Putopisna pauza

U potrazi za izgubljenim vremenom se javlja kao cest motiv u svim knjigama o Parizu. Javlja se sve cesce i u mom zivotu, svacijem verovatno. To je efekat vremena na bica koja trce ka buducnosti, trce, trce i onda uspore jer shvate da nikud nece stici, odnosno da svi putevi vode ne u Rim vec negde ni blizu Rima, i tako u trcanju, jer trcati se mora, pocinju da izvijaju glave i okrecu se ka proslosti, iluminiranoj razlicitim tonovima spektra, posto u nesto treba gledati, nije preporucljivo trcati zatvorenih ociju, i kako je buducnost ispunjena reklamama boljeg zivota, boljeg sutra i slicnog shit-a, proslost se bar moze bojiti po zelji i prija oku daleko vise. Sve je to mnogo kompleksnije, ali kad god procitam negde kako neki naucnik sagledava sjajnu buducnost ljudske vrste, a ima vise od 0 godina, iako ne znam da se moze postati naucnik sa toliko godina, zapitam se na kojim je drogama. Buducnost, recimo, znaci da ce u tvom zivotu biti sve manje ljudi. Ne planetarno – njima broj raste neverovatno – nego ljudi kojima znas ime, da ne pominjem da si sa nekima rasla, a one koje volis, njih ne mogu nikako da pominjem. Proust je tragao za izgubljenim vremenom jer je bio ambiciozan, hteo je da napise roman veka, ali vecina ljudi se mora zadovoljiti rezultatima traganja. Koji su prosto nikakvi. Nekad ugreju, nekad rashlade, vecinu stvari je vredelo zaboraviti, ali ljudi… – sa ljudima nije lako. Na jednom delu mog porodicnog drveta neko boluje, i to mi tesko pada. U stvari ne pada nego visi. Visi tesko, otkinuce se u nekom trenutku i ostaviti me osakacenu, nekompletnu. Tako to biva. Sve kosta komad srca.

Vratila sam se opet citanju onih divljackih detektiva, koje sam nosila i na Korziku i u Pariz, samo sto tamo nisam mogla da citam nista sto sam donela odavde, pa su detektivi putovali i videli sveta cak jer sam ih vadila iz kofera,  ali nisam im provetrila stranice do pre nekoliko nedelja. Citajuci ih, jasno mi je da samo oni koji su daleko od nje mogu da tvrde da je mladost lepa. Karakteri u romanu, svi u ranim 20-tim, kojima nisu dodate nikakve romansirane osobine, i ima ih sve vise kako odmicem – svako dobije svoju stranu, dve ili tri, u jednom zamahu da isprica sta mu/joj se dogadja – su zbunjeni, prazni, ne znaju sta bi, emotivno su istroseni, seks ih gura par koraka dalje, ili unazad, u stranu, uz brdo, uz drvo, sto god, alkohol isto tako, bez prebijene pare, zive u prljavstini, raduju se kupanju, pricaju o poeziji, ali sve manje, i vide kako se ideje radjaju i propadaju i nikom nista, a da pri tom polako shvataju, mozda i ne, da ne samo to sto su zivi vec da uopste prezive svaki dan je ideja oko koje mozes slomiti mozak ali je ne mozes zagristi. Ne mozes joj nista. Ni da se okrenes od nje, ni da joj se predas.

Ima neceg i u sadasnjosti, nije da nema, recimo da oni koji je nemaju nisu zivi, ali nije svaka sadasnjost kreirana na istom mestu, ni od istog materijala. Pa je cak ni dobar materijal i izvrsna kreacija cesto ne spasavaju. Kao proslost, dobar deo sadasnjosti postane vintage. Tako je i mladost lepa, gledana u proslosti. Zivot zaista nije los, samo mu treba ukloniti nekoliko dimenzija. Prljavstinu, bolesti, poganost, i slicne pojave iz svakodnevice, spakovati ga i poslati na nepoznatu adresu. Odatle ce nam on pisati putopise, s vremena na vreme.

