Dokolica

Poslednjih meseci subota je postala dan u kome produktivnost teži ka nuli. To zahteva dosta truda, paradoksalno, ali vrlo logično: pre toga je subota bila samo još jedan radni dan, čak najzatrpaniji. U njoj se nije poštovalo ni radno vreme, ni znaci iscrpljenosti tj. my wellbeing (hahaha, ko je kome najveći neprijatelj, kaži, darling)… međutim, desio se preokret – ne mogu više, rekla sam sebi jednog dana – i jednim zamahom oborila subotu na leđa. Nije išlo baš tako melodramatično, naravno, jer melodrame nisu u trendu ovih dana, ali subota i ja na leđima da odatle gledamo u plafon

je ispalo dosadno. Subota je ostala da leži, ja sam ustala i sela za kompjuter. Da neko zahteva od mene da toliko radim, ja bih se bunila, pozivala na građanska prava i zakone, ili da me bar više plate – u kom slučaju bih pristala na sve, ali ako me stvarno dobro plate. Pri tom se moje procene koliko zaslužujem i onih koji me plaćaju teško kada nađu licem u lice. Nije strašno, to sedenje za kompjuterom, i na kraju (subote) me jedino bole leđa i utrnu mišići na zadnjici. Osećaj traćenja dana, života, je kompleksniji, ili bi voleo da bude. Uvek mi ostaje nedelja, utešim se, i sve nastavi po starom. Tj. novom, koje je zamenilo staro ali puno liče.

U subotu (neimenovanu jer se ne razlikuje puno od drugih) sam dan započela jednom idejom. (I to je česta pojava). Rešila sam da prvo potražim film koji sam gledala pre nekoliko godina, i koji bi mi pomogao da ideji koju sam dobila bila prethodne večeri dam jasniji oblik a to će mi dalje poslužiti… Bila je to dobra ideja i sakupila je oko sebe dovoljno entuzijazma.

Otišla sam prvo na youtube. Film je desetak godina star i nije postao veliki hit;  postojale su šanse da će se naći tamo, ili da mu legalni tim Google korporacije nije još ušao u trag. Našla sam ga lako; baš sam se obradovala kad sam videla ‘deo 1/10’. To je bila prevara. Uz mali klip filma gurao se i link ka nekom mutnom sajtu na kome se mogu ‘gledati filmovi za džabe’. Ponešto se moglo prethodnih godina za džabe na Internetu (pretplatu i utrošeno vreme niko ne računa), sada retko šta. Osim toga, muvanje po tim zabitim ćoškovima širokog novog sveta je počelo previše da podseća na muvanje po četvrtima gradova gde red i zakon ne zalaze jer za njih tu nema para, a opasno je. I tako mlad, jedva se farba osušila na stalno mobilnim zidovima u ekspanziji, Internet već ima svoj geto. Čim se ukaže prilika Google korporaciji da kupi većinu akcija neke od velikih producentskih kuća – ako već nisu – očistiće i to. Budućnost se smeši svima nama, i vrlo je dostupna: sedneš u stolicu i uz dobar OS i vezu, nađeš se u uređenom svetu čistih ćoškova. Haleluja!

Kad sam već bila na youtube-u, skrenulo mi je pažnju desetak linkova sa strane koji su pominjali ovaj film pa onaj film, i ja otišla da pogledam o čemu se radi ovde, i tamo, i tek se posle sat-dva setila svoje ideje, koja više nije bila tako blistava i sveža.

Zatim sam otišla na Amazon. Otkad su zakoni konkurencije i tržišta prvo uništili male nezavisne videoteke pa su se za njima zatvorile i one koje su bile ogranci velikih korporacija, postoji u ovom gradu možda još pet videoteka sa zanimljivim izborom filmova, naročito starijih ili evropskih, i sličnih kurioziteta, samo se do njih mora putovati pola dana. Sve se preselilo na Internet, na kome se odvijaju titanske borbe istog principa jedino ne moram da putujem nigde. Amazon nudi instant video i imaju toliku ponudu, da prođem kroz jedno slovo trebaće mi bar tri subote. Imaju moj film i mogu da ga gledam za samo $2.99. 1-click, je sve što mi treba, kažu. Dobar OS sistem i dobra veza, plus kreditna kartica, se podrazumevaju.

