Pariz u brojevima (6)

Utorak – 6. dan

Rodin-ov muzej je na levoj obali Sene, u mirnom kraju i finoj ulici. Smesten je u kuci u kojoj je Rodin radio, ziveo… – ili sam tako ja mislila. Kad smo prisle ulazu shvatile smo da je kuca u stvari palata. Od onih u kojima nisu ziveli kraljevi nego pravi bogati Parizani. Cak i za uspesnog umetnika, sto je Rodin postao u svojoj kasnijoj karijeri, to je ipak bilo previse. Palata – Hôtel Biron – ima zanimljivu istoriju. ( U Parizu se rezidencije aristokratije i burzoazije iz vremena koga vise nema zovu hôtels). Narucena u prvoj polovini 18-og veka od vrlo uspesnog clana pariske burzoazije, plenila je svojom lepotom fasade i unutrasnjeg dekora. Kasniji vlasnik, maréchal de Biron po kome od tada nosi ime, je terene oko palate pretvorio u jedan od najlepsih parkova u gradu, o kome su pisali vodici za bogate putnike iz tog doba. Ruski prestolonaslednik koji je putovao incognito sa svojom madame 1782. kao comte i comtese du Nord je opisao park kao jedno od cuda Pariza, sa bastama, lejama, dizajniranim prolazima, kupolama, pagodama i slicnim krasotama. Tokom Revolucije palata pocinje da gubi svoj sjaj, sa stanarima koji ne dodaju na lepoti, ali ne odrzavaju ni onu originalnu. U 19. veku postaje internat za devojcice iz aristokratskih i bogatih kuca, sa naglasenom hriscansko-isposnickom crtom. Devojcice zive bez grejanja i tople vode, sve dekoracije iz palate su uklonjene – ogledala, paneli, tapiserije, detalji – i baste potpuno zapustene, sa ciljem da ih izlece od lepote, valjda. To traje do 1905. kada je palata konfiskovana u procesu odvajanja drzave i crkve. U tako je losem stanju da su napravljeni planovi da se srusi. Posto su administracije dosta spore, i oronula palata je ipak palata, u medjuvremenu se u nju useljavaju u razlicitim periodima brojni umetnici: Jean Cocteau, Henri Matisse, poznati glumac iz tog vremena de Max, a Isadora Duncan ima svoju baletsku skolu u jednom od paviljona u parku, koji je od tada srusen. Na nagovor Rilkea, Rodin se useljava 1908-me u jedan deo zgrade. Iako je zvanicno ziveo i radio na drugoj adresi, odusevljen prostorom on ga puni svojim skulpturama i crtezima, i u parku sve vise njegovih skulptura zauzima svoja mesta. Tu ga posecuju mnogi zvanicnici i obozavaoci. Drzava kupuje palatu 1911-te godine, dodeljuje jedan deo nekom vaznom liceju, a za ostatak Rodin predlaze ugovor: on ce zavestati sve svoje radove i kolekciju sakupljenih radova drugih umetnika drzavi ako se tu napravi muzej posvecen njemu. Iako su predlog podrzali mnogi uticajni ljudi, ne ide sve glatko. Njegova popularnost je i dalje malo mutna – neki jos uvek smatraju njegove skulpture zacinjene djavoljim maslom. Polako se odobravaju donacije, Rodin dodaje i svoje arhive i fotografije kolekciji, sva prava, ma sve sto hoce, i umire 1917. Muzej je zvanicno otvoren 1919. godine. Talenat je sjajna stvar, razmisljam na temu, ali bez samozivosti ili dovoljno obozavalaca umetnik ima mozda u, m, t i k – tj. nista.

I tako smo se nasle u jednoj lepoj palati sa ogromnom bastom, po kojoj su rasporedjene statue usred zelenila, kraj njih klupe da se posmatraju u miru. Ne moze se zamisliti lepse okruzenje i potpuno razumem da bi Rodin potpisao sve da ispuni sebi ovakvu jednu zelju. Prekrasno, smireno, zeleno, harmonicno mesto, nezno dodiruje oci i cula. Mogla sam danima da setam polako, sednem na klupicu, izujem probleme, raskopcam misli, i bitisem. Svemirski, zemljano. Na ‘Mislioca’ smo naisle prvo, i takav je stvarno, surovo zamisljen, ali ‘Kapije Pakla’ su neverovatno dirljive u uzasu poslednjeg trzaja humanosti, ili kako to gresnici zamisljaju. I statua Balzaka – kocoperan, lud, cupave kose – ima prepoznatljivu ljudskost. ‘Burghers de Bruges’, grupa gradskih otaca deluje zastrasujuce posvecena poslu uredjivanja sveta po sebi i svome. Iznad svega toga je plavo nebo kao otvorena vrata razuma – sve ulazi. Unutra su skulpture od mermera, manji radovi, studije, jedna soba je posvecena radovima Camille Claudel. Ona je izuzetan skulptor. Rodin je u planovima za svoj muzej izrazio zelju da se deo zgrade posveti njoj, sto se kasnije ostvarilo. Claudel je dosegla uspeh i nakon raskida sa Rodin-om, i vrlo brzo su prestali da je porede sa njim, cak je bila priznata za pravog umetnickog genija. I zaista, njene skulpture imaju jednu finu liriku, preciznost, delikatnost i snagu istovremeno, i pozelis da ih je mnogo vise. Ona je u napadima paranoje unistila mnoga svoja dela, a kasnije je bila zatvorena u ludnicu od strane svog brata, u kojoj je provela 30 godina, do smrti. Paul Claudel je kao naslednik poklonio neke od skulptura nakon smrti svoje sestre, a muzej je kasnije dopunio kolekciju kupovinom njenih najboljih dela. Ona je inspirisala njega, on je inspirisao nju, ali je nju to daleko vise kostalo.

Posle muzeja hodale smo tihim, lepim ulicama prema muzeju d’Orsay. Mnogo mi se dopao taj kraj, koji verujem ni u najguscim mesecima godine ne gubi fini osecaj spokoja. Muzej d’Orsay je opsednut turistima. Sama zgrada muzeja je opet vrlo lepa – stara zeleznicka stanica sa staklenim krovom, sirinom, duzinom, puna vazduha i lepog disanja, po mnogima najlepsi muzej u gradu – i kolekcija u muzeju je neverovatno bogata. Ali u najpopularnijim sobama se bukvalno ne moze prici platnima a da ti neko ne dise u vrat, gura lakat u ledja, udari te ramenom, ili prosto stane ispred nosa, i sve to nenamerno, a ni samo kretanje iz sobe u sobu nije jednostavno. Klinku je zanimalo da li imaju njenu omiljenu sliku Van Gogha, imaju jednu slicnu sa nocnim nebom i vrtoglavim zvezdama, cela soba Monet-a, pricala sam joj malo o tragicnoj sudbini Toulouse-Lotrec-a, prepoznala je neke tehnike koje su ucili u skoli, da bi se onda strpljivo gurale da vidimo Degas-ovu skulpturu male balerine, o kojoj ona ima knjigu/slikovnicu koja joj je se mnogo svidjala pre nekoliko godina, i platna sa drugim balerinama – i vise nismo mogle. Izasle smo na krov samo da malo uhvatimo vazduha pre nego sto smo pozurile ka izlazu. Napolju smo se slozile – da nam niko vise nije pomenuo muzeje! I tu me je klinka pogledala vrlo znacajno. Ja sam ta koja uvek insistira da obecanja treba odrzati. Bas je steta za nekolicinu, i u njima verovatno nisu bile guzve, ali bice prilike, i bice Pariza.

Drzale smo se za ruke i otrcale podalje od gomile. Sada znamo da grad ima nebrojeno tihih mesta, i shvatamo da se u Pariz moze doci iz bezbroj razloga ali sustinski da se u njega gleda, i da se on upoznaje. Najvaznije je doci cesto.

Za taj dan imamo jos jedan plan: nikako nam ne uspeva da pronadjemo neko od Clotildinih mesta iako ih redovno belezimo i izucavamo. Uvek ogladnimo neocekivano i na nekom neplaniranom mestu, koraci nas odvuku na ovu ili onu stranu i nista jos nismo uradile. Danas to mora da se promeni. Na mapi smo locirale nekoliko mesta koja nisu daleko od poslednjeg muzeja i odlucile se za dva koja su u istoj ulici, a blizu Luksemburskog parka. Jedino sto nam moze pokvariti planove je da su oba zatvorena, ali uhvatile smo se za tanku nit optimizma.

Jedno mesto je bilo zatvoreno a drugo je u stvari bilo dva mesta, u mirnom kraju koji je bio ni vrlo star ni vrlo moderan, a i star i moderan, sa posebnom patinom koju kao da su ovde izmislili – i nasu radost su izmerile i seizmicke stanice. Kad smo usle u prvi deo tog otkrivenog mesta to smo uradile kao lovci na blago, ili smo pale iz vasione, ili smo nesto jos nevidjeno. Sipale smo osmehe i ‘bon jour’ u velikim kolicinama kao da delimo darove, i zalepile se ushiceno uz izlozbene vitrine. Christian Constant je cuisinier-restaurateur, jedna od kulinarskih zvezda Pariza iz poslednjih par decenija, koji je uveo neo bistro koncept, razvio ga, ispeglao, utirkao, uradio mu je sta je hteo prakticno sa jos nekolicinom slicno kreativnih… hocu da kazem da je nama posle visednevnog citanja Clotildinih avantura Christian bio vrlo poznat, i to sto su ova dva-mesta-u-jednom ovako van utabanih staza bila otvorena je apsolutno imalo neke veze sa tim poznanstvom preko veze. Prezentacija je, kako nas je vec Pariz navikao, bila savrsena. Jedan deo lokala je bio posvecen cokoladnim bombonama, tzv. truffles, drugi su okupirale dezertne kreacije, a treci je bio gurmanski. Mi smo vrlo brzo shvatile da ne znamo sta bi, i pokusale bi da objasnimo da smo znale kako da nam to uopste ne smeta, naprotiv. Ljubazna mademoiselle nam je pokazala da je café tj. salon de thé odmah vrata pored. Ali to nije bilo pravolinijski. Ta dva-mesta-u-jednom su delila ugao zgrade, koji opet nije bio neki narocito ostar, nego od onih blazih, i kad smo usle u café on je bio minijaturan, prakticno na ulici. Za jednim stolom je sedeo par Parizana koji su izgledali kao da su mogli da udju u knjigu ili su iz nje upravo izasli, i bilo je jos par stolova, a posluzitelj je bio jedan mladi crnac vunaste kose i toplog osmeha, koji je ostavljao utisak kao da smo svratile u njegov studio, zatekle ga malo nespremnog ali neka se slobodno smestimo, on ce nas ugostiti najbolje sto moze. Nije znao engleski, i to nam se svidjalo. Porucile smo prvo da nesto pojedemo, sto je ispalo savrseno – upravo smo ogladnile. Po hranu je nas suncano nasmejani domacin otisao iza ugla, u onaj prvi deo dva-mesta-u-jednom. To nas je tek osvojilo preko svake mere. Tako domacinski, improvizovano. Doneo je nase narudzbine, sipao meni casu vina, posluzio nas sa malecnim porcijama na lepim belim tanjirima, i pocela je da pada kisa. I kroz muziku iz zvucnika cuo se zvuk kise po ulici kroz otvoreni prozor i vrata. Sipila je u gustim transparentnim linijama, ali to nije bio pljusak vec prosto obicna pariska kisa, i bilo je neceg romanesknog u toj kisi cemu nisam tada mogla da dam ime, ne mogu ni sada, ali neka bude da je bila kao uvodni paragraf, ili mozda boja romana, ili atmosfera… Prosla je jedna madame sa kisobranom bez zurbe, pozdravila ga, on je stao kraj vrata i gledao u kisu, i klinka i ja smo imale osmehe zalepljene preko reda i jedan preko drugog, treceg i onog poslednjeg, vertikalno, pa popreko, sa strane – kao posteri ili moderna umetnost. I sve to pre nego sto smo probale nase posluzenje.
Posluzenje je bilo kao da su ga naslikali. Klinka je porucila kish, neki provansalski sa tackastim povrcem usred zutog, okruzen testom kao medaljon. Ja sam izabrala nesto sto je imalo jaje i lososa, gelirano u ovalnu strukturu, u kojoj su bila zarobljena zelena, crna i crvena zrna i jedan tanani listic. Njeno gastronomsko iskustvo je bilo najbolje od te vrste koje je ikada probala (‘ikada’ u njenim godinama mozda ne znaci puno nekom odraslom, ali klinka je to vrlo ozbiljno mislila, i nije nista manje ocekivala), a moje – sa-vr-se-no.
Nakon tog posluzenja cekao nas je dezert. Prvo je klinka otisla sa domacinom iza ugla da izabere. On je dosao da bi video sta ona hoce, a na kraju joj je bio vodic. Preporucio je kreaciju koja je u sebi sadrzala reci: lesnik, orah, kesten, cokolada – ostatak je neopisiv. Kad se ona vratila ja sam otisla, opet uz njegovu pratnju. Odlucila sam se za nesto sa cokoladom i malinama, zbog same kombinacije boja, koja mi je jos uvek pred ocima. Prvo smo im se malo divile na tanjirima. Osecaj na kome smo vec sedele kao na magicnom jastuku je verovatno bilo nemoguce splasnuti, ali mi smo se sa dezertom popele jos vise. Tom mladicu u kafeu je izgledalo vazno da nam bude lepo.

Posle svega toga otisle smo u Jardin du Luxemburg. Usle smo otpozadi. Vrlo lep nacin da se udje u park, u stvari bastu jedne kraljice koja se posle smrti svog kralja povukla u ovaj deo grada – napravili su joj palatu po italijanskom uzoru (Maria de Medici se zvala) i bastu da ide uz njene najlepse uspomene iz detinjstva. Luksemburski park je jedan od omiljenih u ovom gradu. Nismo presle puno iza kapije kad smo naisle na decu na poni konjicima i par magaraca. Klinka je vrisnula ushiceno da nikad nije jahala na magarcu. Magarce je vodio jedan Arapin finih crta lica, a prodaju i organizaciju jedan veseli muskarac malo svetlije puti. Klinka se vrlo brzo nasla na ledjima magarca zvanog Kiki u Luksemburskom parku, a Arapin i onaj drugi su se fino zabavili mojim limitiranim francuskim, ali bilo je zaista lepo u tom zelenilu videti decu tako radosnu, bez ikakvog veceg objasnjenja vec da jasu magarca. Nacin na koji je Arapin gledao u mamu nije imao puno veze sa time, ali kad je klinka kasnije rekla da je pitao tokom opustene setnje gde joj je tata, i da se vrlo zadovoljno nasmesio kad je cuo da nije dosao sa nama vec cami u nekoj maglovitoj dalekoj zemlji, mama je zaista mogla samo da se smeje, i smeje, Arapinu sa magarcima u parku jedne kraljice, ali najvise sebi. Ili joj se prosto smejalo.

I ovaj park je imao stolice kojima se gradjanstvo sluzi kako mu je volja. Obrisale smo kisu i sele da uzivamo. Uzivati u Luksemburskom parku zaista nije tesko. I onda je opet pocela kisa. Klinka se smeje, ja se mrstim iako mi je lepo, ali pada sve jace i mi trcimo ka prvom vecem drvetu da nas zakloni, a malo kasnije kad kapi pocnu da klize niz lisce sklanjamo se sa gomilom posetilaca parka pod jednu bastensku kucu. Preko puta fine staze je jedna ista takva, podjednako puna ljudi. Jedan tata opusteno prati putanje dveju devojcica koje slatko pricaju francuski u svojim kisnim kabanicama hodajuci u linijama koje slede logiku samo njima znanu, jedan drugi ima svoju devojcicu na ramenima i ona ga radoznala zapitkuje, kraj njih sede na stolicama studenti -Sorbona je blizu – i pricaju nesto vrlo filozofski, i ceo stisnut svet oko nas ceka da kisa posustane i nemaju sta drugo da rade nego gledaju u mokro drvece i kapi kako padaju s neba. Malo kasnije zaputile smo se ka kapiji i izasle na ulicu, mokru, sjajnu, parisku…I ovo je sesti dan u Parizu, najlepsi, rekla bih.