24 thoughts on “Putopisna pauza

  1. Od juce razmisljam o smrti Sonje Savic, vrsne glumice, koja je gazila lakse puteve, ubijajuci slabost, ubila je sebe. Zao mi je sto nije umela, da hoda putevima otvorenih ociju, bolelo je sigurno, boli sve nas ponekad, posebno taj osecaj nemoci, kada neko visi a ti si tu i ne mozes nista, sem da cekas…
    Ima jedna pesma koja kaze ; „Moras prvo puzati da bi znao hodati“. Mora li se bas?
    Ovo je trebao da bude komentar a ostavila sam svoja razmisljanja, podstaknuta i tvojim postom. Ne znam da li sam ista rekla, ali eto, tako se osecam…

  2. Ja sam bas ubedacena. Sanjala sam neke gluposti koje su mi dodatno sipale par kila olova u stomak. Idem napolje u setnju, jer ne znam sta da radim sa sobom, najozbiljnije.
    Uvek je tuzno kad neko ne ume, ali kad vidis koliko ljudi ne ume onda je tu potreban ozbiljan alarm. Evo ja recimo ne razumem zasto ceo svet ne izdje na ulice i ne vrisne – dosta! sa terorima nad decom, zenama, muskarcima, starima, mladima, sa korupcijama, politikama, demagogijama, boljim sutra, upiranjem prsta, pokrivanjem, sakrivanjem… pa da imas stomak od celika to se ne moze izdrzati. Kao da nije dovoljno ziveti i…
    Hvala na ostavljanju razmisljanja, ja cu svoja izvesti napolje, jos kad bih mogla da ih ostavim negde okacena o neko drvo, to bi bilo najbolje.

  3. I ja bih setala, ali ovde pada kisa i bas je hladno, ne izlazi mi se nigde.
    Sedi di si jer za bolje nisi, rekoh sebi.
    Nadam se da ce tebi setnja izbaciti gramcic loseg raspolozenja, tuge, besa…jesen…

  4. procitla sam i sad cutim….a mogla bih da idem van i da vristim….vristim!!!!
    Ivana, ja bih zivot najradije kao sto ti kazes spakovala i poslala na nepoznatu adresu….pa ne mora ni da se javi….
    Duva ledena kosava( podseca me na onu u beogradu), samo sto je ova alpska hladna sa primesama snega…
    mozda je bolje da sam samo odcutala 😦

  5. Uh, devojke. Zao mi je. Zivot zaista zahteva misice. A ni vristanje nije losa stvar, naprotiv.
    Moja setnja je bila uspesna, ovde je vrlo lep dan. Okrenula sam se bavljenju nekim stvarima koje cekaju – rad je sjajna stvar, nedovoljno cenjena. Napravicu spisak za ostatak dana, pa da napakujem sto vise mogu. Nisam dobro, ali jesam bolje. To su one sive oblasti relativnosti na kojima se zivi, valjda.
    Jos mi je jedna prijateljica poslala jedan od onih forward-ovanih mailova koje retko kada i pogledam, uopste ih ne volim, ali kod ovoga sam se stvarno glasno nasmejala. Imam vase adrese pa ako hocete poslacu vam (ionako kaze da ako ne prosledim dalje snaci ce me neko zlo, jos i pokazuju kakvo zlo). Velicina je oko pola megabajta.
    Da mi je neko rekao da cu se smejati tek tako, kao da me je neko ukljucio dugmetom…
    Pomoglo je.

  6. Salji slobodno, imam i ja par saljivih, da uzvratim.
    Sarah, na kom jeziku cutis? 🙂
    Devojke, Beograd je siv, tmuran, kisovit i saobracaj stoji, nisu nam pustili grejanje, i kad se ne bih semejala, posivela bih i ja nacisto.
    Ivana, ta tvoja siva se prosetala danas bas 🙂

  7. Salji Ivana, smeha nikad dosta. Ja sam danas popodne malkice podvriskivala a onda sam sadila jesenje cvece i menjala dekoraciju po dvoristu, vreme je tikvi ili ti bundeva, slamnatih strasila i zavrnula sam dobro rukave, i sto kaze Ivana malo mi je lakse…Rad i samo rad….
    Htedoh i travu da kosim, ali previse blata i vode….kisa je padala danima, a sutra nam kao dolazi sunce….
    zelena cutim obicno na talijanskom…hihiih..

    pozz

  8. „…nije svaka sadasnjost kreirana na istom mestu, ni od istog materijala.“
    Težim ka tome da živim samo u sadašnjosti. Bitno mi je sada i ovde, jer sve dobro što činim sada učiniće i moju budućnost lepšom. Na prošlost se više i ne osvrćem. Dobro sam je izanalizirala, naučila koje šta, iz koje čega i u glavi sačuvala samo gomilu lepih uspomena. Ova tvoja rečenica me je dobro zamislila.
    “ Zivot zaista nije los, samo mu treba ukloniti nekoliko dimenzija.“ i ova i … ma šta ja tu lupetam, razumemo se.
    Želim ti puno sreće.

