O autonomiji i novim granicama

Imam novi posao. Neko želi ovo neko ono, ja sam želela novi posao. Ispunjenje želja se s pravom smatra pitanjem sreće, i moj novi posao se desio upravo čistom srećom. Spoznaja tog procesa me je dovela u čudnu situaciju – ne mislim da je ova promena nezaslužena, ali istovremeno razumem da je upravo to po sredi. Sreća i zasluge nemaju apsolutno ničeg zajedničkog, iako ljudi često kažu da je neko ’zaslužio’ blagonaklonost Sudbine nakon zlopaćenja i sličnih životnih scenarija. Da uspeh treba da bude zaslužen je usađeno u nas odgojem i kulturom a možda ima i dublje korene, ali i da sve to izostane, ta veza ima smisla. Povrh toga, neophodno je kontrolisati na neki način manje ili više otvorenu tendenciju ljudi ka lenjosti, naročito u uslovima gde ’borba za opstanak’ stalno menja oblik i značenje . Da Sudbina, kao odgovorni executive u Banci Sreće, deli sreću po zasluzi je tek besmisleno, ali paradoksi i psihološke smicalice čije smo svakodnevne žrtve su oblak kojim smo svi obavijeni, i svako hoda sa svojim.  U mom slučaju, nisam sasvim ubeđena da sam ovu dobru sreću zaslužila, zato što znam da sam za dobar broj nezadovoljstava i neuspeha sama kriva. Pretpostavljam da je to glavni razlog što se ne osećam dovoljno praznično u novim okolnostima. Osim toga, novi posao je i promena karijere. I najveći optimista bi se malo zamislio nad time. Ali jedna stvar stoji kao bedž na reveru mog karaktera – prihvatam nove izazove. Nije da se ne bojim, naprotiv, ali jednom kad sam napravila korak – bio on pametan ili glup – probaću najbolje što mogu u datim okolnostima.

U novom okruženju je kao u novoj državi – novi jezik, pravila, očekivanja, nova lica, i sve to kroz maglu večitog osmeha. Osmeh je uniforma za svaku novu situaciju, kažu. Ili je grimasa koja najbolje prikriva stvarne emocije. Uostalom, ko nije video druge ili našao sebe u ponižavajućoj situaciji i nesvestan da je osmeh ostao na licu satima nakon što je tu bio smešten? Dešava se naročito ženama, rekla bih, kojima je osmeh služio vekovima za kamuflažu i opstanak. Iz drugog ugla gedano – kako je iko preživeo istoriju ljudskih intervencija i interakcija je prilično neverovatno, ali to je materijal za drugu priču. Činjenica je da sam opet stranac i sve alijenacije tog stanja me slede kao senke. Poslužiće umesto kaputa.

Novi posao je doneo veću platu i bolje beneficije. Tu je zadovoljstvo realno i ne mora se meriti osmehom. Pogledam stanje na računu kad počnem da sumnjam u sebe i instantno se vrati sećanje na položenu zakletvu: učiniću sve što je do mene da u novoj ulozi budem profesionalna, i nadam se da će mi doneti zadovoljstvo koje dolazi od dobro obavljenog posla. Rekla bih da je to sasvim dovoljno za jedan novi Ustav i početak.

Advertisements

Dešava se i drugima

Svakog dana tražim put ka prosvetljenju. Mistika je vrlo jednostavna, i sve je na niskom nivou energije; ja se nadam da ću naići (nije čak prava potraga u pitanju) na nešto inspirativno, što će podići moj duh i sa njim celi svet na jednu lepšu i bolju ravan. Tako ambiciozan poduhvat ima vrlo uspešan rekord, možda zbog toga što su ti uzleti dosta kratkotrajni, ali istina je da ne znam tajnu iza svega, i ne želim da znam. Sve dok se dešava, ja računam sebe među srećnima. Postoji i naličje, uvek postoji, i dešava se bez potrage ili želje, i redovno ostavi dublje tragove od lepote. Kako ne bi; svako ko je iskusio dno emocija je srećan da se izvukao, do sledećeg puta. Lepota je puno velikodušnija; ona prašta zaborav. Osim toga, svako ko zaboravi nešto lepo da bi ispunio isto mesto ružnim je dovoljno kažnjen.

