O povratku

Vratile smo se s odmora. Pitam se zasto smo uopste isle kad odlazak podrazumeva povratak. Zar se toga nisam setila? Ne pitam se zato sto sam nezahvalna, neskromna, i ne ustezem se da postavljam takva pitanja (iako jesam sve to) vec zato sto smo se juce vratile pa je povratak vrlo svez.
Ustale smo oko 6 jer je aerodromski shuttle insistirao da moraju da nas pokupe prve. Bez dorucka i nenaspavane pokupili su nas kao sto su trazili. Sledeci su bili Italijani, njih cetvoro u srednjim godinama. Pozadi, do nas, sela je jedna glomazna zena koja se jedva popela u automobil. Uspelo joj je iz cetvrtog pokusaja, pa se potom zaglavila u prostoru izmedju dva reda sedista. Nije ona bila debela po standardu koji su Amerikanci postavili pa sada izvoze celom svetu kao sto izvoze sve cega se sete, jer svaka im je zlatna, ne, ona je bila vise evropsko-matronski popunjena. U njenim godinama visak tezine unistava kolena, blokira put krvi, zatrpava bubrege, i radi verovatno jos milion losih stvari, i sve to bledi – jer se ne vidi – ali kad shvatis da ne mozes da sopstveno telo podignes za jedan malo visi stepenik od 20cm zar se ne zamislis nad svojim zivotom i zivotima svetaca koji su svi od reda gladovali da bi bili blizi Bogu i sada se u njihovu cast svi prezderavaju. Kazu da svako voli Boga na svakoj nacin. To bi trebalo da kaze da je svako nesto posebno, pretpostavljam. I to Amerikanci izvoze. Na tone.
Kombi je ubrzo bio natrpan ljudima i prtljagom, i zanosio se malo u krivinama. Od naseg dueta jedan deo peva o svemu sto vidi kroz prozor, kao i obicno, ja sam umorna kao sto svako ko duboko pati usled nedostatka viseg smisla oseca umor – do srca, mozga i bubrega. Ne pamtim ni kad sam poslednji put spavala pristojni niz sati. Odmor tome sluzi, sto mu je verovatno jedina svrha, i to kakva svrha – vrhunska – ali ne i meni.

Na aerodromu pise da je nas avion na vreme. To nam je jos uvek ostavilo dovoljno vremena da cekamo sa drugim Kanadjanima. Medju njima su se isticale dve grupe: jednu su cinili muskarac od oko 40, uspesan i na odmoru (u sortsu), i dvojica mladica univerzitetskih studenata (sudeci po njihovim majicama), koji su planirali da postanu uspesni kao i on ako ne i daleko uspesniji. Drugu grupu su cinile cetiri mlade devojke, jedna zena srednjih godina, i jos jedna starija koja je verovatno bila njena majka. Sve su bile obucene veselo, i cavrljale veselim glasovima o necemu sto nikako nisam mogla da uhvatim, jer je bilo nebitno i nezanimljivo, ali su njihovi glasovi zvucali kao ptice kad pevaju na pocetku dana – veselo i melodicno. Ona prva grupa je pricala o ozbiljnim stvarima. Kritikovali su Pariz. Onaj uspesni muskarac je rekao onim nadobudnim – znate kad bih ja mogao da imam kucu kao moju u Parizu? Nikad! To je trebalo da bude retoricko pitanje. Mladici su ga gledali sa odobravanjem svega kanadskog, narocito kanadskih kuca, koje u okolini Toronta gutaju plodnu zemlju na kojoj ce jedino zeleno sto ce nici u beskrajno dugoj buducnosti dok ljudi vladaju ovim delom Svemira biti vestacka trava nadojena hemikalijama, oko koje ce siroki autoputevi od betona po kojima ce siroki automobili voziti ljude sve sirih guzica progutati jos vise zemlje, i tako Kanadjani rastu, zive, umiru i misle da treba, jer svega u Kanadi ima puno, pa i plodne zemlje, oko koje se inace veci deo sveta muci, i uglavnom zbog te muke umire, ali ko im je kriv kad nisu Kanadjani, a ni Amerikancima nije lose. Jedan od onih mladjih tvrdi da je video Parizane koji nose patike, iako svi tvrde da se to ne moze videti. A-ha! Dobro, kaze onaj iskusni, zavisi u kom ste kraju naisli na takve primerke, ali ima toga, ima – tvrdi samozadovoljno. Pa ni leta nisu tako topla kao u Torontu, buni se jos jedan mladji. Nisu, opet poducava onaj uspesni, Pariz je mnogo severnije od Toronta, pa i Berlin, u kome je on bio tokom zime, ali im zime nisu hladne kao nase. Mladici sa strahopostovanjem gutaju svaku rec koju on kaze.

