Pariz u brojevima (6)

Utorak – 6. dan

Rodin-ov muzej je na levoj obali Sene, u mirnom kraju i finoj ulici. Smesten je u kuci u kojoj je Rodin radio, ziveo… – ili sam tako ja mislila. Kad smo prisle ulazu shvatile smo da je kuca u stvari palata. Od onih u kojima nisu ziveli kraljevi nego pravi bogati Parizani. Cak i za uspesnog umetnika, sto je Rodin postao u svojoj kasnijoj karijeri, to je ipak bilo previse. Palata – Hôtel Biron – ima zanimljivu istoriju. ( U Parizu se rezidencije aristokratije i burzoazije iz vremena koga vise nema zovu hôtels). Narucena u prvoj polovini 18-og veka od vrlo uspesnog clana pariske burzoazije, plenila je svojom lepotom fasade i unutrasnjeg dekora. Kasniji vlasnik, maréchal de Biron po kome od tada nosi ime, je terene oko palate pretvorio u jedan od najlepsih parkova u gradu, o kome su pisali vodici za bogate putnike iz tog doba. Ruski prestolonaslednik koji je putovao incognito sa svojom madame 1782. kao comte i comtese du Nord je opisao park kao jedno od cuda Pariza, sa bastama, lejama, dizajniranim prolazima, kupolama, pagodama i slicnim krasotama. Tokom Revolucije palata pocinje da gubi svoj sjaj, sa stanarima koji ne dodaju na lepoti, ali ne odrzavaju ni onu originalnu. U 19. veku postaje internat za devojcice iz aristokratskih i bogatih kuca, sa naglasenom hriscansko-isposnickom crtom. Devojcice zive bez grejanja i tople vode, sve dekoracije iz palate su uklonjene – ogledala, paneli, tapiserije, detalji – i baste potpuno zapustene, sa ciljem da ih izlece od lepote, valjda. To traje do 1905. kada je palata konfiskovana u procesu odvajanja drzave i crkve. U tako je losem stanju da su napravljeni planovi da se srusi. Posto su administracije dosta spore, i oronula palata je ipak palata, u medjuvremenu se u nju useljavaju u razlicitim periodima brojni umetnici: Jean Cocteau, Henri Matisse, poznati glumac iz tog vremena de Max, a Isadora Duncan ima svoju baletsku skolu u jednom od paviljona u parku, koji je od tada srusen. Na nagovor Rilkea, Rodin se useljava 1908-me u jedan deo zgrade. Iako je zvanicno ziveo i radio na drugoj adresi, odusevljen prostorom on ga puni svojim skulpturama i crtezima, i u parku sve vise njegovih skulptura zauzima svoja mesta. Tu ga posecuju mnogi zvanicnici i obozavaoci. Drzava kupuje palatu 1911-te godine, dodeljuje jedan deo nekom vaznom liceju, a za ostatak Rodin predlaze ugovor: on ce zavestati sve svoje radove i kolekciju sakupljenih radova drugih umetnika drzavi ako se tu napravi muzej posvecen njemu. Iako su predlog podrzali mnogi uticajni ljudi, ne ide sve glatko. Njegova popularnost je i dalje malo mutna – neki jos uvek smatraju njegove skulpture zacinjene djavoljim maslom. Polako se odobravaju donacije, Rodin dodaje i svoje arhive i fotografije kolekciji, sva prava, ma sve sto hoce, i umire 1917. Muzej je zvanicno otvoren 1919. godine. Talenat je sjajna stvar, razmisljam na temu, ali bez samozivosti ili dovoljno obozavalaca umetnik ima mozda u, m, t i k – tj. nista.

I tako smo se nasle u jednoj lepoj palati sa ogromnom bastom, po kojoj su rasporedjene statue usred zelenila, kraj njih klupe da se posmatraju u miru. Ne moze se zamisliti lepse okruzenje i potpuno razumem da bi Rodin potpisao sve da ispuni sebi ovakvu jednu zelju. Prekrasno, smireno, zeleno, harmonicno mesto, nezno dodiruje oci i cula. Mogla sam danima da setam polako, sednem na klupicu, izujem probleme, raskopcam misli, i bitisem. Svemirski, zemljano. Na ‘Mislioca’ smo naisle prvo, i takav je stvarno, surovo zamisljen, ali ‘Kapije Pakla’ su neverovatno dirljive u uzasu poslednjeg trzaja humanosti, ili kako to gresnici zamisljaju. I statua Balzaka – kocoperan, lud, cupave kose – ima prepoznatljivu ljudskost. ‘Burghers de Bruges’, grupa gradskih otaca deluje zastrasujuce posvecena poslu uredjivanja sveta po sebi i svome. Iznad svega toga je plavo nebo kao otvorena vrata razuma – sve ulazi. Unutra su skulpture od mermera, manji radovi, studije, jedna soba je posvecena radovima Camille Claudel. Ona je izuzetan skulptor. Rodin je u planovima za svoj muzej izrazio zelju da se deo zgrade posveti njoj, sto se kasnije ostvarilo. Claudel je dosegla uspeh i nakon raskida sa Rodin-om, i vrlo brzo su prestali da je porede sa njim, cak je bila priznata za pravog umetnickog genija. I zaista, njene skulpture imaju jednu finu liriku, preciznost, delikatnost i snagu istovremeno, i pozelis da ih je mnogo vise. Ona je u napadima paranoje unistila mnoga svoja dela, a kasnije je bila zatvorena u ludnicu od strane svog brata, u kojoj je provela 30 godina, do smrti. Paul Claudel je kao naslednik poklonio neke od skulptura nakon smrti svoje sestre, a muzej je kasnije dopunio kolekciju kupovinom njenih najboljih dela. Ona je inspirisala njega, on je inspirisao nju, ali je nju to daleko vise kostalo.

