Njujork, u nekoliko kadrova

Njujork u decembru je magičan, kažu sami Njujorčani, ali i oni iz Nju Džersija, i svi drugi koji se drže kao poznavaoci takvih stvari. Ja sam videla bila u filmovima, kao i ostatak sveta.

Prošlog decembra provela sam dva dana u Njujorku. Izjava o decembarskoj magiji je bila uključena u pozive na konferenciju koje sam dobijala redovno u inbox-u sve od maja. Poslovna putovanja, zaključila sam tokom poslednjih deset godina, su luksuz koji ima vrlo malo veze sa poslovnošću, produktivnošću i bilo čime iole vezanim za profitalbinost, a jako puno sa kompleksnim odnosima u organizacijama koji se odvijaju po zakonima usluga. Vrlo faustovski. Putovanje u Njujork prošlog decembra nisam očekivala, jer sam baš pre toga odbila bila da budem deo projekta u koji su pokušavali da me uvuku delom ubeđivanjem, delom prevarom, i kad sam shvatila šta se dešava ušla sam jednog dana u kancelariju i rekla vrlo prosto da ne želim da učestvujem. To nije bio kraj priče o projektu, ali očekivala sam da će biti kraj putovanja. Šest nedelja kasnije našla sam se u Njujorku usred magičnog decembra.

Uzela sam bila rani let u ponedeljak ujutro, što mi je dalo popodne i veče za Njujork u decembru; konferencija je kretala u utorak. Povratak u sredu uveče je podelio dan na konferenciji i još koji sat da uživam u prazničnom duhu grada – to je bio plan. Da se svaki sat računa u Njujorku nije neobično. Grad je vrlo skup i dobar broj miliona ljudi koji pune njegove ulice svakondevno su tu na ime poslovnih putovanja neke vrste. Hotel je bio blizu Times Square-a, gde se konferencija odvijala u jednom od velikih hotela, a i sve drugo što je imalo Božićne boje i vredelo je videti u tom prazničnom sjaju je bilo dovoljno blizu.

Bilo je hladno i padao je retki sneg kad sam izašla ih hotela i krenula put Bryant Park-a. Duž 6. avenije, dobro ušuškana u zimsku jaknu, stigla sam brzo do 42. ulice. Preko puta je severozapadni ugao parka, uvećala se bila gužva i ja sam našla sebe istovremeno ispunjenu uspomenama i pred slikom kao iz filma. Poslednji put kad sam bila na tom mestu bilo je vrelo leto i klinka je završila bila srednju školu. Put u Njujork je bio nagrada za taj uspeh, i njen prvi put u ovom gradu. Park i biblioteku iza njega dobro pamtim, kao i smeh i lep osećaj tog dana. Ona je bila ta koja je na svakom koraku otkrivala scene iz filmova. Istovremeno jedan od glavnih karaktera i ravnopravni autor nebrojenih filmova, Njujork je scena koja se uvek snima i edituje i menja  da prilagodi skript sebi i vremenu ili dobu dana – i niko nikada nije na pogrešnom mestu kad se nađe u Njujorku. On zna da iza svega stoji dobra priča.

U decembru, Brajant park  je dom jednom od Božićnih marketa. Park nije veliki, ali ne samo da ima mesta za  štandove nemačko-francusko-meksičko-peruanske  brze hrane i dodatnih smešanih nacija, i mini-butike šarene robe, već ima i klizalište. Ljudi svih uzrasta hodaju polako, zagrejani blizinom drugih ljudi koji dele sa njima trenutak i mesto, ali osećaj u Njujorku je uvek mlad. I ne samo osećaj; on neodoljivo, neidrživo privlači mlade ljude. Oni ne moraju da znaju ime svoje želje, jedino što je važno je da su voljni da je slede.Tog zimskog popodneva, svi izgledaju srećno, kao da su u svom omiljenom filmu.

Sledeća na listi je Grand Central Station, do koje se stiže hodom na istok duž 42. ulice. I to smo obišle bile tog vrelog leta. U decembru, unutra je jedan manji Božićni market, i atmosfera je praznična u kafeima. Beaux-arts stil arhitekture sa velikim potezima u centralnoj sali, i detaljima koji drže pogled dugo, potvrđuju da je svaki susret sa lepotom uvek nov. Brojni filmovi su ovde imali svoje ključne scene, i lako je poverovati da sam bila na tom mestu puno puta.

Macy’s. Na 34. ulici i 6. aveniji, Herald Square. Uz malo lutanja, prolazak kraj podnožja Empire State, našla sam okićeni ulaz zakrčen ljudima, sa tradicijom starijom od 150 godina, muzikom i atmosferom koja je uvek spremna za paradu. Ispred ulaza, bell ringer iz Armije Spasa u svojoj uniformi i sa crvenim kotlićem za donacije pleše uz muziku koja trešti i slika se sa svima koji požele uspomenu. Ima toliko ljudi, neki plešu jedni sa drugima, neki sami za sebe, i muzika je glasna, i reke ljudi ulaze i izlaze – ušla sam i ja. Rekli su mi da se treba popeti na sprat i tamo će se naći magični kutak za decu i Deda Mraz, ali ja nisam ništa našla osim nepreglednih odevnih artikala kojima se ne vidi kraj, pa sam se okrenula i izašla brzo napolje koliko je to bilo moguće u gužvi.

U Njujorku, tom gnezdu visprenih, gde su prevara i pretvaranje ne samo načini poslovanja već sâm proizvod – očekuje se da se tako ponašaju, mora da svako zna da se svi drugi pretvaraju dok traže svoj autentični trenutak. Kao recimo taj volonter pred ulazom čija je, pretpostavljam, smena od bar nekoliko sati, možda i duže, da stoji napolju, pokaže koji groovie prokret turistima, smeje se veselo i slika sa njima – da bi se možda sakupilo malo para za gladne i beskućnike. Ali isto tako svako poveruje; ponekad je to religiozni osećaj, ponekad druga vrsta bajke. Ponese ih muzika i radost koju drugi donesu, i svima bude lepše zbog toga. Taj naizgled neosetni prelaz između miraža i istine je, čini se, zaštitni znak Amerike, i da li proračunato ili instiktivno, taj praktično nemogući dualizam je postao jedan od njenih kamena temeljaca.

Krenula sam zatim prema Rokefeler centru; 49. ulica i 6. avenija. Nisam planirala bila unapred, ali ispalo je da je sve što sam želela da vidim duž 6. avenije, Avenue of the Americas, i 42. ulice. Kad sam malo bolje prostudirala mapu, sve se smestilo unutar malog kvadrata. To je samo potvrdilo osećaj, moj i puno drugih ljudi, da se Njujork i ja znamo oduvek.

Džinovska jelka i klizalište kod Rokefeler centra su sam epicentar Božićnog slavlja u Njujorku – predstava stvorena na osnovu filmova prethodno, sada sam se i ja našla na pravom mestu. Ovde je gužva najveća i slavlje opipljivo. Svima je magija u očima i na licima. Dekoracije su raskošne (iako ne tako velelepne kao prethodnih godina, reći će mi jedan taksista sledećeg dana), i prekrasno je naći se na mestu gde se ljudi okupe da osete i podele nešto što je neopisivno  i kratkotrajno, postoji naizgled bez razloga i svako učestvuje. Nisu ovo samo turisti; ovo je možda i najviše za Njujorčane, deo njihove tradicije, potvrda da pripadaju i vole svoj grad. Ima puno mladih parova sa decom, i ispred čuvene prodavnice igračaka FAO Scwartz je veliki red.  Čini se da je Njujork zaista jedino mesto gde vredi doći u ovo doba godine, i u ovom delu sveta.

Umorna, zadovoljna i gladna, krenula sam bila nazad ka mom hotelu, koji je samo nekoliko ulica odatle između pete i šeste avenije. Na tom kratkom delu između avenija ima nekoliko brazilijanskih restorana. Prvo sam svratila u Valerie, poručila koktel, pijuckala polako i svodila utiske, zatim prešla ulicu iznad u Emporium Brazil i naručila finu večeru. Usput su izlozi puni dijamanata, restorani brze i spore hrane, jeftini i elegantni – obilje koje samo raste i guta svaki deo prostora, verna ilustracija sile koja gura ljude iza svakog izloga i svakog prozora. Dobar broj godina mi je sve ovo bilo fascinantno zanimljivo; zatim sam shvatila da nikada neću razumeti. Sada posmatram sa puno manje radoznalosti i truda – svet je to što jeste. I ja volim da povremeno priđem bliže blještavim predmetima, nemoguće je odoleti i da treba, ali zasitim se vrlo brzo.

Prvi dan konferencije nije bio tako zanimljiv kako sam očekivala. Nije se činilo da konferencija uopšte ima visoki cilj, osim da okupi profesionalce u ovom polju na kraju godine, i u ovom gradu, da proslave sve što su postigli. To je sasvim legitiman povod, ali nisam očekivala.

Krajem dana vratila sam se bila u istu 46. ulicu da nađem zgodno mesto za večeru. Preko puta je bio Chazz Palminteri, koji je izgledao vrlo elegantno. Ne pamtim glumca u elegantnim ulogama, ali to je svrha glume – karakter, ili tip, i uvek daleko od istine. Izabrala sam Via Italia, sa manjim izlogom, tesnim ulazom, sasvim običan. Smestili su me za stočić blizu izloga, u tesnom delu restorana spreda. Nedugo zatim ušao je jedan muškarac, dobro znan osoblju, i on je dobio sto sa moje desne strane. Sredovečan, dobro obučen i ošišan, izgledao je kao dobrostojeći, dobrodržeći i dobroraspoloženi Njujorčanin,  kako se očekuje u ovako dobrostojećom, dobrodržećom i dobroraspoloženom gradu. Nije prošlo više od minut-dva i započeli smo konverzaciju; ne pamtim ko je počeo prvi, ali bilo je očigledno i neizbežno. I mene je neko mogao opisati onim prethodnim pridevima.

On tu dolazi bar dva-tri puta nedeljno; njegova žena je u poseti familiji u Pensilvaniji i on je svratio da nešto pojede pred odlazak na jednu zabavu. Ja sam ovde svega par dana zbog konferencije, i  ja idem kasnije na zabavu. I u tom trenutku sam prepoznala scenu: Moonstruck, godinama jedan od mojih omiljenih filmova – signora Castorini, Rose, ide sama na večeru u njihov redovni restoran dok je njen muž, uspešni vodoinstalater, negde u gradu sa ljubavnicom sličnih godina ali koja uzdiše očarana nad svakim njegovim slogom, i Rouz to zna ali je svejedno slomljenog srca. U restoranu ona, i svi drugi, su svedoci sceni u kojoj mlada devojka dramatično raskine sa sredovečnim profesorom; nakon toga, sinjora Kastorini ga pozove da joj se pridruži za stolom i oni vode zanimljiv razgovor na temu muškog straha od smrti, vernosti i braka. Ushićena sam svojom neočekivanom ulogom u jednom od njujorških klasika! (Film se  uglavnom odvija u Bruklinu, uključujući tu scenu, ali sve je to Njujork!).Premišljam da mu preporučim da mi se pridruži, ali oklevam; čak i u Njujorku to se može pogrešno razumeti. Međutim razmak među stolovima je tako mali, konverzacija teče sasvim fino. Premišljala sam trenutak-dva da li da pomenem Moonstruck, ali nisam. To je moglo da odvede do konverzacije o velikim temama, ali ćaskanje je bilo sasvim lagodno, i nisam htela da izložim tako jasno svoju lako-uzbudljivu romantičnu prirodu. Kad sam bila kod dezerta, ušle su jedna mama i tinejdžerka, sele blizu nas i naručile špagete. Mogle smo to biti klinka i ja unazad nekoliko godina… No kidding, Njujork u decembru je centar neobjašnjivog svemirskog vorteksa gde sinemaskop i sećanja stvaraju magiju na svakom koraku!

Nasuprot tome, zabava na koju sam otišla posle večere, i koja je bila opisana vrlo privlačno u promocionim mejlovima, nije imala ni traga magije. Održavala se u klubu na jednom od dokova Hadsona, koji je i u polumraku izgledao kao relikvija iz ’70. Veliki broj ljudi koje sam videla bila na konferenciji tokom dana su sada izgledali spremni za provod, većina njih iz Nju Džersija, i kako su piće i zakuske bile uključene u cenu ulaznice, uz glasnu muziku, nije bilo teško zamisliti kako se ljudi zabavljaju posle još jedne godine teškog rada. Otišla sam bila posle 15 minuta. Opet sam bila gladna u to kasno doba, svratila u Valerie, nazdravila sebi uz čašu proseka, i malu ponoćnu zakusku, i vratila se u hotelsku sobu vrlo zadovoljna sobom i svetom.

Sledećeg dana sam, uprkos malom osećaju krivice, napustila konferenciju posle ručka, i popela se avenijama i ulicama do Linkoln centra, gde je New York City Ballet davao predstave Krcko Oraščić baleta po koreografiji George Balanchine-a. Jedva je bilo karata, i sa matiné predstavama svakog dana, ali meni nije smetalo da budem na galerijama pri vrhu. Vredelo je videti bar jednu predstavu u ovom gradu sa bezbroj pozorišta i performansa. Predstava je bila vrlo lepa, muzika prekrasna i balerine lakše od vazduha, i podjednako je bilo zanimljivo posmatrati publiku. Od malih devojčica u njihovim omiljenim haljinicama, do grupica tinejdžera, mladih parova i starijih parova – ovaj grad je pun do vrha. Pozorišta, restorani, ulice – sve vrvi od života i ljudi, onih koji dolaze da okuse tu unikatnu vitalnost, sada ikonični brend, i onih koji žive ovde, koji podjednako udišu grad punim čulima. Od bogatih do siromašnih, svi izmešani, prate nevidljive staze samo njima znane.