 

 

 

 

Putopisna pauza

U potrazi za izgubljenim vremenom se javlja kao cest motiv u svim knjigama o Parizu. Javlja se sve cesce i u mom zivotu, svacijem verovatno. To je efekat vremena na bica koja trce ka buducnosti, trce, trce i onda uspore jer shvate da nikud nece stici, odnosno da svi putevi vode ne u Rim vec negde ni blizu Rima, i tako u trcanju, jer trcati se mora, pocinju da izvijaju glave i okrecu se ka proslosti, iluminiranoj razlicitim tonovima spektra, posto u nesto treba gledati, nije preporucljivo trcati zatvorenih ociju, i kako je buducnost ispunjena reklamama boljeg zivota, boljeg sutra i slicnog shit-a, proslost se bar moze bojiti po zelji i prija oku daleko vise. Sve je to mnogo kompleksnije, ali kad god procitam negde kako neki naucnik sagledava sjajnu buducnost ljudske vrste, a ima vise od 0 godina, iako ne znam da se moze postati naucnik sa toliko godina, zapitam se na kojim je drogama. Buducnost, recimo, znaci da ce u tvom zivotu biti sve manje ljudi. Ne planetarno – njima broj raste neverovatno – nego ljudi kojima znas ime, da ne pominjem da si sa nekima rasla, a one koje volis, njih ne mogu nikako da pominjem. Proust je tragao za izgubljenim vremenom jer je bio ambiciozan, hteo je da napise roman veka, ali vecina ljudi se mora zadovoljiti rezultatima traganja. Koji su prosto nikakvi. Nekad ugreju, nekad rashlade, vecinu stvari je vredelo zaboraviti, ali ljudi… – sa ljudima nije lako. Na jednom delu mog porodicnog drveta neko boluje, i to mi tesko pada. U stvari ne pada nego visi. Visi tesko, otkinuce se u nekom trenutku i ostaviti me osakacenu, nekompletnu. Tako to biva. Sve kosta komad srca.

Vratila sam se opet citanju onih divljackih detektiva, koje sam nosila i na Korziku i u Pariz, samo sto tamo nisam mogla da citam nista sto sam donela odavde, pa su detektivi putovali i videli sveta cak jer sam ih vadila iz kofera,  ali nisam im provetrila stranice do pre nekoliko nedelja. Citajuci ih, jasno mi je da samo oni koji su daleko od nje mogu da tvrde da je mladost lepa. Karakteri u romanu, svi u ranim 20-tim, kojima nisu dodate nikakve romansirane osobine, i ima ih sve vise kako odmicem – svako dobije svoju stranu, dve ili tri, u jednom zamahu da isprica sta mu/joj se dogadja – su zbunjeni, prazni, ne znaju sta bi, emotivno su istroseni, seks ih gura par koraka dalje, ili unazad, u stranu, uz brdo, uz drvo, sto god, alkohol isto tako, bez prebijene pare, zive u prljavstini, raduju se kupanju, pricaju o poeziji, ali sve manje, i vide kako se ideje radjaju i propadaju i nikom nista, a da pri tom polako shvataju, mozda i ne, da ne samo to sto su zivi vec da uopste prezive svaki dan je ideja oko koje mozes slomiti mozak ali je ne mozes zagristi. Ne mozes joj nista. Ni da se okrenes od nje, ni da joj se predas.

Ima neceg i u sadasnjosti, nije da nema, recimo da oni koji je nemaju nisu zivi, ali nije svaka sadasnjost kreirana na istom mestu, ni od istog materijala. Pa je cak ni dobar materijal i izvrsna kreacija cesto ne spasavaju. Kao proslost, dobar deo sadasnjosti postane vintage. Tako je i mladost lepa, gledana u proslosti. Zivot zaista nije los, samo mu treba ukloniti nekoliko dimenzija. Prljavstinu, bolesti, poganost, i slicne pojave iz svakodnevice, spakovati ga i poslati na nepoznatu adresu. Odatle ce nam on pisati putopise, s vremena na vreme.

Pariz u brojevima (5)

Ponedeljak – 5. dan

Izjutra se sporo budimo. Izlezavanje, citanje, dorucak, tusiranje, sta obuci i slicna mucenja, usavrsavanje planova za taj dan, i TV. Na stranim jezicima, TV program je jos gluplji nego inace. Cak bi se slobodno moglo reci da kompletna besmislenost tog medija postaje sve glasnija cak i kad se iskljuci zvuk. U Beijingu se odvija Olimpijada sa velikom pompom, svi broje medalje, i drze se pravila fer-pleja. Bar tako pricaju, a sta je tu istina u to nema svrhe ulaziti. Shvatamo da nije Olimpijade u Parizu bi bilo daleko vise turista. Stvari uvek mogu da budu gore je naravoucenije koje nikada ne omasi. Na muzickim kanalima ima francuske pop muzike, koja izgleda posve neozbiljna i simpaticna, ali dominira americka produkcija. Zaista je tesko razumeti da ono sto sada oblikuje ukus i kulturu svetske populacije (one koja ima dostup televizoru), kao recimo bljutava muzicka konfekcija masovne proizvodnje, nije nista drugo do popunjavanje 24-satnog programa, iz dana u dan, nedelje u nedelju…veka u vek, ako ovako nastave. Kad bi imali sat vremena pretpostavljam da bi probrali gustim filterom kvalitet od djubreta, ali kad im je sve vreme sveta otvoreno da ga zagade, oni ga pune i pune, i kad nemaju vise sta onda pevaju ‘lalalala’, ‘give me-give me-give me-..’ po tri minuta u proseku, vrte guzicama kojima onaj najsocniji deo strci napolje, ili se mrste sa bicepsima prigodnim uz mrgudne face, i tako show business ne samo da prezivljava vec cveta, cveta, puci ce od cvetanja, ali obavezno kazu naobudnima u gledalistu da vredi potruditi se da bi se postalo l’artiste. Ono sto se zaradi takvim manuelnim radom, a bez ruku, se trosi na razlicitim mestima, ukljucujuci Louis Vuitton i druge fine prodavnice lepog grada Pariza. Zao mi je da nemamo radio, predlozicu Philipp-u da nabavi jedan. Sledeci put kad dodjemo bas bi mi prijalo da slusam radio, vrtim dugmetom dok ne nadjem sta mi prija, i ne moram nista od toga da gledam. Klinka je vec navikla da slusa dzez. Doci cemo opet, to smo vec resile.

Ovo je dan za Ajfelovu kulu. Klinka ima plan: obukla je omiljenu haljinicu i cipelice, ima i pozu na umu i ja dovoljno filma u aparatu. Male opsesije obecavaju bolje i vece u buducnosti, i one pracene dobrim humorom i veseljem treba podrzavati svim srcem. Idemo metroom, sada se vec snalazimo, cak bi se moglo reci da u njemu uzivamo. Premestanje na drugu liniju, beskrajni hodnici, reklame i posteri svih vrsta, na jednoj stanici gledamo kako skidaju stare postere – sve nam je zanimljivo. Izlazi se na stanici Bir-Hakeim i ako nastavimo duz Quai Branly, uz reku, Ajfleova kula je na desetak minuta hoda. Nije velika guzva kako bi se ocekivalo. Na peronu stanice, na zidu je jedna velika bronzana tabla. Tekst je na francuskom i engleskom. Pise da je na tom mestu, napolju na bulevaru, 1942-ge godine bila okupljena gomila francuskih Jevreja po zahtevu Gestapa koji su trazili od tadasnje vlasti, one koje su se i sami Francuzi stideli, da se svi Jevreji njima predaju na finalno razresenje koje su do tada imali razradjeno do tancina. Okupljeno je bilo/izruceno/potkazano preko 40 000 ljudi. Nemci su bili nezadovoljni, znali su da ih ima daleko vise. Eto tu, napolju, stajali su svi ti ljudi jednog julskog dana unazad nekoliko decenija, mnogi medju njima svesni da idu u smrt, vecina samo na smrt preplasena. Od tri hiljade dece, stariju su nacisti odmah poslali u logore a najmladju, njih oko hiljadu i po su pustili da lutaju i pomru od gladi, divljih zivotinja i ljudi nalik njima. Poslednja recenica teksta kaze da se od svih majki okupljenih tog dana za pogubljenje vratilo svega njih nekoliko, manje od deset. Od dece nijedno.
Instantno, kao kad se kapsula cijanida otvori i ugusi krvne sudove otrovom, tako su se meni iznad pluca i do korena kose rastopila sva tkiva pred tom istorijskom cinjenicom u jednu ruznu suznu masu koja je pocela da tece niz gravitaciju, i mislila sam da cu se ugusiti, ili da cu povracati, sigurno umreti ako ostanem pred licem te istorije jos jedan trenutak duze. Moje dete ne moze da razume to sto je procitala, kao sto ne moze da razume i druge price koje je cula na tu temu ili mnoge slicne, ali ja nemam kud. Nema razumevanja, ljubavi – povukla sam je samo za ruku i brzim koracima pobegla od te table – nema razumevanja i ne sme se razumeti. Razumevanje cini ustupke.

Napolju je bulevar tesan, obicna ulica iznurena vremenom. Ali kafei i brasseries, prodavnice, semafori, i ljudi odrzavaju zivot grada i kad se cini da ne postoji sutra. Sutra ionako zavisi iskljucivo od sunca. I volje zlocinaca, samoubica i sl. Klinka baca zabrinute poglede ka meni ali odmicemo dobrim tempom. I’ll be okay, love, there is always an okay waiting for you at the end of the road. Or tomorrow. Jedan veliki kiosk nudi zanimljive raglednice, fotografije iz prve polovine 20-og veka, 60-tih… Jedan par sedi na terasi sa svojom devojcicom, u crno-belom, vidi se Pariz. Godina je 1937. Mozda su i oni bili okupljeni na bulevaru iza nas nekoliko godina kasnije. Sta nas ceka 2012-te, ili tako neke skore, ko zna. Istorija nije mastovita, zato se uredno ponavlja, verovatno. I onda se na tom mestu desio jedan preokret. Mali, izgledalo je, ali sada kad razmislim, najveci, daleko najveci. Klinku su zuljale cipelice. Na licu je imala tuzan, tuzan izraz, zabrinut sta cu reci jer sam je upozorila bila prethodno da obuti ih verovatno nije vrlo dobra ideja, ali ona je insistirala, i sada je bol postao prejak. A ja sam prosto trebala da upakujem cipelice koje je ona mogla da obuje kad stignemo i nadjemo savrsenu lokaciju, ali se nisam setila. Ajfelova kula se jos nije videla, sakrivao je jedan gusti kesten iza koga je trebalo skrenuti i bile bi na cilju. Ali sta je cilj? Idemo kuci, ljubavi. Promenices cipelice, i vraticemo se posle toga – imamo ceo dan. Jel’ si sigurna? gledala je ozbiljno, svesna da posledice svojih postupaka nekad umeju bas da bole, i da to treba prihvatiti. Naravno. Izraz lica koji sam dobila za uzvrat je bio lepsi od najlepse umetnosti u gradu Parizu. Nista i dalje nije bilo u redu, ali nas dve smo bile u redu. To je jedino na sta mogu da oslonim sebe, svoju svest i emocije.

U povratku smo isle sporo, nismo gledale ni u kakve bronzane table, slusale smo ulicne muzicare i one u metrou i Pariz je bio lepsi, cak su nam i turisti bili lepsi. Na pocetku nase ulice smo shvatile da se nesto promenilo, i vrlo brzo nam je bilo jasno sta. Boulangerie koja je bila zabravljena danima je ponovo radila. Ispred nje se cak formirao poduzi red, jer bilo je vreme rucku i Parizani (nije bilo sumnje da su Parizani bili u pitanju) su strpljivo cekali da udju unutra. Shvatile smo koliko je ponedeljak sjajan dan, i da su se neki Parizani vratili – ‘ej, vratili su se! Poskocile smo od radosti, cak i u onim zuljajucim cipelicama, i odmah stale u red iza njih. Ako oni cekaju mora da vredi. Slusale smo ih iz bliza, mirisale, drzale se za ruke, i kad smo vec bila na domak, pazljivo pregledale ponudu pa se odlucile za deux salades du base et un fraisier, ovaj poslednji da nas zasladi – kolac sa kremom od vanile i jagodama. Fina, zaobljena madame boulangere, toplog glasa i osmeha je ponovila nasu narudzbinu, ispravivsi pri tom nas izgovor, odsekla nam dva komada od jednog poduzeg bageta, vinegrette? dodala i to, I mi smo presle ulicu I popele se u nas stancic kompletne i srecne.
Sve je bilo vrlo ukusno, ali najukusniji je bio osecaj da se Pariz polako vracao, sebi i nama. Kad smo nesto kasnije krenule opet nazad istim putem, sve je bilo drugacije. U metrou je jedan Parizanin u finom odelu, crnac, pokazao prstom klinki da se nesto krije ispod njenog sedista, kad tamo – jedan euro. Kako se deca raduju kad nadju pare na ulici, ili ispod sedista u metrou, on je to morao da zna. Ona je sa velikim zadovoljstvom taj posebni euro potrosila na vrhu Ajfelove kule, ubacivsi ga u dvogled-automat, kojim je mogla bolje da vidi sve u sirokom zamahu Pariza. Uzelo nam je dva sata sve skupa – od trenutka kad smo stale u red, jedan, pa drugi pa treci, na vrhu provele dvadesetak minuta, i onda se u redovima vracale dole. Na vrhu smo videle sve moguce ljude koje je ova planeta uspela da stvori i koji nisu zatrli jedni druge do sada, cak i jedan par sa troje dece, ukljucujuci bebu od jedva par meseci, koji su se smestili po strani da decacic popije na miru malo mleka. Na vrhu imaju i minijaturni bar i prodaju iskljucivo sampanjac, za one koji zele da proslave najlepsi vidik na svetu, ili bilo sta vredno slavlja. U liftu jedan intelektualni operater cita knjigu ledjima okrenut guzvi, i sestim culom prati kad nas je dovoljno uslo da zatvori vrata I vine se gore, ili spusti opet na zemlju. A kula je iz bliza apsolutno, fantasticno, nemoguce lepa. Savrsena. Sagradjena 1889-te, za jedan od onih svetskih sajmova kada su se nadmetali u pokazivanju ko moze vise, lepse i bolje, sto ljudi u sustini rade jos otkad su uspeli da na jedan kamen navaljaju drugi, i te 1889-te su verovatno mislili da je svet najbolji moguc i buducnost im se lepo smesi. Kad se vidi ovako nesto, onda sve to postane istovremeno i smesno i prihvatljivo.
Dakle, prekrasna je. Klinki je kompletno ispunila ocekivanja. i Pariz je sa nje jos belji. I sa Trijumfalne je pogled prekrasan, ali ovo je prosto drugacije. Kao kockice u nekom trodimenzionalnom mozaiku, ili moze da bude i mozdano tkivo organizma na kome su ljudi sitne bube, zelena manikirana Marsovska polja koje vode do Invalida, Trocadero s druge strane reke, vidimo i nas Luvr i visoki tocak panorame – gledano levim okom je lepo, desnim jos lepse, I izvijene linije, upleteni celik, sve je to obest prosto, i neka!

Napolju smo sele na travu, slikale, slikale, i sedele, pa onda malo lezale, sa bezbrojnim ljudima oko nas.
Kad smo se vratile, narocito u nasoj redovno posecivanoj Rue Montorgeuil, potvrdilo se cudo tog ponedeljka. Mnogi Parizani su se vratili. Neki drugi su tek otisli, ali ne u velikim brojevima, neki se jos nisu vratili, i to nije bilo vise tako strasno. Kao razlicite lampice na kontrolnoj tabli, odlasci i povratci su imali smisla, raznobojna svetla su se gasila i palila, ali bilo je puno, puno vise svetla.

 

 

Pariz u brojevima (4)

Nedelja – 4. dan

U nasoj zgradi povremeno sretnemo druge stanare, permanentne, ili privremene kao nas dve. Svi ce reci ‘bon jour’, makar da pricaju na telefonu, otkljucavaju vrata i balansiraju jos tri stvari, sve istovremeno. U zgradi u kojoj smo permanentni stanari, pola sveta dalje od Pariza, ljudi sve redje kazu ‘hello’ cak i kad udju u lift sa nama. Mnogi se polu-okrenu na drugu stranu, da izbegnu i slucajni kontakt ocima ili recima, kao da to vec nije dovoljno tuzno. Nije uvek bilo tako. Ranije je u zgradi bilo vise starijih ali mnogih od njih vise nema, i sada je sve vise mladjih ljudi. Oni su evidentno proizvod autisticnog postmodernog drustva, a jedan muskarac na nasem spratu je zalosna ilustracija i verovatno bas to – autistican; visok i jak on se prosto stisne u sebe da nikoga ne vidi, i niko njega ne vidi. Pre par dana kad sam izasla iz lifta on je nastavio dalje u vis; nije mogao da podnese da izadje na istom mestu gde i ja, pretpostavljam. Oni drugi to rade namerno, prosto su nevaspitani. Svet je pun jadnih ljudi, samo se u Parizu to toliko ne vidi.