Moje dete u medjuvremenu luta malo po free-shop radnjama, svetlucavim kao da su vrata Raja. Nema guzve, VIP pristup, garantovano. Vraca se odjednom sa izrazom lica negde izmedju smusenog i sokiranog, prosto zguzvanog. Videla je jedan od casopisa koji prodaju da putnici prekrate vreme dok cekaju, iz one posebne grupe tabloida koji su se promucurno dosetili da papir raste na drvecu i sve dok drveca ima bice i njih, garantuju im Ustavi naprednih demokratija, i procitala na naslovnoj strani kako neka mlada zena, sva namestena za slikanje, tvrdi da je seks sa njenim ocem bio eksplozivno iskustvo iz druge dimenzije, takoreci je srecnica stanovnik Raja, ona i njen taja. Moje dete ne zna kuda ce sa ocima, a njen jadni, mali mozak se bacaka u lobanji, ulovljen, zatvoren, ne razume, i nema kud. I moj isto tako, ljubavi, i moj. Ljubim je po celu da prodje, ali znam da ne prolazi. Meni nikad nista nije proslo.

U avionu sedimo ispred dvojice decaka koji nisu toliko mali da ne znaju, ni toliko veliki da ne mogu da upakuju kolena u prostor predvidjen za kolena, koji ce nas sledecih devet sati sve vreme sutirati, pa i udarati. Roditelji ih gledaju sa obozavanjem vrednim svog lika i dela. U pravu su. Takvi klinci se obicno dobro snadju u zivotu. Nevaspitanje je put u buducnost. Kad sam negde oko drugog sata shvatila da mi predstoji bar jos sest sati nemrdanja odatle a iz svoje koze nikada, sve dok je posedujem, mislila sam da je to najniza tacka tog dana. Nije bila.

Prvo su prikazali film koji je rezirao George Clooney. Jedan jedini zenski lik, u svetu muskaraca, naravno, je opasna bistrica koja elegantno nosi rukavice i tesne suknje pa hoda koracima od 10cm, jer tako je to bilo na pocetku emancipacije, u tamo dalekim 1920-tim, i onda ispadne glupaca na pravom mestu po vec proverenoj formuli koja nosi celi svet na grbaci i nije joj lako ali kad se moze onda se treba umnozavati i preplaviti pa i udaviti sve sto strci i truditi se da budes jedina formula, i onda junakinji iz takve epruvete neizbezno pritekne u pomoc sarmantni glavni junak koji sebe ne shvata preterano ozbiljno, kao sto i dolikuje pravom muskarcu koji ima sve sto jedna zena moze da pozeli: nije zgodan ali je pouzdan, i zabavan. Zar ima srecnije zene na svetu od male Miss Lexie? Ja sapucem kroz buku motora, izmedju slusalica i sutiranja debele dece iza nas, u uvce onom malom izmucenom mozgu da je sve to samo skript, ono sto mali Perica zamislja i plasira, i da tako gluposti postaju univerzalne istine. Cuvaj se univerzalnih istina, ljubavi, moli te mama.   

