and he knew it. He craved riches and women. Women more. There hardly was a man who knew more women. They were free around him as if he were a statue; milling about aimlessly or trembling lost in their battered fantasies. If he touched them, they smiled at his sexless and inoffensive curtesy – how welcome, how different, and spiritual was he; a beautiful person. He wanted to be a man.

I never understood his schemes but loved spending time with him alone, just us. The peace reigned between us and around; he teased my intelligence as I did his. We spoke without a need for anything from the other, our barricades at their lowest ebb. Respect and kindness – that is what I will remember him by. And his sparkling mind, the loneliest place in the universe. I had seen little of him lately. I don’t see anyone much, that is indiscriminate. He will be remembered by many, I by very few, but for as long as I walk the streets of this city, many of which I have walked with him on Friday nights – he will walk with me. The night is dark and so is life; we keep punching holes through for some light. You were among the brightest of them, and I wish that voltage had lit up a better path for you. Or just powered the whole damn world as you wished it.

Somewhere inside me it is raining tears. Oh, you dear fool.

Advertisements

Inženjer

Na početku ovog sada nešto više od deset godina starog bloga, sa prvim koracima u novoj sferi naišla sam bila na blog jednog Saše, koji je bio umetnik i grafički dizajner, i to je i danas, pretpostavljam. Na svom blogu je Saša jednom postavio bio kratki komad refleksije koja je započela običnim aktom brijanja tog jutra. Koncentrisan na to što je radio, zašao je bio u dublje misli i zapitao se šta bi on mogao da radi u svetu gde bi sve ovo oko nas nestalo. U svetu koji je odraz prošlosti i moguće budućnosti – mi u infinitivu – Saša je zaključio bio zadovoljan obavljenim poslom tog jutra da bi mogao da bude berberin. Nakon što sam pročitala taj inspirisani trenutak podeljen sa svetom, zapitala sam i ja sebe – šta bih ja radila u budućnosti gde su uloge i potrebe male i svedene na jednostavne neophodnosti. Prvo je stolica postala tesna, pa cela soba, moj život da ne pominjem, i ja sam priznala bila i Saši i sebi, plus svim čitaoacima njegovog bloga, da bih ja bila potpuno suvišna u takvom svetu. Nije da ne znam ništa, ili da ne mogu da naučim, ali stvar je u tome da svet sveden na neophodnosti nije radionica za besposlene. Da od mene zavisi nešto ovog trenutka, da li bih ja imala veštinu i prisebnost da to izvedem? Taj susret nisam nikad sasvim zaboravila, kao što niko ne zaboravi ispite na kojima je pao, ali jesam vremenom shvatila da moja glavna sposobnost leži u rešavanju problema. Moja rešenja nisu uvek najjednostavnija, ili bezbolna, ali nisu nikad loša; to je, verujem, najbolji talenat koji sam razvila počev od rane samostalnosti.

Danas sam, deset godina kasnije, postavila sebi pitanje kojeg se ni sâm Saša ne bi postideo: ako sam tako dobra u rešavanju problema, zašto je moj život stalno u jednoj ili drugoj, neodređenoj ali neprekidnoj, krizi?

Po prvi put, i u životu i u dugih deset godina od Sašinog pitanja, ja imam odgovor: zato što one daju smisao mom životu. Ja bih bila kompletno beskorisna bez problema koji čekaju da budu rešeni. I to bi bilo mesto tako strašno – naći se bez smisla i koristi – da su i manufakturisane krize dobrodošle. Odnosno, nisam imala predstavu do danas da sam glavni inženjer iza većine. Pazi, inženjer. Ko bi rekao da imam i takvih talenata.

Za nas, dobre ljude

Netflix i ja imamo vrlo blisku vezu. On to ima i sa milionima drugih, ali ja svejedno doživljavam celu stvar kao moj izbor, i uspeh, da budem iskrena, jer gde se još može naći toliko bisera sa toliko malo truda. Usponi su bili apsolutno sjajni, i dese se i sada, ali tek ponekad. U stvari vrlo retko. On i njegov algoritam su odlučili u nekom trenutku da tačno znaju šta ja hoću, ili mi treba. To ni ja ne znam uvek; niko drugi nije ni svetlosnu godinu blizu. Kao i u svakoj vezi između raznorodnih karaktera, ono što nas je privlačilo na početku sada…… više…… ne… funkcioniše tako dobro.

