Mali vojnik

Putovala sam par nedelja i vratila se pre nekoliko dana. Sutra krećem na posao.
Juče sam osetila prve klice straha. Normalna nevoljnost, pokušala sam da ubedim sebe. Danas je bio praznik, bezbojan i tih, i natopljen do mučnine ’nevoljnošću’. Sutra ću ustati pre 6, verovatno će biti mrak, ali sve korake dobro znam i ne treba mi svetlost. Izaći ću na vreme i pojaviti se na poslu među prvima. Dobar mali vojnik.

Jedva dišem od nevoljnosti. Slike ljudi i atmosfere se neprekidno vrte po glavi. Niko me ne bi video ako bih mahala, gurala rukama od sebe, i slike i atmosferu, ali besmislenost te fizike bi samo dodala glup osećaj. Ja ću se voljno vratiti, jer nemam izbora. U toj kombinaciji nema mesta glupom osećaju. Ali imaš izbora, podsetila me je nedavno jedna osoba. U takvim izjavama ima bezbroj soba u koje se može useliti glupost. Poslednjih meseci sam dosta vežbala izbor, pristupila zasukanih rukava. Sve u vezi izborâ puno miriše na glupost, zaključila sam. Ali samoobmana pomaže, naročito kad glupost zavlada. Ovih par dana samoobmana je izneverila, možda zato što situacija nije glupa, već ozbiljna. Za odrasle.

Nema mnogo odraslih među ljudima koje srećem svakodnevno. Vratiti se u te sobe, zasićene glupošću, može samo dobri mali vojnik. Koji mora prvo da savlada i slomi otpor u sebi. Svakog dana.

Poražena

Sedim na dnu čaše sa vodom
koju uvek držim na polici kraj kreveta
Sišla sam ovde sa tovarom reči
Ne trebaju mi više
Svakome u svom životu treba dati posebno ime
Za svakoga treba imati posebne reči
Oni su države na mapi ljudskog srca
I kad menjaju granice i prete povlačenjem
Važno je da su tu
U mojoj čaši sa vodom
krijem još i tragove zločina iz svih pobuda
omiljene predmete zbog kojih su neki dani
nepodnošljivo prazni
I najčešće sebe

Pored mene leži polomljena replika Venere
Našla sam je jednog dana
u besciljnoj šetnji po groblju preko puta
Nije joj tu bilo mesto, među andelima i herojima
pa sam je donela u moju čašu
Ne ličimo mnogo
Ona je rođena iz školjke i mašte nekoga
ko nije znao mnogo o rađanju
Ja sam rođena prljava, ulepljene kose
i urličući na sav glas
Ona je savršena, ja nisam
i često pričamo o našim razlikama
pažljive da nas ne poseku oštre ivice
rasutih slomljenih delova, mojih i njenih

Kad sam prazna
osmoza vode me napuni svojom
bezbojnom čistotom i jauk izađe iz mene
kao mehur koji se na površini tiho raširi
u neprimetan talas
Sedim skupljenih kolena u podvodnom svetu
Ovde je tako mirno i prisno
Kao kad posmatram stare ljude koji nikud ne žure
Oni znaju da je hranjenje golubova
u parku zanimanje zbog koga vredi ustati
svakog jutra

Izgubiti drage ljude je poraz od koga se
niko ne oporavlja
Izuzev dece,
svetom hodaju jedino poraženi ljudi
Kriju se, oblače kostime i svuda vuku sa sobom
uvek spremne banalne reči
Traže ravnopravnost
sa silama koje daju život, ljubav i smrt
i bez kraja pričaju  o pobedama i uspehu
U doba rata, i u doba mira
svi stalno pobeđuju
I nespretno gaze svoje poraze

Moji porazi se vide na meni
Nisam zbog njih ni jača ni slabija
Ni posebno nesrećna
Samo ponekad tužna
Naročito lošim danom
voda u čaši se zamuti na trenutak
I to je sve

Prošlo je više od deset godina od ovih beleški. Priznanje je nužno: ne pamtim bitke čiji sam poraz tako intenzivno doživela tada. Ali osećaj je dobro poznat. I bitke su slične. Sve je drugačije i uvek isto, je poraz na koji se vremenom naviknemo putem teške discipline.
Ali vratimo se malim stvarima. Jedina zaista čudna, ili čudesna stvar, je da nastavljamo borbu. Mi, ratnici bez plemena i zastave kojima je ponos tek sećanje iz davno prošlog sveta. Ponosna deca i poraženi ratnici. Bednika napretek, što je uostalom prirodna posledica ratova i besa. Mnogo toga ne umemo, i kad smo puni nauka, ali u svakome živi jedan poraženi ratnik.
Podigni glavu, Ivana. U sumraku koji isprati svaki dan leži trenutak mira. Niko ti ništa više od toga ne može dati.