Prvo sam otišla da pročitam kako sve to funkcioniše. Imaju ponudu ovu i onu, pa može da se gleda na monitoru, ili na svom velikom TV-u (ja sam nameravala da gledam na monitoru ali kad se sve to nudi, moram bar da pročitam o čemu se radi, zar ne), i ima raznih kon(tra)cepcija koje je trebalo razmotriti, plus planova – besplatni, koji je superb, pa jedan koji se plaća ali je neodoljiv i u suštini nedopustivo jeftin, obrazložili su, pa još jedan, i to samo za filmove, a ako hoću da gledam i TV serijale – hoću, naravno – imaju i pass… Kakvi genijalni tipovi ovo vode, zaključila sam otvorenih usta i bez daha.Tek posle sat – dva od početka potrage stigla sam do dela u kome su objasnili da sav taj instantni polet i neverovatne mogućnosti nude samo u Americi, sa američkom kreditnom karticom.

Preptostavljam da se o kanadskom kompleksu ne priča van kuće, koja je dugačka skoro deset hiljada kilometara i nešto malo uža, ali je dom kao i svaki – pun neizrečenih furstracija, puno toga se gura pod sto, maše se nacionalizmom koji sticajem okolnosti nije jednobojan ali puno liči na svaki drugi: mi smo šampioni, najbolji, najveći, cool, i sl – ali kako nam se ispod najduže nebranjene granice na jug (jedina granica koju imamo) raširio šampion nad šampionima u samopromociji, sve što mi ovde možemo da smislimo je bleda kopija. Prosto su oni u tome bolji. Ako smo mi i smislili prvi, oni će ga prodati bolje, ili će kupiti te naše koji su smislili, ponudiće im veće plate, veće kuće, veće tržište, veće plejere, i manje poreze. Istovremeno se gaji i duboki prezir prema brutalnom kapitalizmu koji se tamo južnije čak ni ne trudi da skače na plen ovih dana – ne, on se šepuri kao vrhunski poznavalac kod koga će svako doći da nauči kako da bude isti kao i on. I postoji lista čekanja.

Tako mi mrzimo/volimo svog najvećeg ekonomskog partnera, koji uglavnom nije svestan da postojimo, i na svakom comedy programu se bar jednom nedeljno pojavimo kao tema za zezanje, u nedostatku bolje. Iz tog razloga Kanađani muku muče sa nacionalnim ponosom. Jedina smetnja koju ja vidim je video streaming. I za to Amerika nije kriva, već Kanada. Ili preciznije – kanadski brutalni kapitalisti, kojima se vrlo zgodno podesilo da je prvi (i jedini) sused Amerika, od koje sve mogu da nauče ali ne moraju da se guraju i takmiče na neuporedivo surovijem tržištu. Monopoli u Kanadi cvetaju, i kad pokleknu, država ih podržava, jer bez njih bi svima bilo gore.

Nakon sada već nekoliko utrošenih sati, došla sam na iTunes. Ipak Amerikanac spašava dan – thank you, Mr. Jobs. Moguće je kupiti filmove i TV programe i sve što treba i u ovoj zabačenoj zemlji koja blokira puteve najvećoj mreži na svetu pozivajući se na pravo, licence, ugovore ove i one (i vrlo glasno kritikuje sve vrste cenzure i prepreka koje druge države postavljaju svojim građanima na toj istoj mreži).

Nisam proverila da li imaju moj film. Stvari su već koji sat unazad prestale da budu o filmu. On mi nije ni bio neophodan za ostvarenje ideje pomenute na početku, koju bi uvredilo i samo pominjanje blistavosti i svežine, i više me nije privlačila. Sama pomisao da tek sada krenem sa idejom me je podsetila da je ovo subota, dan kada ništa ne radim. Ni film mi se više nije gledao. Potrebno je pravo raspoloženje za sve, a ja sam u tom trenutku uveliko bila zapetljana u misli koje sa romantikom velikih ideja nisu imale nikakve veze.