Danas idemo u Luvr. Klinka umire od zelje da vidi Mona Lisu. Posle njega u Muzej dekorativnih umetnosti koji je isto tu samo u drugom krilu, a malo dalje je Musée de l’Orangerie – sve nam je kao na dlanu. Sa propusnicom se stice svojevrstan VIP status pri ulasku, ne ceka se u najduzem redu, nego u nesto kracem. Ja sam se koliko je to u mojoj moci pripremila za guzvu unutra, i usle smo u Luvr.
Koliko je lep spolja, jos je lepsi iznutra. Sve je to vec vidjeno – visoke tavanice, prozori napravljeni za puno, puno svetlosti, dugacke hale, lukovi, detalji, oslikani svodovi, stubovi, stepeniste koje i od zrna graska napravi princezu… – ali nedovoljno. I sve iz nekog vremena koga vise nikad nece biti. Cuva Luvr umetnost i artifakte svetske kulturne bastine unutar svojih zidova, ali cuvaju i oni njega. Kao muzej ima daleko bolju sudbinu od palata koje i dan-danas sluze poretku.
Iako imamo mapu razlicitih krila i spratova u rukama, prvo malo lutamo. Asirci, Babilonci, Sumeri, i bradati lavovi. I vladari su im bili bradati, klinasti zakonik Hamurabija…pricam klinki ono cega se secam, malo mi pomazu zapisi uz eksponate. Tigar i Eufrat, prvo pismo, haoticne civilizacije, tada i sada, i setim se tu jednog filma u kome majka prica svojoj maloj devojcici o istoriji sveta, ratova, religije, dok putuju iz jednog grada u drugi na obalama Mediterana. Majka je profesor istorije, daleko bolje poznaje materijal od mene, i film je delo starog rezisera koji je tada kad je snimljen, 2003-ce, imao preko 90 godina. Sa takvim iskustvom, on zna stvar ili dve o zivotu, i pravljenju filmova. Manoel de Oliveira, portugalski reziser, je pricu smestio u leto 2001-ve godine tokom koga mama i devojcica putuju brodom iz Portugala u Bombaj, gde ce sresti muza/oca. U svakoj luci obilaze znamenitosti i majka prica svom detetu o ljudima koji su stvorili taj grad i kulturu. Prica je magicna, bogata detaljima, tece na ljubavi te majke i njenom glasu punom znanja ali mnogo vise na mudrosti, jer ona tu istoriju sagledava istovremeno puna postovanja i upozorenja, i govori svom detetu kao sto bi univerzalna majka trebala da govori svakom detetu na ovoj planeti – da ga nauci. To ni istorija ni kultura nikada nisu postigle. U svakoj luci se na brod ukrca nova putnica – Catherine Denneuve u Francuskoj, Stefania Sandrelli u Italiji, Irene Papas u Atini. Na brodu je kapetan John Malkovich. On poziva tri putnice za svoj sto, za kojim one pricaju na svojim jezicima. Kasnije kapetan poziva da im se pridruzi i mladu majku sa devojcicom, kojoj on daje mali poklon. Tokom veceri, gde se prozimaju fina konverzacija i muzika, kapetan prima obavestenje da su na brodu dve bombe i da imaju vrlo kratko vreme za evakuaciju. Svi su uzurbani ali dobro ogranizovani, da bi odjednom devojcica otrcala nazad u kabinu po svoj poklon koji je zaboravila, i majka shvata u panici da je nema. Trci po brodu da je nadje, i kad su konacno spremne da sidju u camac, svi camci za spasavanje su vec daleko. Kapetan ih spazi na palubi, vice ka njima da skoce u more, ali one samo stoje, zaledjene na ivici broda i razuma, dve delikatne figure, stisnute zajedno. Eksplozija zavrsava jednu takvu filozofsku skasku o unistavanju jedinog smisla, zarad nicega. Iz razglasa u Luvru cesto stizu obavestenja na francuskom i engleskom, citana finim zenskim glasom, koja nam govore da cuvamo i nosimo sa sobom svoje stvari sve vreme, kao i da upozorimo nekoga iz obezbedjenja ako spazimo nesto ostavljeno. Eksplozije su moguce svuda ovih dana.

Tela postaju sve gusca u prostoru kako se priblizavamo sobi u kojoj cuvaju La Joconde. Nisam se setila da je od pojave Da Vinci Koda navala postala jos veca, a i da jesam to mi ne bi pomoglo. Iako je ta sala podjednako impresivna kao i druge, i puna dela italijanskih majstora, guzva pred slikom zasticenom prozirnim materijalom i ogradom koja drzi ljude na nekoliko metara od nje je prosto zastrasujuca. Gora od zastrasujuce – pobija sve sto razum ima pri neuronima za razumevanje. Da je stari Leonardo ovo predvideo kao sto je predvideo neke druge stvari, pojeo bi sam celo platno, sa sve uljem i lakom, sigurno. Uniformisani muskarci i zene iz obezbedjenja se trude da niko ne predje ogradu, i ne stoji predugo, jer takva gomila mora da se krece, ne prebrzo ali ni presporo. Samo da neko kine glasnije nego obicno ostalo bi nekoliko desetina mrtvih kad se panika slegne. Klinka se gura neustrasivo sa svojom digitalnom spravicom i smesi uzbudjeno – ona je dosla da je vidi, i videti je hoce. Ja mrmljam upozorenja – pazi ovde, probaj tamo, drzi ruku ispred glave – i podmecem svoju gde mi izgleda da ce je neko gurnuti. Dosla je do ivice, slikala, uzdahnula dva-tri puta i ostala bi duze ali ja sam sada vukla, i vukla sam jako. Mi odavde idemo, odmah! Bas je lepa, rekla je kad smo opet pocele da disemo.
Hocu da joj pokazem nesto sto je meni mnogo lepo. Victoire de Samothrace. Guzve oko nje su nesto manje, ali ne mozes je videti kako treba. Mozda sa galerije nasuprot njoj. Penjemo se gore, i stvarno je lepa, cak I sa turistima koji je slikaju, ili se slikaju uz nju, i palata joj izgleda odjednom tesna. Cudna vremena, ova, ona, sve se belezi u glavi kao na filmu, ali film se zavrsio eksplozijom i ubistvom nevinih. Bas zato, cudna vremena, i sve se belezi u glavi. Nema neke druge svrhe. Samo se belezi.
Klinka se slaze da je vrlo lepa. Zasto skulpturama uvek fale ruke, pita. Stare su, i delovi koji strce se polome od nepogoda, nepaznje tokom vekova – ruke, nosevi, nekad izgube i glave.
Idemo dalje da vidimo Milosku Veneru. Kako je lepa, divi se klinka. Ne trebaju joj ruke. Jos mi je i lepsa ovako. U pravu si, ljubavi. Ne trebaju joj ruke.
Karijatide su je odusevile. Mocne, jake, drze nebo. Zao nam je zbog ovolike guzve, mastamo kako bi bilo lepo imati privatnu turu, kad nema nikoga.

Od dekorativnih umetnosti smo odustale, ali ne i od Muzeja l’Orangerie. Pita me da joj objasnim Impresionizam. Zapetljala sam se, umetnicki pravci, modernizam, politika, ljudska priroda, izlozbeni saloni, kontroverze, nemam pojma ni gde da pocnem, pa je bolje da zavrsim – izasli su napolje da slikaju prirodu i svet, ljude, dok zive svoje zivote, bez religije i pouke, osim sa puno boja jer takav je svet kad ga bolje pogledas. Ona je vec prestala bila da slusa negde oko pocetka. Od Luvra smo prosetale do Oranzerija kroz Tiljerije. U pariskim parkovima nema betona, i to odjednom izgleda vrlo neobicno. Kao da parkovi nisu postojali pre betona. Na sve se ljudi naviknu, i to nam je vrlo losa osobina. Staze u parkovima ovde su od finog sljunka/utabane zemlje, ne znam tacno sta je, svetlo oker boje, skripi blago pod nogama. Ima klupa i metalnih stolica svuda naokolo, koje ljudi mogu da razmestaju po volji da nadju sebi udobno mesto. Stolica imaju tri vrste: samo sa naslonom za ledja, sa osloncem za ledja i ruke, a one bas zavaljene su za pravo odmaranje i prosmatranje sveta.

Muzej Orangerie je otvoren tek pre par godina posle dugogodisnje renovacije, i zaista je iznutra vrlo moderan, dok spolja stara arhitektura drzi svoje mesto sa svim ostalim palatama u tom velikom krugu vekovne ekstravagancije. Muzej nije veliki, i gornji sprat je kompletno posvecen Monet-u. Sobe su izgradjene da bi pokazale njegova velika platna na najbolji nacin – Nymphéas – sa dnevnim svetlom koje pada kroz sredisnji deo tavanice, udobnim klupama da se sa dovoljne distance uhvati zivotnost ljiljana, mostova i bogatog zelenila njegove palete. Ovde nije velika guzva, ljudi su tihi, neuzurbani, i lako je setiti se koje zadovoljstvo pruza posecivanje muzeja. Kultura na stranu, i bez religije, oni su prosto savrsena mesta za meditaciju. Zivot. Vrt. I ljiljani.

Na nizem nivou je kolekcija koja je prava i neocekivana riznica. Od Renoara do Pikasa, kaze brosura. Kolekcija nosi imena Paul Guillaume-a i Jean Walter-a, kojima je zajednicko da su obojica bili muzevi jedne zene. (Ne u isto vreme, doduse, to bi vec bila preterana avangarda.) Paul Guillaume je umro mlad, sa jedva 42 godine, i za kratko vreme svog zivota je stvorio bogatstvo, i postao veliki kolekcionar i promoter umetnosti s pocetka 20-og veka. On nije bio samo art dealer vec je umetnike pomagao finansijski, promovisao njihove ideje, prezentovao i priblizio stil i senzibilitet te generacije tadasnjoj javnosti, i uticao na umetnicku scenu i ukus Pariza, i sire. Posle njegove smrti, njegova zena i naslednica Domenica nastavlja njegovu viziju, udavsi se pritom za bogatog industrijalca cije je ime pridodato kolekciji Ii koga je isto nadzivela. Sama prica oko obnove muzeja je zanimljiva sama po sebi, pa i poreklo kolekcije, ali kolekcija koju imaju je zaista izuzetna. Cézanne, Renoir, Gauguin, Modigliani, Picasso, Sisley, Matisse, i tako dalje. Ali pravo otkrice je umetnica za koju nisam cula ranije (i jedina zena u kolekciji): Marie Laurencin. Mozda zato sto sam sve druge vec videla ranije, njen stil iskace kao drugaciji iako neodvojiv od tog perioda. Zanimljivo nam je bilo da smo i klinka i ja znale da se radi o zeni i pre nego sto smo videle ime autora. Portret Coco Chanel nam se narocito dopao. Domenica Guillaume (pre Walter faze) se pojavljuje u brojnim portretima u kolekciji, kao i Paul. Klinka racuna sa plocica uz platna svakome od umetnika koliko je dugo ziveo; rekla sam joj nekom prilikom ranije koliko su bili siromasni vecinom, ispaceni, sa tragicnim zivotnim pricama. Van Gogh i njegovo uvo su joj je uvek na umu kad pomisli na slikare. Pokusava da razume koncept mrtvog umetnika i promenljive vrednosti umetnickog dela. Za svakoga ko je pregurao 60 zakljucujemo da su se nekako snasli.

Uzivale smo u muzeju. Kad smo izasle smestile smo se na stolice u parku (one zavaljene), i gledale u Place de la Concorde, Tour Eiffel, i nebo nad Parizom. Dugo.

Krenule smo ka Tijumfalnoj kapiji. Danas cemo se popeti na vrh i pogledati grad odatle. Penje se stepenicama, i ne znam gde su nestali ljudi koji su se gurali kod ulaza. Mozda su ipak imali lift. Ali bilo je daleko lepse i mirnije ici peske spiralnim stepenistem. Pogled je prekrasan. I Pariz jeste beo. Belicast, sto je bas ono pravo. Tiho zadovoljstvo ponovnog susreta prija, ali svejedno je uvek nov, i lep. Nebo je tako siroko, neprekinuto.

Danas po prvi put koristimo metro. Starinski, praktican, neobican, vraca nas kuci – Louvre/Rivoli. Jos nismo sedele u kafeu da posmatramo svet, a trebalo bi. Na kraju nase ulice je jedan, u stvari ne znamo kako izabrati ali kraj ovoga stalno prolazimo. Sele smo za prednji stocic, porucile tradicionalnu supu od crnog luka, i jos par stvari. Osim supe nista nije valjalo I to je bilo razocarenje. Nije dobro kad ljudi zaborave da je pripremanje hrane fundamentalna stvar. Jednostavno i fundamentalno zadovoljstvo. Ali stocic je bio na odlicnoj lokaciji – skuteri, automobili, ljudi, sve na dohvat. Kraj nas je sedela jedna zena, prepoznatljivo Parizanka, i nestrpljivo cekala nekoga. Kao na filmu, zaista je bilo kao na filmu. Une liaison pornographic, recimo. Vrlo lep film. Uskoro je stigao jedan muskarac, sa omanjim koferom, i ona mu se jako obradovala. Nisu bili jako bliski sudeci po nacinu na koji su im se tela susrela, ali otisli su zajedno niz ulicu. Tu se krila jedna zanimljiva prica, ubedjena sam. Valjda to rade u Parizu i danas, sede u kafeima i hvataju zanimljive price u prolazu, tragove prica, bilo sta sto ispadne ljudima izmedju jedne tacke i druge dok prolaze tim putem. Klinka me podseca da vezbamo francuski, to malo sto znamo, pa da ljudi pomisle da smo Parizanke. Bien sur, mon amour.

 

 

 

Pariz u brojevima (3)

Subota – 3. dan

Danas idemo u Pompidou centar. Vise volim ime Beaubourg ali ga mnogo smesno izgovaram i klinka dobija napade smeha. S druge strane je rec ‘centar’ od koje mi dolaze misli na ludnice, a ne svidjaju mi se ni politicari koji svoja imena kace tamo gde im nije mesto ali je Pompidou tako smesno pompezna rec, cak se i slaze uz vodovodne cevi kojima je ova galerija moderne umetnosti obmotana, pa ko sta voli. Slucajem smo po izlasku, na par koraka od naseg ulaza otkrile jedan od zatvorenih pasaza Pariza. Sve, ali bas sve radnje u njemu su bile zatvorene. Vladala je potpuna tisina. To je islo jako lepo uz arhitekturu i ambijent prolaza – kao da je spavao, ili sporo disao, citao …bilo je to mesto sa dugim zivotnim iskustvom. Pasaz su cinile galerije, antikvarnice namestaja i knjiga, i mi smo lepile noseve na zamracene izloge ne bi li videle sto je dalje moguce unutra. Pa ih onda podizale da gledamo svod, izvijene lampe, intarzije, sve u savrsenom nizu. Izmedju radnji je tanak komad ogledala, svaki narusen vremenom, i u njemu se ogledale. Znamo da je to cudno (iako ne znamo zasto) ali jos uvek nam je neverovatno da smo u Parizu. A eto nas u ogledalu. Ili iza? Prekrasno mesto.

Nastavile smo zatim prema Beaubourg-u. Ja se dobro snalazim, pa i kad se izgubim brzo se opet pronadjem i tako smo, misleci da idemo u dobrom pravcu, naisle na jedan deo Rue de Rivoli ulice koji je pun mesanog maloprodajnog evropsko-americkog korporatnog prijateljstva. Aaaaaaa! – jaukao je opet moj unutrasnji glas. Dalje smo zalutale u Rue St. Denis. Tu se turizam rascvetao kao alge po moru, i da me je neko pitao zasto mi sve to smeta i kakve to veze uopste ima sa mnom kad se sami Parizani ne ljute, ja ne bih umela da odgovorim. Jedna lepa impresivna fontana – Place des Innocents – je izgledala kao istackana muvama, a to su bili ljudi umorni od shoppinga. Srecom da je klinka videla nesto zanimljivo, pa su njeno zadovoljstvo i uzivanje i meni pricinile zadovoljstvo i uzivanje. Kad smo izasle Beaubourg je bio odmah tu, ispred. Nije mi jasno kako ga nisam videla. Mase ljudi oko njega nisu ukazivale na dobro – ako je pola njih unutra… Nije ih bila ni desetina unutra. Muzeji savremene umetnosti ne privlace toliko guzve. Valjda je dovoljno da zagledamo jedni druge, i eto savremene.