Sve se to dešava i drugima. Naročito je lep dar kad naiđem na tragove koje su ostavili drugi, namerno ili ne, i oseti se prava emocija, u bilo kom mediju. Recimo, kod profesionalnih pisaca, novinara, dešava se da napišu članak u kome se oseti da im duh vibrira. Efekat takvog nadahnuća je mnogostruk, i nikada nije samo o lepoti. Uostalom, ne verujem da postoji išta lepo na ovoj planeti da ne nosi svoju sopstvenu dozu melanholije. Neki misle da je to čini još lepšom, ja nemam mišljenje o tome, samo želju da kraj nje prođem.

Jedan takav članak sam pročitala nedavno, o izložbi Moneovih slika u Londonu. Mnogo toga se steklo u tom tekstu. Između ostalog, Džonatan je pomenuo seriju slika koje je Mone slikao u poslednjoj deceniji 19. veka, uvek sa istog mesta i pod različitim nebom, katedrale u Ruenu. Ja sam videla bila nekoliko njih kao deo izložbe u ovom gradu pre nešto više od godinu dana. Ta izložba je i konceptualno i vizuelno bila izvanredna, ali i na takvom mestu sam ostala bila dugo pred njegovim slikama. Uprkos enormnoj popularnosti ovih izložbi, muzeji i galerije ostaju sveta mesta gde tišina vlada, i svako za sebe doživi bar jedan susret koji će poneti u ostatak dana.

Edith Wharton, američki pisac, je živela u Francuskoj tokom Prvog svetskog rata, i do kraja života (umrla je par godina pred početak Drugog). Napisala je bila jednu tanku knjižicu 1915. o poseti frontu, Fighting France, koju sam ja našla slučajem u jednoj knjižari i čitala je godinu dana pred susret sa Moneovom katedralom pod blagorodnim nebom. Dvadeset godina nakon njegovog boravka i nadahnuća, Edith je videla katedralu u stanju usijanja; Nemci su je bombardovali i umesto da gori, kamena struktura je stajala dok je sve što je moglo da gori nestalo , ali katedrala nije. Mone je još uvek bio živ u to vreme. Kako je Nemačka nakon poraza 1918. požurila bila da profitira od samosažaljenja kojim je pokrila bila svoje mrtve i izlomljene vizije, a Amerikanci da osvoje svet na malo suptilniji način, niko nije imao vremena tokom 20. veka da bar pokuša da zaustavi vreme. Ne za stalno, ali nužno je zastati, oklevati bar malo. I Biblija priča o tome. Danas je to prosto sramotno, misliti o predahu. Ali kako će iko sagledati sve ovo što se desilo unazad celi vek, i duže, ako smo neprekidno u trci. Otprilike u isto vreme gledala sam bila francuski film ’Champ d’honneur’ opet o ratu sa Nemcima, taj početkom 70ih prethodnog veka. Prvi svetski rat nije iznenadio bio nikoga, bar njegov početak nije. Ali sve od tada se odvija pred očima shell-shocked sveta. Samo zbog toga, zasutavite se pred slikama, poljima maka, nad grobovima koje niko nije obeležio, rekama koje mirno teku. Ljudi ne zaslužuju puno; jedan džep lepote i jedan melanholije je sasvim dovoljno za svakoga.

https://www.theguardian.com/artanddesign/2018/apr/05/monet-architecture-national-gallery-review-glorious-visions-that-gave-the-world-back-its-heart

 

Udelite nekom drugom, molim vas

U nedostatku nečega što je verovatno sama definicija nedostatka, ja sam u oblaku čije granice ne znam ali dobro znam da sam deficitna. Nije neophodno imati definicije, ni granice ili čak oblik za neke pojave; sve njih zameni svest da je nešto ovako, ili onako, ili ga prosto nema. Nedostatak, i kad ne znate šta je, boli. To verovatno svi znaju. Univerzalnost mog bola, tvog bola, je u korenu svačije osame i otuđenosti. Nije to malo zezanje sa prirodom uma, osećanja i blagog Boga, ili Gospe.

Nedavno, pre koju nedelju, bila sam ’po dužnosti’ na događanju koje je u naslov smestilo i umetnost i vođstvo i žene. Ja sam bila kompletno nespremna. Pošto me je firma poslala, uz desetak drugih žena, ja sam mislila bila da je u pitanju edukacija koja će me podići na nivo menadžmenta. To je bilo obećano dosta davno i predstavljeno kao ritual zrelosti. Ja sam bar koju deceniju prerasla takve rituale ali redovno mi se dešava da mi neko ukaže kako ’ne razumem’, i ubaci žargon koji stvarno zahteva poseban sluh. Ne mogu da kažem da kapiram moć išta bolje od bilo koga unazad hiljade godina, ali ona jako počinje da liči na loš teatar. Nije bitno šta je na sceni; suština je da je publika vezana lancima ovim ili onim i ne može da izađe. Kakvu go budalaštinu da izvode, jedino što je važno je da publika nema kud. Ta žalosna činjenica uveća svačiji karakter na sceni, čak i kad karakter ne postoji.