Usamljenost letnjih dana

Revolucija jedne godine, i sezone ekstrema, nude idealne uslove za eksperiment. Naši kontrolisani životi slede ritam prirode i diktat društva. U takvom okviru, ljudi žive. Neki dobro, neki loše. Moja procena je da većina ljudi živi OK. To je samo delom zasluga političkih okolnosti i probojnosti pojedinca; najveći uticaj na živote ljudi ima ljudska priroda. Ona je prilagodljiva i teži da i u nepogodnim uslovima stvori balans i red, kakav-takav. To je uostalom kako sva bića preživljavaju; fundamentalna stvar. Izgube se iz vida takve univerzalnosti, i fundamenti ovih dana (verovatno i svih prethodnih) su društvenog karaktera, što je u osnovi komparacija. Ne verovatni cilj društvene organizacije, ali po svemu sudeći njen neizbežni proizvod, komparacija verovatno više košta državne budžete od prvih pet izdataka skupa. Kod komparacije ljudi puno više izgube nego što prosperiraju, ili je veći broj gubitnika, ali sve se vrti i kreće i menja, i stvari su takve kakve jesu dok ne naiđe vetar iz drugog pravca.

Kad se podigne zima, i topliji vetrovi duvaju, sâm dah sveta na licu je intimnost kojoj niko ne zna ime ali je uvek susret dugo čekan. Biti tu kad stigne proleće ili početkom leta je jedna od najlepših strana ove osude. Jer svi smo mi osuđeni na život. I ponašamo se glupo, ili zlo, nekad činimo i dobra dela, cela igrarija je ponižavajuća za one koji drže do takvih stvari – a opet, povremeni uzlet duha i pogled sa te tačke je vredan putovanja.

Postoje savršeni dani u svakoj sezoni, i ako i prođu nezabeleženi, negde u dubokom trezoru naših neuroloških biblioteka oni ostave traga. Postanu deo samog instinkta, deo naše prirode. Tokom leta, ti savršeni dani su očekivani i uvek novi. Jutra su puna obećanja. Popodneva su duga, i obećanja više ne tako sveža. Leta dolaze i prolaze, i ja se uvek nađem na istom mestu (visoko iznad ulice, na 13. spratu, sa prekrasnim pogledom na grad i nebo). Sve je lepše i lakše, vidik pun boja, i praznina ispuni moj celi svet. Ona nije prazna. Ne uvek, ali najčešće, njene nesagledive dimenzije ispune usamljenost i melanholija. Ako moje ‘oduvek’ seže u detinjstvo (nema kud ranije), u tom periodu leži prvi susret sa njima. Tokom godina, uspešna integracija znači da ih se ne bojim, ne više. Usput sam stekla i izgubila više nego što sam računala, ili znala da imam. Niko me nije pitao, niti imao obzira, u tim kalkulacijama. Ali ja sam se nadala da ću biti pobednik. Nad usamljenošću i melanholijom, nad prazninom, bilo je i drugih nesagledivih dimenzija. Promašeni ciljevi su uvek živopisno okićeni hramovi posvećeni večnosti. Niko ne voli da prizna.

Praznina letnjeg popodneva je jedino priznanje koje ne trpi okićenost. Sve je lepše i lakše, i priznati je beznaporno. Ne vodi nikud, nema kud. Postoji u najsavršenijem od svih svetova, i tek za koji sat. Svet nikad lepši, u nekoliko hiljada godina između ledenih doba. I ja u njemu, i moja svest. Da sam mogla da krenem drugim putem. Ili nisam.