Upisala sam datum i ime na svoju muzejsku propusnicu, kupljenu za sest dana, sa vrlo skromnim planom da obilazimo dva muzeja na dan (deca ulaze besplatno u skoro sve muzeje), i krenule smo sa razgledanjem. Prvo smo obisle galeriju sa pobednicom Marcel Duchamp nagrade za 2007. godinu. Tatiana Trouvé i njene umetnicke instalacije u dve velike sobe. Volim umetnicke instalacije iz dva razloga. Prvi su velike sobe u koje su smestene. Toliki prostor posvecen jednoj fokalnoj tacki. Ljudi zive u manjim ili vecim sobama, i njihove kuce im puno znace, ali je prostor posvecen svemu osim njima. U ljudskim sobama ljudi nisu fokalne tacke. Obicno je to televizor. Nekad je namestaj. A ljudi u tim sobama najcesce i nema.
Drugi razlog su same instalacije. Ne uvek, ali najcesce ima u njima humora, ponekad i strave, i tako fokusirane u velikim sobama bas te zamisle.
Klinka je bila odusevljena jednom rupom u zidu iz koje neprekidno sipi i istice crni svetlucavi pesak i pravi sve vecu gomilu na podu. Na drugoj strani zida ista takva rupa i pesak sipi. A onda smo shvatile jednu igru ogledala i prostora i kako se sa lakocom stvaraju iluzije. Zaista je lako pobrkati ljudska bica – to je bila umetnicka instalacija sa puno strave, ali smejale smo se odusevljeno.
Jean Gourmelin i retrospektiva njegove karijere. On je ilustrator i humorista. Crtezi i posteri neverovatne gustine i tenzije; koristi nadrealizam, apsurd, a nedvosmisleno kaze sta ima na umu. Ni mracnijeg humoriste, ni jasnije slike o svetu. Strava. Klinka se malo mucila sa takvim pogledom na svet, ali nije dugo trajalo. Otisle smo i u deo muzeja posvecenom deci, za malo interaktivnog igranja, i onda smo izasle napolje. Svakoj po palacinka, pa dalje u Le Marais.

Ali da prvo predstavim Clotildu. Ona nas vec danima upucuje u tajne Pariza. Otimamo se za vreme s njom. Pise o njoj da je izdala neku knjigu kojoj se popularnost otela kontroli, ali ‘Clotilde’s Edible Adventures in Paris’ je kao slikovnica puna cuda, u kojoj i mladi i stari izgube dodir sa realnoscu, odnosno izgube se u Parizu. Ako nije slikovnica puna cuda, onda ja mapa za ostrva s blagom u Parizu. Kako god, Clotilde pise sa neverovatnim sarmom o jestivim avanturama u Parizu, objasnjava nazive, kulturu ishrane, ophodjenja pa i manire za stolom, deli recepte koje su pariski majstori pristali da izloze javnosti a sve njoj za ljubav, sve to ilustrovano izuzetno provokativnim fotografijama za pljuvacne zlezde. Njena fotografija na naslovnoj strani joj pristaje kao sto nekome ko ima sve sto joj treba, zivi u najboljem gradu na svetu i bavi se poslom koji voli pristaje njen zivot – savrseno. Mi smo tog jutra zapisale u beleznicu mesta koja ona preporucuje – od cololade, do pekara, bistroa, marketa pa sve sire – koja ce nam biti u kraju kojim cemo ici tog dana, jer deo nase avanture u Parizu postaje i zelja da negde naletimo na Clotildine tragove. Na Clotildu u stampanom izdanju sam slucajem naisla u jednoj knjizari pred put, kad sam kupila jednu od onih turistickih knjiga koje pricaju o svemu po malo, i pune su prakticnih saveta, takoreci su prijatelj u stranom svetu. Knjiga je nemastovita, i vidi se da je to sve odradjeno previse puta (nova edicija svake godine). Citam je kad dete cita Clotildu, i dok nju dozivljavamo kao pravu, pravcatu prijateljicu Parizanku, zbog koje se treba vratiti i napraviti jednu avanturu hodajuci iskljucivo njenim tragovima po gradu, moj turisticki vodic me samo zbunjuje. Ovo je prvi put da dete i ja posecujemo ovakav jedan grad, sa dovoljno vremena da obilazimo, setamo, uzivamo, i u mnogo cemu je sve na ovom putovanju prvi put. Uvidjam koliko je svako iskustvo jedinstveno, oblikuje se po tebi i onima oko tebe, narocito putovanja, koja uz mirise, ukuse i vidike, imaju plastican oblik na koji utice i vreme, svetlost na ulicama, i ja pokusavam da budem odrasla i napravim od naseg vremena ovde najbolju mogucu menazeriju iskustava i uspomena, ali nisam sigurna kako se to radi, osim da se ponekad desi. Hocu da kazem da me je ta knjiga podsetila da mi planiranje nije jaca strana. Ali zato menjanje planova jeste.

Marais je kraj grada koji se prostire u 3. i 4. Arondismanu, u njemu je smesan jedan mix uskih ulica, butika, gay zivota, Jevrejske cetvrti, galerija, i palata iz XVII veka. Tu se nalazi i muzej Picasso, koji je drugi muzej na spisku za taj dan. Iako ja sve vise uvidjam da je Pariz daleko kompaktniji nego sto mapa ukazuje, hodom se vise vidi alI brzo se umore noge. Narocito decije. Negde na pola puta obecala sam da necemo u muzej, ali nastavljamo prema jednom trgu, najlepsem u Parizu, na cijem zelenilu cemo se izvaliti da se odmorimo. Naisle smo tako na jednu kapiju, a ona je vodila u jedno dvoriste koje je bukvalno izgledalo kao zacarano sa stubovima, bastom, naslaganim ostacima stare arhitekture u jednom kraju, koji i tako izlomljeni deluju veci od najveceg coveka. To je bio Musée de l’Histoire de France. Ili mozda Musée Carnavalet. Zbunjenost verovatno razume svako ko je sledio mape, hodao i gledao okolo istovremeno, pritom prelazenje ulica u Parizu zahteva budnu paznju. Prosetale smo, sele na stepenik da se odmorimo, i bilo je to jos jedno lepo lice Pariza. Nastavljamo i ulazimo sve dublje u Marais. Ulice su sve uze, fasade sve starije, pri cemu su one od pet vekova najmladje, ili bar tako izgledaju, vek manje-vise, i cesto ulazimo u radnjice koje imaju lepu ponudu mode, parfema, dizajna razlicitih vrsta. Neka mesta su zatvorena, ali ovde ima puno turista i prisnost samih ulica je tako lepa da se to vise ne oseca. Ili smo se prosto navikle. Trotoari su najuzi na svetu, i napredujemo polako ka Place des Vosges, koji nikako da se pojavi. Utom iza nas cujemo neke Amerikance. Ljudi iz Severne Amerike su dodatno zbunjeni u Evropi malim prostorom izmedju ljudi. Ovde se treba navici na tesne ulice, ali i da se one dele sa drugim ljudima, i to niko ko nije osetio ne moze da razume, kad ti se suzi prostor, neobicna stvar. Dakle, ti Amerikanci iza nas su radili sto i svi drugi turisti, hodali, gledali, gubili se usput i pronalazili, i u trenutku kad su bili tik iza nas zena kaze muzu: „Da li je moguce da su im sve palacinke slatke? Pitam se kako saznati da li imaju i slane?“ Jadna zena je verovatno toliko bila zbunjena svime, mozda su tek pristigli pa i neispavana, da je takva jedna glupost bila i razumljiva, ali ona je u tom trenutku naslikala najzivopisnije moguce tipicnog turistu, karikaturu kojoj se svi podsmevaju, i klinka i ja smo prasnule u smeh koji smo pokusale da prigusimo, pa smo se tresle od smeha i napora, a gledajuci jedna drugu jos i vise. Oni su to mozda i razumeli, a verovatnije je da nisu, jer zbunjenost je vladala njihovim izmucenim turistickim telima. Treba malo objasniti palacinke u Parizu, pretpostavljam. Ima ih bukvalno svuda, i Clotilde nam je dodatno ispricala da one spadaju u jednu od retkih opcija hrane s nogu u gradu. Svako mesto nudi dve glavne kategorije ‘crêpes sucre’ i ‘crêpes salée’, pa ispod svake od njih se izlista sa cime sve dolaze. Cak i sa nepoznavanjem sveta i jezika van neke americke bestragije, Bagdad Café, recimo, izgleda neverovatno da bas nista na meniju bezbrojnih mesta u gradu ne bi objasnilo nasim sapatnicima po turizmu da su im opcije mnogo sire od slatkih palacinki. Ta sludjena zena ce, bojim se, ostati u nasoj dualnoj memoriji zauvek naslikana kao negativni efekat turizma na ljudska bica. S tim sto je vrlo lepo i sluzi im na cast da su se iz svoje zabiti zaputili u svet. Ko zna kakva zelja vodi ljude ka Parizu. Verovatno bi bilo lepo popricati sa svakim i pitati ih tako nesto. Ali ko bi se time bavio.
Posle susreta sa njima obodrene smo i nastavljamo prema trgu, koji je sada blizu sudeci po sve vecim grupama ljudi na ulicama, i tipicnim korporatnim lancima koji znaju da je lokacija prva najvaznija stvar u biznisu.

Place des Vosges, ili Place de Louis XIII, ne ide uz turizam i korporacije, ali ni uz Marais. Rasiri se odjednom iz onih tesnih ulicica velika povrsina sredisnjeg zelenila, sa drvecem, travom, statuom kralja na konju a oko nje drze svoje mesto i eleganciju hôtels particuliers, velelepne rezidencije aristokratije iz 17. veka. Marais znaci mocvara, sto je ovaj kraj bio do 14-og veka kada je potraznja za sirim prostorom za palate primenila najsavremeniji injezering isusivanja, i izgradise ih. Paviljoni oko Place des Vosges su gradjeni planski: visina fasada je jednaka njihovoj sirini, a visina trouglastih krovova je polovina visine fasade. I evo ih drze strazu vec cetiri veka vremenu koga vise nema. Pod kolonadama su galerije i radnjice razlicitih vrsta, medju kojima neke imaju vekovnu patinu. Mnoga poznata imena francuske istorije su zivela u ovom kraju, medju njima Descartes i Victor Hugo. Ovaj poslednji ima muzej tu negde, a ponegde se moze uci u unutrasnje dvoriste. Nemoguce je odupreti se zamisljanju kako je to tada izgledalo. Nestvarno je da su ljudi ziveli tako raskosno dok su se na tesne ulice prosipale nocne posude; nestvaran je veci deo istorije kad vec stojim na granicama sopstvene maste. Na travi leze ljudi u razlicitim pozama. Kestenovi su zasadjeni kasnije uz veliki kontroverzu – kvarili su perspektivu, zalili su se starosedeoci. Dobro je da se Parizani ne daju lako promenama, ali lepo je sesti u hlad.

Rue des Rosiers, ulica ruzinih zbunova, je najzivopisniji ostatak starog Jevrejskog kvarta. Izbledele Davidove zvezde na fasadama, hebrejska slova, africki Jevreji i evropski izmesani, couscous i kupus. U jednoj pekari/kafeu sinovi posluzuju kupce, otac porodice sedi na stolicici za kasom i naplacuje. Okolo se muva ostatak familije, posluzuje, uredjuje, i guzva je – tesan je zivot u Evropi, i mnogo nam se svidja. Ispred jednog prozora je dugacak red, ceka se na falafel. Stale smo i mi. Jedni drugima turisti daju upustva gde da plate, gde da naruce, zagledaju jedni drugima kad dobiju narudzbinu sta su ovi dobili pa da i oni sami uzmu… fin osecaj deljenja i ucestvovanja u zivotu. Jedan falafel za klinku, jedan za mene. Izgledaju kao da su u njima sadrzane sve boje spektruma, od ljubicastog kupusa, crvene marinirane papricice, pa do beline sosa, i ukus je fantastican. Sele smo na stepenik ispred jednog zatvorenog studija, noge prakticno na ulici, pa ih uvlacimo kad prodje neki automobil. Provlaci se sporo u tesnoj ulici. Zamisljam Pariz tokom rata, i ove iste ulice. One ne izgledaju mnogo drugacije, sigurno, i sta je uopste drugacije, pitam se. Golubovi nam se priblizavaju, prosto kljucaju vrhove cipela, traze svoj deo – udelite, milostive, ni gladni ni siroti, ali losa navika. Iz te perspektive deluju pomalo zastrasujuce. U ulozi zastitnice teram ih mahanjem jedne ruke. Vazno je ne pokazati strah, narocito sebi, ucim klinku o bitnim stvarima u zivotu. Cim padne neka mrva oni salecu sa svih strana. Verovatno u golubijem predanju nema nijedne price koja kaze da su ljudi ikada tamanili golubove pa se ne boje. Izuzetak je Hemigvej i drustvo iz nekih gladnih pariskih godina, kaze Fodor’s. Ali oni su ih hvatali u Luksemburskom parku; to je na drugoj strani reke, podalje odavde. Umazale smo se kao da smo se valjale u kazanu sa falafelima.

Uvece smo otisle do reke. Pont Neuf, objasnila sam klinki, je najstariji novi most u gradu, verovatno i na svetu. A u reci je ostrvo, u stvari dva ostrva. Kakvo ostrvo, pita, njoj se reka cini vrlo neimpresivnom nakon Mediterana, potonulo bi joj ostrvo. Ile de la Cité i Ile St. Louis, tu je zapoceo Pariz. Tu je i Notre Dame. Ima jedno mesto ispred nje odakle se meri Francuska, tu joj je srce oduvek, u Parizu. Ile de France. Esmeralda i Kvazimodo, priseca se crtanog filma. Da, to je ta Notre Dame, a originalna prica nije tako vesela. Hodamo po keju sa druge strane, uzdizu se palate, sada kao i tada podrzavaju vlast i administraciju, i dete je inspirisano da napravi pesmu o Parizu. Pevusi uz poznatu melodiju, i vec ima pocetak. Peva i zamahuje teatralno, i onda spazi da se taj deo keja zove po Korzici. Obradovane smo, i nostalgicne. Guzve su opet sve gusce. Ulazimo u parkic kraj Notre Dame. Imaju i igraliste za decu, a klinka je bas klinka, obozava igralista narocito ona na stranom jeziku. Potpuno je ocarana uticajima razlicitih kultura na klasckalice, ljuljaske i slicnu arhitekturu. Odmah pored je klupa. Ovde nije guzva. Razredjeni, turisti sede, posmatraju, sredjuju utiske. Ne vidi se reka, ali tu je ispod, protice, a iza ledja je mocna gradjevina. Ne znam kako ljudi u ovom gradu zive sa svim ovim – guzvama, kontrastima, presijama, istorijom. Neki se naviknu, neki gledaju gore, u fasade, ili dole, pred svoje noge, ko zna. Ljudi se snalaze.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pariz u brojevima (2)

Pariz – 2. dan

Probudile smo se u prvo parisko jutro i pojele dinju koju smo kupile prethodnog dana. Francuske dinje su milostive prema nepcima i jeziku, i treba im dati medalju narandzastog srca. Proverila sam bila mapu prethodne veceri i Rue Montorgeuil, pesacka zona za sladokusce, je blizu; idemo da vidimo sta se moze naci. Proslo je bilo 10 kad smo izasle. Ono sto je izgledalo juce da je posledica normalnog radnog vremena tj. zatvaranja, potvrdilo se izjutra kao ono sto svi, ali bukvalno svi kazu o Parizu: u avgustu je pola grada zatvoreno jer Parizani idu na zasluzeni odmor. Reci da smo bile razocarane je pogresno. Reci da nam je bilo hladno je tacno, ali da smo bile razocarane – to je pogresno. Kad smo izasle na ulice Pariza, siroke u tom nasem Prvom arondismanu sa semaforima koji su redovno menjali svetla, bilo je to kao kad je Tom Cruise izasao na ulice Menhetna u filmu Vanilla Sky. Mr. Cruise je covek koji je mnogo, ali stvarno mnogo postigao na trcanje, i u Njujorku se uvek nadje neko ko pobedi apsolutno sve jer to je americki a narocito njujorski nacin, ali to su sve filmovi tj. izmisljanje. U realnosti kad izadjes na puste ulice ne samo da ti se slomi srce nego ti dodje da svisnes od zalosti. Drzale smo se za ruke i sledile mapu, plus su dobri Parizani postavili i table koje su upucivale na Rue Montorgeuil pre nego sto su spustili metalne zaluzine preko vrata i izloga bezbrojnih radnji i restorana, i nestali, ali to nam nista nije pomoglo. Ne samo sto sam ja zapamtila sve u belom, ni dete nije ovako zamisljalo Pariz, i sad kad smo vec tu, voljne da probamo da sve to preokrenemo u ljubav i mog i njenog zivota – Pariza nema! Sklona brigama kakva jesam, nije mi dugo trebalo da zamislim kako bi samo jos trebale da se pojave neke skitacke bande razularenih ljudskih elemenata koji bas na takve okolnosti cekaju – puste ulice – pa da ovo postane Apokalipsa a ne putovanje na kome nam pola sveta zavidi, i stegla sam malu ruku divljacki. Klinka je zaustila da se pozali, ali se predomislila. Mapa mi nicemu nije sluzila, nisam ni imala slobodnu ruku za nju. Lutale smo pustim ulicama i osecaj teskobe je postajao sve tezi, i u srcu i u nogama. Odjednom se pojavilo neko zeleno brdasce, i pred njim ogromna, goticka crkva. Nije valjda…? Nije. St. Eustache je crkva iz 16-og veka pred koju je neko mastovit i sa humanistickim inklinacijama smestio glavu Bude od kamena, i kraj nje jednu ruku na koju se glava blago oslanjala, sto je skupa sa pozadinom impozantne crkve stvaralo zaista prekrasnu sliku. Jedino sto su se na tu ruku i glavu verali turisti kao majmuni na letovanju, i slikali se, slikali, i slikali, i slikali, i opet slikali, pa jos jednom. I tako su se slikali. I to svuda pise – kad Parizani odu u avgustu ostave Pariz turistima. Zaboravilo je da mi lakne pri susretu sa ljudima; smrkla sam se kao da su mi upravo bili potvrdjeni najgori strahovi – kraj sveta je tu. Osoba koja se dosetila da pred hriscansku bogomolju smesti istocnjackog nasmesenog Boga je verovatno drugacije zamisljala efekat svoje ingenioznosti. Pa zar se niko nije setio da samo sedne i gleda. Cak su u polukrugu oko crkve i njenog postovanog gosta napravili kamene stepenice, bila je tu i neka voda, fontana i slicno, da ljudi imaju gde da sednu i dive se. Stajalo se u redovima da se uzveru na ruku, a oni vestiji i na glavu Bude.
Vukla sam dete i nisam mogla vise da gledam, pa tako ne znam ni kuda smo isle. I ne gledajuci naletele smo na Rue Montorgueil. Tu sam otisla u drugu krajnost i raznezila se nad kroasanima (koje inace ne volim narocito), bagetima, krofnama i dinjama, a narocito nad svim onim Parizanima koji nisu napustili grad, vec su od ranog jutra bili iza tezgi i nudili svima koji prodju sveze produkte svoje kulturne bastine. Kad smo naisle na radnjicu sa imenom ‘Casa della Pasta’ i u njoj pripremljene italijanske gastronomske perverzije, izljubile smo se od srece. I ovde su mnoga mesta bila zabravljena, ali je vecina bila otvorena kao da je sve najnormalnije, ljudi na ulici su izgledali kao da se ni mrtvi ne bi popeli na glavu Bude, a na skuterima su prolazili zgodni mladici i lepe devojke koji su potvrdili iznova da je svet pun ljubavi. Ovo je ipak Pariz, odahnule smo.

