Vavilon

U 9. razredu nastavnik iz nauke
je obećavao, a obećanja su moćan početak
ali postoji jedna važna stvar
kod obećanja: ona
uvek završe licem dole
Studije podova zemlje i asfalta
bi do sada ispunile sve bibiloteke sveta
da se neko bavi koričenjem takvih utisaka
Klinka je volela njegov smisao za humor
Imala je mali crush, rekla bih
On je bio pomalo mekan, još uvek bezobličan na mestima
ali lepih toplih očiju i imao je tanku žicu entuzijazma
a tanka žica je puno bolja od… tananost je
uopšte dobra pojava u okorelom svetu koji egzistira
na kori planete ali uglavnom u vazduhu – hej, u vazduhu!
I to je dominantni efekat većeg dela sveta u
dobrom delu mog postojanja
Nije svako Bajron, Ivana! Žvotna strast ovih dana prolazi
kao liability
(Fuck off!)
U segmentu nauke naraslom na predstojećem smaku sveta
sinematično prirkazanom u dokumentarnim filmovima
i onim profitabilnijim
klinka je dobila domaći zadatak da me intervjuiše
kao svog glavnog roditelja o mom uticaju na okolinu
Donela je bila kući upitnik i ozbiljno pristupila zadatku:
Kako ti, mama, utičeš na svet oko sebe?
Pitanja nisu bila otvorena interpretacijama, niti
otvorena za insinuacije i situacije; ona su
bila samo uvod u osudu već dodeljenu
(ali to sam shvatila kasnije)
Krenula sam vrlo entuzijastično (konačno primer gde mogu da zablistam
kao uzor – u ovome sam dobra)::
1. nemam automobil
2. koristim gradski prevoz
3. avionom letim do Evrope i nazad jednom godišnje
4. taksi koristim u satima kada dobar deo poštenog sveta spava
5. svojim potrebama za hranom podržavam lokalne
biznis establišmente
….
Well
Moj doprinos je ispao vrlo skroman
Nisam shvatila dubinu probuđenog Gaja-senzbiliteta
i objektivnost uključenu u estimacije mog doprinosa
Drugim rečima: mama, planeta se guši od takvih kao ti!
To mi se nije dopalo
Toliko mi se nije dopalo da kad je stiglo
pitanje koje zaokruži poentu kao što gladni vukovi
okruže žrtvu u zimskom pejsažu
– kako nameravam da poboljšam svoj otisak na ovoj jadnoj planeti –
samo je jedna opcija bila vredna razmatranja: mogla bih da prestanem da dišem
predložila sam
U savremenim uslovima, ili bilo kojim uslovima
disanje nekoliko milijardi redovnih disača proizvodi
kritpodepresivan efekat na vazduh, organizme
i opštu ekologiju
ako neko meri takve parametre
u marektingu i šire
i klinka je po mom entuzijazmu i glasnom smehu
zaključila da je humor u pitanju
pa nije ulazila u dublju analizu predloženog
Ne i nastavnik
Dobila je nisku ocenu na projektu – dvojku
What? reagovala sam zgranuta
Pa rekla si da ima smisla za humor! požalila sam se
Klinka nije reagovala, razočarana
Ja sam zaćutala
Koji je to jezik
kojim ćemo jednom progovoriti
i u kome će se značenja razumeti u svojoj celokupnoj težini
i sa bremenom koje nose – predložila sam da me žrtvuju, nastavniče
Ne postoji veća žrtva za potomstvo
u mernim jedinicama Istoka i Zapada
i ne govorimo o smboličnim merama, ja sigurno ne
ali mislim da je jezik kriv za sve
Značenja putuju dugo
od mene do tebe i onih malo dalje
niko ih više ni ne lovi usput – nema razbojništva za značenjima
Generacije konačno govore različitim jezicima
– Vavilon će nas jedini pratiti do kraja

Advertisements

Nekoliko godina kasnije

Editujem malo ovaj tekst jer sam obećala da ću ga postaviti na veliki blog, i razmišljam kako usled burne reakcije opisane u njemu, nikada u stvari nisam shvatila poentu filma. Čula sam bila za njega pre tog gledanja, i prikaz je bio jednostavan i uopšten, i pripisivala mu se originalnost (nadam se ne zbog onog brisanja ogledala).  Nije prvi put da se film prodaje na pogrešnim osnovama iako ovaj film niko nije kupio – on je dobio i finansiranje i distribuciju iz državnih fondova. Ali o čemu je stvarno bio?

Ja sam tada propustila bila prvih par minuta (slučajno okrenula kanal i kad sam naišla na film setila se da sam o njemu prethodno čitala) i odustala pre kraja  – možda sam propustila nešto krucijalno, revolucionarno, kataklizmično… Da nije teksta iznad, filma se uopšte ne bih ni setila, iako je Mr. Cvajg nezaboravan. Ali naslov mi je privukao pažnju. Verovatno mi je i na samom početku privukao bio pažnju samo me je reakcija odvukla dalje. Lovable. Simpatičan nije adekvatan prevod. Engleski rečnik daje definiciju: attracting or deserving affection. Kvaliteti/karakteristike koje privlače pažnju i ljubav. Ili se sa njima zaslužuje pažnja i ljubav. Na srpskom bi moglo da bude: vredan ili vredna ljubavi. Dok u srpskom koncept može da se primeni i na žene i na muškarce (ne znam kako je u praksi), u engleskom se pridev koristi kod mačića ponekad, inače je isključivo rezervisan za žene.
Žene uglavnom ne misle da su lovable. One u filmu nisu mislile. Devojčice uzrasta moje klinke ne misle. Ko uopšte može da proceni da li zaslužuje ljubav kad se zasluge mogu realno proceniti samo na kraju poduhvata.
Ljubav nije poduhvat.
Pridev se pojavio u engleskom u davnom 14. veku i rok mu je istekao bar koji vek unazad. Danas se oslanja na antikvarni šarm i sentimentalnost,  iako je primena upravo suprotna. Od opisnog postao je jedinica mere.