Na izlasku nas je dočekao bio snežni vihor kao iz prave zimske bajke. I cinik bi pomislio bio da se predstava prelila na trg. Ljudi su stajali zatečeni lepotom, deca trčala po snegu, neka otvorenih usta ka nebu da uhvate snežne pahulje, i svakome je na licu bio pomalo ushićen izraz zahvalnosti.

Zatim sam se setila da će po ovom vremenu letovi možda biti otkazani. Nadala sam se ne, jer imala sam pun doživljaj i bila spremna za povratak kući. Let je bio kasnije te večeri, imala sam još vremena, i krenula sam naniže avenijama i ulicama, ka mom hotelu. Čekirala sam se bila za moj let prethodne večeri, i očekivala da će mi avio-kompanija javiti ako se nešto nepredvidivo desi.

Sneg je prestao da pada, sada se spuštao mrak i svetla su bila blještava, sve više ljudi na ulicama. U hotelu sam već bila spremna za polazak, samo sam uzela prtljag, pitala portira da mi pozove taksi – a ne, izađite na ulicu, lako je naći, odbio je. Na ulici je bilo zastrašujuće puno ljudi, i automobila, i svi taksiji su bili puni. Shvatila sam odjednom da  se nikada nisam našla na ulicama sa toliko ljudi. To nije bila prijatna senzacija. Prešla sam ulicu nekoliko puta, tražila najbolji ugao na kome bih mogla da zaustavim taksi, bez ikakvog uspeha. Ljudi se ne sudaraju na ulicama Njujorka, ali sve se čini da samo što nisu i to je bila jedva sprečeno. Kad je jedan taksista konačno stao i video da imam prtljag, pitao je gde idem. Na La Guardiju, rekla sam. Samo je odmahnuo rukom i nastavio dalje bez mene.

Posle pola sata uspela sam da se uguram u jedan. Ovog puta nisam rekla destinaciju dok nisam bila unutra. Kad sam mu rekla gde idem, taksista je oklevao jedan trenutak i izgledalo je kao će me pitati da izađem, ali se zatim predomislio, uključio metar i krenuo. Taksisti u Njujorku su neodvojiv deo folklora i mikro klime, ali ovo nije bilo zabavno. Bilo je šest sati. Moj let je bio oko 9 uveče, imala sam dovoljno vremena, umirivala sam sebe. Iznenadni iracionalni alarm u stomaku me je naterao da izvučem iz tašne kartu i proverim.  Na karti je pisalo 7:10. Sedela sam i zurila u brojeve, izvukla naočare, pogledala kroz prozor i opet vratila pogled. Nije se promenio. Saobraćaj u Njujorku, u samom gradu, ka njemu i van njega, je toliko zakrčen da je bilo sasvim moguće da će nam trebati celih sat vremena da stignemo na aerodrom. Ja ću propustiti let. I da stignemo za pola sata, vrlo je moguće da ću propustiti let. Pogledala sam kroz prozor. Magija je iscurila kao otopljeni sneg i grad je prolazio kraj nas u tamnim, mutnim bojama. Nisam želela da ostanem u Njujorku još jednu noć. Vozač je vozio, ja sam sedela pozadi i pokušavala da kontrolišem svoje disanje. Napravila sam plan: kad stignemo, ako je i malo ranije, otrčaću do prvog šaltera i reći da kasnim na let pa će me možda neko provesti brzo.  Ako zakasnim, sačekaću drugi let an standby, ima ih na svakih sat vremena, biće mesta sigurno. Ako moram da ostanem… OK, ako moram ostaću, ali naći će se rešenje.

Stigli smo za 50 minuta. Sada se svaki sekund računao. Čim sam ušla u zgradu terminala pitala sam prvu osobu u uniformi sa Air Canada pločicom na lapelu – molim Vas, pomozite, kasnim na let u 7:10, i ako je ikako moguće da me sprovedete do aviona bila bih zahvalna do neba! Nije izgledalo kao da joj je bio potreban taj dodatni posao, ali rekla je da sačekam i pitaće nekoga. Koji je broj leta? Dala sam informacije i čekala dok sam jedva disala. Nisam nikada zakasnila ili propustila let. Vratila se posle nekoliko minuta: Taj let ne postoji, rekla je. Gledala sam je kao da mi govori na finskom. To nije moguće, rekla sam. Evo moje karte, ja sam čekirala sinoć online… Uzela je kartu i otišla do šaltera i jedne mlade žene koja je radila sa dugim redom putnika ispred sebe. Kad se vratila saopštila mi je da je moj let bio u 7:10 tog jutra, i ja sam ga propustila. Ne znam šta je ona videla pred sobom; osećaj u meni je bio istovremeni kolaps i eksplozija, ali uspela sam da izgovorim umereno drhtavim glasom – apsolutno je nemoguće da bih bukirala jutarnji let kad je konferencija trajala do popodneva. Ali sigurno ima drugih letova večeras i koje slobodno mesto.

Gledala me je sažaljivo: Jedan let večeras je otkazan zbog vremena, prioritet su putnici sa tog leta. Stanite ovde u red. Ako iko može da Vam pomogne, to će biti ona službenica.

Nije ni probala da pomogne. Obavestila me je bila, sa izvesnom dozom zadovoljstva koje frustracija i zamor stvore u ljudima koji su moguće uglavnom pristojni u normalnim okolnostima, da su prioritet putnici kojima je let otkazan a ne neko kao ja ko je propustio let svojom krivicom. Apsolutno nemaju mesta, ni jedno jedino. Ma’am.

Ovo poslednje zahteva malo objašnjenje. Koristi se u zvaničnom obraćanju ženama, starijim i mlađim, ponekad i ne tako zvanično, ponekad šaljivo, ponekad samo starijim ženama, i ponekad podsmešljivo. Ja sam, pogodićete, dobila bila ovu poslednju verziju. Suprotni oblik – Sir – isto ima različite varijante,  uglavnom se i sve više koristi vrlo entuzijastično naročito među mladim muškarcima s poštovanjem, i nikada pogrdno.
Moja preferenca je Madam.

Do tada je moje stanje šoka prošlo kroz nekoliko faza i u svakoj se eksponencijalno uvećalo. Bilo mi je potpuno jasno šta, i kako, mi ta službenica govori, i žao mi je bilo da sam svetlosnim godinama bila udaljena od besa, jer vredelo je zalepiti joj bar mali verbalni šamar, ali nije mi uspevalo da apsorbujem koncept da sam kod bukiranja napravila grešku između 7:10 i 19:10. Ja sam odrasla sa ovim drugim, a živim redovno sa prvim – mora da je sistem napravio neki glitch, zaključila sam, dok sam ošamućena krenula duž hodnika La Guardia aerodroma u potrazi za kartom do Toronta, što je u tom trenutku izgledalo moguće samo uz poveću dozu magije.
Magija? Hahaha.

Southwest, Delta, American… neki ne lete do Toronta, drugi imaju letove ali su svi kompletno bukirani za to veče. A do Montreala, ili Čikaga, pa dalje do Toronta? Ništa do Montreala, ima letova do Čikaga, koji koštaju oko $2,000 ali bih morala da provedem noć u Čikagu. Zašto Vam Air Canada ne pomogne? Šta su uradili za vas? – pitao je jedan od amerićkih službenika? Ništa, poslala me je da lutam hodnicima do vas, odgovorila sam. Zgledali su se. Jedan među njima, dežmekasti latino Njujorčanin mi je tada preporučio da uzmem autobus do Toronta. Ali kasno je, rekla sam. Da li uopšte ima konekcija u ovo doba? Ili karata?, pitala sam ga, ne očekujući da zna. On misli da imam vremena da stignem, i koliko zna, uvek ima karata. Objasnio mi je bio kako ću stići odatle do metroa, koju liniju da uzmem i gde da izađem za Port Authority Bus Terminal. 42. ulica.

I tako sam se našla prvo na gradskom busu do stanice metroa u Queens-u, odatle u vozu metroa nazad na Manhattan. Izgledalo je da ću stići brže nego taksijem, ali onda je metro stao na jednoj stanici. Posle 10-15 minuta, odlučili su da će taj voz promeniti rutu. Drugi putnici su mi dali savet gde da izađem. 42. ulica, Times Square. Nazad odakle sam krenula bila par sati prethodno. Bilo je manje ljudi na ulicama. Vukla sam prtljag ka istoku i rešila da stanem i pitam imigranta iza štanda za novine gde je Port Authority.  Pokazao je u suprotnom smeru. Gledala sam ga sumnjičavo. Ali Grand Central je u ovom smeru, a Port Authority je odmah pored, znam iz filmova, promišljala sam. Šta zna imigrant, i zašto uopšte pitam; kao da ne znam gde sam.

Do tada sam već shvatila bila da sam se našla u verziji jednog drugog filma – After Hours. Film nije dobar, ali ni ja nisam bila u dobroj situaciji, pa smo bili par. Sâmo podsećanje na filmove mi je izazvalo osećaj mučnine. Razumela sam da je vrlo moguće da su u tako magičnoj sezoni hoteli u Njujorku bukirani, i ako moram da ostanem u gradu, hoteli koji su i inače preskupi, će eventualno imati mesta samo u apartmanima koji se zovu po carevima i predsednicima, i uvek ih drže spremne za diktatore i rok zvezde. Ja nisam bila zvezda ni u sopstvenom filmu, već sam se našla kompletno izgubljena na ulicama metropolisa koji je postajao sve mračniji uprkos blještavim svetlima. Da je ovo bio live teatar, izviždali bi me sa scene. Njujorčani ne praštaju loš performans.

Prošla sam kraj Brajant parka i da nisam primetila, pa dalje do Grand Central stanice. Kad sam stigla, da ne gubim vreme jer nije bilo znakova, pitala sam jednog drugog imigranta koji je tu stajao i pokušavao da proda još koji suvenir tog dana – gde je ovde Port Authority? On me je gledao zbunjeno trenutak-dva. Nije ovde, već tamo, odgovorio je i pokazao odakle sam došla. 42. ulica i 8. avenija. Stajala sam nemo i gledala u mrak mimo njega. Pomalo je padao sneg. Zatim mi je misao da ću verovatno propustiti i bus pokrenula mišiće i krenula sam što sam brže mogla nazad na zapad, kraj Brajant parka, preko 6. avenije, preko Brodveja i kraj Tajms Skvera, dok nisam sitgla do terminala. Ušla sam unutra i mahnito se okretala oko sebe, da nađem šalter, portal, mesto za informacije, table sa uputstvima i pravcima…  nešto! Port Authority je bio skoro prazan, svi šalteri su bili zamračeni i usred praznog prostora je stajao monolitni interaktivni ekran. Ukucala sam moju destinaciju: Toronto. Izašle su stranice opcija, nijedna za Toronto. Gledala sam nemo, treptala da razbistrim pogled, ukucala opet. Isti rezultat. U grlu mi je zastajao dah. Utom mi je prišao jedan beskućnik, iz grupice koja je stajala malo dalje. Ponudio se da mi pomogne. Ignorisala sam ga, uspela da odvojim pogled od ekrana i pogledam okolo. Jedan latinoamerički imigrant čisti pod. Prišla sam mu i zamolila za informacije. Sve je zatvoreno, ali bus za Toronto nije ovde. Idi pravo, pa siđi dole, pa skreni desno, i onda opet levo, niz stepenice, i tamo ćeš videti buseve za Toronto i Montreal.

Ništa od toga što je rekao nije bilo izloženo nigde u tom ogromnom prostoru autobuske stanice. Jedna tabla sa strelicom i dve reči bi poslužila, ali nije je bilo. Osim zatvorenih šaltera, bilo je prodavnica za novine i sitnice, suvenire, brzu hranu, uputstva za prigradski prevoz, i  već poznati monolit koji je svetlio bledim svetlom u sredini. Ovo je bila vrlo realna scena distopijske bliske budućnosti, jedino što se već igrala u sadašnjosti. Bilo mi je muka od filmskih referenci ali nije mi uspevalo da ih obrišem.  Tom stanju napetosti  dodala se i nelagodnost koja uvek prati autobuske stanice i njihove stanare. Pratila sam uputstva, i malo zagubljena prišla dvojici muškaraca koji su nosili uniforme. Ovde niže su čekaonica i prilaz autobusima, pokazali su niz stepenice. Videla sam par redova i počela da dišem bolje. Stala sam na pokretne stepenice, na čijem dnu se odvijala mala drama. Jedan visoki sedi muškarac, pravih leđa, u dobrom kaputu i sa posekotinom na licu iz koje je kapala krv sa teatralnom pozom fantoma iz opere  je gledao u pijanog debelog mladića polusmaknutih pantalona koji je neuspešno pokušavao da se popne na pokretne stepenice koje su išle uvis. Uporno se spoticao i padao, stepenice ga vraćale nazad, i on se dobrodušno smejao kao da se sjajno zabavlja. Malo po strani su stajala dvojica uniformisanih muškaraca, koji su mu prišli nakon njegovog petog-šestog pokušaja i veštim zahvatom ga smestili na stepenice. Krenuo je bio veselo uvis i opet pao negde na pola puta. Ja sam sada stigla do dna i krenula put redova napred. Zaista, to je bio red za Toronto. Polazak je bio za pola sata. Ali karte? Nije izgledalo da će red ispuniti ceo autobus, ali ništa više nisam mogla da prihvatim zdravo za gotovo. Karte se moraju kupiti tamo gore, idi napred, pa levo… dali su mi uputstva.