Ali svako, baš svako, zanemari ulogu navike. U odnosima, izborima, putevima, ma svemu. Iz tog razloga, i zato što je tako blizu, Netflix i ja nastavljamo sa istim ulogama, šta drugo. Tako se desilo da sam odgledala jednu epizodu norveške serije ’Okupirani’. Program se odvija u bliskoj budućnosti, gde je sve isto samo malo gore, i svi kao žabe u kotlu i dalje plivaju u istim krugovima. Kao i Netflix i ja uostalom.

Norveška je napredna, civilizovana, demokratski izabrana – idealna, i samozaljubljena, što je verovatno jedina moguća ljubav idealnima. Zar vredi ustajati osim da bi se ogledali i divili sebi. To nisu lake okolnosti, sigurno ne na severu.  Utoliko je bio veći šok da kad je porasla vrednost nečemu što ona poseduje (u okviru geografskih granica osvojenih davno, i retko kada miroljubivim putem) većina Norvežana je mislila da niko neće doći da to uzme, milom ili silom. I nisu bili spremni da to odbrane. Imaju sve skupa dva aviona, i koji pištolj. Rusi su večiti manijaci i divljaci, a ostatak Evrope je pokazao svoje drugo lice, jedno od onih koje čuva za specijalne prilike. Sedela sam tako pedeset minuta, gledala u Netflix, on se bečio ozbiljno u krizi takvih razmera, i ja sam ga ugasila. Oh, just shut up.

Jedna od retkih misterija kojoj posvetim koji minut ovih dana je zašto je ljudska glupost na takvoj ceni? Ranije je bilo pitanje obrazovanja i sve su nade ležale u pristupu istom za sve, bez granica i predrasuda. Od kada je to postalo moguće, obrazovanje je samo padalo sve niže, a glupost je rasla, i u veličini i po ceni. Toliko je narasla, na oba nivoa, da se dernja na sav glas. Nema konkurencije. Ko se usuđuje da priđe nekoj budali danas? Ja siguno ne. Kukavica bila, i ostala. Zato je Netflix idealan. Ja platim malo svakog meseca, i mogu da ga nikad ne uključim, on svejedno raste. Postoji nešto u ovom našem vremenu, najboljem od svih vremena, što će nas sve progutati od milosti i blagonaklonosti. Poverovali smo da smo dobri. Prodali smo svoje najbolje oružje – mozak – budzašto, jer smo dobri. Prodali smo i druge ljude iz istog razloga. Ako nam se neko ne sviđa, prodajemo još jefitnije, da ih ubedimo dobrim.

Ostalo je još bar deset epizoda o Norvežanima. Brišem gumicom tu jednu od sinoć, uspeću za koji dan. Uostalom svakog dana gledam nove epizode sličnog programa, i ne pamtim više na kom su algoritmu; Netflix će mi reći, on sve grupiše i sažvaće za mene. Ovo je za tebe, Ivana. I ja se raznežim: pazi kako je pažljiv. On je to izabrao, za mene.

Čudo

Ispostavlja se da da se zna od 2009. da ima vode na Mesecu! Ni-sam i-ma-la pojma. Pa cela stvar oko vode je da je najređi fenomen u Svemiru jer je osnova života. Šta ćete ređe od nas, naguranih ovde, jedni drugima pod nos. Tragaju za vodom po celoj Galaksiji, i šire. A nisu znali da je ima na Mesecu do 2009. Pa kad su Amerikanci otišli, sleteli, prošetali – pred kamerama, naravno – pokupili par kamenčića, i vratili se, ispada da su uzeli pogrešno kamenje. Šarlatani! Jer 50 godina niko nije iscedio iz njih ni kap vode. A evo pre par dana su potvrdili ne da Mesec ima MALO vode – o ne, Mesec je PUN vode!  Toliko pun da je ona svuda, i u kamenju!