 

Ubrzanje ka kraju

Klinka je davno postala standard po kome brojim godine, ili računam događaje i druge ljude. Postoje i drugi načini, verovatno brži, možda i pouzdaniji, ali ona je bolja od svih metoda – ako sam negde usred pustoši (čitaj ‘suburbija’) bez većeg napora ću prizvati godinu ako se oslonim na njeno postojanje. Da je njen lik neodvojiv deo mog postojanja je novijeg datuma, konkretno od njenog rođenja. Pre toga sam se oslanjala na svoje rođenje. Kad su u pitanju prethodne generacije, poslužili su moji roditelji. Matematika je zanimljiva na bezbroj načina i verovatno se ne sme zaboraviti da je prosto alatka, ili kočija kojom se stigne do zaključka. Ponekad je magični štapić da se zavrti prošlost.

Prošle godine nismo putovale u Evropu. Godina je proletela bila brzo, što zaslugom moje nove workaholic  neurotičnosti, ona je bila zauzeta, i finansije su bile dobar izgovor; uostalom, kada je odmor ili putovanje ekonomski pozitivno. Definitivno, od svih godina na ovoj planeti, prethodna je proletela kao nijedna druga. Bio je to fenomen kao nijedan drugi. Pomislila sam bila više puta da bih verovatno trebala da posvetim više vremena analizi takve pojave, ili se bar zabrinem, ali nisam. Bilo je previše drugih stvari sa kojima sam morala da se nosim, i da vreme leti je bila saradnja koju nisam očekivala. Ubrzanje ka kraju je termin koji najbolje opisuje moj stav prema životu, bar u ovoj fazi. (‘Kraj’ je onaj konačni, bez ikakvih epiteta).

Da prošle godine nismo putovale u Evropu je početkom nove godine, i sa svođenjem računa, dobilo centralnu ulogu. Prethodna putovanja su već imala status vrhunske vrednosti, najbolji primer gde su uloženi trud i trošak proizveli višestruko veći profit. Iako su u pitanju nemerljive kategorije. Neočekivano otrežnjenje je donelo katastrofalne rezultate. Uprkos priznatoj visokoj vrednosti prethodnih putovanja, ja nisam zaista imala predstavu koliko su meni ta putovanja značila. Sâm kontinuitet mog duha, koji se uvek opirao definicijama, je došao u pitanje. Naime, ja znam da sam uprkos dugom boravku ovde tipičan Eurocentric. To je moja kultura, moja istorija, i još nisam našla bolju. U ovom poslednjem – traganju za ‘boljim’ – leži odgovor koji mnogi pojedinci izbegavaju. Šta i koliko se može izabrati nakon detinjstva, koje je centralni period uslovljavanja, je rezultat mnogih studija, i propagandnih sistema. Kao autsajder, ja nisam vezana ničim, to je osnovna sloboda koju sam sebi dopustila na početku ovog putovanja. I to je bilo vrlo promućurno. Da su stvari u realnosti drugačije ne predstavlja problem. Otvorenost za mogućnosti, i greške, je u osnovi mog pristupa slobodnom izboru. Kao i limitiranost i uslovljenost. Sve je moguće, je moj bazičan pristup, što ne isključuje niti koje su postojale dugo pre mene. Da sam duboko vezana za Evropu nije negativna vrednost, naprotiv. Evropa je i dalje najbolji od svih svetova. Iz puno razloga, i uz puno objašnjenja, ali ispod svega toga teče jedna gusta ponornica od krvi i istorije kojoj se mogu prepustiti i kad ide u pogrešnom pravcu. To je moj svet, moje pripadanje. Da pripadamo i kad štrčimo je veliko olakšanje. Svakome je potrebno da se na nešto osloni. To je prirodno, normalno, i uvek prisutno.

Putovanja u Evropu, kompletno turistička, su uvek bila puno više of turizma. Za mene, i verujem za klinku, iako je rođena ovde i samim tim puno drugačija. Da smo propustile jednu godinu je odjednom postalo neoprostivo izdajstvo. Opravdati troškove jednog putovanja nije lako, ali neputovanje je milion puta gore, i neoprostivo. Ovog leta ćemo ići u Evropu. I za nju i za mene, to znači povratak fundamentu. We are going home.