Zgrabila opet prtljag, povukla ga za sobom i krenula nazad put pokretnih stepenica koje su se do sada oslobodile bile tereta mladog pijanca. Prodajni prostor za karte je bio podeljen između različitih kompanija prevoza. Ništa neće usporiti kompetitivnost američkog biznisa – svako prodaje za sebe. Dva šaltera su radila sa malim redom ispred svakog. Uza zid na suprotnoj strani stajali su automati za kupovinu karata. Stajala sam neodlučno i videla jednog mladića koji je stajao po strani. Pitala sam ga da li zna da li se ovde kupuju karte zaToronto. On je kupio sebi kartu unutar Amerike i mislio je da se možda internacionalne karte prodaju negde drugo, ali nije bio siguran. Preskočila sam red, izvinila se i pokušala da pitam službenicu na šalteru da li se tu mogu kupiti karte za Toronto. Dobila sam škrt odgovor da to nije mesto, već da odem malo dalje u tom pravcu.

Desetak minuta kasnije imala sam kartu u rukama. Pomogao mi je bio jedan beskućnik. Shvatila sam do tada da je to bio njihov teren. U nedostatku informacija i ukidanju usluga oni su popunili potrebu. Znaju stanicu kao svoj džep, svako im da napojnicu, i svi budu zadovoljni. Zar to nije bio Njujork, grad snalažljivih i centar ekonomije napojnica; svako ovde ima priliku da zaradi.  Karta je bila za kasniji termin, sa oko sat vremena čekanja; stajala sam i duboko disala neko vreme. Vraćale su se senzacije polako. Nisam ništa jela od podneva, nosila sam istu odeću od 8 tog jutra, kaleidoskop događaja tog dugog dana me je samo rastrzao, i ja sam oterala sve misli iz glave. Prvo sam otišla u WC. U toaletu sam izvukla čistu majicu iz prtljaga, skinula košulju koju sam nosila celog dana, osvežila se malo – i shvatila da je to bila scena iz filma Desperately Seeking Susan. Madona se vraća u Njujork nakon što je pročitala bila kodirani oglas u novinama upućen samo njoj. Stiže na Port Authority i ulazi u toalet da se malo uljudi. Na ovom istom mestu, sigurno; to je bio niskobudžetni film, ne bi pravili kulise za nešto što već postoji. Osim toga, autentičnost u filmu nije bila odglumljena. To je bio moj omiljeni film godinama.

Malo sam se nasmejala. Zatim još više. Nevoljno izprva, ali ovo je bilo neodoljivo. Desperately Seeking Susan?! Otkucala sam tekst poruku klinki. Već je znala da sam propustila avion i čekala je zabrinuto da čuje šta ću sledeće uraditi. Imala sam kartu sada, stići ću kući sutra ujutro; trenutno gledam sebe u ogledalu ispred koga je glumila Madona u znaš-već-kom-filmu. I ne mogu da izbegnem realizaciji da od magičnog do apsurdnog i bizarnog, sve ovo zaista liči na jedan film. Problem je bio da sam se ja našla u filmu.

U busu sam uzela prednje sedište, sa pogledom na autoput i budućnost. To je bila greška. Vozač, dobro zašao u godine i sa puno iskustva, je vozio kao manijak. Napolju je padao sneg i skupljao se polako po površini autoputa. Automobili i kamioni su vozili brzo, noćni ekspres ka Torontu je vozio najbrže. Van linije farova počinjala je bila snežna noć, kroz koju smo mi jurili ka Sirakuzi, pa dalje ka Ročesteru, Bafalu i granici, ili kroz vasionu, nije bilo moguće razlučiti. Sedela sam nepomična, gledala napred, oprostila se sa klinkom u mislima, i uzela pola sedativa. Kraj će stići negde, možda neplaniran, ali svaka priča, ili film, ima svoj kraj i on je logičan.

Vratila sam se bila kući, malo ugruvanog samopoštovanja, ali u jednom komadu. Da se nisam vratila bi isto bio jedan mogući kraj. Na početku pisanja priče, nikada nije sasvim jasno kuda će ona odvesti i kod jasno definisanog toka, i nema sumnje da dva dana u Njujorku mogu da proizvedu daleko veću dramu od moje. Poenta ove priče, rekla bih, je da kad se nađete u priči, ona puno liči na život.

Upotreba Cvajga

Autor: Branislav Dimitirjević

Da li ste čitali Cvajga?

Ne?

            Možda ranije?

            A šta on to beše ono napisao?

Dobro, u redu. To su, na kraju, sasvim mogući i, u neku ruku, i očekivani odgovori, i ja Vas kao čovek razumem, jer, u krajnjoj liniji, ni sam ga nisam čitao.

I nemojte brinuti mnogo, i slobodno odgovorite ovako kako ste mi sad odgovorili, kad god Vas tako nešto pita bilo koji muškarac. To neće biti nikakav problem. Uostalom, sasvim je mala verovatnoća da Vas bilo kada i bilo koji muškarac to pita, osim, eventualno, neki matori profesor književnosti, ali to se ne računa.

Sa ženama je sasvim drugi slučaj. Budite sigurni da će Vam bar jednom i bar jedna od njih u životu postaviti takvo pitanje. Ako imate sreće, postavljaće ga i češće. I onda nikada i ni po koju cenu ne smete odgovoriti tako glupo. Smislite odgovore tipa Naravno, ili Oh, da, još kao gimnazijalac, ili još bolje Srećom jesam, od tada sam sasvim drugi čovek. Možda biste čak mogli da pokušate i da zaista pročitate neku, mada ne bih znao da Vam preporučim, ali vidite u biblioteci, biće drago i njima.

Važno je biti pripremljen kada Vas sustigne tako nešto, kada Vas tresnu tim pitanjem kroz sanjivo poluzatvorene trepavice, navodno nezainteresovano, usnama kojima nije potrebna šminka i grudima kojima nije potrebno ništa, zaista ništa, osim možda vas. Ukoliko ste, naravno…

Cvajga je čitala Svetlana, dok su se na Mostar spuštale neke modre kiše, a on je voleo tako ludo i beznadežno. Dobro, čitala je i Rilkea, ali on je nekako ostao po strani, posmatrajući ljubomorno starog Štefana kako postaje dokaz da umete da volite i da vam ljubav vredi uzvratiti. Propusnica za čudesni svet, koji se pred nama otvara tako retko, saznaćete to i sami, ako već dosad niste.

Ovo je, u stvari, priča o jednoj devojčici, koja je jednog lepog jesenjeg dana na izmaku šezdesetih godina, držeći se kao i  svi mi ostali za majčinu ruku, krenula u prvi razred osnovne škole koja je nosila ime najslavnijeg srpskog romantičara. Istog tog dana, u dvorištu te iste škole, spazih je i ja po prvi put, kako se hrabro gura u redu, zajedno sa još dve svoje drugarice. Red u kome se stajalo isključivo i samo po dvoje. To možda u nekim školama i nije bilo tako važno, ali u »Branku Radičeviću« je red održavao i u školu puštao učitelj Bata, koji je izgledao kao stariji Zagorov brat, i pred kojim su cvikali čak i osmaci. Ma šta da vam pričam, i roditelji su se tresli od straha kad on drekne Mir u redu, nemoj da ja čupam uši!!!  E, čak i takvom jednom Bati je bilo dosta samo da je pogleda, pa da shvati o čemu se tu radi i da je nemoćan. I šta je onda meni moglo da ostane, osim da poželim da upadnemo u isto odeljenje i da se odmah uguram do nje u klupu, i ja se beznadežno uhvatih za to. Sreća je, naravno, čudna i samovoljna, nekad te hoće nekad ne. Mene je tad zaobišla, nemam prava da se žalim, mnogi je put bila i na mojoj strani, prosto je takvo stanje stvari.

Bili smo, dakle, u istoj školi, u istom razredu, samo u različitim odeljenjima. Pa šta?, reći će neko sa punim pravom, ali za mene je to bila nepremostiva prepreka. Preći onih nekoliko metara koji su razdvajali naše učionice bilo mi je u to vreme toliko velika stvar, da se čak ni sa njihovim dečacima nisam družio, osim kada bismo na fizičkom zaigrali fudbal jedni protiv drugih. Drugoj deci to pak nije predstavljalo nikakav problem i skoro na svakom odmoru bi jurcali od jednih do drugih vrata. Uskoro otkrih da se svi oni uglavnom poznaju od ranije, iz obdaništa, jaslica čak, i toga dana odoh kući besan na svoje roditelje i čvrsto rešen da moje sinove, kada ih budem dobio (bio sam još tad siguran da će biti sinovi) neće da čuvaju nikakve babe i tetke kao mene. Ići će u obdanište kao i sva normalna i srećna deca. Uveče, kada sam bio siguran da su svi ostali zaspali,  plakao sam dugo u jastuk, siguran da ne postoji nesrećniji dečak  na svetu od mene.

Muvao sam se tih godina oko nje na odmorima, čekajući da mi se obrati, što je ona sasvim retko činila, obično tražeći da joj nešto dodam, ili prosto da se sklonim sa prolaza, što sam ja činio sa velikim zadovoljstvom. Umišljao sam pritom da bi i ona isto tako volela da se malo više družimo, ali da joj upravo isti razlozi smetaju, stid pre svega, i nedostatak prave prilike, i celo je moje ponašanje bilo usmereno u tom pravcu – da joj pružim priliku. Sećam se iz tog perioda jednog događaja iz parka u koji smo trčali čim bi zvono označilo početak velikog odmora i kačili se na klackalice i tobogane, ili prosto jurcali. Popeo sam se na poslednju slobodnu ljuljašku, mada mi je u to vreme to već bilo pomalo dosadno, ali prosto nisam imao šta drugo da radim, i zaveslao nogama iz sve snage. Ivana je stigla par minuta kasnije i stala pored, posmatrajući me. Zamahivao sam sve jače i jače, uživajući u celoj toj situaciji i trudeći se pritom da izgledam što velelepnije. Gledale su me bez prestanka (bilo ih je, naravno, nekoliko drugarica, ali je samo ona bila važna), da bi mi, čim sam malo usporio, ona prišla i pitala da li bih malo pustio i nju, jer, sve su druge ljuljaške zauzete, a još malo pa će i kraj odmora… Mojoj sreći nije bilo kraja. Sutradan sam se pre svih stuštio prema parku i opet zauzeo istu ljuljašku, i čekao je da ponovo dođe, i narednog dana takođe, i onog tamo. I priča se do poslednjeg detalja ponavljala, sve do onog poslednjeg puta, kada me je sa tugom i prekorom u glasu upitala da li baš svakog dana moram da im zauzmem ljuljašku, da bi se zatim okrenula i otišla. Toga sam dana zaključio da je glupa guska i da je mrzim, i odlučio da ću da se zaljubim u neku Ljubicu iz mog odeljenja koja je bila isto tako lepa kao i Ivana, ako ne i lepša. Ma lepša, ubeđivao sam sebe, i to sto puta lepša.

U petom razredu sam promenio školu i više je nisam tako često viđao. Postajući veliki dečak, ubrzo gotovo i pravi mladić, zapadale su mi za oko mnoge devojčice, koje su sada sebe već ponosno nazivale devojkama. Njihove tek izrasle grudi zavrtele bi mi mozak češće i jače od lepih očiju ili zanosno očešljanih uvojaka; lepo izvajana zadnjica odnosila bi prednost pred umilnim osmehom, pameću ili dobrotom. Na Ivanu sam skoro bio zaboravio. Susretao bih je tek ponekad i to u situacijama kao što su međuškolski susreti šahovskih sekcija (jednom je na nekoj simultanki remizirala sa nekakvim intermajstorom, čini mi se Joksićem, i ja sam se pitao da li zaista tako dobro igra ili joj je ovaj bar malo popustio kao jedinoj, i još tako slatkoj, devojčici) ili horova (uspevao sam da izdvojim njen glas iz mnoštva, ili mi se to samo tako činilo), na sletovima ili takmičenjima iz raznih predmeta, gde smo oboje predano i ponosno učestvovali. Javljali bismo se jedno drugom kao stari poznanici, činilo mi se – sa uvažavanjem, ali i ništa više od toga.

Posmatrao sam je (a to je posmatranje umnogome bilo olakšano dugačkim periodima između dva susreta, što je omogućavalo da svaka promena bude lako uočljiva) kako raste od slatke i simpatične, pomalo punačke devojčice, u još slađeg devojčurka, a zatim u lepu, pametnu i samosvesnu devojku. Nekako sam bio i razočaran tim njenim razvojem, jer sam, iz nekog suludog razloga očekivao da poraste, ako ne baš ružna, onda svakako barem malo manje lepa, običnija. Pristupačnija bi možda bila prava reč, jer takva kakva je postajala, bio sam siguran u to, bila mi je još dalja i nedostupnija nego ranije. Život je, pak, kako to prečesto biva, izneverio moja očekivanja.

Polazak u gimnaziju, posle dugog i uzbudljivog leta, kada sam konačno postao pravi mladić, doživeo svoje prve prave poljupce i dodirivanja od kojih sam gubio i dah i razum, susretanje sa jednom sasvim novom sredinom i duhom bio je za mene i trenutak kada ponovo poželeh da se nađem sa Ivanom u istom prostoru, možda čak i u istoj klupi, u stalnoj blizini svakako. Naoružan novostečenom sigurnošću, bejah uveren da mi u tom slučaju ne može izmaći. Pogađate već da do toga nije došlo. Pa ipak, nisam to više shvatao tako tragično, već sam u to vreme prilično dobro znao i da dobijam i da gubim, i znao sam da moje vreme tek dolazi. I uviđao sam da kod devojaka imam sasvim solidan prolaz, trebalo je samo biti cool i strpljivo sačekati svoju šansu.