Toliko su srećni naučnici oko ovog otkrića, da su vodu već potrošili; svu tu nemerljivu, do prekjuče nevidljivu vodu. Jedino ne mogu da se odluče da li da je dovlače u kofama na Zemlju za piće, pošto je ovde fali, ili da od nje prave raketno gorivo za okupaci – oops! – eksploraciju Svemira! Kakvi genijalci.

Pitam se da li ga je neko već kupio. Mesec. Mora da je! Sve je drugo na prodaju. Uskoro ćemo imati Lunarne Ratove, Prvi pa Drugi, i zatim će nas neko konačno otkriti, što će neizbežno odvesti do Zvezdanih Ratova. Genijalci, svi od reda.

Lekcije naučene od životinja

Kad smo klinka i ja bile u Londonu pre sada davnih sedam godina, ona još uvek klinka i na kraju jednog lepog putovanja koje je uzbudilo emocije, kao što svako putovanje vredno truda uspe, ona je jednog dana zaključila bila da sam ja slika i prilika merkata (prevod sam našla na jednom sajtu jer u mom prethodnom životu na drugom jeziku su mi ove zverčice bile nepoznate). Merkati – gomila njih, pošto su uvek u pitanju velike porodice – su bili na jednom billoboard-u kao reklama za telekomunikacije pa sam razumela sličnost koju je ona jasno videla: okrugle oči širom otvorene i isti poluosmeh koji bi mogao da bude izraz konspiracije, ili samozadovoljstva. Smejale smo se, ona jako zadovoljna da je konačno pronašla moj životinjski avatar, i ja srećna iz previše razloga da bih brojala.

Mali mungosi su od tada bili pominjani dosta često, uvek izmešani sa lepim uspomenama i smehom. Kad sam jednom nedavno pročitala bila jednu listu (naslov mi je privukao pažnju) o najvećim zločincima među životinjama, ispostavilo se da su moji merkati na vrhu – broj 1! po ubistvima drugih merkata. Oko 25% padnu žrtve merkatcida, daleko više i od ljudskih statistika. Kad sam podelila bila izveštaj sa klinkom, smeh je bio gromoglasan – njen. Ja sam se i dalje smešila na isti način. I objasnila da je sada njihov polusomeh mnogo jasniji – tanko prekriven strah. Kad smo klinka i ja dobro raspoložene, a često jesmo u društvu one druge, smeh i priča su laki i lepo teku. Sa tim dodatnim informacijiama (iz neproverenog izvora, koje sam svejednom uzela zdravo za gotovo, što potvrđuje zašto je dobro staviti ljude na sve liste rangiranja životinjskog ponašanja), i  iz ospstvenog iskustva, zaključila sam da netrpeljivost koja se nakupi kod prolongiranog života skupa među socijalnim životinjama je najveći razlog za sve anomalije u ponašanju.

Merkati nisu često u mojim mislima, ali drugi ljudi jesu. I ponekad su sličnosti tako jasne da se setim i drugih priča, i kako su basne oduvek dobro služile kao ilustracije. Međutim, sve priče imaju svoju publiku, naročito kad su instruktivne. Posle izvesnog broja godina, iskustvo i životna škola preuzmu, i svi se nađemo na vanrednim časovima.

Danas sam se setila početka priče sa merkatima, što je bilo lepo. Ostatak misli bih radije izbegla, ali nedeljom mi to ne uspeva lako. U poslednje vreme se često zagledam u sopstvene izbore i okolnosti, i osećaj da živim na tankom ledu me preplavi. Dosta mog ponašanja je rizično; ništa u smislu sinematične drame već običan život u kome boravim. Projekti u koje ulazim, za koje mislim da mogu da otvore bolje mogućnosti, su dobar primer velikog rizika koji nije prošao bližu inspekciju. Moj posao, postalo je očigledno poslednjih meseci, nije siguran. On zavisi od moje šefice, i to nije pozicija koju bih preporučila bilo kome, sigurno ne sebi. Situacija je delom posledica jednog izbora – i rizika – koji sam napravila pre godinu i po, dve, i moje sumnje se sada pokazuju kao stvarne. Obična kocka i blef na mestu gde oni nisu preporučljivi, naročito jer nemam kontrolu, ni plan B.