Na sceni tog dana su bile žene. Pametne, uspešne, zanimljive. A u publici dve hiljade drugih žena. Pošto je reč bila o vođstvu, ili sličnoj velikoj reči, to nisu bile tek bilo kakve žene, već one koje su uložile puno truda u svoju pamet i sposobnosti i htele bi da vide rezultate tj. moć. Pošto sam došla neobaveštena, trebalo mi je neko vreme da sagledam situaciju. Na pozornici su se smenjivale dobre priče, i vrlo dobro uigrane, osim toga pozornica je bila toliko daleko ja sam gledala u ekran, kao na stadionu rok spektakla. Već kod druge govornice postalo je jsano da su one tu da prodaju mudrost, bukvalno. Po strani su bile izložene njihove knjige, i one su nakon svoje tačke upisivale autograme u prodate primerke. I tako celi dan, od 9 do 5. Za kraj, kao zvezda programa, pojavila se bila Malala. Koja nije prodavala knjige ali je govorila o svojoj dobrotvornoj organizaciji koja gradi škole po svetu koji to inače odbija da radi. Bilo je to prilično neverovatno iskustvo, sve skupa, i u ovom životu koji je nakupio puno neverice na bolnim tačkama, to nije bilo pozitivno, ali ni negativno. Da se sve vrti oko love nije nužno podsećati bilo koga, ali susret izbliza uvek iznenadi. Barem mene.

Došla sam kući neopisivo umorna. Sva ta priča se vrtila oko sveta u kome žene pokušavaju da se probiju kraj muškaraca koji prostavljaju prepreke. Ja sam imala drugačiji put; moje prepreke su uvek bile podignute od strane drugih žena. Ne znam koja je situacija gora, ali lošu situaciju ne vredi poređivati. Komparacija zala ima jedinu svrhu da ih učini svarljivim, i relativnost jedino gubi u poređenju sa prolaznošću. Hahaha!

Ozbiljno iscrpljena nakon takvog iskustva, što je bio radni dan, nisan znala šta bih sa sobom, a sigurno nisam htela da razmišljam, uključila sam bila Netflix i nakon kratkog lutanja odlučila se za francusku komediju. ’Je ne suis pas un homme facile’ je bio očigledni uplet sudbine. U njemu se jedan macho muškarac običnim i čestim filmskim trikom probudi u svetu kompletno suprotnom – žene se ponašaju i vode glavnu reč bukvalno kao muškarci u ovom. Najbolja stvar je upravo u tome: isti svet samo neko drugi na vrhu. Nije to utopija u kojoj je svet procvetao pod dodirom ženske empatije i senzibiliteta. Nimalo. Žene, u filmu i inače, u ulozi moći se ponašaju gadno ili bar neosetljivo, prosto ne kapiraju kako je to biti jadni mučkarac. Film je i smešan i nimalo naivan. On ima na umu jednu stvar – da pokaže koliko je groteskno sve ovo što nam se dešava. Toliko smo nesvikli, mi sezonirani gledaoci svačega, od egzorcizma do redovnih zlostavljanja slabih i dobroćudnih, na mogućnost da muškarci budu ugroženi, slabi, nesigurni, maltreitrani i jadni, da sam ja završila bila dan na kauču u totalnom rasulu. Šta napraviti od ovoga, pitala sam se. Ništa dobro. Ali ima i drugih kojima jednako ne prija.

For David

Somewhere inside me it is raining tears. Three months after his passing, I had found out about a friend’s death. What kind of friend that makes me is debatable. I spend my days mostly alone; he knew at least a thousand people any minute of any given day. We were as different as people could be, but when together we conjured magic. He was gentle and clever, soft, thoughtful and with a mind so open it could swallow the Universe. An albino and legally blind since birth he practised his Messiah earnestly. He was perhaps a tad too human – greedy, weak and hopeless for love. The experiment was dangerous: crammed with people to bursting point, could life squeeze some love out of them? Not enough. It was a dysfunction, the emotion, and he knew it. He craved riches and women. Women more. There hardly was a man who knew more women. They were free around him as if he were a statue; milling about aimlessly or trembling lost in their battered fantasies. If he touched them, they smiled at his sexless and inoffensive curtesy – how welcome, how different, and spiritual was he; a beautiful person. He wanted to be a man.