Više se nisam motao oko nje, puštao sam da se stvari odvijaju svojim tokom. Sretali bismo se relativno često, javljali uobičajeno, razgovarali ponekad. Ništa veliko i ništa značajno, još uvek to nije bilo baš onako kako je trebalo da bude, još uvek sam bio stegnut, poluzačaran, ali je ipak bilo mnogo bolje. I lagao sam sebe da to niko ne primećuje. Bio sam cool i čekao sam priliku.

Ali prilika se nije ukazavala tako lako. Onako mala, lepa i slatka, zgodna, pametna i ženstvena u isti mah, a da pritom u njoj nije bilo ničega odbijajućeg, još manje vulgarnog, privlačila je muškarce kojima je stalno bila okružena. Nije bilo gimnazijalca ni drugog mladog čoveka koji nije bio bar malo zaljubljen u nju. A ona je sa svima bila ljubazna, sa svima koketirala, izvlačeći se vešto svaki put kada bi stvari pretile da postanu ozbiljne. U svojoj gluposti (a možda i nije bila glupost u pitanju, možda je to prosto tako moralo da bude), gledali su je (i ja među njima, ne treba lagati) kao tetrebi, padali joj pod kolena, mahali krilima, i šta sve još ne. Na njoj je bilo samo da pokaže prstom, da izdvoji jednog iz gomile. I ona je izabrala…

Ma, ne želim da pričam o njemu. Reći će neko da ga mrzim – taman posla i daleko bilo, samo što je činjenično stanje takvo kakvo jeste, i ja prosto nemam prava sad da lažem. Čovek je bio zaista lep i visok, pokušavam da budem što realniji, barem pet-šest godina stariji od nas, još uvek se vukao po gimnaziji, završavao je vanredno. Pritom nešto petljao poluuspešno po rokenrolu, pevao u lokalnom bendu, glumio zvezdu (bio zvezda?), kakve sam šanse imao, kakve je šanse imao bilo ko od nas petnaestogodišnjih klinaca? Kakve šanse uopšte ima dečak protiv odraslog muškarca? Razmišljao sam, pitao se mnogo puta, šta uopšte traži sa njom, šta nalazi u jednoj klinki? I ne samo on, bilo je dosta starijih mladića, dvadesetogodišnjaka pa i starijih koji su obigravali oko naših vršnjakinja. Tada sam tek naslućivao ono što sam nekoliko godina kasnije jasno video. Bili su to oni najgluplji, najsmotaniji, najplašljiviji. Oni koji nisu imali nikakvih šansi kod bilo koje iole bolje devojke svojih godina, zauzimali su pozu, češljali svoje frizurice i peglali svoje majičice, pumpali svoje mišiće i nabacivali štoseve kojima se niko više nije smejao, i kretali u lov na sitnu divljač. Ne tek izrasle devojčice, kojima je lepuškast stariji odrastao muškarac mogao da imponuje, koje još uvek nisu bile spremne da primete njihovu ispraznost i šupljoglavost. Ne mogu čak ni sada da zamerim ništa niti jednoj od tih devojčuraka, Ivani ponajmanje. I sam sam mnogo puta poverovao za lepu i zgodnu devojku sa dobro postavljenom pozom da ima nešto i u glavi, to su stvari na koje se lako nasedne.

Sa druge strane, bilo mi je drago da je tako, jer sam znao da će kad tad shvatiti pravo stanje stvari i ostaviti ga, a ja ću onda biti tu. Čekao sam. I dok sam tako glumio ravnodušnost, događale su mi se razne stvari, razne devojke, iluzija zaljubljenosti mi je često obuzimala grudi, ljubakanje u parku, sve slobodnije dodirivanje, konačno prvi trenuci oslobođenog erosa, za kojim su sledili i naredni. Ne mogu da kažem da mi ništa od toga nije značilo – jeste, ali Ivanina senka je stalno lebdela tu negde, pomaljala se kad sam joj se najmanje nadao, provirivala iz tuđih zaljubljenih očiju, smejala se njihovim glasom, grlila me njihovim rukama.

Negde u trećem razredu prešla je kod nas, nije to bilo zbog mene, naravno, bilo mi to savršeno jasno, bili su opet u pitanju isti oni prijatelji iz pretškolskih dana, ali mi je svejedno bilo drago. Mogli smo postati sasvim dobri drugovi, i postali smo, napetosti skoro da je nestalo, i vreme je počelo da leti. Nisam ni primetio da je došao kraj, da se završila i naša gimnazijska epizoda. Bio je maj mesec, juni možda, vreme kada bih se tradicionalno iznova i iznova zaljubljivao, ovoga puta ponovo i po ko zna koji put u nju. Izlazili smo stalno i gotovo svi iz razreda, raspoređeni u nekoliko grupa, okupljajući se po pravilu u parku  ispred Ekspres restorana, muvajući se gore-dole, čekajući nekog, loveći možda. U jednom trenutku, jedne posebno lepe večeri, ostadosmo sami, možda po prvi put za sve ovo vreme, prvi put za čitav život zaista sami, i ona me pozva da prošetamo malo, i ja krenuh sa njom ili je bolje reći za njom, jer ona je vodila, a ja samo sledio. O čemu smo pričali – evo, ne sećam se ni jedne teme, ni jedne jedine reči. Samo znam da sam bio cool i da sam osećao da je došlo moje vreme. Bio sam savršeno opušten i nisam se trudio da budem niti pametan niti zabavan, i valjda sam sve to baš zato i bio. Hodali smo jedno uz drugo i povremeno se dodirivali ramenima. Dodir je bio topao, i ona se nije trudila da se izmakne. Bio je to onaj trenutak koji sam čekao godinama. A onda se ona blago okrenula prema meni, pogledala me kroz poluzatvorene trepavice i pitala da li sam možda kojim slučajem čitao Cvajga, i nastavila da me gleda onako kako sam godinama želeo da me gleda. I onda sam, naravno, zasrao. Jer Cvajga nisam čitao, jer Cvajga čitaju samo romantične klinke koje i dalje žive u Mostarskim kišama koje su primer sentimentalnog kiča, jer sam ja to odavno prevazišao i jer ima toliko boljih pisaca koje treba pročitati, a život je tako kratak, jer…

Njen osmeh je postao hladan a oči tužne. Hodali smo i dalje kroz gužvu, ali više nismo bili sami. Ona se odmakla neprimetno, tek par centimetara, ali dovoljno da se više ne dodirujemo, između nas je ponovo stao njen Pevač koji je čekao tamo negde, češljajući svoju kosicu i budžeći svoje bicepse, smišljajući još neku prozirnu i tupu priču na koju će ona ponovo nasesti.

Otišli smo zatim vrlo brzo svako na svoju stranu: ja u Niš, ona u Beograd. Vraćao sam se sasvim retko, ona još ređe. Umesto nje su stizale priče, da je ostavila Pevača, da je prestala da se druži sa ljudima, da je našla novog momka, portabl verziju njenog Pevača, koji joj upropašćava život, da je počela… Ma svašta su pričali. Ljudi ko ljudi, daš im temu i oni je raspredaju, šire i razvlače do u nedogled. Posle je otišla u Kanadu, i to je bilo to.

Bilo je u mom životu dosta žena, ne mogu da kažem, nisam ni ja baš nekakav lik iz Šekspirovih tragedija, više nego što mi je bilo potrebno, u svakom slučaju. Neke od njih su bile tu tek da bi vreme lakše prošlo, neke sam voleo više nego što sam verovao da je moguće voleti. Neke od njih su volele mene, ne kažem. Obično više nego što sam zasluživao da budem voljen. Zapitam se ponekad, posle svih ovih godina, šta bi bilo da sam bio malo pametniji? Da sam prosto rekao da, naravno da sam ga čitao, od tada sam sasvim drugi čovek. Ili da se barem nisam smejao. Možda bi život izgledao sasvim drugačije. Možda bismo i sada bili zajedno negde u dalekom svetu, ili ovde, svejedno. A možda bih i ja bio tek jedan u nizu pogrešnih muškaraca koji su na prevaru ušli u njen život i ostavili joj samo ružne uspomene i gorčinu u ustima. Jedan od onih na čiji se spomen blago namršti i odmah promeni temu, ne želeći čak ni da ih se seća. Ne znam.

Čitam sve više kako starim. Kupujem knjige, odlazim u biblioteku češće nego što je pristojno, ali Cvajga još uvek nisam čitao. Odaberem knjige koje ću da pozajmim i prošetam se do police sa austrijancima. Izvadim neku od njegovih knjiga, ima ih dosta tamo, pogledam korice i vratim je na mesto. Ko zna šta unutra piše i kako bi to uticalo na moj život? Ne želim da znam. Mislim da još uvek nisam spreman.

Teorija igre za odrasle

U jednoj sceni italijanskog filma koji sam našla na YouTube-u, glavni junak i njegova žrtva (junak je profesionalni ubica za mafijaše u Americi) sede zajedno i igraju šah nakon susreta na trajektu ka Siciliji. Žrtva zna šta mu junak sprema, ali njemu je smrt već bila najavljena razglednicom od doktorske dijagnoze, i na tom mestu između dve smrti, on se ne boji ni jedne ni druge već izabere da skoči sâm u more sledećeg dana. Pre toga je napravio zavrzlamu onima koji su naručili njegovo ubistvo, i koji su bili zaista gadni bezobzirni tipovi, i cela konstrukcija zavisi od junaka, koji se isto umorio od svog posla i traži i sâm završetak pre koga će učiniti koje dobro delo i ispraviti par nepravdi. Kriza srednjih godina kao pokretač iza brojnih velikih odluka, i na filmu i šire – klasičan mehanizam. Retko šta se poredi sa evaluacijom sopstvenog života nakon dobrog broja proživljenih godina. I najbolji đaci krahiraju na tom testu. Tek se kasnije razume da su kao mladići njih dvojica bili najbolji prijatelji, tako da je izjava junaka da je nekada davno igrao šah imala dublje značenje samo njima dvojici. Meni, međutim, taj deo je bio najbolja stvar u filmu. Naročito kad je jedan od njih pomenuo Spaski-Fišer meč za svetsko prvenstvo iz sedamdesetih. Poskočila bila na svojoj stolici sa neočekivanom idejom.

Jedva sam dočekala da se film završi, zatim izvukla drvenu kutiju koju sam mnogo godina ranije kupila bila klinki, i za koju sam znala gde je jer je već godinama uvek na putu, a nekad posluži kao stalak za knjige. Na vrhu kocke je šahovska tabla, u nekoliko pregrada niže druge table koje se izvuku, i na dnu figure i kockice za sve opcije. Kompaktno rešenje sa puno kombinacija. Koristile smo bile igračku tokom godina, iako ne puno, ali bilo je uvek dovoljno razloga da je zadržimo kadgod sam se zapitala da li nam treba. Klinku sam naučila bila da igra šah kad je imala 9-10 godina, ali nije je nikada puno interesovao. Druge igre su bile popularnije.

Ideja inspirisana tom scenom je bila neočekivana iz više razloga. Ja sam igrala šah kao klinka, i nikada ga nisam volela. Radost koja je pratila ideju je bila u svakom pogledu preterana, ali prekrasna. Naime, sama pomisao da ću se igrati, je bila otkrovenje koje me je iznenada lansiralo uvis ka Mesecu i dalje kao najlepša moguća erupcija vitalnosti. Šah jeste bio neobičan izbor, ali njega je moguće igrati bez partnera, i ja sam već rešila bila sve probleme oko organizacije u tom prvom trenutku inspiracije: potražiću čuvene mečeve na netu i vući poteze oba igrača. Usput ću videti šta je to što ih čini tako dobrim, ali najvažniji deo je bio u samoj igri. Oh, bilo je vrlo jasno kakva je ilustracija usamljenosti bila moja reakcija, ali to se zna. Ideje su materija života, supstanca koja prevrne svet naglavačke, prikači krila slonu, zapali vatru povrh ledenog brega, i moja namera je bila da ovu odmah ostvarim.

Fioka na dnu kutije je imala sve figure, plus stari digitalni aparat koji isto tako nisam mogla da se rešim da bacim, po svemu sudeći, i prašinu slepljenu po svemu. Obrisala sam sve brzo, odložila aparat na stranu da sačeka odluku drugi put, i složila figure. Kutija je bila na stolu, figure poređane i sada je trebalo potražiti meč na Google-u. Broj 6 se pojavio kao očigledan izbor. Na sajtu su uz poteze davali i teorije pa objašnjenja, što me nije interesovalo. Dajte mi igru, o ostatku ćemo pričati posle.

Išla sam između table i monitora, vukla poteze, povremeno u ritmu muzike sa radija, istovremeno fokusirana na uživanje u trenutku i obasuta sećanjima koja su nicala sa svih strana.

Šah je intenzivno agresivna igra. Figure su oduvek bile pitanje prestiža, u dizajnu i materijalima, ali one predstavljaju ljudske figure i tabla bojno polje. Nadmudrivanje i strategije su slavljene do neba, samo nema nikakve sumnje, niti se sme izgubiti iz vida da je pobeda jedini cilj. Za Spaskog i Fišera, i veći deo sveta u to doba Hladnog Rata, pobeda je bila važna iz puno razloga; za sve ostale manje ili veće šampione, ilustracija pobede uma i genija nad mišićima, pretpostavljam, ali je princip isti, bilo da je trčanje za loptom ili pravi potez na table metod koji će odvesti do pobede.