Sve je to verovatno posledica moje ponekad neizdržive potrebe za promenom, i nečim boljem, tj. moje prirode. Zašto ta ista priroda završi tako često na pogrešnom mestu je misterija koju nisam još rešila. Koliko truda ulažem u razmišljanja na temu, nečega bih se setila, ali sve što ovde vidim je slučaj mačeta koje mjauče i zamišlja da je lav. (Verovatno se dešava mačićima redovno, samo što neki među njima poveruju).

Klinka je odrasla. To je jedan lep kontinuitet, i bila sam spremna. Zašto sam se odjednom prošle godine našla na ivici nepregledne pustoši je verovatno dokaz da sve ide svojim tokom i u životu nema ni prečica ni prevare, iako ih je tušta i tma među ljudima. Zato što ljudi ispune dobar deo budnog stanja lažima. Dobar deo toga ode drugim ljudima, ali daleko najveći broj laži je rezervisan za sebe. Ne znam čak i da ih krivim za to toliko (kao što jesam ranije). Činjenica je da je život često puta podnošljiviji sa lažima, i desi se svakome da zaboravi gde je izlaz.

Klinka je srećna i zaljubljena, i videti je u takvom stanju je kao topli zagrljaj najlepšeg dana u godini. Ona ide ka svom životu, i ja se trudim da ispunim svoj projektima, idejama, planovima, Netfliksom… ali nijedna serija ne traje nonstop. Sve češće zastanem, sagledam i preračunam situaciju, prihvatim sopstvene izbore i greške, više čak i nisu teret – i uvek završim na istom mestu: na ivici široke, beskrajne pustoši, kojom moram krenuti kad-tad. Ne sumnjam da je veliki broj ljudi koji doživljava sve to isto, ili vrlo slično, i da i oni stoje na tom istom mestu, ali ovo su sada naše paralelne realnosti, nedodirljive. Ovo svako mora sâm, pre ili kasnije. Boravak na tom mestu me retko kada ostavi ravnodušnom; nisam spremna, i uposlim sve moguće samoprevare koje znam. Ali moram da priznam i ovo: realizacija da je sva svrha kulture da prekrije laži i nedostatke, ubedi nas da smo bolji nego što jesmo, da će nam se desiti lepše stvari od ovih koje gledamo pred sobom, da baš na nas čeka nešto posebno – izmami osmeh. Mungoski, ali svejedno, pronaći i toliko snage za jedan osmeh, ili tri akorda, nije malo. Jer hodati širokom ravnicom po tankom ledu nije bilo pokriveno u basnama.

Pop balada

Moj duhovni život verovatno može da stane u tri akorda. Ona ista tri u korenu pop muzike. Zavisi ko gleda u akorde, ili ih sluša, nesumnjivo ima značaja; puno ljudi shvata pop muziku jako ozbiljno. Ja ne spadam u tu grupu. Ne zbog same muzike, koja ume da napravi čudo od ta tri akorda, već zato što sam vremenom naučila da ono što većina uzima ozbiljno je verovatno parkirano dosta daleko od zaista bitnih stvari. Hoću da kažem da postoje univerzalno bitne stvari, i ostatak je pop. Uostalom meni moj duhovni život nije beznačajan, ali ne mogu da ignorišem daleko veću činjenicu da je zaista bez ikakvog značaja. Ima izvesne duhovnosti u toj bestežinskoj zoni, ali ne i značaja.