Sledeci film je engleska idila. The Other Boleyn Girl. U njemu je Henry VIII visok i zgodan, i sjajan ljubavnik sudeci po jos jednoj od onih formula kada polugola mlada zena lezi post-koitalno opustena, rasirena preko celog ekrana. U filmu pokazuju kako druga mlada zena, ambiciozna za razliku od one prve kojoj je bilo dovoljno da kralja cini srecnim neko vreme, izmanipulise Henrija nenaviklog da mu neko kaze ‘ne sada, malo kasnije’, uz obecanje ‘rodicu ti sina’, pri cemu joj je glavni adut da mu uskracuje put pod njene suknje i krinoline, na odmetanje od katolicke crkve, stvaranje anglikanske crkve i menjanje sveta, prakticno, i pri tome joj debelo-glavi kralj ne kaze ni ‘hvala’ vec odrubi glavu. Ali ne pre nego sto je optuzena za incest sa svojim bratom, kome se isto odrubi glava. U filmu ona je ta koja insistira na seksualnom odnosu sa bratom a sa ciljem trudnoce i muskog naslednika Henriju, koji se ipak ne desi na kraju, i pokazuje se opet i po ko zna koji put pametna, obrazovana zena, mladja ili starija, kojoj ambicija pomuti pamet, ubije seksepil i napravi od nje cudoviste. I opet ja sapucem u ono malo uvce da su sve to izmisljenje price, samo price koje krive istorijske podatke kako im se svidja, i kojima je jedina svrha da pokazu seks i socno meso mlade Scarlett Johansen, i zgaze gde mogu inteligenciju i ambiciju u zenama ilustracijom da to prosto nikad ne izadje na dobro, pa je mozda bolje i ne probati, sta kazete, devojke? A ona sapuce nazad da ne razume zasto prikazuju takve filmove u avionima kad ih i deca gledaju, i da ne moze da spava, i nece nista da jede a lepim ocima se vidi crvena ivica i zamagljena belina od umora i nerazumevanja kome vise nema mesta u mozgu u maloj glavi pa izlazi gde god moze. Mozda je sledeci film nesto zabavno, za decu, preracunava logiku menadzmenta avio kompanije. U pravu je. Enchanted je sledece delo na malom ekranu iznad glava i ja se odjednom setim da mi nedostaju Disney kolekcije oblih zivotinjica koje pricaju, skacu i prelivaju se u druge zivotnijice i svi skupa pevaju i vole se. Oh, kako bih ja volela da zivim u slikovnici. Udjem u jednu, i nikad vise ne izadjem. To bi bilo za mene, i odmor i ambicija, i obavezno neko mestasce za zivot u pitomoj sumi. Please, please, please.

U pauzama izmedju filmova pogled mi pada na novine koje cita muskarac malo ispred mene a po strani. Poceo je jedan rat dok smo mi bile na odmoru. Pise u Herald Tribunu da se Cesi brinu i prisecaju nedavne proslosti od pre 40 godina. Svi se boje Rusa. Nisu racunali da ce se oporaviti tako brzo. Ili ikada. A i Kinezi su napravili Olimpijske igre da sve sljasti. Indijci su povtrdjeno najpametniji na planeti. Kako ce se putovati ubuduce sa engleskim. Treba uciti ruski. Jadni Gruzijci – mlada demokratska nacija, ali stara istorija. Podseca na Scarlett Johansen iz filma. Postoji proverena formula za takve herojine. I u politici i u seksu.   

Kad smo stigle, a stigle smo, i to je daleko bolje nego da nismo, susret sa zenom carinikom i sluzbenikom drzave, koja je prvo mene ispitala pa onda moje dete ko sam ja njoj a ko je ona meni, i gde je pismo od oca koje potvrdjuje da nisam dete ukrala iz zemlje – ali ja je vracam u zemlju, podsetila sam je, sto je bilo nevazno kako mi je objasnila jer ja sam mogla da je ukradem iz neke druge zemlje, a toga se stvarno nisam setila – i opet moje dete gleda onim istim pogledom nerazumevanja koje sada vec izaziva pravi alarm u meni. Da li je moguce prestati za danas sa lekcijama o ljudima, molim vas! Umorna je, nije dovoljno spavala, i ona je zaista samo jedna mala devojcica. Zena za salterom sada primenjuje customer service lekcije: smeska joj se i pita je da li se zahvalila mami sto je vodila na tako jedan lep put. Onoj istoj mami za koju je trenutak pre toga pitala da li joj je mama, i ko joj je uopste. Klinka klima glavom, i prolazimo. Konacno.