Posle smo resile da opet prosetamo kroz Luvr. Brzo smo se predomislile kad smo ispred njega videle trista hiljada ljudi od milion turista koji su verovatno u tom trenutku boravili u Parizu. Skrenule smo u Rue de Rivoli, i pod njenim kolonadama se strpljivo gurale kraj radnjica sa suvenirima jer je tu negde bila jedna vazna adresa. ‘Angelina’. Salon de thé poznat vec decenijama i van Pariza je bio visoko preporucen od strane jedne osobe koja je fascinantna izelica. Ona je debela, sto je i normalno za nekoga kome je hrana takva strast, ali vecina debelih ljudi, a i mnogi mrsavi, predstavljaju vrlo ruznu sliku u aktu konzumiranja hrane. Ova debeljuca je izuzetak. Nikada nisam videla medju odraslima nekoga ko tako glatko jede, kao da klizi po najfinijem ledu, pravo iz cinije sa sampanjcem i kavijarom u njena zeljna usta. Hrana je njena umetnost, i kad ona nesto preporuci onda to treba probati. Kod ‘Angeline’ ceka najbolja tecna cokolada koju je ona probala, ikada, i koju je greh zvati ‘vruca’ jer niti je vrela niti sluzi za znojenje, vec je prosto rastopljena do savrsenstva. Nadale smo se, molile zastitnike izelica da je sa takvom lokacijom i rojevima turista u blizini ‘Angelina’ otvorena i u avgustu. Imale smo srece.

Ono sto je spreda izlozeno nas je bacilo u duboko uzdisanje. Smestili su nas po starinskom sistemu koji u ‘Angelini’ vlada vec vise od jednog veka: jedan gospodin nas je odveo do stola, drugi je uzeo nasu narudzbinu, treci nas je posluzio. Protokol i dekorum imaju savrsenog smisla. Otvorena pocetkom 20-og veka kada su salons de thé procvetali sirom Evrope, one dekadentne, sa dekorom iz belle epoque fino negovanim do danas – masivna ogledala, pastoralne scene oslikane po zidovima i plafonu, detalji u gipsu ofarbani zlatnom bojom – ovo je institucija gde i Parizani dolaze na rucak i poslastice. Ispred, iza i pored nas su gosce i poneki gost narucivali bœf tartar, koji ja poznajem po imenu tatarski biftek, i odjednom su me preplavile uspomene. Objasnila sam klinki da nas je Jasnin tata vodio na Adu jednog davnog leta kad nam je bilo 16 godina, i mi smo odvazno – jer takve smo klinke bile tada – probale to zivo meso koje su Tatari drzali pod sedlima, jahali, jahali dok su ubijali sve sto zivi jer sto da zivi kad se moze ubiti tako lako, pa tu i tamo sjahali i s nogu pojeli nesto mrtvo ali zivo, nekuvano. Nije se imalo vremena, takav im je bio zivotni stil. Fascinantno, zar ne? Zgrozila se ali bas je zanimalo da li je ukusno. Parizani i turisti izgleda misle da jeste, pratila je pomno oko nas. Ja sam zapamtila da je bilo ukusno. Mozda ce probati nekom drugom prilikom, odlucila je. Nakon bifteka doneli bi im na ogromnom srebrnom posluzavniku po jedan primerak od slatke ponude, koji su zaista bili divota samo za gledati, i oni bi pitali za preporuku i objasnjenje, ili samo pokazali prstom sta zele. Nasa cokolada je stigla u jednom bokalu pristojne velicine, i uz njega isto tako pristojna cinija puna slaga. Upozorila sam klinku da ne stavlja puno, on cak uopste nije potreban, ubedjena sam, ali nije mogla da mu odoli. Mene je samo cokolada interesovala. Probale smo u istom trenutku, to nam je tradicija. Zamamno, prefinjeno, mocno, kompleksno, euforicno, fantazma-i-slicno.. to su prihvatljivi pridevi kad nema boljih. Sa slagom klinka nije stigla ni do pola solje. Ja sam popila celu i dosula jos malo misleci da se mozda u bokalu krije savrseni pridev koji ce mi skliznuti s jezika pravo u srce, jer ovo nije culno iskustvo; cokolada topla, tecna i mazna kao ova se voli.

Nakon ‘Angeline’ bila sam jako dobre volje. Tako velikodusna, rekla sam klinki da cemo nastaviti ulicom do Place de la Concorde, videti Obelisk i monumentalne statue oko njega, pa krenuti dalje uz najcuveniju ulicu u Parizu: Champs d“Elysées, tj. Jelisejska polja, sto je u prevodu onako kako smrtnici zamisljaju raj vec vekovima: shopping & showing off. Tu ce biti onih skupih radnji koje bi ona volela da vidi. Uz to, tu se nalazi jedna od najstarijih parfimerijskih radnji u Parizu, koju je la Maison Guerlain otvorila 1914. kao svoju drugu lokaciju, u centru zbivanja sveta. Ne znam sta da ocekujem, ali zamisljam je kao mesto gde istorija i estetika poziraju jedna drugoj, i sve lepo mirise. Mnogo se obradovala. Guzva je postajala sve gusca kako smo se blizile trgu, a kad smo nastavile uz ulicu rasla je sa svakim korakom. Kad smo stigle do prvih radnji, najsiri trotoari u Parizu su bili bukvalno zakrceni ljudima. Pre najezde turista, Pariz i drugi svetski gradovi su takva masovna okupljanja vidjali samo po zavrsetku ratova – u Parizu verovatno ne nakon 1945. Da li to znaci da se istorija nece ponavljati vise? Kraj istorije? Imam osnovane sumnje po tom pitanju, a guzve nikako ne volim.
Trudila sam se da gledam iznad, u fasade zgrada, na njima dekorativne keceljice od tamnog, izvijenog gvozdja daju perspektivi jedan definitivno senzualni element dok se priblizavaju i stapaju u tacku u savrsenim linijama negde tamo gde pocinje nova ulica, podjednako lepa, ili jos lepsa. Kako je ovaj grad neverovatno lep! I niko ne gleda u vis. Razmisljala sam tako o prolaznosti slave, istoriji i ironiji, dok su me nepoznati ljudi gurali na razlicitim jezicima, kese udarale u kolena i ruke, i ja drzala dete cvrsto da se ne zagubimo – sve je zaista bilo pateticno. Kao losa sminka su Starbucks, McDonald’s i brojne druge americke kompanije ugurale svoje interese na ovu ulicu, i svi oni koji su jos uvek tu iz jednog drugog vremena sada uce da se sminkaju na slican nacin. Efekat cokolade je brzo kopnio. La Maison Guerlain je bila zatvorena, njena masivna, kitnjasta vrata neprobojna. Ja bih mumlala u sebi, ali klinka nije mogla da zadrzi svoje razocarenje. Zao mi je, ljubavi. Nista nije onako kako sam zapamtila. Jedino ‘Angelina’ nije izneverila.

U jednom pasazu, u maloj juvelirnici i prodavnici satova, jedan ljubazni Kinez mi je zamenio bateriju u satu, koja je prestala da hrani mehanizam nekoliko dana pre toga, pa nisam znala da li je zbog morske vode i peska koji su usli unutra ili zbog jeftine baterije. Puno merci-beaucoups kasnije, izasle smo iz radnjice mnogo bolje opremljene da prezivimo turisticku i korporatnu invaziju Jelisejskih polja. U tome je najvise pomoglo ponovno gledanje u fasade iznad glava. Pricala sam detetu malo (jer ne znam dovoljno) o uticaju Pariza na gradove sveta, da su i Njujork gradili po ugledu na njega, da je francusko-americko prijateljstvo dugo, i kako su im Francuzi poklonili Kip Slobode, ali da sada Amerikanci svima idu na nerve izvozom svog kapitalizma i svoje politike. Koliko im je taj kapitalizam dobar – treba samo pogledati sta je napravio od same Amerike. Ali to je izgleda jedino sto Amerikanci uspesno rade ovih dana: prodaju, prodaju, prodaju. Uglavnom maglu i lazi. Klinki je bilo zao jer u svetu koji ima smisla na pariskim ulicama su pariske prodavnice, na beogradskim beogradske, i tako redom. Njeno objasnjenje je mnogo bolje od mog, i lako sam ga prihvatila. Prosle smo kraj Trijumfalne Kapije, koja je jos uvek lepa. Imamo puno vremena i vraticemo se opet ovde samo zbog nje – pogled s vrha je, kazu, jedan od najlepsih. U pravoj liniji od Luvra, pa kroz onu prvu sinocnu kapiju, preko Obeliska do Trijumfalne, i dalje do moderne La Defense – protezu se pariski bulevari i urbano planiranje kojima se ovaj grad ponosi. Ovde nisu samo gradili grad, hteli su da izgrade lep grad. Najlepsi. Klinka je odusevljena sto joj se svi obracaju sa ‘bon jour, mademoiselle’. Usle smo u Cartier-ovu prodavnicu, odnosno, bila su nam otvorena vrata i pri ulasku i pri izlasku, mi smo samo trebale da klizimo po glatkom podu. Unutra nije bilo guzve. Puno uniformisanih ljubaznih lica i nekoliko parova musterija. Najvise su joj se dopale blistave, ispolirane radnje koje automobilske firme sada smestaju po gradovima. Kad smo prosle godine videle Ferrari u Veneciji, mislile smo da je to to. Ali u ekonomiji ‘to je to’ ne postoji. Jednom kad nesto prodje, sledice ih bezbroj, dok mu ne iscede sav djus, pa onda dalje, na sledecu ideju. Citroen, Peugeot, Toyota, Mercedes, iznutra totalno hip i high-tech, narocito one dve prve, prodaju zivotni stil. Svi hoce fenomenalan zivotni stil. Zar niko vise ne racuna? – pitam se gledajuci u jednu neverovatno sarmantnu vespu natovarenu ruzicastim kutijama svezim iz kupovine. Hoce da kazu da ona nosi prakticno sve sto jednoj mladoj zeni treba, 24/7. Shopping je sada univerzalni jezik. Komunikacija. Cilj. Zadovoljstvo. Sve. Nije bitno sto fenomenalan zivotni stil dolazi po fenomenalnoj ceni – brutalno izrabljivanje bar tri cetvrtine populacije. Ali ne treba zaboraviti da je fenomenalan zivotni stil danasnjice obican diletant u odnosu na ono sto ovaj grad poznaje vekovima unazad. Ono je bio stil. I izrabljivao je 90% populacije.
Nismo mogle da zaobidjemo ‘Louis Vuitton’. Ugurale smo se unutra sa nekoliko stotina drugih ljudi i prosetale po svim spratovima da klinka vidi sve sto je zanima (mene nije nista). Cipele, koje uvek voli da proba na odeljenju za odrasle, a i sve drugo, a ja sam gledala ljude. Bilo je lepih stvari, i ruznih tasni. Bilo mi je malo muka, mislim od statusa, ali najvise od ljudi. Da sam mogla otplakala bih malo nad emancipacijom zena, samo to je ipak bilo smesno. U Parizu plakati.

Parkovi i drvoredi u Parizu imaju podrezano drvece. Kao pudle. Svuda drugo bi to bilo smesno, ali ne ovde. Oni su ovde izmisljali i preterivali i dok se prst pred nosom nije video u Srednjem veku. Prosto moraju. Previse se genijalnosti okupljalo tokom vekova, previse kreativnosti i ideja je zaceto; posle grckog i latinskog, francuski jezik je dao najvise reci drugim jezicima, ucio ih da govore takoreci. Snobizam je kolateralna posledica. Recimo.

Vratile smo se kuci umorne i gladne. Casa della Pasta pravi fantasticne canelone, i sarmice od vinovog lista, i salatu od mocarele i sitnih paradajza, a vino koje sam kupila usput je pitko i opusta. Posle vecere smo opet prosetale kroz Luvr. On je sada i zvanicno nasa pariska basta. Sitni sljunak skripi pod nogama. Visoki prozori iza kojih leze debele arhive i administracija izgledaju kao da i dalje iza njih trce rojevi posluge i plemstva. Pokusavam da obuhvatim mentalno koncept apsolutne vlasti. Fascinantno. Vrtoglavo. Probusi mozak. Nemam toliko dugacke ruke.

Saksofonista je opet tu. Ogromna palata, trezor, i u prolazu mali covek sa instrumentom. Cuje se daleko. Pred spavanje sam nagovorila klinku da pravi beleske svakodnevno, mozda joj zatrebaju jednog dana. Nevoljno je pristala. Ovo sto pisem je na osnovu njenih beleski.

 

Pariz u brojevima (1)

Cetvrtak – 1. dan

Dolazak u Pariz je zahtevao da se deo srca ostavi Korzici na cuvanje. Ako iz ta dva dela koje smo ostavile nikne nesto lepo neka nam neko posalje vest, mi cemo se vratiti. Sto pre. Moja devojcica je jos mala i ima veliko srce ali meni takve stvari padaju sve teze. Dolazak u Pariz znaci i ulazak u hiper-urbani grad-muzej u kome je temperatura oko deset stepeni niza. Imamo iznajmljen apartman u Prvom arondismanu, Rue Jean-Jacques Rousseau, i ceka nas puno avantura. Prvo nas ceka Philipp. Olaksanje da je bio tu je neverovatno prijalo (iznajmljivanje, organizacija, i sve drugo je islo preko Interneta, na nevidjeno). Silazi da nam pomogne sa prtljagom. Jako je zgodan, zgledamo se klinka i ja. Ovi Evropljani su nam bas prevazisli ocekivanja. Stan bi se bolje opisao deminutivom, i neverovatno je sarmantan. U malom prostoru je sve sto ce nam trebati, i namesteno super-moderno, sa finim osecajem za detalj i estetiku, a pod od debelog tamnog drveta skripom podseca da zgrada nije od juce. Kupatilo je minijaturno i sve se uklapa precizno jedno u drugo kao puzzle – drugacije nista ne bi funkcionisalo bez ulaska kod komsija. Suncokret zuta boja zida iza kreveta je neodoljiva, trebalo bi suncati mozak ispred takve boje svakodnevno. Prozor gleda na unutrasnju stranu zgrade i ne cuje se nikakva buka. Vrlo smo zadovoljne. Philipp nam ostavlja kljuceve i odlazi. On nam je na raspolaganju ako nam nesto zatreba, kaze na izlazu.