2007 – Rovinj i LJubljana

2008 – Korzika i Pariz

2009 – Rodos

2010 – Nica i Brisel

2011 – Sicilija i London

2012 – Kan i Pariz

2013 – Barselona i Costa Dorada

2014 – Hamburg, Prag, Pariz i Perigord (samo ja)

2015 – Lisabon, Sevilja, Algarve

2016 – ništa

2017 – planovi u toku

 

Jedan čovek i jedna žena

Subota popodne na praznom parkingu. Jedan automobil i jedna žena. Hoda zamišljeno napred-nazad, bez žurbe, izgleda kao da nekoga čeka. Vazduh je topao i blag nakon kiše. Kad je bio na par koraka, vidi jednog muškarca kako joj prilazi. Treba joj pomoć? Ili on? Nasmeje se iznenađena i nastavi svoj hod. On joj se pridruži – tri koraka napred, tri nazad. Ćute. Ili razmene koju reč. On je lep, i ona je lepa. On je mlad, ona nije. Zatim on pita, i ona odbije. Postoji milion razloga zašto je to pravi odgovor. I jedan protiv. Pozdrave se i on nastavi dalje preko praznog parkinga.

Promenila si se

Grafit na zidu na Queen West ulici ‘YOU’VE CHANGED’ mi je poznat odavno. Ostao mi je bio u mislima nakon prvog susreta kao što se dešava sa dobrom provokacijom. Nije bilo sumnje oko identiteta kome je bio upućen, i sàm taj detalj je bio zanimljiv – koliko se puta naiđe na anonimnu poruku koja sve kaže, i onome kome se obraća, i slučajnim prolaznicima, bez izuzetka. Dosta često, ako se krećete izvesnim stazama. Vrlo retko ako ste skloni izbegavanju introspekcije.

Grafit je bio romantičan. Onaj ko ga je napisao, velikim slovima i savršenih linija, je bio gubitnik. U toj ljubavi, i puno šire. Romantični gubitnik je jedini prihvatljiv gubitnik. Za onoga ko se borio za nešto od vrhunske važnosti, poraz je redovan ishod. Nije ostalo puno koncepcija koje još uvek neguju plemenitost, ali uvek će biti pojedinaca koji će na njih biti bolećivi.

Grafit je iritirao. Bez obzira što nije bio upućen meni, opisao me je bio bez greške. Tako koncizno sročene poruke optužbe niko ne voli da pročita, ni u prolazu, ni na stolu kod kuće nakon napornog dana. Nebo je plavo, i ljudi se menjaju. Sve se menja.

Grafit je bio političan. Poruka lične prirode u vihoru rata. Niko nema strpljenja za tuđa politička opredeljenja, ali promena je najgora sudbina političke svesti. Niko za nju nije spreman, i kad inicira revolucije. Promena nikada nije refleksija ideje ili sna; ona je antiteza i idejà i snovà. Promena je realnost.

Zatim je nestao. Shvatila sam bila jednog dana kad sam na putu u taj kraj pokušavala da se setim gde je, da ga dugo nisam videla. Nemoguće! mislila sam. Zid na kome je bio napisan je bio srušen i zamenio ga je novi zid.
Grafit je bio upućen ulici. U tom delu od petnaest-dvadeset blokova, decenijama je bila dom umetnicima u različitim fazama karijere, galerijama, marginalcima različitih vrsta koji su koegzistirali. Vlasnici objekata ih nisu održavali, pa je šarm dolazio od originalne gradnje i truda koji su ulagali oni koji su tu živeli i ulicu voleli. O dolasku promene se pričalo već dugo, ali ovu koja se desila u poslednjih nekoliko godina niko nije mogao da zamisli. Celi grad se menja, i najviše u najvoljenijim kvartovima. Tu se krije najveća vrednost za investicije. West Queen West više ne liči na ulicu koju su i povremeni prolaznici kao ja voleli. Većina lokalnog življa je otišla, u potrazi za rentom koju mogu platiti. Pošto je posledica liberalnog kapitalizma i napretka, niko ovakve promene ne zove pravim imenom – raseljenje i građanski rat. Takvi izrazi su rezervisani za druge zemlje, one koje nemaju ovo što mi imamo: napredak kao funkciju kapitala. U suštini je svuda isto – lepe ulice postaju ružne.