Privatna imovina je neverovatno fucked-up koncept. Koji bi rasturio pet planeta, ne jednu. Ljudi ne poseduju svoju decu (iako se ona i dalje redovno i unosno prodaju širom sveta), ne poseduju ni sopstveni život, ali je osnovni zakon civilizacije posedovanje privatne imovine. Na tim temeljima su izgrađeni zakoni i njegove piramide. Po prirodi stvari, ljudi i dalje ne poseduju ništa, jer će pre ili kasnije umreti. Kao i sve što živi. U trenutku njihove smrti, ta imovina će preći na potomke, ili će je neki drugi željni lučonoša zgrabiti i gurati sa njom dalje. Prelaziće iz ruku u ruke, rasuće se, ili nagomilati (dobar deo će se raspasti sam od sebe, a još veći ne postoji niti je ikada), raširiti širom sveta, uplesti u sve, i niko to više neće moći da raspetlja – osim Revolucije. Bilo ih je dobar broj u poslednjih nekoliko vekova, i svaka je bila pokušaj brisanja privatne imovine i upisivanje novih vlasnika, iako se ginulo za ideje. Bez sumnje je neophodno za ljude da imaju bar jednu vrhovnu stvar koju će poštovati (ili smo u to ubeđeni). Bilo je pokušaja da se na taj presto smesti ljudski život, recimo, i svaki ispao neuspeh. Na praznom mestu se raširila vrlo zgodno privatna imovina (vidi, kaže, kao da je pravljen po meri).

Koja u svojoj suštini ilustruje ljudsku želju za besmrtnošću.Kao i kapitalizam, pre njega feudalizam i slična zgodno imenovana uređenja oko opsesivnog straha od smrti. Ko se ne bi bojao, to nije zezanje. Ima mnogo hiljada jako pametnih ljudi koji se u ovom trenutku jako trude da pronađu rešenje za fizičku besmrtnost – što je, priznajem i ja, daleko primamljivija ponuda od umišljene besmrtnosti kroz posedovanje imovine, uzdanja u istoriju i ljudsko pamćenje – i ja mogu samo da se nadam da Priroda neće dopustiti tako nešto. Nikada. Jer ako nekome zaista uspe, sve što smo do sada videli, zapisali, i zapamtili sa stravom će biti samo dečja igra žmurki. Ne postoji sposobnost da se sagledaju posledice takve monstruoznosti. A mi hrlimo ka njoj, velikom brzinom, i ogromne nade se polažu u nju. Ljudi nisu kakvi jesu zato što znaju da će umreti. Oni uporno misle da se neće njima desiti. Ako budu znali da neće, neće više biti limita.

U međuvremenu, mi ćemo igrati ne sasvim dečje igre, na ime apstraktnih pojmova koji su sada uklesani u kamen otporan na eroziju, vulkanske kataklizme, susrete sa meteroima i sve znane i neznane sile, i nagrađivati sebe i druge slične nama stvarima koje ne znače ništa, sve čekajući na besmrtnost.

 

4 thoughts on “Dokolica

  1. ..некако се прибојавам те тежње ка бесмртности, блиска ми је она из песме Реја Чарлса ‘Ol’ Man River’, стих гласи: ‘I’m tired of living/ but I’m skeered of dyin’
    Али ми се веома допало ово што си написала о приватној својини. Врх!
    Него, када је реч о томе да се свашта могло скинути са торента – хвала им, ђечулиађенечули, заиста ми се чини да је то време полако прошло или пролази, мада моји младунци и даље гледају сваштанешто.
    Оно што је и даље за Џ 🙂 је, пак, лепа музика за разбијање суморних мисли:

  2. Lepa je muzika, Gorane, ovoooooliki osmeh se rasirio – hvala! 🙂
    Bliska i teska, ta od starog Reja. To su osnovne stvari.
    Mozda s vremena na vreme, kad pognemo glavu, i nismo besni na nepravde ove i one, zivot pokaze svoje kristale, zasija u mraku zadovoljstvo zivota i zivot od zadovoljstva – i to je to.
    Koliko je smrt uzasna, strasna, nepojmljiva, besmrtnost neka ne dolazi. Ovde joj nije mesto. Mi smo samo ljudi.

  3. “ Mi smo samo ljudi“ – продато!
    А приде и грешни – те уместо тужне Рејеве, прилажем једну прикладну љубавну:

  4. Lepo je imati ovo leto. I svako drugo.
    Hvala i na ovom malom juznom prilogu. Na Reja verovatno svako reaguje, i mlad i star, i da razume ili ne razume sta peva… treba nam, iz leta u leto. Sunshine Rej.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s