Ja sam uvek mislila da je moja odbojnost prema šahu imala korene u otporu deteta protiv oca. Moj otac je voleo šah i naučio me je bio da igram kad sam imala 7 godina. U to vreme, ili nešto kasnije, je postao predsednik lokalnog šah kluba, i kad je zaključio da imam talenta, obasuo me je bio knjigama, turnamentima i podrškom da razvijem svoju igru. Mene nije interesovalo, ali učestovavala sam dosta redovno jedno vreme. Da nije bilo Banetove priče pre desetak godina, ne bih se uopšte setila tih delova mog detinjstva. Učestvovala sam bila na nekoliko simultanki sa majstorima različitih nivoa gde sam bila jedina devojčica, ako je verovati Banetu. (Ja ne pamtim taj detalj oko jedine devojčice). Nedavno, pre nego što su se klinci odselili, tokom jedne večeri setila sam se bila šaha iz mog detinjstva, i Banetove priče (oni su ga sreli prošlog leta kad smo zajedno bili u Srbiji), ali najviše kako smo Jasna i ja igrale šah redovno posle škole. Ona ja bila ta koja je insistirala, i čim bi došle kući kod nas, ona bi izvukla tablu i namestila figure. Redovno je gubila i patila je zbog toga. Jednog dana je pobedila. Nakon što sam uspela da je ubedim da je nisam pustila da pobedi, prihvatila je da ne moramo više da igramo. Bila je zadovoljna uspehom, i ja sam bila zadovoljna – i zbog nje i da nećemo više igrati. Klinci su bili zabavljeni pričom.

Nazad u sadašnjosti, zamislila sam se nad tom dilemom: da li je moja odbojnost prema šahu u suštini uvek bila reakcija na njegovu agresivnost i simboliku, iako bi to sigurno bilo podsvesno u tako mladom uzrastu. Međutim – obožavala sam kraljicu. Bad ass, što bi rekla klinka i njena generacija. Imala sam dovoljno materijala u sopstvenom otporu prema kontroli od strane mog oca pa drugi izgovori nisu bili neophodni, ali ova perspektiva je otvorila pogled na jedno zanimljivo polje.  Fizička agresija je u meni oduvek izazivala reakciju čistog užasa. Nisam puno puta prisustvovala nasilju uživo, hvala Gospi, ali kad jesam, desila bi se instantna transportacija u stanje zaleđenog šoka. I danas pamtim scenu kad su na ulici ispred mene dva dečaka nešto starija od mojih 14-15 godina, skočili bili jedan na drugog i počeli da se tuku. Mešavina senzacija od odvratnosti do straha su me tako uspešno blokirale da sam nastavila da stojim na mestu hipnotisana. Iako su godine, uz bezbroj akcionih filmova i trilera, malo omekšale reakciju, odbojnost prema agresiji i nasilju je uvek ostala. Nisam sasvim ubeđena da sam u ovome jedinstvena. Nije ni da sam sasvim bez takmičarskog duha, ali on me drži kratko i uglavnom se svodi na zabavne elemente. Moje ambicije, ka uspehu ili bilo čemu drugom, nisu nikada bile izraz, ili posledica, nadmetanja i pobede nad drugima; meni je bilo važno da nešto postignem zato što sam želela da izgradim taj uspeh, da njime nešto stvorim. Agresija ima puno manifestacija, i nasilje je ekspresija koju je nemoguće ignorisati, ali nijedan vid nije naišao na prihvatanje kod mene. Kad bih sama osetila agresiju, ona je uvek bila izraz reakcije na nepravdu, i jedino verbalna; privilegija dobrog života, pretpostavljam. I dok prihvatam mogućnost da su ljudi drugačiji, što zaista nema veze sa prihvatanjem i neprihvatanjem, ovaj novi ugao gledanja na šah je istovremeno pokvario zadovoljstvo i sveo stvari na bolju ravan.

Spaski je izgubio bio meč, ali nije ni igrao vrlo dobro. Imao je crne figure i odbrana je postala jedina opcija dosta brzo, pa ipak, činilo se da je protraćio nekoliko važnih poteza. Možda će mi uloga nezainteresovanog učesnika najbolje odgovarati. Ne interesuje me ni dalje učenje teorije, napada i odbrana, ali probaću da igram mečeve bez filozofiranja. Ako prijaju, nastaviću. Ako ne… to će biti problem. Možda bih trebala da probam pikanje lopte. Ovde, u dnevnoj sobi. Ili frizbi. Ali to me vraća na početni problem: igre bez partnera nisu fun.

Kad se ovako zapetljam, uvek se zapitam ko je odgovoran da su me uopšte pustili dalje od obdaništa.

p.s.: tokom posete 2009. Bane je predložio bio da oboje napišemo priču o onom drugom, kako pamtimo iz dana škole. Moja priča je ovde. Njegovu priču nije moguće naći na Internetu, iako je bila objavljena u jednom kniževnom časopisu i na njegovom blogu koji je vodio tada. Pitala sam ga za dozvolu, pa ako dopusti, objaviću je na blogu.

O čemu pričamo

Dan Majki u Severnoj Americi je uvek na isti dan: druga nedelja u maju. Datumi su različiti, a i vremenske prilike. Za one koji to prate, kažu da je ovo najhladnije proleće u 85 godina, što znači da među živima niko ne pamti ovako hladan period u ovo doba godine; što može da znači i da to nije tako važno nikome. Ljudi bi se žalili puno više i pričali o vremenu nonstop da nemaju većih problema trenutno. Globalna kriza uzrokovana minijaturnom životnom formom, i povećom dozom ljudske gluposti i mahinacija, dominira vestima i istisla je sve druge sa tog poželjnog mesta na vrhu. Samo pre dva meseca bilo je bar dvadesetak tema koje su zvučale kao pitanje života i smrti, sada ih se niko i ne seća. Pozdrav ’stay safe’  je u roku od nedelju-dve postao de rigueur etikete u ophođenju na bilo kom nivou. Uz njega, sa različitih video paltformi i drugih udaljenih, virtualnih mreža, do nas stižu pokušaji emotiranja od ljudi koje jedva poznajemo, što je i pod ovakvim okolnostima pomalo nelagodno, ali ako, pretvaranjem, ljudi ubede sebe da su bolji, i stvarno počnu da se ponašaju bolje – onda sve to vredi izdržati. Iako, realno, nemamo izbora.

Život ide dalje, je moja alternativa gore-pomenutom imperativu, i ponavljam je često bliskima i onim drugim. Kao ohrabrenje, ali i pokušaj subverzije: uvek je uputno misliti svojom glavom. Ovo, verovali il ne, nije kraj sveta.

Klinka i ja imamo dugu tradiciju antologijskih dana majki. Svaki je drugačiji iako mi ne radimo puno različite stvari na taj dan, ali kako je ona rasla, svaki je postajao sve više konceptualni happening. Tokom njenog fakulteta, u maju bi bila kod kuće, pa je to bila prilika i da se proslavi još jedan kraj školske godine i novi korak ka odrastanju. Najvažniji deo je u nečem mnogo dubljem: pustiti radost napolje, i slediti je bez oklevanja i sumnji; ceniti vreme koje provodimo zajedno, i još koji fundament koji se ne sme gubiti iz vida. Mi smo hedonisti koji i od malog umeju da stvore odu životu.

Oni su se odselili bili nedelju dana prethodno, udaljeni su nekih sedam kilometara, i bez automobilâ ili korišćenja prevoza, izgledalo je da će ovo biti jedan od sada-popularnih zoom momenata.
Ne baš. U subotu smo smislile rešenje: krenućemo pešice sa naših tačaka i sresti se na pola puta. Iako smo bile odlučne da skupa provedemo par sati, nije bilo razumno očekivati od jedne osobe, čak i tako mlade kao klinka, da pređe celi put – i zatim se vrati nazad. Mislila je da možda donese sa sobom šta joj treba pa prenoći ovde. Ali to nije bilo prava stvar. Sresti-se-na-pola-puta jeste. Kako je pola puta bilo baš nedge posred rečice Don, ona je dalje razmotrila opcije koje će nam biti na raspolaganju kad se sretnemo, i odlučila se za susret na Yonge & Bloor raskrsnici; to je njoj dalo dobre dve trećine distance i meni ostatak.

Sa tim rešenim problemom iza nas, ostatak dana u subotu je bila čista priprema za lep dan u nedelju. U subotu ujutro je promicao sneg (vejalo je i dan kasnije, u ponedeljak), ali nedelja je trebala da bude toplijih +3°, sa mogućom kišom popodne. Idealno.

U subotu uveče sam bila spremna da nastavim sa čitanjem Ane Karenjine, koju sam započela bila tokom no-Internet dana krajem decembra, ali nisam mogla da ubedim sebe da nastavim od tada. Tek na petini knjige, gde sam zastala bila povratkom interneta, Ana je već bila toliko duboko u nevolji da je bilo lako iskoristiti stres i zauzete dane moje svakodnevice kao izgovor. Poslednjih par nedelja sam često mislila o njoj, i u subotu veče opet otvorila knjigu. Uprkos senci koja se nadnosila nad njom već od prvih strana, ono što je lepo, i tužno, u ovoj knjizi ili svakoj drugoj koja se može opisati imenom klasik je da su stranice sakupljene od životâ različitih ljudi i njihovih porodica. Kad govorimo o ljudima mi uvek govorimo o njihovim porodicama. Odakle su došli, od čega pobegli, iz čega ne uspevaju da pobegnu; koju vrstu bogatstva su dobili odrastanjem. Da li su bednici, ili miljenici sudbine, i kako će potrošiti tu crkavicu koja se ne može prodati, ali od koje se može stvoriti zlatno jaje koje neprestano daje, ili najcrnji jad u kome će se utopiti i najsvetliji dan.

Dok sam čitala na radiju su puštali vrlo lepu muziku. Zastala sam bila u jednom trenutku i pomislila da su producenti možda planirali celi vikend kao praznik majki, znajući da puno veći broj nego obično neće videti svoju odraslu decu, ne uživo, i zato su oni rešili bili da im ulepšaju vikend. Pravila sam neplanirane pauze u čitanju da bih plesala u dnevnoj sobi, ubeđena da je to bila aktivnost koja se odvijala i u drugim sobama širom ovog grada, i dalje. Zatim se setila da mi je klinka poslala bila poruku tog jutra da je njihovo prethodno veče, kraj radne nedelje, bilo vrlo lepo; puštali su muziku i plesali.

Sledeće jutro je bilo oblačno i lepo je bilo bacati česte poglede na široko sivo nebo i grad pod njime. Odmerila sam bila šta ću raditi od tipičnih nedeljnih obaveza i šta neću dok sam čekala da se klinka probudi. Oko 10 zvala je moja prijateljica. Imala je par pitanja oko nečega; rekla sam joj koji su naši planovi za taj dan. Pogodi šta smo mi radili jutros, rekla je zatim. Posle doručka, pustili su bili muziku i plesali u dnevnoj sobi. Nasmejala se i pokušala da objasni: zbližili smo se sa ovim prisilnim boravkom u kući; često kuvamo zajedno – on seče povrće, ja kuvam. Puno je lakše, i brže ide. Ponekad pustimo muziku i plešemo. A kad idemo na nerve jedno drugom, onda svako u svoju sobu da gleda TV. Preda mnom su promicale slike plesa u različitim kombinacijama i generacijama, sa različitom muzikom – kako je to divno, rekla sam. Podsetila me je svojom pričom na Rejmonda Karvera i njegovu priču O čemu pričamo kad pričamo o ljubavi. Dala sam joj kratki uvod – dva para sede skupa, mizerni, ne znaju da li se vole ili ne vole, kao tipični moderni parovi, i pričaju o ljubavi uz koktele. Zatim se jedan od muškaraca seti priče o paru staraca koji se nađu u bolnici tragičnim obrtom, i on odškrine vrata ostatku društva i celom svetu na jednu celoživotnu ljubav. U bolnici, na intenzivnoj nezi, muž je sve vreme pitao o svojoj ženi, zabrinut, i jedino što je hteo je da bude blizu nje. Doktor, jedan od društva, je često provodio vreme sa njim i tako dobio mali uvid u njihov dugi život zajedno. U nekoj zabiti gde su proveli svoje živote, tokom zime kad su bili odsečeni od svega, plesali bi uveče uz muziku koju su voleli. To je sve što pamtim od priče, rekla sam, a oni moderni parovi, ne znam, valjda su se razveli do kraja. Utom sam dobila poziv od klinke i mi smo se pozdravile.

Srećan dan majki, mama! – je bio cvrkutav pozdrav sa druge strane, i tako je krenuo jedan prekrasan dan. Prvo smo ćaskale o susretu, kako da se obučemo za vreme napolju, da li će padati kiša (koja nju nikada ne brine), kad je rekla – trebalo bi uskoro da čuješ kucanje na vratima. I zaista, par trenutaka kasnije je neko pokucao. Otišla sam do vrata držeći telefon u ruci, otvorila, i na pragu je stajala velika papirna kesa, a na korak-dva već na putu nazad ka liftu je bio isporučitelj koji mi je mahnuo i poželeo srećan dan majki. Ushićena, zahvalila sam se, i pokazala na telefon – to je moja klinka. On je mahnuo i otišao, a ja sam unela kesu s blagom unutra i krenula da joj se divim i opisujem klinki koja je slušala sa jednakim ushićenjem.