Da se već godinama zabavljam posmatranjem sopstvenog pupka je, ispostavilo se, daleko zabavnije od posmatranja drugih ljudi. Nije do pupka; pre je u procesu usporavanja, tišine, i očajne dosade postojanja. Ako uspem da zabavim sebe u takvom stanju – a uspelo je nebrojeno puta – znači da mogu da stvorim malo zlatne prašine od ničega, ili dva-tri akorda. Što je verovatno sasvim pristojna definicija popa. On nije popularan zato što je pristupačan svima, već zato što je svačiji, na nivou gde ljudi ne žele nužno da sretnu druge ljude. Pop nije moja najbolja strana, bar mislim da nije; ali je vrlo moguće da jeste. Ostavljam polako sve to za sobom. Da sam ekvivalent pop balade nije nešto što će me dovesti do suza.

Jedina autentična vrsta otpora koju vredi kultivisati ovih dana je smeh. Ne potsmeh – to je bitna distinkcija; potsmeh je ozbiljna disfunkcija. I smeh postaje sve ređi. U svetu gde komičari uzimaju sebe ozbiljno, i svi drugi slede njihov primer, smeh je redak lom u rigidnom sistemu koji je ubeđen da je sasvim nov i ne liči ni na jedan prethodni. Hahahaha! OK, to nije smešno. Ali povremeno nasmeje. Međutim daleko najbolji sport ostaje nasmejati se sa sobom, ili sebi, što nosi jednu finu odliku dobronamernosti. Ne znam za druge, ali ja se trudim da postanem bolji drug sebi; često puta nemam boljeg pa je u pitanju bazična uljudnost Početkom meseca dobila sam bila priliku – našla sam se bila u Njujorku na jednu noć. Bilo je hladno, i nisam praktično stupila napolje, niti sam imala više od sat-dva za sebe, koje sam provela u hotelskoj sobi sa upaljenim televizorom pred spavanje. Ali sve je to tek mizansen. Tri akorda su dobila bila dobru akustiku u toj sobi. Hotelske sobe slede obrazac i dizajn koji je vrlo privlačan. Mnogi im zameraju da nemaju karaktera ili dubine, što je jednako zaključku da mesec nije sunce. Za mene je sve suprotno. Svaka hotelska soba u kojoj sam bila je instantno bila ispunjena mojim karakterom i mojom dubinom, koji su jedva dočekali da se nađu u drugačijem enterijeru, bace na krevet, poziraju pred ogledalima, zasvetle pred uglancanim kupatilom, i sada već klasično – uhvate svoj odraz. Hotelske sobe su lep omaž prolaznosti, možda su zato tako skupe. Vredi platiti za očigledne lekcije koje niko ne želi da nauči u svojoj kući.

Ne postoji bolje mesto na svetu od svoje kože kad se u njoj osećate dobro. Meni se to redovno dešava u hotelskim sobama. I uvek se nasmejem na tom istom mestu, jer šta drugo uraditi sa tako dobrim osećajem. U Njujorku treba dodati još jednu crtu – Njujork je seksi, i slučajni putnik u tom gradu se neizbežno podigne malo na tom toplom vetru. Ako se može stvoriti unutrašnji život od tri akorda, a može, i napisati jedna seksi priča u tom istom rasponu od dva-tri koraka, zar postoji nešto što ne mogu – zapitala sam bila sebe zagledana u svetla metropolisa. Svaki razgovor koji vodim sa sobom je običan pop refren, i ponekad uhvatim sebe kako nesvesno dajem ritam.

20180107_195535

 

Bledi trgovac

Nije loše baciti pogled za sobom s vremena na vreme. U ovo doba godine toliko ljudi radi upravo to da im verovatno promakne blago-komična ilustracija da dok mi gledamo u drugom smeru planeta i dalje leti svojim tokom je u suštini dokaz da joj mi ne trebamo. Sigurno ne kao kormilari ili kapetani; ni planeti ni bilo kome drugom. I još jedan da smo i planeta i mi na auto-pilot funkciji: ona u krug a mi u pravolinijskom putu ka neizbežnom. Ima i većih i boljih dokaza, ali kao i svi drugi dokazi, oni imaju efekta jedino kod onih koji obraćaju pažnju i žele da saslušaju. I najveći optimisti će se složiti da mi kao vrsta imamo problema sa tim konceptom.
Svejedno je pogled unazad dobra ideja.