  9. sarah, smeh je takvo jedno cudo da ga je nemoguce opisati, naslikati, ne mozes ga uhvatiti…neverovatna stvar. Nasmejes se i ceo svet promeni boje. Instantno!
    Bravo na metodi za lecenje sivila. Gledati u zemlju, pa i blatnjavu, biljke, red koji postoji u tom svetu je lekovita stvar.

    Charolijo, slazem se apsolutno po pitanju zivljenja u sadasnjosti, iako sam se ja sa putopisima nastanila u nedavnoj proslosti i neverovatno je koliko ona od pre mesec dana ne ide uz realnost od prosle nedelje, ili juce. U proslosti se ne zivi, ali kad se u nju otputuje, uvek neocekivano, putanjom nekog mirisa, zvuka, slike…to je vrlo posebno iskustvo. I ovo sto zelena kaze je zanimljiv obrt. Iako se dogadjajima iz proslosti moze prici na razlicite nacine, oni umeju da otvore neke cudne koridore. Ja sam se juce nasla odjednom preplavljena uspomenama na jednu devojcicu, pa jos jednu, jer one su sestre, i onda sam i ja tu kao treca devojcica…i pred takvim slikama nema odbrane. Sada kad razmisljam da je to nepromenljivo – to je dobra stvar. Dobra, retka stvar.
    I meni je drago da se razumemo.

    Lep pozdrav, devojke.

  10. I iako je jasno ko dan da je sadasnjost pravi presek vremena i vecnosti, ne mislim da je zivljenje u njoj jedino moguce, jedino „stvarno“ i jedino ispravno.
    U protivnom, cela kolektivna energija koja kulja kroz sav nadrealni svet ne bi bila oaza za punjenje baterija, osmisljavanje neosmislivog, kreiranje nekreiranog.

    Stvarnost je samo mogucnost realizacije tih spletova.
    Ko kaze da se ne moze saltati kroz vreme, taj siromasan.
    Ne moze pisati doduse juce, ali ti i nije neki pik.

  11. Ne znam da treba ubacivati ‘dobra’ uz stara vremena uvek. U svakoj transakciji sa vremenom i iskustvom nesto se dobije, nesto izgubi. Za dobrim stvarima iz proslosti se zali zbog nepovratnosti. Konacnost nije lak koncept. Losa buduca – za te projekcije se koristi iskustvo iz proslosti. Takav proces je sasvim normalan i okay.

    Ziveti samo u sadasnjosti je nemoguce. Svaka osoba je proizvod svoje akumulirane proslosti. Sva znanja koja jedna osoba poseduje su proizvod proslosti, i tako dalje. Bilo da se o njoj razmislja ili ne, posmatra kao kreativan rezervoar, izvor teskobe i nerasciscenih racuna… proslost je uvek tu. Pa opet, ziveti u sadasnjosti nije apstraktan koncept. U njoj se zivi, dise, uzima, daje, to je to.

    Sadasnjost kao presek vremena i vecnosti mi nije jasna. Priznajem da sam vrlo malo shvatila od komentara, i to malo moguce pogresno. Ne znam prvenstveno sta bi bio nadrealan svet. Masta nije nadrealna. Ni energija nije nadrealna. Objasni, molim te, ako te ne mrzi. Pretpostavljam da govoris sa stanovista kreativnog koriscenja iskustava i cula, i to je intiman i intenzivan deo zivota bez koga ne opstaju dobro ni visoko kreativni ni oni ne vrlo ekspresivni, i to je apsolutno tacno.

  12. Izvini, da, imam manu da ispuštam rečenice onako kako sevnu u mojoj glavi, što je daleko od pripremljenih za razumevanje 🙂

    Ne znam ni ja da li treba ubacivati „dobro“ uz štošta, pogotovo uz „stara vremena“, ali to je neka uopštena „teza“ pa je zato potegnuh, iako u uopštenost i objektivnost verujem kao u puko postojanje aritmetičke sredine, ne više. Zbir mišljenja podeljeno na broj mišljenika. Što opet ne mora da znači ništa.

    Sve je to prepleteno, i to se slaženo, ali je bolno katkad gledati, obitavati u okruženjima (većim ili manjim) na ovoj planeti, gde vidiš da se raznorazne konstrukcije, teorije, pokreti, smislovi i stilovi življenja čak, grade na takvim klauzulama…da je jedino moguće živeti sad i ovde. Jedino moguće je stvarnost…i jedino moguće i jedino moguće…
    Jedino moguće saks 🙂
    Ima beskrajno moguće, a to je taj nematerijalizovani svet, mitološki i arhetipski, na kom jašemo svi krećući se ka budućem, dok trpimo uveravanja da je to isključivo „naše“ isključivo kreirano sada…i opet isključivo.