I never understood his schemes but loved spending time with him alone, just us. The peace reigned between us and around; he teased my intelligence as I did his. We spoke without a need for anything from the other, our barricades at their lowest ebb. Respect and kindness – that is what I will remember him by. And his sparkling mind, the loneliest place in the universe. I had seen little of him lately. I don’t see anyone much, that is indiscriminate. He will be remembered by many, I by very few, but for as long as I walk the streets of this city, many of which I have walked with him on Friday nights – he will walk with me. The night is dark and so is life; we keep punching holes through for some light. You were among the brightest of them, and I wish that voltage had lit up a better path for you. Or just powered the whole damn world as you wished it.

Somewhere inside me it is raining tears. Oh, you dear fool.

Inženjer

Na početku ovog sada nešto više od deset godina starog bloga, sa prvim koracima u novoj sferi naišla sam bila na blog jednog Saše, koji je bio umetnik i grafički dizajner, i to je i danas, pretpostavljam. Na svom blogu je Saša jednom postavio bio kratki komad refleksije koja je započela običnim aktom brijanja tog jutra. Koncentrisan na to što je radio, zašao je bio u dublje misli i zapitao se šta bi on mogao da radi u svetu gde bi sve ovo oko nas nestalo. U svetu koji je odraz prošlosti i moguće budućnosti – mi u infinitivu – Saša je zaključio bio zadovoljan obavljenim poslom tog jutra da bi mogao da bude berberin. Nakon što sam pročitala taj inspirisani trenutak podeljen sa svetom, zapitala sam i ja sebe – šta bih ja radila u budućnosti gde su uloge i potrebe male i svedene na jednostavne neophodnosti. Prvo je stolica postala tesna, pa cela soba, moj život da ne pominjem, i ja sam priznala bila i Saši i sebi, plus svim čitaoacima njegovog bloga, da bih ja bila potpuno suvišna u takvom svetu. Nije da ne znam ništa, ili da ne mogu da naučim, ali stvar je u tome da svet sveden na neophodnosti nije radionica za besposlene. Da od mene zavisi nešto ovog trenutka, da li bih ja imala veštinu i prisebnost da to izvedem? Taj susret nisam nikad sasvim zaboravila, kao što niko ne zaboravi ispite na kojima je pao, ali jesam vremenom shvatila da moja glavna sposobnost leži u rešavanju problema. Moja rešenja nisu uvek najjednostavnija, ili bezbolna, ali nisu nikad loša; to je, verujem, najbolji talenat koji sam razvila počev od rane samostalnosti.

Danas sam, deset godina kasnije, postavila sebi pitanje kojeg se ni sâm Saša ne bi postideo: ako sam tako dobra u rešavanju problema, zašto je moj život stalno u jednoj ili drugoj, neodređenoj ali neprekidnoj, krizi?

Po prvi put, i u životu i u dugih deset godina od Sašinog pitanja, ja imam odgovor: zato što one daju smisao mom životu. Ja bih bila kompletno beskorisna bez problema koji čekaju da budu rešeni. I to bi bilo mesto tako strašno – naći se bez smisla i koristi – da su i manufakturisane krize dobrodošle. Odnosno, nisam imala predstavu do danas da sam glavni inženjer iza većine. Pazi, inženjer. Ko bi rekao da imam i takvih talenata.

Za nas, dobre ljude

Netflix i ja imamo vrlo blisku vezu. On to ima i sa milionima drugih, ali ja svejedno doživljavam celu stvar kao moj izbor, i uspeh, da budem iskrena, jer gde se još može naći toliko bisera sa toliko malo truda. Usponi su bili apsolutno sjajni, i dese se i sada, ali tek ponekad. U stvari vrlo retko. On i njegov algoritam su odlučili u nekom trenutku da tačno znaju šta ja hoću, ili mi treba. To ni ja ne znam uvek; niko drugi nije ni svetlosnu godinu blizu. Kao i u svakoj vezi između raznorodnih karaktera, ono što nas je privlačilo na početku sada…… više…… ne… funkcioniše tako dobro.