Nakon sto smo se raspakovale i sklonile kofere da nas ne podsecaju da smo putnici na kratkom proputovanju, izasle smo na ulicu u potrazi za hranom. I Parizom. Iako je supermarket trebao da bude samo jednu ulicu preko, mi smo obisle ulicu sa jedne strane, pa sa druge, pa onda onu sledecu na isti nacin, i odmah naisle na nesto sto lici na palatu, jednu naizgled nevaznu zgradu obmotanu ultra-modernom aluminijumskom cipkom, cuveno pozoriste Comedie Francaise, pa ulaz u Metro koji je licio na ulaz u cirkus, i jos jednu zgradu nalik na palatu. Ne racunajuci deset-petnaest kafea. Usput smo pitale vise puta gde je supermarket, na francuskom naravno. Sledile bi ono sto smo mislile da su uputstva jedno vreme, pa pitale nekog drugog, vratile se odakle smo i dosle i tako smo setale u krug i po kraju zbunjene svime – Parizom, francuskim, supermarketom koga nema. Sutra ce biti bolje sa francuskim sigurno, a naci cemo i supermarket. Zakljucile smo ipak da nismo mi lose razumele uputstva vec da ljudi prosto ne znaju gde je. Oni ocito negde drugo kupuju. Mozda ovde supermarket sluzi necem drugom. Naisle smo na malu prodavnicu s vocem, i ljubazni vlasnik nas je pustio da izaberemo sta hocemo. Imao je i drugih namirnica unutra pa smo kupile par stvari – mleko, corn flakes – da imamo bar nesto da pojedemo. U povratku, u nasoj ulici videle smo turisticku agenciju koja reklamira Calvi. Uzdahnule smo duboko. Ali u Parizu smo sada!

Kad smo izasle bile taj prvi put, na kraju nase ulice videlo se preko puta i na dvadesetak metara procelje jedne palate. Mama, jel’ to Luvr? Nije, ljubavi, odgovorila sam kao neko ko je vec jednom bio u Parizu. Ali tu je negde, blizu. Naci cemo ga, ne brini. Te veceri smo presle ulicu i videle da se palata siri, pa onda izduzuje, dobija na masi i statusu, nema joj kraja. To je bio Luvr. Moj autoritet po pitanju Pariza je i meni izgledao preteran, ali kako je moguce da nisam prepoznala Luvr?! Ja sam ga zapamtila kao belog, eto kako. Da pojasnim – ocekivala sam da bude sveze okrecen, a on je bio star. Predugo sam u Severnoj Americi, mora da je to. Ne, nije to. Kako objasniti… – evo ovako: kako su vremenom memorije bledele, ja sam sve u njima izbeljivala. Iz nekog razloga su te dve akcije u mom mozgu povezane i da bih nesto zapamtila kao lepo ono mora da se izbeli. Jednom sam tako ceo London posula krecom da bih se osecala bolje. I pomoglo je. Kakav je to hemijski proces u pitanju ne znam; nisam ga ni bila svesna dok nisam opet dosla u Pariz. Na susret izbeljene memorije i realnog stanja nisam racunala. A ni da ce nam Luvr biti prakticno u dvoristu.
Uputila sam velelepnom, visokopostovanom Luvru nemo izvinjenje – nece se ponoviti. Kad smo vec kod priznanja i mentalnog krecenja, zapamtila sam i veci deo Pariza kao beo. O tome nisam nista pricala detetu. Ako Luvr nije beo, ne znam sta ce dalje biti.

Cim smo prosle kroz pasaz u jedno od unutrasnjih dvorista, sklad i grandiozna prefinjenost gradjevine su me podsetili da sam ja samo mala, smrtna osoba, i gluposti su deo zivotopisa takvih tipova. Nebo se polako mracilo, svetla su davala novi lik palati, i iz jednog od prolaza dolazio je zvuk bariton saksofona. Staklena piramida u centralnom dvoristu je bila blistavo osvetljena, trouglovi vode oko nje su stvarali efekat hodanja po vodi, i tela ljudi su govorila opustenim jezikom. Kroz i oko Luvra se hoda sporo, drugacije ne moze. Sveprisutnost je ono sto njegova struktura daje posetiocu, i ako se preskoce Bogovi – koje ja preskacem bez muke – toga zaista nema puno na svetu. Tu ispred Luvra sam shvatila i da sam nervozna oko ovog ponovnog susreta. Nervozna sam i zbog drugih stvari, najvise zato sto sam izgleda navikla da budem nervozna kad ne znam sta drugo da budem jer uvek nadjem nesto oko cega cu brinuti iako sam upravo stigla iz pravog pravcatog raja na Mediteranu ali najvise sam nervozna zbog toga sto ima toliko razloga zbog kojih legitimno mogu da budem nervozna…i eto, priznala sam starom Luvru da mi treba malo vremena u ovom gradu, da se odnervozim od same sebe. Iako sam mala, smrtna osoba, i gluposti su deo zivotopisa takvih tipova mislim da bi u mom slucaju jedna takva investicija vredela.

Sporom setnjom stigle smo do jedne kapije nalik na Trijumfalnu. Za ovu znam da nije ona prava. Jel’ si sigurna? – proverava dete. Promise, my love. Ova je bila bela, pribelezila sam zadovoljno. Malo patinirana, bas kako treba. Vec smo spazile veliki, blistavi tocak panorame koji privlaci neodoljivim magnetizmom. Otac joj je rekao da smo mi bili na njemu, setila se odjednom, i hoce i ona. Ja se toga uopste ne secam, ali to ne iznenadjuje ni nju ni mene. Idemo prema njemu i pred nama se, usred Tiljerija, stvori ogroman, sljasteci luna park. Nema cega nema, ali kitsch ovih dana dolazi umotan u bungee kablove – skace se put pariskog neba, odmotava napred-nazad, imaju i trampuline, a ringispil je triput veci od onih na kojima sam ja vristala kao klinka, plus je i nakrivljen da dobije jos veci zamah. Nema svrhe opisivati ushicenje koje je eksplodiralo pored mene. Vaspitno sam dozirala voznje – morace sama da plati, i najvise pet sve skupa. A ko placa onu na koju cemo zajedno? – uzvratila je spremno. Kakvo pitanje.
Trampuline su rasirene oko jedne skulpture sa fino uradjenom anatomijom strastvenog pokreta u kamenu, panorama skoro pa dodiruje jos jednu – porodicu nekog postovanog gradjanina iz 18-og ili 19-og veka, rekla bih – i svuda se provlace deca, veca ili manja, za njima slede odmereno odrasli, svih boja i jezika, lize se sladoled, jedu palacinke, ili pije nesto hladno. Ne znam istoriju zabavnih parkova, ali verovatno je i ona duga. Kako je ovo odjednom lepa slika, pricam sebi u glavi.
Panorama mi izaziva nervozu. Ali Ajfelova kula se vidi kao da cemo je dodirnuti. Osvetljena je plavim svetlima, pa svetlucavim svicima koji padaju, padaju, nikad da dotaknu zemlju, sva blista, i klinka samo sto ne poleti da je dotakne, a sa desne strane se pruza elegantni niz gornjih spratova i mansardi duz Rue de Rivoli. Luna park je dug bar kilometar po mojoj proceni, razliva se kao uzani jezik neonske magme u mraku Tiljerija. Trebalo bi jednom detetu mesec dana u Parizu samo da sve to obidje. Jedva sam je odvukla kuci oko 11.

 

 

 

Jutro

Druge ili trece noci na Korzici pristigle su i lose navike – probudila sam se pred zoru. Ustala sam i provukla se ispod metalne zaluzine na terasu. Svetlost je pristizala iza jednog venca stenovitih brda, i vazduh je sumio tihim glasom vetra i mora. Polako su se budile ptice. Lezala sam u ligestulu i gledala u par dalekih eukaliptusa kako povijaju dugacke vratove na vetru. Opcinjena sam lepotom drveca otkad znam za sebe. Uspela sam da uoblicim sebi zasto tog jutra: ono spada u najfiniju, grandioznu arhitekturu Prirode – sa njima je postigla savrsenstvo. Pola sata kasnije obukla sam se i izasla najtise sto sam mogla.

Na plazi su ljudi bili retki. Neki su setali, neki drugi su vredno pripremali baste i ligestule za taj dan. Svako mi je pozeleo ‘bon jour’, i ja njima. Hoda se tik uz ivicu mora, po vlaznom pesku. Ljudi koji dolaze u susret ostavljaju tragove koje talasi brzo obrisu. Zatim svaki talas obrise ivicu prethodnog, kao da je olize, i ostavi tanku liniju mokrog. Nju prebrise sledeci, i ostavi svoj trag. I tako neprekidno, milion za milionom godina. Toplo je, povremeno zastanem i slikam nesto (niko drugi ne nosi aparat). Malo dalje ispred vidim jednu grupu udobno zavaljenu u pesku, tu su proveli noc. Mesano drustvo, mladici i devojke, imaju oko 20 godina, rekla bih, i u tom tenutku ustane jedan i dok mi je prilazio rece nesto na francuskom tako brzo da sam ja samo uhvatila ‘photo’. Zbunio me je, jer nisam ocekivala, nisam ni znala sta je rekao, ali sam pretpostavila da me je pitao da li hocu da me slika. Nije mi bilo jasno sto me to pita, osim da je vrlo fin i ljubazan, ali ja ne volim narocito da se slikam. Vucem taj tezak aparat zbog lepote koju zelim da uhvatim a ne da smestim sebe usred lepote – meni je vec dovoljno sto sam tu. ‘No, merci’ odgovorila sam. Potom je on bas navalio, pa su mu se pridruzili i drugi iz drustva, svi vrlo simpaticno i friendly, i ja uporno ponavljam ‘no’, uz zbunjeni smesak za te kulturne razlike. Tek kad su oni poceli da se premestaju po pesku u neku formaciju koja je licila na poziranje shvatila sam da on mene u stvari pita nesto sasvim drugo. Prisla sam i zavapila ‘parlez-vous anglais’ u generalnom pravcu – valjda ce se naci neko pa da se opravdam. Jedna devojka se javila. I ja sam, crvena u licu, objasnila svoje nerazumevanje, jer bolje je priznati neznanje nego ispasti neka mrzovoljna nenaspavana i nevaspitana turistkinja sa aparatom oko vrata koja odbija da uslika lepe mlade ljude, koji bi svaki ponaosob mogli da poziraju najboljim fotografima na svetu, a ovako u grupi su nesto najlepse sto je ljudska delatnost stvorila. Ne samo sto mi nisu zamerili, vec su samo nastavili da se smeskaju, opusteni, zadovoljni sobom i svojim mestom u svetu tog jutra, a i generalno, jer tako su oni lezerno sedeli na pesku te plaze, jedni uz druge, opaljeni suncem, opijeni okolinom i jedni drugima, trebalo je to pustiti u svet, kao poruku u boci, recimo. Kad su pozirali, onda smo to odradili jos jednom, i bilo je lepo da ja ponesem njihove fotografije sa sobom, i da ih oni nikad ne vide. Nije im bilo zao. Mozda ce nekima od njih to biti najlepse jutro u zivotu. Ko zna. Mozda jednog dana na Internetu, kojim slucajem, neko ce se prepoznati.

Zahvalili su se, i ja sam nastavila dalje. Naizmenicno sam gledala u ivice brda naspram neba i ples mora ispred stopala. Ovo more kao da su crtala deca. Izasla je neka morska buba ili drugi stvor, pa se onda bacila u vodu, i ova je odnela nazad. Sunce jos nije izaslo ali je sve svetlije. Na kamenom molu, jedinom u neprekidnom pesku, lezi neko i spava. Prisla sam, pazljiva da se ne okliznem i ne nagazim na spavaca, s namerom da odem do najdalje tacke i tu sacekam sunce. Na steni je lezao jedan mladi muskarac. Patike, uzane denim pantalone, bela kosulja raskopcana ispod vrata, lice neobrijano par dana, kosa blago zamrsena. Crte lica su opustene u dubokom snu, kosti skladne, usne nezno sklopljene, kapci kao dve glatke skoljke. Neverovatno je lep. Znam da drzim aparat u rukama, ali on skljoca kad napravi snimak, i ne zelim da ga probudim, a jos manje zelim da budem uhvacena u sceni gde se on probudi dok ga slikam. Iako bih mogla da zamislim kako ja pricam na engleskom da je on najlepsi muskarac na svetu ili jos bolje na srpskom i on me bunovno gleda, i smeska se jer zna sta govorim iako rec ne razume, i oklevam – mozda da ipak probam. Ali u stvari mi je zao da narusim mir tog jutra, i njegovog sna, i shvatam da je upravo to ono sto sam radila poslednjih pola sata, i sta mi je uopste sa tolikim slikanjem kad ovo postoji oduvek, i postojace – i obala i more, i ljudi, pa i on. Opsesija trenutkom, to je to, poslednja od muka koje me muce, i – on je tako neverovatno lep, ne mogu oci da odvojim. Setila sam se Markesove price o najlepsem muskarcu na svetu koga je izbacilo more, koju nisam citala jer nisam imala zelje nakon sto mi je Tijana tako ushiceno opisala. Stojim i dalje nad njim, gledam ga i znam da bi na ovom mestu moglo da zapocne bar deset neverovatnih prica, svaka lepsa od prethodne, ali ne vidim zasto. Drago mi je da ga nije izbacilo more. To ostaje za Venere i slicne gradjanke Panteona i muske maste; muskarci se u moru udave, osim Odiseja koga nista nije moglo ubiti, a ovaj pred mojim nogama je neopisivo lep i fragilno ziv.

Trenutak je trebalo zavrsiti, jer uskoro ce izaci sunce, i zurilo mi se odjednom. Zaobisla sam ga pazljivo, necujna u platnenim patikama, moji koraci dodatno priguseni morem. Skakanjem sa stene na stenu po ostrim ivicama i ravnim plocama otisla sam do poslednjeg isturenog kamena. Pogled na Citadelu i grad je prisan. Cekamo sunce. Jutarnje senke se polako gube, boje su sve toplije. I vazduh. Proleteo je jedan galeb, pojavilo se sunce. Pogledala sam nazad, prema uspavanom muskarcu. Nije ga vise bilo.
U povratku, svratila sam u pekaru i kupila kroasane, brioshe i canistrelli kekse sa kestenom za dorucak.

 

Ostrvo u Mediteranu

Ostrvo u Mediteranu, pripada Francuskoj, i iznedrila je Napoleona – to je uglavnom sve sto sam znala o Korzici. Nisam nameravala da dodjem neobavestena, i pogledala sam bila nesto malo po Internetu, ali u turistickim odelima knjizara nisam nista nasla i racunala sam da ce to biti lakse kad stignemo na samo ostrvo. Susret sa Heinz-om tog prvog dana, koji je trajao jedva nesto vise od jednog sata kako sam kasnije shvatila, me je ispunio velikom zeljom da Korziku vidim, i o njoj saznam vise.
Par dana po dolasku otisla sam u turisticki biro, a oni su me poslali u knjizaru. U Calvi (izgovara se lokalno Kelvi, sa naglaskom na poslednji slog, i vrlo meko) dolazi izgleda vrlo malo engleskih turista, americkih verovatno jos manje a tek kanadskih nikako. Osim kad neko zaluta. Rezultat je da imaju knjige na francuskom, nemackom, italijanskom, spanskom, ali engleskom… – nasli su mi jednu! Knjiga je kupila mene a ne ja nju. Fotografijom na naslovnoj strani, a kad sam je otvorila i procitala uvod, bila sam i kupljena i prodata vise puta. Namerno sam pogledala ko je knjigu izdao. Albiana je korzikanska izdavacka kuca, i neko je fino preveo materijal na engleski. Uvod pocinje ovako: „Najlepse, najzelenije, najdivljije ostrvo u moru… ne nedostaje prideva za ovo jedinstveno ostrvo u Mediteranu.“ I kad su malo nize objasnili da su se tukli od vajkada sa prolaznicima koji dok nisu otkrili Novi svet su sve svoje besove u Mediteranu penili, a ni tada saobracaj nije puno opao, te pomenuli da su ljudi ovde gradili sa mukom, prilagodjavali se prirodi, i ucili kako da prezive, poentirali su jednostavnom recenicom koja je prosto velelepna, smirujuca, vanvremenska. Nature is monumental here. To je sve. Sustina i priznanje. Svaka recenica u tekstu je kao pazljivo oblikovana minijatura, mogla bi da stoji sama za sebe, i vidi se da je neko pisao sa srcem i fino razvijenim osecajem za estetiku. Ne verujem da je moguce lepse opisati svoje ostrvo, svoju zemlju ili svoju planetu nego tom recenicom.