Zatim sam ga iznenada videla prošle nedelje. Stoji na zidu, još veći. Prvo sam smislila priču o herojstvu, da je prvi zid bio srušen i artist je pronašao novi, uzmakao nekoliko blokova, da tu podigne sledeću barikadu. Možda jeste, ili je verovatnije da ja poslednjih godina samo putujem u okviru nekoliko blokova koji još uvek imaju ostatke starog šarma. Svejedno, bio je to divan susret sa starim prijateljem. Kad sam kasnije te večeri čitala o izraelskom filozofu po imenu Yuval Noah Harari, koji trenutno ima status kultne ličnosti intelektualca, još uvek sam bila pod uticajem susreta sa ulicom i grafitom. Filozof je odgovarao bio na pitanja drugih poznatih ličnosti koji ga smatraju prorokom. Pitanja su bila o budućnosti i bila su bez izuzetka glupa. Filozof se trudio koliko je mogao da ne pokaže koliko su pitanja glupa. Zvuči zanimljivo i verovatno vredi potražiti njegove knjige. Ali neki drugi put. I ne one koje govore o budućnosti. On je istoričar filozof, i taj deo je puno zanimljiviji. O budućnosti znam sve što vredi znati.
Promenila si se.

Bez razloga

Pre neki dan, možda je čak bio vikend, jer tada opustim misli kao teške pletenice tradicionalno dobrih priča, razmislila sam bila blago o sopstvenoj metamorfozi i razumela da ima puno dodirnih tačaka sa Kafkinom. Iako je, verujem, sva razlika oko dodirnih tačaka između jedne i dve. Ako imaš dve, ne treba ti više. Nije realiizacija bila strašna, ni metamorfoza nije bila, prosto se dešava. Promena. Da se ponavlja i da se prepoznajemo u ulogama kroz koje su drugi prošli, to je rekla bih najgori deo. I ujedno najsmešniji. Kapiram da je svet trenutno zauzet nepravdama – raskrinkavanjem i stvaranjem novih, najčešće od strane jednih te istih aktera, velikih i malih – i jedini trajniji efekat takve tiranije je manja digestivna smetnja.

Biti u metamorfozi je kuriozitet, a inače ni dobro ni loše. Tako je uostalom i sa ostatkom života. Navići ću se. Tamo gde se nisam promenila ništa neće pomoći. Zaista je teško zamisliti da smo stvoreni od zvezdane prašine. Da u trilion ćelija protoni i neutroni žive u tesnoj domestično-napetoj atmosferi dok elektroni rešavaju i stvaraju krize svetlosnom brzinom, i sve to među susedima koji nikada ne spavaju, niezbežno vodi ka pitanju – zašto? To je zaista velika komplikacija oko nečega što je tek obična stvar. Život i ništa drugo.

Gledala sam pre nekoliko meseci film ‘La vie et rien d’autre’, autor Bertrand Tavernier. Veća brzina elektrona i sudari bezumlja, ali sve manje više isto. Magičan film od blata, kiše i sivila, između života i smrti. Dobro mesto je biti između života i smrti. Dah i otkucaji srca, toplina usred najhladnijeg mraka. Život sve ispuni.

Početkom decembra bila sam na poslovnom putu. Nije bilo jednog dobrog razloga za taj put, ali nije bilo ni razloga protiv. Put je bio vrlo kratak, i odveo me je bio u Westfield, New Jersey na jednu noć. Bilo nas je četvoro, i među nama ni jedan dobar razlog za put, ali Westfield mi se dopao. Kažu da je Princeton lepši, u što ne sumnjam. Nije bilo vemena za više, verovatno nije ni postojalo više; dve ulice lepo osvetljene, sa toplim izlozima, liče na kulise filmske produkcije; gostionica u kojoj sam imala sobu, foaje kao prenatrpana dnevna soba usred koje se raširila visoka jelka; hladno jutro i poslastičarnica zgodno smeštena za brzi latte i kolač umesto doručka; odlazak na poslovni sastanak duž praznih ulica i lepih kuća dobrostojeće suburbije, zatim dalje na aerodrom. I to je bilo sve. Sada se vratim povremeno u mislima u Westfield. I to bez razloga.