Ali svako, baš svako, zanemari ulogu navike. U odnosima, izborima, putevima, ma svemu. Iz tog razloga, i zato što je tako blizu, Netflix i ja nastavljamo sa istim ulogama, šta drugo. Tako se desilo da sam odgledala jednu epizodu norveške serije ’Okupirani’. Program se odvija u bliskoj budućnosti, gde je sve isto samo malo gore, i svi kao žabe u kotlu i dalje plivaju u istim krugovima. Kao i Netflix i ja uostalom.

Norveška je napredna, civilizovana, demokratski izabrana – idealna, i samozaljubljena, što je verovatno jedina moguća ljubav idealnima. Zar vredi ustajati osim da bi se ogledali i divili sebi. To nisu lake okolnosti, sigurno ne na severu.  Utoliko je bio veći šok da kad je porasla vrednost nečemu što ona poseduje (u okviru geografskih granica osvojenih davno, i retko kada miroljubivim putem) većina Norvežana je mislila da niko neće doći da to uzme, milom ili silom. I nisu bili spremni da to odbrane. Imaju sve skupa dva aviona, i koji pištolj. Rusi su večiti manijaci i divljaci, a ostatak Evrope je pokazao svoje drugo lice, jedno od onih koje čuva za specijalne prilike. Sedela sam tako pedeset minuta, gledala u Netflix, on se bečio ozbiljno u krizi takvih razmera, i ja sam ga ugasila. Oh, just shut up.

Jedna od retkih misterija kojoj posvetim koji minut ovih dana je zašto je ljudska glupost na takvoj ceni? Ranije je bilo pitanje obrazovanja i sve su nade ležale u pristupu istom za sve, bez granica i predrasuda. Od kada je to postalo moguće, obrazovanje je samo padalo sve niže, a glupost je rasla, i u veličini i po ceni. Toliko je narasla, na oba nivoa, da se dernja na sav glas. Nema konkurencije. Ko se usuđuje da priđe nekoj budali danas? Ja siguno ne. Kukavica bila, i ostala. Zato je Netflix idealan. Ja platim malo svakog meseca, i mogu da ga nikad ne uključim, on svejedno raste. Postoji nešto u ovom našem vremenu, najboljem od svih vremena, što će nas sve progutati od milosti i blagonaklonosti. Poverovali smo da smo dobri. Prodali smo svoje najbolje oružje – mozak – budzašto, jer smo dobri. Prodali smo i druge ljude iz istog razloga. Ako nam se neko ne sviđa, prodajemo još jefitnije, da ih ubedimo dobrim.

Ostalo je još bar deset epizoda o Norvežanima. Brišem gumicom tu jednu od sinoć, uspeću za koji dan. Uostalom svakog dana gledam nove epizode sličnog programa, i ne pamtim više na kom su algoritmu; Netflix će mi reći, on sve grupiše i sažvaće za mene. Ovo je za tebe, Ivana. I ja se raznežim: pazi kako je pažljiv. On je to izabrao, za mene.

Čudo

Ispostavlja se da da se zna od 2009. da ima vode na Mesecu! Ni-sam i-ma-la pojma. Pa cela stvar oko vode je da je najređi fenomen u Svemiru jer je osnova života. Šta ćete ređe od nas, naguranih ovde, jedni drugima pod nos. Tragaju za vodom po celoj Galaksiji, i šire. A nisu znali da je ima na Mesecu do 2009. Pa kad su Amerikanci otišli, sleteli, prošetali – pred kamerama, naravno – pokupili par kamenčića, i vratili se, ispada da su uzeli pogrešno kamenje. Šarlatani! Jer 50 godina niko nije iscedio iz njih ni kap vode. A evo pre par dana su potvrdili ne da Mesec ima MALO vode – o ne, Mesec je PUN vode!  Toliko pun da je ona svuda, i u kamenju!

Toliko su srećni naučnici oko ovog otkrića, da su vodu već potrošili; svu tu nemerljivu, do prekjuče nevidljivu vodu. Jedino ne mogu da se odluče da li da je dovlače u kofama na Zemlju za piće, pošto je ovde fali, ili da od nje prave raketno gorivo za okupaci – oops! – eksploraciju Svemira! Kakvi genijalci.

Pitam se da li ga je neko već kupio. Mesec. Mora da je! Sve je drugo na prodaju. Uskoro ćemo imati Lunarne Ratove, Prvi pa Drugi, i zatim će nas neko konačno otkriti, što će neizbežno odvesti do Zvezdanih Ratova. Genijalci, svi od reda.