Pretpostavljam da sve ovo počinje da zvuči kao rableovsko preterivanje. I jeste, apsolutno. Ne znam kako objasniti drugačije takvu sklonost ka euforiji kojoj je potreban samo vazduh, i malo ljudskog duha. I sadržaj u velikoj braon kesi je odgovarao konceptu. Logo na spoljnoj strani mi je već rekao bio odakle je ovo stiglo – Forno Cultura je šarmantna pekara i kafé u gradu, na King Street-u, gde armija mladih ljudi, podeljena u dve grupe, mesi i peče hleb, kolače i slane poslastice iza staklene pregrade, a na suprotnoj strani zida druga divizija služi uvek veliku gužvu posetilaca stešnjenih u sredini. Ceo taj haos je nadgledan od strane sredovečnog para, koji su lepi i u tim godinama, i podjednako rade sve poslove kao i mladi. Bila sam prisutna kad je lepa Italijanka rekla jednoj od devojaka oko Božića na kraju njene smene da lepo provede praznik, i kad je ova zaboravila da ponese kolač, uhvatila je za ruku i dala joj upakovan kolač, zatim je zagrlila. Dok sam ja zavirivala u kesu, klinka je pričala brzo i sa ne malo olakšanja objašnjavala da nije bila sigurna da će sve stići kako treba jer, uprkos trenutnoj situaciji gde su isporuke postale dominantni oblik komercijalnih transakcija materijalne robe, Forno Cultura nije deo trenda, ali učinili su joj, i ona sada može da se opusti. Nestrpljivo je čekala da čuje moju reakciju kad otpakujem poklon.

Unutra je bila jedna uzana bela kutija duža od pola metra, vezana tankom dvobojnom vrpcom, kraj nje jedna mala papirna kesa i jedna staklena teglica. U tegli je bio pesto – sos od bosiljka, pinjola i maslinovog ulja; u maloj kesi kolač u fišeku, a u velikoj kutiji kolač druge vrste. I jedan i drugi kolač su tradicionalne varijante i kombinacije ukusa koje se retko vide danas: torta con olive e olio d’oliva je bila mali kolač sa suvim maslinama i maslinovim uljem i kakaom, a onaj veliki je bio torta con albicocche, rosmarino e pinoli, kombinacija kajsija, ruzmarina i pinjola.

U ovoj fazi sam ja već bila u transendentalnom stanju. Klinka zna da je ovo jedno od mojih omiljenih mesta i da mi teško pada da ne mogu da lutam gradom kako sam navikla. Ali ovo je bilo puno više: sami sastojci, pa tradicija starih receptura – to sve vuče korene i povezuje nebrojene niti puno šire i mimo nas, ali za nas, to su niti naših razgovora i sentimentalnih momenata tokom godina, od putovanja do refleksija, želja i pustih snova.

Ugovorile smo susret i završile razgovor. Ona se javila bila kad je krenula; ja sam u međuvremenu potražila sinopsis one priče od jutros, i zaključila da sam dobar deo zaboravila ali ne i najvažniji deo, zatim sam malo plesala, i kad je klinka javila da napreduje brže nego što je Google maps proračunuo, shvatila sam da ću zakasniti pa sam se spremila što sam brže mogla i uskoro letela niz ulicu Yonge njoj u susret.

Susret je započeo široko otvorenim rukama i dugim zagrljajem na uglu Cumberland i Yonge ulica. U blizini je bio italijanski kafé koji obe volimo i koji je ona zvala da proveri da su otvoreni. Pitala me je šta nosim u kesi koju sam donela. Kolače od jutros, da podelimo, odgovorila sam. Lepo mlado lice je sijalo od sreće i zahvalnosti. Čudile smo se kako je malo ljudi na ulicama. Dan je bio hladan, ali sasvim podnošljiv, naročito zagrejan radošću i zimskim jaknama. Ni na samom početku krize, kada su ljudi bili najzaplašeniji, nismo videle tako prazne ulice u našem kraju. Yorkville, u kome smo bile, je vrlo popularan deo grada i očekivale smo da će biti puno više ljudi, ne samo na ovaj dan, već i sa sporim popuštanjem strogih pravila vanrednog stanja. Ali moguće je da je ovde bilo manje izgovora, gde je sav prostor bio posvećen restoranima i buticima, dok su u drugim delovima grada ljudi mogli da pravdaju izlaske nabavkom namirnica i sličnim neophodnostima.

Coco Espresso Bar na Belair ulici, prethodno Zaza, je bio prazan izuzev jednog gosta koji je stajao za šankom i žene koja je posluživala. Sve stolice su bile pogurane u stranu i blokirane; moglo se samo stajati. To bi u Italiji i drugim delovima Evrope bio najčešći vid posete i u normalnim okolnostima, ali videti bar tako prazan je bilo neobično. Čim smo ušle shvatile smo da su prošla dva meseca otkad smo bile u kafeu ili na sličnom mestu, i žaljenje nad izgubljenim iskustvom, i izgubljenim kafeima kojih će neminovno biti nakon svega ovoga, je dodalo još jedan nivo emocija. Gledano sa druge strane, naš ulazak je verovatno ličio na nalet neočekivane vitalnosti koji ne samo da nije išao uz ova vremena već je bio još neobičniji je nije bilo ničeg drugog u šta je vredelo gledati. Dama iza pulta, elegantna Italijanka srednjih godina u besprekornoj beloj košulji  i finoj radnoj kecelji, sa negovanom frizurom, nas je dočekala kao da smo najveće čudo koje je videla otkad je napustila Italiju. I ona i gost su nam davali komplimente – da li smo sestre ili mama i ćerka, i da ličimo, i kad nije bilo ničeg drugog za reći, gledali bi u našem pravcu i smešili se. Mi smo ćaskale, pijuckale single latte & double cappucino sporo i uživale u svemu a najviše da smo bile tu skupa. Rekla mi je bila Džo prošle godine, rekla sam klinki u jednom trenutku, da su Italijanke najelegantnije žene na svetu. A ona zna, kao manekenka. Klinka se složila svim srcem. Signora nam se jako dopala. A kad nam je dala dva kolačića od badema da umočimo u kafu, još više. Uzvratile smo komplimentima. Nadale smo se da će ona biti tu sledeći put kad dođemo.

Plan je bio da posle kafea imamo piknik u parku. U Yorkville-u je park više konceptualan, konstruisan pre nekih desetak godina, i sve je složeno u redove, i drveće i konstrukcije koje nešto predstavljaju. Kad smo stigle do parka, koji je na nekoliko koraka od kafea, shvatile smo da nije bilo klupa. U normalnim uslovima po parku su razbacane metalne stolice koje ljudi mogu da smeste gde im je volja. Sada su sklonjene i jedino mesto gde se moglo sesti je bio nizak zid oko malog zelenog ostrva. To je bilo idealno.

Prostor između nas je poslužio kao stočić, i počele smo sa raspakivanjem svega što sam donela. Prvo papirni tanjir i metalne viljuške. Zatim mali kolač u svom originalnom pakovanju, tri parčeta velikog kolača umotanog u foliju – dva za nas, jedan da ponese kući njenom dečku. Sledile su dve plastične čaše i metalna boca za vodu u koju sam ulila pred polazak penušavo vino. U malom staklenom pakovanju donela sam jednu jagodu, podeljenu na pola. U tom malom prostoru između nas vladala je vaseljena radosti, dok smo naizmenično uzimale po zalogaj ovog ili onog kolača, gustirale svaki nivo ukusa, pijuckale polako. Smejale smo se oko eventualne pojave policije, iako smo imale prilično dobar osećaj da nas niko ne bi uznemiravao. Sa druge strane ostrva, par mladih muškaraca je bacao pogled na naš piknik, dok su oni pijuckali svoje kafe. Prišla nam je blizu jedna veverica, stajala sa skrštenim ručicama na grudima i gledala nas. Mi smo i njoj nazdravile; bila je ženka, i dok je bila u potrazi za hranom naišla je na nas. Ostavile smo joj mrvice na kraju kad smo počistile, i nadale se da ih je ona uzela, jer bilo je sve više golubova okolo.

Krenule smo bile dalje. Na Bloor ulici je nedavno otvoren veliki kompleks zvan Eataly. Mi smo bile u njima u drugim gradovima, i ona je bila i u ovoj našoj, ali danas je otvorena i biće prilika da se malo sklonimo s hladnog vazduha i unutra će biti raj italijanskog kulinarstva. Mali red pred ulazom se brzo kretao. Popele smo se na sprat i krenule polako u krug da razgledamo i uživamo u svemu izloženom. Napravile bila jedan krug, izabrale nekoliko proizvoda, pa zatim rešile da napravimo još jedan. I još jedan, još jedan… Tajna ovakvih magičnih dana je ne žuriti. Oni kratko traju, to je jasno, ali neće trajati duže ako žurimo. Neophodni sastojak uživanja je efemernost trajanja, koje možda otkuca samo jedan uzdah, ili nekoliko sati, i to je to. Dovoljno kao koncept nema mesta u magičnom; on je grabljiv, posesivan. A ovo je o deljenju i zajedništvu, o neprocenjivom i nemerljivom.

Kad smo izašle napolje, pomalo je padala kiša i vreme je bilo da ona krene nazad; pred njom je bio duži put. Ići ću sa tobom do mosta, rekla sam. Zaista, mama? – pitala je, pomalo zabrinuta da će meni onda biti predaleko i predugi hod da se vratim kući, ali srećna da ćemo nastaviti još malo skupa. U jednom kratkom delu deonica se kreće po ivici lošeg kraja, i sa tako malo ljudi na ulicama, bolje ćemo se osećati obe ako je ispratim. Meni nije predaleko; tako puna svega čini mi se da bih mogla da hodam sa njom do kraja svojih dana.

Korak po korak, bez žurbe, išle smo dobrim ritmom ka istoku. Razgovor celog dana je pokrio nebrojeno tema, od veselih koje su vodile do napada smeha i kikota do ozbiljnih, ali ništa nije bilo teško. Možda se prava vrednost ljudskog života oseti u takvim trenucima, kod razgovora gde se dinamika govora i slušanja naizmenično menja; svaki učesnik donese i dâ od sebe, i zatim ponese sa sobom nešto novo dalje, u svoj dan i nove razgovore. Stigle smo do mosta, i prešle ga zajedno. Nisam dugo bila na ovom mostu, objasnila sam. Nasmejale smo se obe. Rastanak se desio na uglu Broadview i Danforth ulica. Okretale smo se i gledale za onom drugom, mahale poslednji put pre nego što nas je krivina ulice odvela van vidika, i svaka svojim koracima, krenule smo nazad svojim domovima.

Bila sam umornija nego što sam očekivala kad sam stigla kući. Tako ispunjen dan je istisnuo sve nepotrebno, i sve senzacije su bile jednostavne, fundamentalne. Među njima ni jedna jedina briga; prosto disanje, razmišljanje o svemu što se desilo tog dana, pokoji osmeh, poneka nit teme o kojoj bi mogle da nastavimo razgovor sledećeg puta. Za večeru sam skuvala pastu kupljenu tog dana – dva zahvata rukom, rekla sam bila kod pitanja koliko paste želim, dok sam pijuckala još malo onog penušavog vina. Dodala pesto iz mog poklona tog jutra i malo rendanog parmezana. Posle toga je sledilo još jedno parče kolača sa ruzmarinom, kajsijama i minijaturnim pinjolima.

Zatim sam otvorila knjigu uspomena Iris Origo, i pročitala ostatak poglavlja gde opisuje roditelje svoje majke i letâ koja je provela sa njima i decom svoje tetke, i naročito poseban odnos koji je imala sa svojim dedom. Dirljivo je bilo razumeti da su njene uspomene bile vrlo slične mnogim detinjstvima širom sveta i epoha provedenim sa babama i dedama. U prvom poglavlju knjige opisala je bila roditelje i svet u kome je njen otac odrastao; u ovom drugom pisala je o roditeljima svoje majke. I jedni i drugi su bili bogati, iz visokih slojeva društva u drugoj polovini 19. veka i početkom 20. – svet koji ne samo da je nestao već je bio puno drugačiji od ovoga što mi živimo, u vrednostima i ponašanju. Jedni su bili Amerikanci, drugi Anglo-Irish. Bila su to dva potpuno drugačija sveta i porodice, iako bogatstvo stvori zajednički jezik među najrazličitijim ljudima, i ne štiti od životnih tragedija – ne postoji takav neprobojni štit. Ali postojala je bila još jedna zajednička nit: obe porodice su bile proizvod srećnih brakova, posvećenih muževa i odanih žena koji su se istinski voleli, i to nisu nikada zapostavili. Na kraju poglavlja, kada je Iris već bila mlada žena i u braku i sama, i njena baka je umrla, deda i ona su i dalje razmenjivali redovna pisma, u kojima se on nikada nije žalio na nepodnošljivu usamljenost u kojoj je tada živeo bez svog partnera, već su pričali o različitim temama, uglavnom ozbiljnim. Međutim, u nekim od njegovih pisama, naročito među poslednjim, on je izrazio bio duboko lične istine i svako ko naiđe na ovu knjigu biće zahvalan Iris da je podelila nešto tako intimno a univerzalno. Ovim sledećim isečkom je završila poglavlje o njima:

I believe that love in marriage is better than anything in life. Ambition and success are not in the running with it. My real life has always been my home – wife, children and grandchildren, and she saw and rejoiced in her great-grandchildren. It is a happy record. (Iris Origo: Images and Shadows)

Vrlo emotivna, poslala sam bila tekst poruku klinki u kojoj sam opisala to što sam pročitala i koliko me je dirnulo. Preplavljena zahvalnošću da postojiš i da si tako divno biće, voli te zauvek, Mama.

Tako se završio jedan od najlepših dana u mom životu – zimski dan u maju, piknik na betonu, i spori hod kroz puste ulice. Bilo je najlepših dana i u prethodnim godinama, biće ih možda opet; uvek računam samo po jedan. Bez žurbe, bez straha i briga, moguće je rastegnuti ih, i osetiti bolje i intenzivnije ljubav koja nas prožima.

Phone Downlaod May 2020 115

Linearne dimenzije

Juče se desio jedan od najvećih događaja u mom životu. Iako ja nisam bila ta koja je napravila korak. Ja sam ostala na istom mestu, ali svet izgleda potpuno drugačije. Nisam čak ni bila potpuno svesna veličine koraka dok se nisam vratila kući, sama.