Sinoć, na večeri slem poezije, bilo je puno talentovanih ljudi, i publika mešana crno-žuto-bela i žensko-muška. Nije bilo stolica i sedeli smo na podu. Ispred mene se smestila grupica od pet devojaka i jednog mladića, svi crni i svi izuzetno lepi. Iza mene je bio par lezbejki sa parom gej muškaraca. Malo dalje crno-beli par. Još malo dalje evropsko-azijski, pa evropsko-latinoamerički, prijatelji, ljubavnici, nova poznanstva, strasti na silaznoj liniji… i kad je Saul Williams – glavni akt večeri – pozvao publiku da nastup bude interaktivan, publika je postavljala stvarno glupa pitanja pa se nadam da nam Saul neće zameriti i vratiće se opet u Toronto, jer on je izuzetan i ja bih ga rado opet videla. Tokom večeri su nastupali uvodni pesnici i jedan muzičar, i uz nekoliko velikih nerazrešenih nepravdi sveta, glavna tema je bila ljubav. A kad je tema ljubav, tema postane o ženama. Zašto muškarci ne vole žene, konkretno. Pitanje su postavili i muški i ženski pesnici. Muški pesnici su ukazivali na žene kao predstavnice Raja na Zemlji što je samo po sebi dovoljno da ih učini lovable u očima muškaraca, zar ne. Žene su patile od akutnog nedostatka kriptonita i bile jako frustrirane da nebrojene lovable žene prolaze kroz grad i život same. Sve je to bilo rečeno publici vrlo elokventantno i nadahnuto, i publika je reagovala sa velikim odobravanjem, kao da razume i dobro zna o čemu se ovde priča – i oni lepi crni ispred mene, i oni gay iza, i crno-beli desno i žuto-zagasito-beli levo, i pozadi… svi.

Pitanje je bilo raskrinkano do svoje gole nelogičnosti, dobilo je i puno saveta i poziva na akciju, ali ne i odgovor. Zašto muškarci ne vole žene? Vole seks, zaljubljuju se, učestvuju kao posvećeni očevi u porodici i vole ih, kako drugačije, ali da ih stvarno vole… – nešto tu fali, ne štima, ne prati ni ritam ni sinkopacije…
I mala publika sinoć i veća publika van te sale, zna da uprkos pažnji koju dobija, odgovor izmiče ka horizontu stazom sitnih nedorečenih tačaka.  Meni je pitanje zanimljivo, kao i svakome, i rekla bih da je ljudska životinja previše dobro uigrana u emotivnoj neiskrenosti da bi se uopšte bavila tim pitanjem, i kad mu priđe, to je jedino prihvatljivo uz poveću dozu artističkog talenta i bar zrno poštenja a to dvoje se ne sreću često, ali ne bih o pitanju, niti bih da se pitam da li i koliko žene vole muškarce, ali svejedno smo jedni sa drugima, mi sa vama, oni sa njima, jer činjenica je da ni žene ni muškarci nisu lovable ali svejedno se ljubav dešava, pa  je to već ne mala pobeda nad mračnim silama, i ako nije dovoljno ne treba nikoga da iznenađuje jer nikad i ništa nije dovoljno je u osnovi dobrog broja problema bar savremenog sveta ako nije bilo onim prethodnim… i sve je to sveprisutno, ali onaj nesrećni film je tako neoprostivo loš, i ako se može jednim potezom uraditi nešto – bilo šta – ja bih preporučila za početak ovo:

Lovable

Dragons

My father left a message one morning
in early March – they are all well, but there
is sad news: my best friend’s father had passed
that morning
Such unexpected show of tenderness:
one father bearing the news of the death
of another

I called my far away friend
and asked stupidly “how are you?”

I am a dragon, she said

Daughter of a mother dragon and father dragon,
what else could I be
You too are a dragon – as my friend
what else could you be
I said nothing

Then
she mentioned that her former husband lost their son
The boy didn’t know yet
his grandfather was gone
carried out and away from the home he hadn’t
left in years. Nonetheless the boy took off evading
the news

I imagined the chase down the concrete
jungle and wide boulevards:
a nimble boy sprinting ahead
and the bad news following
puffing to catch up
unaccustomed to labouring

An hour later the superintendent came up to
remove water stains in the bathroom and
deliver a complaint
The new tenant below
is driven insane by us walking in high heels
she said
as if
this is a parlour where young girls
and their mothers
don miniskirts and flirt with drunken sailors
But everyone knows
we walk
in socked feet rather and
drunken sailors
don’t come up Yonge Street
this far

There is official letter in the office
two pages long
she said regretfully
She is obliged
to inform us

We may be evicted, I am guessing
but she hinted nothing
What does she do
I inquire –
our new neighbour
with sensitive ears
and poor insight
I don’t know, she said
she studies something or another
I suppose she doesn’t know yet
that one day she’ll die