    Mislim da isključivo, odma znači siromašno, i odma znači ono „realno“ u najbanalnijem smislu reči.

    Iako podvlačim, smeće se ipak ne baca samo 🙂

  13. ивана драга тема о галопу животанам коју наче је вазда живахна и код младих (ређе) а и код срозаних већ (но свакодневније). носимо се са њоме како ко уме. ја је често сручим упесму те олакшам себи . . натренутак.

    степеницама ка земљи
    (унуку денису)

    не сањам пределе неке далеке
    бременит их је овај дивни свет
    ено га лево меандер реке
    а вид уз обалу водени цвет

    у мени нема бивше горчине
    живот ми пружио нова открића
    поглед не тежи стићи даљине
    смирићу немире крај драгог бића

    маштања нестварног полако губе
    дражи што мааме ко пејзаж оголео
    из потаје гледам двоје где се љубе
    ко зна можда сам и ја некад волео

  14. ET, ovo sam vec daleko bolje pratila, hvala 🙂
    Dopalo mi se to sa aritmetickom sredinom. Fina i zanimljiva ilustracija.
    Znas, konstrukcije, teorije, pokreti, klauzule… vladaju svime, i svuda. Nebitno je da li se radi o zivljenju sada, ili je nesto drugo. Slogani se menjaju ali sustina ostaje ista. Oni i mi. Pa cak i sa tim beskrajnim mogucem, dovoljno je samo prihvatiti da moze vise od jednog moguceg. Da bi se to promenilo nesto veliko mora da se pomeri, ali ne znam kako i ne znam gde. Ja sam naprosto i bukvalno prestrasena magnitudom tih klauzula. Iza svakog govora naletis na isti zid.
    Medjutim, ako pricamo o zivljenju u sadasnjosti, bar ono kako je Charolija rekla i ja se sa time slozila, to je proces odrastanja. Ne mali deo u tome igraju deca. Ne postoji dublje sidro u sadasnjosti od prisustva dece u necijem zivotu. Narocito zenskom, za muskarce ne znam. To je cista biologija i hvala joj na tome.

    Iskljucivost je verovatno samo odbrambeni mehanizam. Bacanje smeca nije, i iz nekog razloga je uvek pri ruci iako nepotrebno. Ovo je sada vec zalazenje u druge teme, iako se ja i ne secam sta je bila tema da budem iskrena 🙂 Jedino sto znam je da sam pustila iz sebe jedan mali lament nad prolaznoscu. Pritislo me je ovih dana, ne pusta.

    Cece dragi, lament i uzdah. Procitala ga vise puta. I opet cu.

  15. Kakav tekst, Ivana… woow.. pocev od baas istine da je u nasim zivotima vremenom sve manje ljudi (mada je u nekim slucajevima sve vise virtuelnih :-), a ja iskreno ne znam kako se to broji)
    pa preko toga da uz mladost ne mora obavezno stajati prefiks “divna“ i uz stara vremena ono “dobra“: u detinjstvu sam nekako jedva cekao da odrastem, a vec sada neka skorija vremena smatram boljim od prethodnih, mada su sva stara ili ce to uskoro biti
    pa sve do zakljucka sta treba ukloniti zivotu kako bi nam na kraju dana on pisao putopise… Nekako sam siguran da ce on to uciniti, hteli mi to ili ne – samo neka, please, to uradi adsl-om, da nam ne posalje kakv pozuteli krasnopis po isteku tzv. istorijske distance. Pa neka kosta komad srca

  16. Pitala me je klinka jednom sta mi se svidja u stanju ‘biti odrasla’. Bas me je zamislila bila, i povremeno se vratim tom razgovoru. Bila sam zatecena, sto mi se redovno desava inace. I onda sam se setila. Slobodna sam da biram. Pravim odluke. Odlucujem kuda cu i sta cu. Zbog toga sam i ja zurila da odrastem kad sam bila klinka. Jeste dobra stvar. Onda sam se setila ostatka. Njoj se, recimo, ne zuri da odraste. Ima privlacnih stvari, ali generalno…bolje je biti dete. To su ozbiljne stvari, pa tako ja pokusavam da prodam ideju izbora, slobode, kontrole nad svojim zivotom i sl. Nema se izbora kad se bolje razmisli.