Sledece dve strane daju kratki pregled istorije ljudskog prisustva na ostrvu:

6000 BC – najstariji stanovnik Korzike: La Dame de Bonifacio. Kostur mlade zene je pronadjen na jugu.

3000 BC – dolmeni i menhiri (ne znam reci na srpskom) na razlicitim mestima po ostrvu.

1500 BC – menhiri su sada naoruzani i imaju ljudska lica. Na jugu ostrva grade se kruzne strukture Torre (kule).

Oko 800 BC – Homer opisuje najpopularnijeg svetskog putnika kako se susreo sa Laestrygoniancima. Pretpostavlja se da je susret bio na Korzici, moreuz kod Bunifaziu-ja.

564 BC – po Herodotu, Phocaens osnivaju prvi grad, sto je danas Aleria. Prvo zapisano ime ostrva je Kurnos.

456 AD – vandali razaraju Aleriju. Napravis grad i razore ga.

VIII vek – ulaze pod starateljstvo Pape.

IX vek – Saraceni haraju Mediteranom.

XI vek – Pisanovljani i Dzenovljani su ih oterali. Tadasnji Papa dodeljuje ostrvo Pisi. To Djenovljanima sigurno nije bilo pravo.

Kasni XIII vek – Djenovljani su porazili Pizanovljane, i preuzimaju vlast nad Korzikom. U sledecih sedam vekova se manje vise neprekidno tuku jedni sa drugima, drugi sa trecima, i tako u krug, a na kraju bi uvek potpisali novi sporazum. Nisu mogli da se dogovore pa su se ubijali, ali racunaju da ce se sporazum postovati? Pre turizma Mediteran nije bio narocito pozeljna adresa. A ni ostatak sveta.

U Prvom svetskom ratu izgubili su 20 000 muskaraca. Poslednji put su pokusali da steknu nezavisnost 1975. 1982. francuska vlada daje ostrvu specijalni status, potvrdjen jos jednim ukazom 1991.

Tu je knjiga zavrsila sa svojim pregledom. Zvuci vrlo poznato, ti opisi burne istorije, ma kako bili skraceni i prilagodjeni za turisticke potrebe. Gledajuci Korzikance, da su upola ljuti kako sam uvek zamisljala Napoleona, ne bih se usudila da im kazem ‘bon jour’. U stvari, gedajuci ih, lice mi i na Italijane, i na one nase, medju kojima vise ne znam koga treba zvati ‘naš’ a koga ne. Pred put sam malo ucila francuski, i uciteljica mi je bila jedna Albanka, Liliana iz Albanije, za koju bih ja odmah rekla nasa zena, jer mi je po svemu izgledala bas takva, ali kome to jos treba. Zamenice, narocito prisvojne, su najvise stete nanele od svih jezickih formi. Ali ostrvo je toliko lepo, nista osim plutajucih lepih misli ne moze da se useli u lobanju, ni pod pretnjom istorije i nerasciscenih racuna. Nature is monumental here.

Nasa terasa u ‘Les Terraces’ kompleksu je siroka i dovoljno duboka da zastiti od sunca najveci deo dana. Ali najlepsi deo joj je da gleda na more, grad, drvece, plazu, bastu…gleda kao da ima oci i lice, i suncha se tako po celi dan, uziva. Kraj ograde ima neko sitno bilje, i kao i sve ovde, cim mu se pridje blize ono mirise. Gledanje mora je sport kojim bih se rado bavila svakodnevno, vise sati na dan. Zapetljam se tako kao sto se ljudi redovno zapetljavaju u glupe misli, emocije, odnose i slicne pojave iz familije Glupih, i onda sve to nestane samo gledanjem u daljinu. Plaza je dugacka, pescana, a more najtoplije u koje sam ikada usla. Nisam to ocekivala, ipak je Mediteran mnogo i veci i dublji od Jadrana, ali ovo ovde je plitko, pitomo, i kad zatalasa to radi vrlo, vrlo neozbiljno. Naidje veliki trajekt, ogroman, nije mi jasno kako se ne nasuce, i sve sto do nas dodje su talasici koji olizu kolena. Smisao za humor, mora da je to. Stisnuti usred Mediterana, namrgodjeni planinski vrhovi (ima ih preko stotinu da su visi od dve hiljade metara – kuda su krenuli, da ih neko pita) gledaju preteci, a more se pitomi, preliva, i igra. Mozda im govori: zivot je lep! To je ono sto ja cujem, u svakom slucaju.

Calvi sa svojom Citadelom nam je levo, i videti ih u razlicita doba dana, pod razlicitim svetlom, je kao jedna besprekorna spora projekcija, namestena od strane nekoga ko je znao sta publika voli. Kazu za tu Citadelu da je bila neosvojiva. Uz ovako pitomo more nemoguce je zamisliti teske jedrenjake iz tamo nekog veka, nabrekle od topova i ljutih muskaraca, kako opsedaju, izgladnjuju, bacaju vatru, razaraju i uopste besne kao da nista drugo ne umeju. Znam da je nemoguce jer sam se trudila; bas sam zamisljala – i ne ide.

Na Korzici nema golubova, ali zato ima gugutki. Diana (moja sestra) me je podsetila da ih je bilo na jugu, onom nasem makedonskom koji nam se stalno mota oko srca otkad smo se opet srele nakon toliko godina. Kad polete, krila gugutki stvaraju jedan milozvucan huk, a njihov zov je topao, diskretan. I boja perja im je isto tako topla, uklapa se u boje ostrva, a oko sa strane gleda podozrivo, inteligentno. Ili se bar meni tako cini.

U jednom restoranu sa korzikanskim specijalitetima, na stolu ima malih prica o ovome i onome korzikanskom, pa i o korzikanskoj zastavi. Bila je jednom, pre vise vekova, neka banda mavarskih gusara koja je palila, pljackala i zalost sirila ovuda. Jedna od mnogih. Kad su ih konacno pohvatali, odrubili su glavu vodji, i eto je od tada – na zastavi. Testa di Moru. Glava Mavarina. Specijaliteti su bili vrlo ukusni, i probala bih i vise ali oni tamo narocito vole divlje prasice. Pored kestenova. Torta od kestena sa sosom od vanile je bila fantasticna.

U glavnoj turistickoj ulicici imaju jednu radnju koja mirise oporo, na vinsku burad, i podrume, na stare kuce, prasinu i tradicije, i dok sam mirisila i pitala se zasto mi je miris poznat, Diana se dosetila – to je miris stare kuce s naseg juga. Kuce nasih babe i dede. U stvari miris ostave, gde se drzalo vino i svasta jos, i deci nije bio dopusten ulaz bez odraslih. A uz nju je jedna delikatesna radnja, puna i prepuna svega, narocito korzikanskih specijaliteta. Od vina, piva, keksa do svezeg voca i izlozbenog frizidera punog pripremljenih pita, slanih, slatkih, od sira, slanog i slatkog, sazrelog, ovakvog i onakvog, i sve je ukusno, sveze i propraceno sa ‘merci, madam’.

Na plazi je osim plivanja najlepse posmatrati ljude. Od jutra do veceri odvija se promenada uz ivicu mora, po mokrom pesku, u oba smera. Nijednom nisam spazila iste likove dvaput. Sve se desava samo jednom, tako sam to razumela, bez obzira da li se pridruzis toku ili stojis po strani. U plicaku deca svih uzrasta zongliraju na svojoj radosti koja ih baca u more, kopa po pesku kao da on krije blago, nosi im kantice i poliva noge, igra bezbrojne igre sa loptama raznih velicina, i nikad ne staje. Kakva je to projekcija bila posmatrati lica i tela ljudi, druge ljude sa njima, nacin kako im ledja stoje, ruke vise, noge koracaju… – uvek nova predstava, i uvek nova slika. Bilo je mrsavih i debelih, mladih i starih, duboko osuncanih i onih tek pristiglih, trudnih i sa trbusima bez pokrica, visokih i niskih, natovarenih i onih koji se samo drze za ruke… – a najlepsi deo je bio posmatrati sve faze ljudskih zivota u nenapornom mesanju, ponekad se samo neosetno ocesaju jedni o druge, hrapave od peska. Deca – od najmanjih koji tek nesigurno hodaju i pesak im je najveci izazov u dosadasnjoj karijeri hodajuceg bica, a more ih zove kao krilo milion puta vece od majcinskog iako ne umeju da broje, ne umeju nista ali prepoznaju krilo kao niko drugi – do onih koju godinu vecih koji ne mogu da sede mirno ni da nesto pojedu i razmenjuju energiju sa morem, koje je drustvo za igru i kad svi drugi posustanu, do onih koji zure da porastu, vec tinejdzeri, i sve se vrti oko mirisa drugih tinejdzera; za njima dolaze stariji tinejdzeri koji balansiraju na ivici poznavanja/nepoznavanja tela, svog i onih suprotnih, magicno-neodoljivo-suprotnih koja su lepljiva kao med; za ovima dolaze oni u 20-tim, koji zive seks i seks zivi njih sa najmanjim mogucim naporom tokom leta kada je sve to daleko lakse; za njima ne tako dugo dolaze oni koji su vezali seks i emocije po propisima tradicije i civilnog drustva i sada imaju onu decicu vec opisanu, pa za koju godinu onu malo vecu, i kad postanu tinejdzeri deca ih ignorisu pa oni imaju vise slobodnog vremena jedni za druge; u sledecoj fazi su deca sasvim porasla i idu sama na letovanje, oni, sada sami, setaju plazom i drze se za ruke. Kao pre 20 godina. Ceo spektar ljudskog postojanja, nepromenjiv, trajanje koje prodje kao treptaj, tvrde oni koji to znaju, hoda opusteno po pesku ispred mojih ociju. Nikakve ekonomije, politike, filozofije, nista ne moze i nece promeniti taj tok. Iako ga uporno kvare. Sve to znam i od ranije, ali jedno je znati a drugo videti. Kad se vidi daleko je lepse. Mozda i zato sto ne pamtim da sam ikada videla toliko lepih ljudi. A svi razliciti. Tanane promene u fizionomijama, varijacije gena i zemljista sa kojih dolaze, ali svako stoji za sebe – slika istorije, a zivi se sada. Iznenadilo me je da posle godina gledanja u melting pot mogu da uocim toliko finih razlicitosti u jednom delu Evrope. A mozda bas zbog toga, ko zna. Klinka je prijatno iznenadjena koliko su zgodni ovi Evropljani. I ja, ljubavi. Smejemo se cesto.

Korzikanski jezik je, kazu, slicniji italijanskom nego francuskom ali uocljivo je sveprisutno ‘u’. Kao sto neki jezici vole ‘a’, ‘i’ ili ‘e’ tako Korzikanci koriste ‘u’. Bunifaziu, Aiacciu, Portu Cardu, Capi Corsu, ochju (oko), brocciu (vrsta sira), Portivechju, i tako dalje. Zvanicni jezik je francuski, od cega mogu dosta da razumem kad je napisan, ali kad mi se obrate skoro nista; sva se zbunim i zamrsim. Treba mi pet minuta, shvatila sam, izmedju trenutka kad nesto kazu do razumevanja (delimicnog) a za to je zivot previse kratak pa se tako vadim osmesima i sleganjem ramena. Klinka je nesto bolja, ali ne ustezemo se da pricamo i slazemo recenice na francuskom, na cemu cestitamo jedna drugoj. Oni sa druge strane ih uglavnom razumeju, i daleko brze od mojih 5 minuta.

Ogromne sume kestena su spasavale ostrvo od gladi tokom vekova. Koristi se kao brasno u svemu i svacemu – dodaje se pivu redovno a i nekim vinima – a kao voce za brojne dezerte, kekse, dzemove, u palacinke se obavezno stavlja. Grozdje je isto kao makedonsko, sto je najveci kompliment koji se moze dati grozdju. Sirevi su od kozjeg ili ovcijeg mleka, i koriste se jednako za slane i slatke recepte. Kaktusi rastu i cvetaju okolo, a cvet lici istovremeno na cudnu vocku. Drugo polupustinjsko rastinje, koje prepoznajem samo po tome sto je bodljikavo, cesto raste u oblicima koji podsecaju na snimke sa koralnih sprudova, ili iz vrlo, vrlo cudnih snova.

Kao da Napoleon jednom ostrvu nije bio dovoljan, prica se da je Kristofer Kolumbo rodjen u Calvi-ju, na Citadeli. Sta to znaci ‘prica se’ ne znam, ali bila su to mutna vremena, i nista sto je doslo nakon toga nije pomoglo da ih rasvetli.

Grande Randonnée No 20, ili GR20 je svetski poznata pesacka staza medju onima koji to vole koja vodi preko celokupnog ostrva od severa na jug, kroz doline, jezera, reke, planine, i za one koji nisu toliko izdrzljivi moze da se odradi i u manjim etapama. Usput ljudi pecaju, plivaju, veru se po vrhovima, skijaju, ili prosto gledaju i verovatno se trude da udahnu svu tu lepotu, ili je zasade sebi u oci, nos, ruke, gde god. Obim ostrva je nekih hiljadu kilometara, i putevi se trude da svuda prodju, ali nekim uvalama se ne moze prici sa zemlje. Po Korzici se putuje sporo, bilo automobilom, vozom, ili peske. Na samom prilazu nasem delu plaze je uska pruga vozica koji tuda prolazi bar deset puta dnevno, koji je, ispostavilo se, pravi voz sa ambicioznim redom voznje, i u unutrasnjost i na druge obale ostrva. Izgleda kao mu je sto godina, ili bar pedeset; sada uveliko u penziji jos uvek radi da ucini ljudima. Kratko putovanje u njemu je mala, prijatna avantura. Za duga treba imati puno strpljenja, jer putuje sporo i staje cesto. Malo dalje od kupaca usidren je niz jahti svakodnevno, a vide se i razliciti sportovi i aktivnosti u koje se moze uci, ako neko voli. Canyoning – hodanje po konopcima razapetim izmedju drveca u razlicitim kombinacijama – je odmah uz plazu, izmedju stogodisnjih borova, a ozbiljna verzija je u kanjonima u unutrasnjosti. Ja sam odradila pocetnicku turu, i time bila vise nego zadovoljna (nikad vise!). Klinka je otisla na srednju pa je potom htela i na najvecu. Pokusala sam da joj objasnim koliko me je iscrplo samo da gledam sa zemlje.

Za letovanje na Korzici Calvi je idealan. On je na severozapadnoj obali, ima aerodrom, a stize u njega i trajekt iz Nice, koji dalje nastavlja za Sardiniju. Trajekt iz Livorna u Italiji putuje do Bastie, luke na par sati voznje od Calvi-ja. Turizam je vazan, i ono sto mu se mora priznati je da su pre njega ljudi ucili o drugim ljudima iskljucivo tako sto su rasecali jedni druge da vide od cega su napravljeni, i to vise nikada nisu sastavili kako treba. Sa turizmom se pojavljuju dobro raspolozeni ljudi, u malim grupama, nenaoruzani, i uzdisu nad obicnim, svakodevnim stvarima kao da su svetska cuda. I ne ostaju dugo, sto je verovatno najbolja stvar u celoj prici.
Tokom nasih 12 dana na Korzici, videli smo Ile Rousse, gradic nedaleko od Calvi-ja, koji je isto tako fotogenican, a kad smo probali da otkrijemo tajnu reke Fango prvo smo zalutali (na vrlo vreo dan) pa kasnije vozili i vozili uz njenu obalu da bi shvatili da nju posecuju i u njoj se kupaju oni koji ne vole more, ili guzvu, ili…u stvari nije nam bilo jasno, ali saren je svet, pa ko sta voli. Bilo je planova da posetimo Corti, grad u sredistu ostrva, kao i obidjemo artizanska sela u Balagni, regiji ciji je centar Calvi. U tim selima se verno i posveceno cuvaju stare tradicije i zanati, i sve je otvoreno posetiocima iako takve stvari ljudi rade samo zbog sebe a ne zbog turista, i kazu da zaista treba videti. Planirali smo i Scandolu brodicem, prirodni rezervat kome se prilazi samo s mora. Bastia me zanima zbog jednog muzeja, Aiaccio zato sto ima lepih slika, Portovecchiu – grad na krecnjackim hridinama iznad mora zaustavlja dah kao da se sad skliznuti u Mediteran, Capi Corsu – prst Korzike koja na mapi izgleda (s malo maste) kao stisnuta pesnica sa ispruzenim kaziprstom – planine i jezera, i ako je verovati onoj knjizi s pocetka, sve treba videti, bas sve. Heinz je rekao da treba doci u razlicita doba godine, a u prolece procvetaju orhideje. Wild & romantic – sa tim recima nas je docekao, njima nas je i ispratio.

Ave Maria

Vrtim se vec danima na ovom mestu, samom pocetku price, iako sam celu pricu napisala ne samo pocetak, jer nesto joj fali a ne znam sta i ima veze sa ovim pocetkom, ubedjena sam. Prica nije ni putopis ni ispovest – ne znam sta je, i to mi ne bi smetalo samo po sebi, ali nesto joj fali. I onda sam jutros prepoznala u njoj lajtmotif. Jasan, lep, veliki lajtmotif. Prosto je neverovatno da ga nisam uocila ranije. Shvatila sam i da sam nadigrana od strane sopstvene price.