U taksiju do kuce je udobno i previse hladno. Napolju je Toronto ruzan. Ili sam se prerano vratila, ili sam vec predugo ovde. Tolika ravnica a nigde kukuruza. Ili razi. Zlatne, lelujave razi. U slikovnicu, molim vas, ne zaboravite na mene kad tehnologija uznapreduje i omoguci ljudima zivot u slikovnicama. Iako ce to tada verovatno liciti na sve ovo, samo bolje nacrtano. Vozac taksija je postariji Indijac, kao sto su uvek vozaci taksija od aerodroma. Oni na to drze monopol. Ne usudjujem se da zamislim kroz kakve bi muke prosao neko drugi ciji je zivotni san da vozi fin automobil od i do aerodroma. Zna se sta je monopol. Batinanje, korupcija, kontrola i tako dalje. A i onima koji monopol odrzavaju nije lako. Nikome nije lako. Nespojivo je biti ovako umorna na tako udobnom sedistu.

Kad smo pristigle kuci, nasa zgrada okruzena zelenilom deluje smireno, unele smo kofere do lifta. Liftovi ne rade. Od dva na raspologanju, ni jedan. Mi zivimo na 14. spratu. Oh, tu sam apsolutno shvatila da je ici na odmor besmisleno, kao sto je i sve drugo besmisleno. Otac mog deteta ne zivi daleko od nas pa smo odvukle kofere do njega. Srecom te je bio kod kuce. Popila sam casu vode, ostavila kofere i dete i izasla u realnost mog kanadskog zivota. Osnovne namirnice i put do 14. sprata stepenicama. Pravi pravcati toranj, kao iz slikovnice. Unutra je sve kao sto je bilo ostavljeno pre tri nedelje, samo sa mnogo vise prasine. Nikad od mene nece postati dobra domacica. Cak nisam sigurna da razumem celu stvar sa postajanjem bilo cega. Bar ne na svom primeru.
Jedna jedina stvar mi je nedostajala. Radio. I blog. Ali njega sam mogla da pisem bilo gde. I radio sam mogla da slusam bilo gde. Nista mi nije nedostajalo.
Gledam se u ogledalu. Lepo sam pocrnila. Ivana sa bronzanim tenom. Ivana u novoj kozhi. A ista. Potpuno ista!

10 thoughts on “O povratku

  1. Prvo moram da ti kažem da mi je drago što si opet on-line. Navikla sam da čitam tvoje postove, priče, poeziju.
    U ovoj priči sam uživala, sjajno si je napisala, ali mi nije drago što ste proživele takvo maltretiranje duha i tela.

    Biće bolje, potisnućeš taj osećaj i nadam se napisati i postaviti neku sliku sa putovanja.
    Možda da vidimo „Istu Ivanu sa bronzanim tenom“ 😉

    Veliki pozdrav. 😀

  2. Dobro jutro i tebi Suske 🙂
    Lepo je probuditi se sa takvom jednom doborodoslicom.
    Bice puno prica o putovanju, bez brige, samo da se osvestim, i rascistim malo haos oko mene. Radila sam pred polazak do poslednjeg trenutka, ovde od prvog trenutka, ten mi se ljusti, izgledam kao da nisam ni jela ni spavala bar tri dana.. ali polako, u fragmentima, kad ih najmanje ocekujem, pojavljuju se lepe slike. A kakve sam se lepote nagledala – bilo je prekrasno, zaista.

    Lep pozdrav.

  3. Dobro nam se vratila!
    Kao i uvek napisala si, preslikala si dogadjaje koje si imala, ovi su malo naporni, ali cekamo Pariz 🙂

  4. свуда прођи
    кући својој дођи
    слуди мало
    акој кућа наша путујућа

    драга Ивана задовољство чини читатите. поз. Обема

  5. Hvala, Cece, dragi. Sludjena sam, bas me to opisuje. Sve je teze. Putovati, vracati se – ne znam tacno koji deo, ali sve je teze. Negde nesto valjda govori da treba sedeti tu gde si. Ali neki od nas nemaju mira, ili smo prosto alavi. Ko zna.

  6. Ne znam, Charolijo. Puna mi je glava beskorisnih znanja, ali to ne znam. Naizmenicno padam u ocaj i bes. Povremeno, i vrlo kratko, obasja me neki zracak optimizma, ali to je hemija u pitanju, endorfini.
    Ucini sto mozes, to je to valjda.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s