Za mene je ovo bila izuzetna godina. Bilo je pozitivnih uspona, onih koji su se probili kroz svakodnevnu maglu i smog i izašli na suncem obasjane samite. Najveći deo godine je bio prezasićen poslom. Osim onog redovnog, i jednog neredovnog, dodala sam još jedan neredovan. Ko zna kuda to može da vodi, ubedila sam bila sebe. I prilike se ne smeju propuštati. Prilike nikada nisu ono što se čini na prvi pogled, kao i ljudi uostalom, i jedina njihova svrha je da ubede naivne. Kao i ljudi uostalom.
Životinjska vrsta trgovaca, to smo mi.

Uprkos životnom iskustvu ja sam bledi trgovac. Stavim malo šminke da pokrijem takvu slabost, i provedem dosta vremena u samoanalizi, da bih na kraju uvek stigla do istog zaključka: još uvek ne znam šta bih u stvari volela da budem. Takvo priznanje izbeli i poslednje tragove prirodne boje, jednakim delom šokantno i sramotno, i ja ga brzo zatrpam, povećam dozu veštačkog rumenila, i uložim maksimalne napore u podizanje sopstvenog trgovačkog statusa. Ova godina je prošla u takvim aktivnostima. I sledeća će nastaviti istim tempom; ovo što sam započela se ne može sada zaustaviti. Ubedila sam sebe da je ovo poslednji put. Ako ne uspe, odustajem.
Možda je ljudski odustati, ali nije životinjski.

U protekloj godini je dobar deo mog truda dao dobre rezultate u kreativnim konceptima. Bilo je naporno, i uložila sam puno više novca nego što sam nameravala, ali rezultati su pristojni. Da sam daleko više sposobna kao zanatlija nego trgovac znam od ranije. Da zanatlije uvek stradaju u prisustvu trgovaca, i to znam.
Životinjska vrsta trgovaca i zanatlija. Ne mogu jedni bez drugih, kažu biblioteke i zvanični bilteni. Nonsense. Trgovci mogu da prodaju ništa i prosperiraju; zanatlije ne znaju ništa drugo osim robovanja u takvom sistemu.

I jedni i drugi su okruženi besposličarima. Trgovcima su oni najveći deo tržišta; zanatlije niko ne pita. Besposličari su idealni proizvod civilizacije. Pošto ne mogu da opstanu van nje, svi napori civilizacije, kao svakog brižnog roditelja, su fokusirani na uzgajanje besposličara. Oni su zaslužni za rast ekonomije i proliferaciju novih profesija; oni hrane javno mišljenje i obrt medija; na njima se ljudski eksperiment lomi i samoobnavlja svakodnevno; oni su cilj kome teže novi naraštaji – idealno ljudsko biće u idealnim uslovima.
Životinjska vrsta trgovaca i zanatlija koja je stvorila besposličare. Verovatno su i trgovci i zanatlije mislili da je to najbolje što se može stvoriti. Ili nisu misilili, što je tipično za ljude.

Ove godine sam sišla dublje nego što sam očekivala. Možda je to bila posledica konačnog otkrića i razumevanja fenomena bespoličara. Približila sam se svojim životinjskim instinktima, i među njima ću provesti ostatak svojih dana. To nije naročito udobna lokacija, ali i ne zaslužujem bolje -i ja sam započela bila sa ambicijom da budem besposličar. Tako nas uzgajaju, napune idealima, i puste u svet polupismene. Obično je to dovoljno. Samo se desi ponekad da okolnosti i prirodni porivi pojedinca dovedu do raskršća na kome se postave teža pitanja. Pa još jednog, i još jednog..

U tradicionalnom duhu poslednjeg dana jedne godine, kao na kraju svakog putovanja, vredi se okrenuti ka zalasku i zahvaliti se za život u ovom krugu, za dobre i loše prilike. Zahvaliti kome? To je obično lakši izbor među Velikima, ali treba zahvaliti i sebi. Jer niko drugi nije izgurao svaki dan, i dobar i loš, već životinja u nama. Na ljudsku prirodu ja ne bih računala.