Prica, ili putovanje, pocinje negde usred noci u avionu iznad Atlantika, dok je moje dete spavalo sa glavom u mom krilu, i ja povremeno zatvarala oci ali uglavnom gledala u polumrak negde malo iznad. Ona se u tom trenutku promeskoljila, protegla i podigla ukocene noge s poda pa ih onako uspavana trazeci udobniji polozaj prebacila preko naslona sa druge strane, i gurnula njima uspavanu zenu koja je tamo sedela. Nije to bio narocito jak udarac, ali morao je da bude neprijatan, jer klinka nije vise tako mala, i prenuo je zenu iz sna. Njena reakcija je bila neocekivana: bez ikakvog oklevanja – koje bi bilo neophodno bar da shvati sta se desilo sto bi i meni dalo priliku da se izvinim i prodrmam dete – jednim neverovatno vestim a neznim pokretom ona je uhvatila te ukocene decije noge, namestila ih udobno preko krila, pokrila ih svojim cebetom i zavalila se nazad u dremez. Sve se desilo vec kod 1-2- i 3 je ostalo da visi raspareno. I kad po hiljaditi put vrtim tu sliku u glavi nemoguce je opisati taj pokret. Nije samo savrseni sklad njenih ruku izgledao kao da ga je ona celog zivota ponavljala dok nije dostigla nivo perfekcije. Ona je to uradila kao da je najprirodnija stvar na svetu. Kao da je majka nad majkama, ili majka desetini dece, stotini dece, hiljadama… Dete se promeskoljilo, opustilo i nastavilo da spava. U polumraku iznad Atlantika, sada sasvim budna, znala sam da bi scenu trebalo ovekoveciti. Slikom, filmom, umetnickom projekcijom u Luvru koju bi videli milioni, skulpturom od mermera koja ce trajati sledecih pet hiljada godina – trebalo je sacuvati taj trenutak.
Kad je svanulo malo smo popricale. Rumunka je, dosla je sa malim sinom u Kanadu sama, i sad kad je to prebrinula putuje cesto sa muzem Amerikancem u Evropu. Prica engleski na fin nacin stranaca koji biraju reci sa paznjom zato sto znaju da su reci vazne. Odise blagoscu i mirom kojima se ponekad plati zivotno iskustvo, i lepa je u svojim srednjim godinama kada bioloska svrha lepote vise ne igra nikakvu ulogu i ostaje joj ona, po meni, najlepsa: da prikaze skladnost duha i tela. Ja sam vec nekoliko sati znala da je ova zena nesto posebno. Zvala se Maria.

U Parizu nas je cekao drugi let, i sa drugog aerodroma. Na putu do Orly-ja, periferno oko Pariza i kroz Pariz, grad je bio kompozicija poznatih stilova, hibrid evropskih gradova izmedju proslosti i danasnjice. Mom detetu je bio Pariz koji nije licio na Pariz. Upinjala se da vidi Ajfelovu kulu, ali nije je bilo nigde na horizontu. Videcemo je, ne brini, ima vremena za to. Kad smo stigle na Orly, koji uglavnom opsluzuje destinacije unutar Francuske, nasle smo se okruzene francuskim – decom, mladima, starima, reklamama, oznakama – i odjednom smo, i bez dogovora, obe pocele da se smesimo siroko, pa jos sire, i sire. Ma kako obican i svakodnevan bio onima koji u njemu zive, trce i hvataju avione, ovo je za nas bio drugaciji svet od onoga u kome mi zivimo, trcimo i hvatamo avione, i bilo nam je mnogo lepo tu gde smo se obrele. Aerodrom je bio pun ljudi; nikada nisam toliko dece videle na jednom aerodromu. Puno se prica sa zapadne strane okeana o neminovnoj, vrlo skoroj demografskoj smrti Evrope jer nema dece. Nisu zavirili po aerodromima izgleda, ili oni mozda lete na pticjim krilima, i zive od pticjeg mleka, ti cinicni intelektualci koji pisu i ponasaju se prema svetu ponekad kao da su oni njega rodili, a sami nikad nisu bili deca. Deca koja se penju roditeljima na ramena, puze po podu, padaju, placu i ustaju (i kad placu na francuskom bas je milozvucno, zakljucile smo), grickaju koricu hleba, vuku za rukav, sede i citaju, i lice na svoje roditelje u nepogresivom potpisu gena, narocito na svoje majke, jer je uz toliko dece bilo i puno majki, i one su bez izuzetka bile lepe, i malo manje oceva, a i parovi koji nisu imali dece su mirisali na decu. I svi su bili lepo vaspitani. Sve smo zagledale – od cipela, do fizionomija, pa opet nazad nanize, kao da nismo videle ljude nekoliko godina.

Prvo smo letele do Nice. Avion je bio manji od onog prvog, prekoatlantskog, i u avionu su svi pricali francuski. Mi smo pocele sa ‘merci’. Kasnili smo u poletanju, sto je znacilo da necemo uhvatiti sledeci let. Na pitanje sta cemo dalje, stjuardesa je rekla da ne brinemo, cekace nas avion. To nam je pricinilo veliko zadovoljstvo, da ce na nas cekati. U uzletu, klinka gleda kroz prozor i odjednom poskoci na sedistu: Eno Ajfelove kule! I zaista, uzdize se u daljini kao nacrtana, ne izgleda stvarno u izmaglici, pre bih rekla da je neko tu smestio da deci ispuni zelju, ali ispunjenje zelja je ozbiljan posao, i hvala na ovoj. U Nici se slece na samu ivicu mora. Mediteranskog mora, koje nije kao nijedno drugo, objasnila sam klinki po ko zna koji put, ali ne buni se iako me gleda onim pogledom – znam, mama. Nismo ni izasle kako treba kad je vrisnula od ushicenja – u Nici imaju palme! Ali ti si vec videla palme, ljubavi. Ne, nisam! – izjavila je. Nije oci mogla da odvoji od jedne patuljaste, tik uz ogradu koja je stitila aerodrom, ili je stitila nju od aerodroma, i onda se okrenula ka meni i rekla vrlo svecano: Odmor pocinje sada! To mi se jako dopalo.

Sledeci avion je bio jos manji. Najmanji. Svi smo se skupa nasmejali kad smo ga videli. Nije se moglo drugacije do ostrva, ali bio je bas mali a nas je izgledalo da ima puno. Air Corsica. Prosetali smo se po pisti, sada vec jako daleko od svake guzve, i usli svi unutra. Letelo se pola sata, obavestili su nas. Sve dalje od te bogate obale, po moru kojim su istorija, pljacke i religije ukrstale svoje interese vise hiljada godina videle su se jahte, jedrilice, i brodovi puni turista. Mediteran je neodoljivo fotogenican. Klinka je sve vreme gledala napred, krivila vrat, nestrpljiva da ugleda ostrvo prva. Ukazalo se odjednom, celo.

Nebrojena brda i planine usred Mediterana kao zarobljeni gorostasi kojima se more obvilo oko kolena i ne pusta nikud – to je Korzika. U maloj aerodromskoj zgradi ceka nas Heinz. Prvo je pruzio ruku devojcici: „Hi, I am Heinz and I own a ketchup company in California.“ Srednje visine, zaokrugljen oko trbuha, sa debelim obrvama i sjajnim plavim ocima, Heinz je Nemac kome je Korzika dom vise od 20 godina. Klinka je mislila da je to vrlo smesno (posle mi je pomenula da Heinz Co. nije iz Kalifornije, ali da on ne cuje i ne pokvari mu zadovoljstvo). Predstavili smo se na brzinu i onda je Heinz preuzeo pricu, koja je isla u razlicitim pravcima, ali nikad nije sisla s Korzike. Ona je Heinz-ova velika ljubav. Pokazao je prema brdima iza aerodroma – tamo je selo u kome on zivi. Santa Maria Maggiore. Njegova cerka, udata za Korzikanca sa kojim ima troje dece, zivi u gradu na drugom kraju ostrva. Pokazao nam je i svez oziljak ispod kosulje: imao je operaciju srca pre par meseci. Po osmehu mu se to nikad ne bi videlo. Heinz nas je docekao jer ostatak naseg drustva – moja sestra iz Nemacke sa porodicom – stize kasnije tog dana. On ce nas odvesti do apartmana koji smo iznajmili, dati nam kljuceve, i tako ce poceti nasih 12 dana u Calvi-ju, gradicu na severozapadu Korzike.

Automobil je nov, zatvoren kompletno od spoljne vrucine i fino rashladjen – savrsen auditorijum. Heinz ima zeljnu publiku. Oni osmesi jos od pariskog aerodroma su sada prilagodjeni korzikanskim uslovima, ispoljavaju pravi mediteranski temperament: sve je praceno uzvicima, uzdisajima, upiranjem prsta. Apartman je vrlo blizu, odmah pored plaze, pricao je Heinz uzgred, i vracao se na pricu o Korzici. Treba vremena da se ostrvo upozna jer ima bezbroj lica, govori nam, ali vredi potruditi se. Narocito otici u unutrasnjost, gde se odvija pravi zivot Korzike, od pamtiveka. Tezak je to zivot, ali ljudi su jaki, ponosni, posteni. Ovi na obali su gusari, sada su samo presli na turizam. Pravi Korzikanci su u planinama. Postoje dve reci koje opisuju Korziku, kaze Heinz, i jasno je da ne prica ovo po prvi put ali je svejedno autentican sa svojom dramskom pauzom, intonacijom, i uverenjem coveka koji je pronasao svoju besmrtnu ljubav. Wild & romantic. To je Korzika. Kakvo je ovo drvece! – uzviknula sam dok smo prolazili kraj jedne pitome sume visokog, vitkog drveca sa srebrno-zelenim liscem i svetlih isaranih stabala. Eukaliptus, odgovara. Ali zar on ne raste samo u Australiji? Ima ga ovde puno. Celo ostrvo je bogata botanicka basta mediteranske vegetacije. Vise od 70% teritorije je zasticeno kao prirodni habitat za zivotinjske i biljne vrste. Od preko 2000 vrsta flore, oko sedam stotina su endemske biljke. Sva brda su obrasla raznovrsnim rastinjem – makijom. Postoji prica po kojoj je Napoleon izjavio da gde god na svetu da se nasao, i u najgorim uslovima bojnog polja usred eksplozija i leseva, prizvao bi miris korzikanske makije po volji, da ga zaceli i obnovi, jer tako nesto ne postoji nigde. A on je obisao sveta. Smeskam se. Ah da, naravno, Napoleon. Rodjen je u Ajacciu (Azhaksio), i 15. avgusta, na njegov rodjendan, svi gradovi na Korzici imaju vatromet. Mi odlazimo 14-og, steta sto cemo to propustiti.

Evo zgrade sa vasim apartmanom, pokazuje Heinz desno, Les Terraces, i nastavlja pravo. Pokazacu vam prvo malo grad, kaze. Ima nove gradnje, ali nista nije dozvoljeno graditi visoko. Hoteli i apartmani za iznajmljivanje, rascvetani oleanderi, uredjene leje i eukaliptusi. Klinku zanima da li su mozda pripitomili i koale, jer zna da one jedu iskljucivo eukaliptus, mozda se neko dosetio da proba. Njih dvoje se tu upuste u pricu o navikama i potrebama koje bi jednu koalu napravile domacom zivotinjom na Korzici. Neverovatno je lepo gde god se pogleda. Ovuda se skrece u centar gradica, ovuda se ide na Citadelu – sve to objasnjava Heinz i vozi dalje uz brdo umesto u centar; opet menja planove. Obavestava nas da hoce da nam pokaze nesto malo poznato turistima – najlepsi vidik na grad i zaliv. On to obicno ne radi, ali mi smo izuzetno fine gosce, objasnio je. Klinka i ja razmenjujemo zadovoljne poglede – drago nam je da je on to uocio. Nismo uopste umorne. Njegova spontanost i korzikanski mentalitet – wild & romantic – hrane nas euforijom. Savrseno smo se okupili: Heinz sa svojom ketchup manufakturom i crvenim oziljkom preko grudi kome je svaki dan praznik, devojcica kojoj je odmor zapoceo kao balon koji je odleteo u plavo nebo kod susreta sa prvom palmom, i ja koja nosim sa sobom izbledelo svedocanstvo da sam na nebu prisustvovala delu volsebnih ruku.

Putem uz brdo vidi se nisko rastinje, poleglo po zemlji, zbunasto; drveca ima samo uz obalu, na nizim visinama, ovde je vetar previse jak. Vetar i kise vrse specificnu eroziju na granitnom kamenu – i bas u tom trenutku prodjemo kraj par velikih, usamljenih stena koje lice na fantasticne, glatko izdubljene skulpture, postavljene tu kao na izlozbi. Sa druge strane se sve vise udaljava more, svetlucavo pod kasnim popodnevnim svetlom, i krivudava linija obale. Povremeno prodjemo kraj usamljenih ljudskih figura koje trce uz brdo. Ovo, kaze Heinz sa slabo prikrivenom nesimpatijom, nisu Korzikanci. Nisu ni normalni neKorzikanci, zakljucujem ja. Na jednom mestu se od uskog puta odvaja jos uzi. Asfalt kao da je pocepan pa polozen na zemlju. Jos malo uzbrdo po vijugavom putu i zaustavljamo se na parkingu uz jedan izbledeli zid. Madonna della Serra, ili na zvanicnom francuskom, Notre Dame de la Serra. Stoji visoko iznad zaliva, zastitnica. Majka nad majkama. Dok sam spustala stopala iz automobila na prasnjavo tlo pomislila sam kako nas je putovanje od celog jednog dana dovelo do vrha jednog brda, i – odjednom mi je ispunila nos i pluca jedna neverovatno kompleksna i lepa aroma. Istinski zbunjena, u stvari sasvim osamucena, okrecem se, ne razumem otkud, udisem duboko, i obracam se Heinz-u: Sta je ovo! On se zadovoljno smeska – to je makija. Ona ista koja je Napoleona pratila svuda. Oko nas se vidi samo suncem i vetrom izmuceno rastinje i kamen. Ovde se ne oseca narocito jako, dodaje, ima bezbroj razlicitih vrsta aromaticnog bilja koje stvaraju tu specificnu notu, narocito unutar ostrva. Pozari su cesti jer su suse duge, ali korenje je duboko u zemlji i sve se brzo obnovi, kao da nista nije bilo. Da moze da se sakupi i sakrije, ovako bi mirisala tajna alhemicarska laboratorija ambicioznog (i ne malo ludog) hemicara, a ne ceo svet povrh divljeg brda, na divljem ostrvu usred Mediterana. Ni to nije sve. Ja u sebi cuvam jedan specifican miris juga od ranog detinjstva. To je sam jug Makedonije, sa njegovom mesavinom arome smokvinog drveta i lokalnog rastinja, zbunastog, zgoljavog, pomalo lici na ovo, usijanog kamena i zemlje, nerazmetljiv, blagorodan, i ni prekrasni mirisi Jadrana, ni baste kroz koje sam prolazila, ni etericna ulja sa kojima sam radila – nista i nikada nije moglo da me dodirne svojom lepotom kao miris tog juga. On je definisao moj zivot, kao sto svakome mirisi njegovog detinjstva – majke, zemlje, vode – udju u podsvest i vladaju odatle suvereno. Aroma korzikanske flore je dotakla intimna mesta za koja nisam mislila da su dostupna, i prevazisla lepotom sto sam verovala da nije moguce prevazici. Nisam ocekivala susret takve vrste.

Nastavili smo prema kapelici i njenom poplocanom dvoristu koje sluzi kao vidikovac. Jednostavna, nevelika zgrada. Prolazimo u tisini kraj otvorenog prozora, i u tom trenu nas je kroz njega zasula muzika. I glas. Zastala sam, pomislila prvo da je snimak, ali ne, neko je pevao unutra. Napred se polako otvarao pogled na zaliv, ostrvo je disalo svoj aromaticni dah, muzika je uzletela put neba. Ave Maria.

Epilog:

U povratku smo uglavnom cutali. Heinz je pustio svoju omiljenu muziku: najuspesniji lokalni muzicari, predstavio ih je, nastupali su i sa Stingom. Pevaju na korzikanskom, i nastupace ovde sledece subote; on preporucuje da ih obavezno vidimo. Pevac mu je dobar prijatelj. I tu je prestao sa pricom, samo pojacao zvuk. Muzika nije tako svilena kao belcanto, ima gorstacke hrapavosti, ali tece glatko, toplo, i prisno. U izolovanoj kapsuli automobila klizimo niz brdo nazad u grad u boji terakote, okruzuje nas more kome ni u sledecih deset hiljada godina nece uspesno opevati lepotu, i mene pritisne misao – kako ce ista na ovom putovanju dostici vrhunac ovog prvog dana?