Priča koja vodi do koraka je ista kao i bezbroj pre nje – jedno dete, rođeno i odgajeno, je poraslo, završilo škole, našlo partnera, i krenulo putem stvaranja svog života novoodrasle osobe. Klinka iz bezbrojnih priča tokom poslednjih par decenija je glavni karakter. Zar postoji bolji tok od ovog opisanog u prvoj rečenici ovog pasusa? Ovakva vrsta opisa je od onih koje izvuku duboki uzdah zahvalnosti ’Hvala Ti, Gospo’ i iz najtvrđih. Danas, kao i svaki sledeći korak koji će ih voditi kroz budućnost je do njih, i svetske politike, ekonomije, biologije i previše drugih nepredvidih, nekontrolisanih plus masivan broj drugih kompletno idiotskih faktora, ali onaj maleni ljudski deo – to je do njih. (Klinka nije izgubila ni nanogram autonomije kao najveće čudo sveta, ali sada deli svoju stvarnost sa partnerom, pa se množina najčešće primenjuje kad se govori o njima. I to se nauči).

Klinci su živeli sa mnom poslednjih šest meseci. Pre tri meseca su oboje počeli da rade. Pre toga su putovali četiri meseca po Evropi, pre toga su opet bili kod mene dva meseca, a još pre toga – pre godinu dana – su diplomirali. Kakva fenomenalna godina u mladim životima. Podsećali su sebe poslednjih nedelja ’zamisli da smo trebali da diplomirano ovog proleća? Morali bi da zvršimo sve online, bez prilike da se oprostimo sa tako velikim i neprocenjivo važnim delom života? I morali bi da otkažemo putovanje koje smo planirali tako dugo?…’  Trenutno je svaka nedelja neizvesna, da li će imati poslove i sledeće nedelje, ili one nakon nje – to ni njihovi menadžeri ne znaju. Da se život, i svet, mogu promeniti u trenutku je veliki deo sazrevanja, i oni se i sa time, naizgled, nose dobro.

Juče su se preselili u stančić koji su iznajmili na samom početku ove krize. Potpisali su bili ugovor, i sa velikim uzbuđenjem su brojali dane, planirali stvari, pakovali se. U petak su platili stanarinu – ona po prvi put, on je to radio i tokom studija, ali ovo je sada potpuno novo iskustvo za oboje.

Stan je u jednoj kući podeljenoj u pet stanova, i oni su na prvom spratu. Dva prozora gledaju na ulicu, ispred jednog je veliko drvo na kome se tek vide pupoljci; proleće kasni ove godine. Po drvetu ćete pratiti promene sezona, rekla sam juče, zagledana kroz prozor. Zatim sam se setila da bih to ja radila. Ovo je njihov prvi krug, i prvi stan, i razumela sam instantno čim sam ušla zašto su odmah znali da je to mesto za njih. U kući škripe stepenice koje vode na sprat, deo poda je kriv; kroz prozor se vidi ulica i kuće preko puta. Juče, tokom selidbe, videli smo jednu mamu sa dečakom kako sadi biljke u saksije a zatim vodi jednu majušnu klinku za ruku i pokazuje joj šta su uradili; posle toga ih je tata vodio negde na biciklu… – na sve to mi je skrenula pažnju dok smo unosili stvari, ozarena svetlom početka ove faze njenog mladog života koja je drugačija od onoga što je živela do sada. (Lockdown u Torontu nije ni blizu tako strog kao u drugim delovima sveta, iako je ekonomski kolaps neizbežan).

Na povratku kući očekivala sam prazninu, ali nisam bila spremna za veličinu prostora. Ja dugo živim u ovom stanu, i video me je kroz selidbe drugih i ranije; ovo je drugačiije. Dok su klinci živeli sa mnom, morala sam da se smanjim. Stan nije mali, ali bilo je neophodno napraviti im dovoljno mesta, i za mene malo privatnosti. Poslednjih par meseci, kad smo krenuli da radimo od kuće, to je značilo da svakome treba zaseban prostor. I to smo izveli dosta dobro; bilo je prostora, mada ne i kancelarijskog nameštaja. Ja sam radila na krevetu u mojoj sobi. Sada mi je sve na raspolaganju.

Prostor i širina su moje omiljene dimenzije; ovog puta ne – ovde imam previše praznine. Da mogu, i ja bih se odselila. Novi početak – retko je naći koncept sa više mitologije. Videti novi početak kroz perspektivu mladih života je donelo i malo zavisti. Ja sam imala više nego većina ljudi, pretpostavljam, ako je do početaka, i nisam sa njima uradila bogznašta. Odnosno, uradila sam najbolje što sam umela, što je ispalo bilo puno grešaka. Oni će praviti svoje izbore, i nadam se sa manje grešaka. Ali novi početak za mene? Šta bih ja uradila danas sa još jednim novim početkom?

To nisu pitanja na koje imam odgovor. Dakle – ne znam. Pre nepune dve godine imala sam jedan novi početak. I on je razočarao, iako ne mojom krivicom. Poslednjih meseci vide se znaci da se ne oporavljam uspešno, i klinka je zabrinuta za mene, naročito sada kad njihovi mladi životi ne ispunjavaju više prostor ovde gde moji dani prolaze u urednom nizu. U ovih nekoliko nedelja pred njihov odlazak, provele smo par večeri zajedno, samo nas dve, i oba puta je ona bila ta koja je mene obgrlila i tešila. Iz naizgled običnih razgovora, podigla se bila dvoglava zver mog postojanja – gubitak i poniženje. Vrlo je moguće da je to jedna ista zver koja teroriše i druge ljude, ali u tesnom prostoru jednog bića ne postoji ništa strašnije. Najgori bilans mog života je da sam od odvažnog deteta i borbenog mladog duha jedne devojke postala cmizdrava kukavica.

Šta je jedan promašeni život u moru sličnih, čak i ako je svaka kap malo drugačije obojena.
Zatvor, gledano iznutra. Da zatvorska ćelija može da stane u jednu kap je jedno od čuda fizike.  Čak i u tako tesnom prostoru uvek ima mesta za nemani. U uslovima prevelikog prostora, gde se sada nalazim, da li ću se ja raširiti, ili će se zveri namnožiti? Bilo koji ishod, navići ću se, pretpostavljam.

Zašto ljudi žive živote pune mizerije? Da li iko ima snage da uopšte pogleda u pravcu planina odgovora i saveta na ovako vitalan deficit. Radi se o dimenzijima. Odgovori su linearni, životi nerealni. U svačijoj glavi život je skup emocija, sećanja i reakcija u različitom stepenu fermentacije. U takvom stanju pijanstva koje se menja iz dana u dan, krajnji rezultat je uvek kiseo. Hemija dakle, a ne fizika. Ili je u pitanju izvesna mera sažaljenja, gde svako ko je razumeo proces nema srca da raširi vest. Svejedno, niko im ne bi verovao.

Tokom života skupa, imali smo redovno prave gozbe. Razgovori uz dobru hranu, vino, selekciju sireva, svež hleb, su najbolja doza efemerne realnosti za koju znam od koje se može stvoriti pristojna nerealnost. Verujem da će klinka to negovati dalje; ja imam svoj novi početak na rukama.

Zagonetka plavog neba

Ja nisam bila neobična u jednoj zemlji koje više nema, rekla sam bila klinki nedavno. Ne sećam se kako je konverzacija počela, ali dotakla se, između ostalog, zanimljivih žena. Nedavno smo posetile bile Srbiju, i u svega nekoliko dana galerija ženskih likova – jedinstvenih ali ne bez sličnosti – je ostavila bila utisak, i na nju i na njenog dečka. Žena-zmaj koja se odaziva na ime Jasna, uvek zauzme centralnu poziciju. Ako se oduzmu magični elementi superherojine recimo Wonder Woman karakteru, ostane pravo Čudo od Žene, što je tek neverovatna konstrukcija. A postoji. Pored nje ravnopravno stoje moje sestre, pa jedna mlađana tetka, koja sa visine od metar i osamdeset gleda svakoga ili kao smetnju ili kao zakusku. Uz takve karaktere, kojih ne verujem da je bilo puno u antićkim zapisima, svet radije gleda u izuzetke tipa – zašto u zabitim krajevima ljudi žive do 100+ godina. Dok je odgovor na prvu zagonetku kompleksan, ova druga privlači puno više pažnje, iako je jedan vrlo moguć razlog za dugovečnost upravo u izolovanim uslovima tj. ne viđaju puno drugih ljudi. Mada, kažu neki skeptici, rešenje leži u kombinaciji nepouzdanih izvora (niko ih nije upisao u matične knjige tamo Ogu iza nogu, i dobar broj ne ume da broji ni do 50, a kamoli sto).

Razgovor je tekao bio pomalo nostalgičnim tokovima. Prisećala sam se bila naših tomsojerovskih avantura, iako sam ja tek ovih dana shvatila da su to bila vremena kojih više nema, i možda se neće nikada ponoviti, pa je sasvim fer dati im status avantura. Ali ono što postojano opstaje, bar dok je nas ovde pa i neka ne doguramo do 100, je da smo mi proizvod jednog jedinstvenog vremena u jedinstvenom sistemu, gde devojčice nisu znale šta je inferiornost već su i one i svi oko njih mislili da će učiti škole i gurati kroz život najbolje što umeju.

Vidiš, rekla sam, ove zemlje ovde su imale obrazovane žene puno ranije, ali one nikada nisu izbegle pritisku statusa, klase, i uloge koja im je bila dodeljena i koja ih je smestila na izvesno mesto. Tamo gde sam ja rasla, ako je neko i pokušao da mi kaže da je moja uloga ovo ili ono, ja ne bih razumela o čemu priča. I mislila bih da je budala, blago rečeno. Nije bio ružičast, socijalizam, ali u sivilu naših betonskih zgrada, bujao je bio zelen naraštaj novog i drugačijeg sveta. Koji je trajao vrlo kratko. Uostalom, svaka sezona procvata je takva. Dolaskom ’demokratije’, mlade žene i mladi muškarci su se vratili u svoje arhetipske uloge.

Klinka je slušala i klimala glavom. Ona je već prošla kroz godine brisanja ličnosti, koje počnu negde oko 13-14 za devojčice ovde. Sada se oporavlja, i pretpostavljam da će proces trajati celog njenog života. Vidiš, ljubimac, ja nisam samopouzdana zato što sam izuzetna, već zato što doživljavam oduvek sebe kao osobu koja je svesna da ima sposobnosti, i odgovornost, da nađe rešenja za životne dileme, pa kakva god da su. Mene niko nije ubeđivao da sam pametna i  da mogu da budem dobar đak – i jedno i drugo je bilo fakat. Niko ne gubi vreme oko toga zašto je nebo plavo. Jednom kad se to zaključilo, vreme se troši na druge zagonetke.

Ali činjenica je da nisam računala da ću postati muzejski primerak.

Bio je to lep razgovor, i pun melanholije. I ona i ja smo malo odćutale, slušale daleki odjek nečeg izgubljenog. Nasmešile se jedna drugoj, i okrenule se ostatku dana.

Kratki kurs u osami

Smrt moje majke odigrala se nekoliko dana nakon mog 15. rođendana. Danas je moj rođendan; jedanaestog će biti godišnjica njene smrti. To je eksponencijalna tragedija, smrt jednog bića; seizmički talas koji izmeni reljef terena. (1 + x)n,  x > 0.

Mnogo toga u mom životu bi našlo svoje poreklo u tom datumu; jedanaesti deseti. Pamtim samo fragmente pre toga; na tom prekidu linije svet je odjednom nestao bio pod nogama, i gubitak se stopio sa ambisom nepregledne praznine. Mom sećanju, kao ni drugim, nije verovati, ali takve kakatlizme bace senku preko drugih stvari i one izgube na važnosti. Pitanje perspektive. Ono što je ostalo je bio poremećaj u redu stvari, koji je postao trajno stanje. Postojanje se podelilo u dve ravni, i one su uglavnom išle paralelno; ne predaleko jedna od druge, ali i bez dodirnih tačaka. Da mi je uspevalo svih ovih godina da prelazim između njih je jedna od neobjašnjivih kurvatura svemira i geometrije.

U jednoj od tih dimenzija živim samo ja. To je toliko nepojmljivo stravična perspektiva da je jedini mogući način reakcije bio stvoriti sebi udobno gnezdo, od ničega. Ako maslačak može da raste iz betona, mogu i ja da opstanem sâma. U drugoj je sve naizgled normalno – svet je pun ljudi, ja se ne razlikujem puno i čak znam jezik, sporazumevam se uspešno i svi me tretiraju kao svoju. Sećanja na drugu ravan doživljavam kao melanholiju, neobičan slatki bol. U srednjoj školi je bilo moguće skupiti se u nemušto klupko od užasa pred emotivnim bespućem, i diskutovati velike i male teme iz sveg glasa usred gomile, i smejati se, smejati se… – ponekad sve to istovremeno. Kasnije je tranzicija i opstanak u drugoj ravni počela da zahteva više truda; boravak među ljudima nije bio default, bar ne za mene. Teško je bilo i zamisliti tada, ali moje bespuće praznine nije više izgledalo tako strašno; naprotiv, sve je postalo pitanje navike. Jednom kad sam prihvatila moje paralelne egzistencije, svaku sam malo ulepšala da liči više na onu drugu. Ne znam da li je to bilo neophodno, možda sam mislila da će to dovesti do neke promene, da će ih spojiti; ne znam, ne pamtim više. Ono što pamtim je akutni, intenzivni poriv da budem na drugoj strani. Uglavnom se javljao usred osame, ali ne ekskluzivno. Čini mi se da je impuls da izađem – iz društva, okruženja, okolnosti – ostao najjača žudnja mog duha. To je uvek izgledalo da vuče negde novo, ka boljem, ka slobodi, ali verovatno je bio samo mala obojena iluzija iza koje se krila potreba za sigurnošću. Praznina je postala utočište.