    Meni nije lose u ovim vremenima koja imam sada, ali to je mozda zato sto sam naucila da poredim. Relativnost rekla bih najcesce sluzi kao sladak limun. Ili za plasiranje djubreta. Ali tu je i mudrost… Ne znam, MuadDibe, i sve pada u vodu sve cesce.
    Jeste, ume da bude mucna ta istorijska distanca. Kako god bilo, i ja mislim da je pitanje izbora dosta mutno.

  17. O, da, o tome se radilo – i ja sam, uz negdanje strogo vaspitanje, ceznuo da sto pre odrastem e da bi dosao do nekakve slobode, sanse da izaberem – stoga su mi, valjda, i secanja (inace veoma ziva) na mladost lepa gledana u proslosti. OndaK, uz odrastanje, pocnu da se gube one grdne iluzije (nedavno tek saznah za Lee Hazlewood-ovu pesmu carobnog naslova: “My elusive dreams“).
    Pa posle dodje covek u situaciju da mora da donosi odluke koje se veoma ticu zivota drugih: koga unaprediti (to ide lakse), a koga smeniti i dati mu otkaz.. ovo poslednje resavam tako sto zamislim da je pored svakog kamencica koji ide na tas vage jedna zmija (njih se jedino plasim, cak i da ih sanjam) te da dobro razmislim koji kamencic na koji tas stavljam, inace sledi ujed. Tek kada sam sve kamencice rasporedio a da me nijedna nije ujela, donesem odluku iza koje stojim.
    Pa izes onda slobodu izbora, ne da je mutno pitanje – jeste da djubre prethodno rascistis, ali sam padas u vodu i od slatkog limuna ostane gorka kora.
    Samo da dodam, gore negde ste rekli oko prisustva dece u zivotima: da, da – mojih DC3 su vec poodrasli, ali najlepsi – i jedini purple moment svakog dana je kada dodjem kuci a kcer me doceka osmehom i poljupcem

  18. DC3? Lepo 🙂
    Dobro je posvetiti se odlukama sa takvom paznjom. Dobro je imati svest da odluke uticu i na druge ljude. Dobro je, ali je tesko. Kod iluzija cini mi se stalno se pomera ta teritorijalna crta izmedju moguceg i nemoguceg. I nemoguce je ne zaliti nad takvim jednim bednim grumenom moguceg na kraju. I onda ispadne da sve to izgleda drugacije ako se gleda s drugog kraja. Kreativne manipulacije stvarnosti, ili proslosti, snovi u kojima se reflektuje smesano iskustvo i neiskustvo… a jedino zaista vredno su emotivne veze koje smo ostvarili. Jer sve prodje.

  19. portose, ono gde sam rekla gore ‘nema se izbora’ mislila sam da moram da prodajem klinki ceo paket slobode, mogucnosti izbora i sl. To je jedina opcija. U mojim ocima svakako.
    A mogucnost izbora uvek postoji, u nacelu. U uslovima svakodnevice to se vrlo lako zaboravi. Zasto je to tako…ko zna.

  20. Da, mogucnost izbora vrlo postoji, ali vrlo u nacelu. I Sofijin je izbor bio izbor, samo kakav… A iz dana u dan lupas glavom o zid u ocaju kada shvatis da u stvari izbora nema, ili je toliko suzen da te tera da satarom seces. Bljak, onda se prisetis kako je lako i lepo bilo nekada davno, kada je roditelj bio taj koji je, just being there, predstavljao instituciju koja je garantovala ono cemu svi tezimo (samo malo sigurnosti). No doticni je (roditelj)uveliko znao o cemu se radi pa je fingirao, verovatno pomalo i lagio, utehe radi

  21. Osecaj sigurnosti, da, to je to. Brutalan je sistem/civilizacija u kome ga vecina ljudi nema. Mozda je pitanje izbora najkorisnije gledano kao aktivni prilaz problemu tj. vazno je probati stvoriti sebi opcije ako nisi zadovoljan onima pred tobom. To onda dalje znaci thinking outside of the box, kako vole da fraziraju ovde a u stvari ne razmisljaju ni o samom konceptu van kutije i mraka. Takvi koncepti zahtevaju ozbiljno pomeranje sopstvenog ugla gledanja, pomeranje mnogo cega. Na takav nacin se sloboda stvara. Ali to ima svoje granice. Kao i sve uostalom.
    Uh, gde ste se setili bas Sofije.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s