Rođendane uvek proslavim lepo. Tog dana sve drugo otpadne, i sve moje ravni su u harmoniji; ni euforija ne izostane. Juče sam bila nezadovoljna, malo prehlađena; sutra ču verovatno krenuti sveža i do podneva će me oboriti nešto što sam zapostavila. So be it. Mi smo svi veterani unutrašnjih borbi između kolosalnih realnosti. Ovakvim danima postrojim sve svoje vojnike, otresem prašinu sa starih unformi, izvučem odlikovanja – i zatim sve složim nazad. So be it.

Ko će sanjati umesto nas

Počeću sa jednim priznanjem: kad sam gledala bila originalni ’Blade Runner’ nisam uopšte skopčala da je nešto posebno. Ridley Scott jeste, to verovatno nisam još znala tada, ali Harrison Ford je radio svoju verziju glume – trčanje plus dva izraza lica – kao i u drugim block-buster-ima iz tog doba, film je bio vizuelno zanimljiv, i to je bilo to. Neah. Ja sam čitala bila dovoljno naučne fantastike do tada da mogućnost postojanja svesti robota nije predstavljala neko naročito pitanje; svest i savest su oduvek bile mutne mrlje u ljudskom kaleidoskopu. Kad sam ga gledala opet, utisak je bio bolji, verovatno i pod uticajem kultnog statusa stečenog do tada. ’Blade Runner 2049’ sam gledala prošle nedelje, i ostala sa puno više utisaka.

U stvari, dominantni utisak je bio da sam ja gledala subliminalni film-ispod-filma dok je ono što se odvijalo na ekranu bilo slatki preliv za ljubitelje takvih ukusa. Taj preliv je bio vizuelno ambiciozan, i priča je imala emotivnu dubinu, uprkos neizbežnog H. Forda, ali sve je to bila prilično šuplja priča koja verovatno ima odjeka u svetu kakav jeste danas – galama oko toga ko je kome više skirvio. Boo-hoo. Probajte prvo da odrastete i posmatrajte zatim svet iz te perspektive – nema crnje distopije, verujte.

Ne znam da li je B.R 2049 najbolja ilustracija fetišizacije žena u bliskoj budućnosti, ali je sigurno privukao moju pažnju. Taj element je u suštini najbliži realnosti u celom filmu. U budućnosti će žene biti pravljene veštački, da zadovolje mušku maštu i potrebe. Već se uveliko radi na tome, i stvar je sasvim jednostavna – ko ne bi uradio istu stvar, da može. U svetu koji nema ni jedan jedini sistem kontrole nad tehnologijom i kapitalom, između inkompetentnih birokrata i nezaustavivih tehnokrata, gde ovi drugi svi od reda imaju kompleks Oga veličine bar prosečnog Jupitera, dok i jedni i drugi (birosi i tehnosi) pišu ode sopstvenoj humanosti koja objašnjava ostatku sveta da oni sve što rade čine za dobrobit nas, i vas – u takvom svetu, na koju god stranu da krene, stvari neće ispasti dobro. Jedino što je izvesno je da će ispasti – kao lomljiva nepotrebna stvar, koju će zatim samleti u prah napredak, koji nije ništa drugo do stampedo napred. U filmu je jedna jedina žena sredovečni šef policije, koja živi u nekoj vrsti sive zablude da red treba održati, kakav god da je, i koju je jednim blagim zamahom obrisala superbot, koja je sve što njen tvorac zamišlja kao ideal – osim što ne može da savlada reprodukciju još, ali i to je bilo rešeno pre nego što se film završio.

Nije bilo ni mnogo muškaraca u filmu; ljudi su uglavnom premestili habitaciju na nove planete, gde imaju androide kao surogate za večitu potrebu za jeftinom radnom snagom. Tu je ležao bio politički pokušaj filma. Nije da to nije bitno – mi se svi puno trudimo oko svačijih prava, retko šta drugo i radimo; tome valjda služe svest i napredak, tako se bar ispostavilo u poslednjih par vekova. Ili ćutimo i ne izjašnjavamo se.

Dakle budućnost je neka verzija gadnog crnila. Zavisi kome. Ta ista budućnost je započela bar koju deceniju unazad (selekcije fetusa, seks turizam, reproduktivne tehnologije, Samantha 1.0, 2.0…), ali ne znam da li je neko javno rekao da u toj budućnosti neće biti žena. Ne mislim da je film to hteo da poruči, ali je vrlo jasno ilustrovao – čemu bi služile žene ako se svakih nekoliko meseci lansira novi model idealne zamene, koja je savršena u svakom pogledu muških očekivanja, i nikada se ne buni. Zatim sam se setila da sam ja zamislila bila budućnost na Zemlji bez žena u jednoj sci-fi priči pre desetak godina. Ali to je u suštini bila romantična priča, i prišla je problemu iz drugog ugla – žene i muškarci u toj priči žive odvojeno (bar koju galaksiju), jer se tako više vole; užele se jedni drugih, pa tim više i cene. Budućnost neće imati mesta za takve pikanterije, uostalom priča je bila vrlo neozbiljna, samo blagi pokušaj preokreta.

Sagledati budućnost je verovatno najgora stvar koja može snaći pojedinca (posle smrti i strašnih bolesti, i pretnji voljenima); OK najgore moguće stanje u filozofskom smislu. Ne fali vizionara kojima je sve jasno, ali mi bez ružičaste u paleti bojimo manje impresionistički. U mojoj koži, ovaj pojedinac i dalje živi kao i ranije, samo mi se čini da više posrće kod svakog drugog-trećeg koraka. Ne znam zašto sve ovo oduvek boli toliko. Da li sva deca, i androidi, sanjaju ovakve snove? Da je moguće jedva na korak od nemogućeg – na dohvat – a realnost uvek najskuplja i najgora moguća verzija.

Ali život ide dalje. Pa i ka takvoj budućnosti. Negde će napraviti skretanja, i to se računa; ponekad sve leži u tome. Neka nastavi. U međuvremenu, puštajte devojčicama Wonder Woman.

Prošlo vreme

Pretpostavljam da dođe neosetno – migracija u prošlo vreme kao omiljeno doba dana, godine, života; jedino mesto još uvek sigurno i naše. Kao tvrdokorni građanin sadašnjosti, takva promena ne bi trebala da prođe neprimećena u mom slučaju, ali ja sam se uglavnom pretvarala sa sadašnjošću. Istorija je bila i ostala moj omiljeni period.
Prošlost nije isto što i istorija; prošlost je ozbiljan danak životu. Istorija je sve suprotno tome: luksuzno letovalište sa izborom scenarija i mizansena na meniju svakog dana. U sadašnjosti žive intenzivni doživljaji: ljubav, propast, i previše ljudi. Ako bi moglo da se bira i sa tog menija, više ljudi bi ostalo u sadašnjosti. Međutim – nije tako. Ljudi se toliko trude da izmene sadašnjost, i kako se ona ne da, oni se okrenu iluzijama. Sadašnjost u svom najboljem izdanju je retko kada više od još jedne laži. Hvala Gospi. Bez zabluda, suočenje sa realnošću bi bilo kao poželeti ’dobro jutro’ glavi Meduze, otvorenih očiju.
Među takvim opcijama, povlačenje u prošlost onih koji su je nakupili dovoljno izgleda kao neminovna migracija u zemlje u razvoju ostarelih građana iz razvijenih država. Sa malo konvertibilne valute neke linije realnosti se daju obrisati, a kredit u lažima samo raste.

Prošlost je uvek bila loše mesto, obeleženo tragedijama i prljavim bojama. Zabrljala sam bila dovoljno puta, za ostatak su se pobrinuli slučaj i sudbina. Kao građanin Sadašnjosti ja sam u suštini bila izbeglica iz Prošlosti. Ne bih nikada priznala; šta je jedna mala laž naspram svih ostalih. I sve bi nastavilo tim putem da sadašnjost nije ubrzala, ja usporila, i našle smo se u raskoraku. Odjednom bez ritma – srca mog mehanizma – shvatila sam bila jednu bitnu stvar prekasno: Racio nije friend, ni familija, i sve prednosti sa kojima se predstavljao su bile samo promocioni materijal. Dok su drugi ljudi gradili svoje iluzije, ja sam delila letke o racionalnosti i halucinirala o istini. Laži su život, puniji što ih je više; istine ostave vrlo malo materijala da se napravi i osnovno sklonište. Siromah, bila i ostala.

Kad putujem, što jako volim, najlepši deo su lutanja kroz stare gradove. Među visokim zidovima napuklim od vremena i ratova; po tesnim ulicama popločanim petama generacija, ispod prozora otvaranih pozivom zvona, zatvaranih pretnjom gladi i bolesti – u tim baštama ljudske predanosti nađem smisao na kratko, pobegnem od realizacije da ga nisam našla nigde drugo. Kad sam bila mlada nisam mislila da je potreban; mislila sam za sebe da sam građanin sveta. Danas mi ne treba svet; ne trebam ni ja njemu, što je nizak udarac koji sam trebala da predvidim – ali nisam. To bi verovatno bila jedna dobra definicija slobode, retke iluzije od koje nikada nisam mogla da dignem ruke. Što ne znači da je nisam ugušila, kao i sve druge koja su nikle i pokušale da rastu na ovako kamenom tlu.
Budite dobri prema sebi, i uvek skrenite pre  nego što stignete do cilja. U prošlo vreme, bilo koje, ako je moguće.

Svaki dan je nedelja

Na odmoru sam poslednjih nedelja. Melodramatično je reći da sam brojala dane, i sate, do početka. Nije u stvari bio važan početak, već kraj. Cela ova nova faza – nova karijera – je ispala prevara. Godina za mnom je jedna od najtežih koje sam izgurala u farsi koja se odaziva na ’život’. A opet, sa životom se nije zezati. Sve pada pred monolitom života. On je to što jeste – ništa ni nalik očekivanjima.

Dakle, nije bio važan odmor, već stići do njega. I ja sam stigla. Ući u odmor od dva meseca je čudan osećaj. Jedan od bitnih je nepoverenje – mora da je prevara u pitanju. Zar će me zaista ostaviti na miru devet nedelja? U stvari, nisu me ni pre toga preterano gnjavili; nije problem bio u tome. Problem je daleko kompleksniji, i dobar deo njega sam ja. Da nisam pristupila stvarima ozbiljno i odgovorno, da moje definicija ’profesionalnosti’ ne podrazumeva pristojan kvalitet obavljenog posla – godina bi verovatno prošla sa opisom ’OK’. Ali ja pristupam stvarima ozbiljno i odgovorno, i jako mi je važno da se stvari urade kako treba. I tako sam stigla do odmora u vrlo nejednakoj trci: moji poslodavci su dobili zaposlenog iznad svojih očekivanja; ja sam dobila poslodavca koji je razočarao, i izgubila trku.

Međutim, u dimenziji odmora, tj. stanja koje nije ni tamo ni ovde, prva stvar koja je otišla je osećaj da sam bila prevarena i izrabljena mimo svih normi. Jesam bila i prevarena i izrabljena, i duga je lista žalbi, ali slučaj se popeo na novi nivo. Odmor je istorijski potpuno nerealan koncept. I vrlo nov. Možda je zbog toga tako nezgrapan, skorojević u tesnom odelu. Samo zamisliti, u bilo kojoj istorijskoj epohi, da će proleterijat, od najnižeg do intelektualnog trudbenika, dobiti plaćeno vreme da ne radi ništa ostaje nepojmljivo, i protivno svim principima ljudske prirode. Suočena sa tim paradoksom, ja sam već drugog dana zaboravila sve nepravde i ostala u čudu kako je ovo uopšte moguće. Nije da ja mislim da nisam zaslužila odmor – zasluge su pogan mamac – više je u pitanju slučaj neočekivanog gosta: poređenje (koje nije popularno u ovom domaćinstvu) se uselilo i gura primere koji izazivaju dosta redovan osećaj postiđenosti. Ako sam zaista toliko propatila protekle godine, kako je moguće da sam se tako brzo oporavila? A šta reći o ljudima koji se zaista muče i nemaju prilike da putuju, lutaju, ili ne rade apsolutno ništa? Rekla bih da je ovde u pitanju genetski defekt sa moje strane, jer ko još sluša, ili misli, takve gluposti. Ja, dosta redovno.

Najlepši deo je sedeti na terasi. Kad se malo razišao dim eksploatacije, setila sam se projekata koje sam započela, i zaboravila. I brojne stvari su se pokvarile. Putovanje koje je deo mog dugoročnog plana o opstanku je naraslo u meta teret – organizacija nečeg tako neesencijalnog mi se čini kao prava perverzija. I koliko tek košta.
I sve to nestane čim izađem na terasu. Pogled na grad je prekrasan, kao što je uvek bio, ali najlepši deo je nebo. Po njemu povremeno šaraju ptice grabljivice, raspon krila impresivan čak i sa velike distance, i iskrena simpatija da one ne znaju ni dana odmora, jer opstanak je surova igra. Čitam stripove, pijuckam džin & tonik, i zamislim se nad ključnim pitanjem: kako je moguće da do sada nisam spasila svet, uradila nešto dovoljo fantastično da se sada smešim samozadovoljno – a ipak uživam? U saksijama gerberi cvetaju sočno-crveni, i ja svakog dana priđem sporim korakom, raširim nežno listove, smešim se novim pupoljcima pognutih glava, opipam zemlju da odredim koliko ih treba zaliti – i u tih korak-dva pronađem sve što sam mislila da je izgubljeno.