Posle muzeja hodale smo tihim, lepim ulicama prema muzeju d’Orsay. Mnogo mi se dopao taj kraj, koji verujem ni u najguscim mesecima godine ne gubi fini osecaj spokoja. Muzej d’Orsay je opsednut turistima. Sama zgrada muzeja je opet vrlo lepa – stara zeleznicka stanica sa staklenim krovom, sirinom, duzinom, puna vazduha i lepog disanja, po mnogima najlepsi muzej u gradu – i kolekcija u muzeju je neverovatno bogata. Ali u najpopularnijim sobama se bukvalno ne moze prici platnima a da ti neko ne dise u vrat, gura lakat u ledja, udari te ramenom, ili prosto stane ispred nosa, i sve to nenamerno, a ni samo kretanje iz sobe u sobu nije jednostavno. Klinku je zanimalo da li imaju njenu omiljenu sliku Van Gogha, imaju jednu slicnu sa nocnim nebom i vrtoglavim zvezdama, cela soba Monet-a, pricala sam joj malo o tragicnoj sudbini Toulouse-Lotrec-a, prepoznala je neke tehnike koje su ucili u skoli, da bi se onda strpljivo gurale da vidimo Degas-ovu skulpturu male balerine, o kojoj ona ima knjigu/slikovnicu koja joj je se mnogo svidjala pre nekoliko godina, i platna sa drugim balerinama – i vise nismo mogle. Izasle smo na krov samo da malo uhvatimo vazduha pre nego sto smo pozurile ka izlazu. Napolju smo se slozile – da nam niko vise nije pomenuo muzeje! I tu me je klinka pogledala vrlo znacajno. Ja sam ta koja uvek insistira da obecanja treba odrzati. Bas je steta za nekolicinu, i u njima verovatno nisu bile guzve, ali bice prilike, i bice Pariza.

Drzale smo se za ruke i otrcale podalje od gomile. Sada znamo da grad ima nebrojeno tihih mesta, i shvatamo da se u Pariz moze doci iz bezbroj razloga ali sustinski da se u njega gleda, i da se on upoznaje. Najvaznije je doci cesto.

Za taj dan imamo jos jedan plan: nikako nam ne uspeva da pronadjemo neko od Clotildinih mesta iako ih redovno belezimo i izucavamo. Uvek ogladnimo neocekivano i na nekom neplaniranom mestu, koraci nas odvuku na ovu ili onu stranu i nista jos nismo uradile. Danas to mora da se promeni. Na mapi smo locirale nekoliko mesta koja nisu daleko od poslednjeg muzeja i odlucile se za dva koja su u istoj ulici, a blizu Luksemburskog parka. Jedino sto nam moze pokvariti planove je da su oba zatvorena, ali uhvatile smo se za tanku nit optimizma.

Jedno mesto je bilo zatvoreno a drugo je u stvari bilo dva mesta, u mirnom kraju koji je bio ni vrlo star ni vrlo moderan, a i star i moderan, sa posebnom patinom koju kao da su ovde izmislili – i nasu radost su izmerile i seizmicke stanice. Kad smo usle u prvi deo tog otkrivenog mesta to smo uradile kao lovci na blago, ili smo pale iz vasione, ili smo nesto jos nevidjeno. Sipale smo osmehe i ‘bon jour’ u velikim kolicinama kao da delimo darove, i zalepile se ushiceno uz izlozbene vitrine. Christian Constant je cuisinier-restaurateur, jedna od kulinarskih zvezda Pariza iz poslednjih par decenija, koji je uveo neo bistro koncept, razvio ga, ispeglao, utirkao, uradio mu je sta je hteo prakticno sa jos nekolicinom slicno kreativnih… hocu da kazem da je nama posle visednevnog citanja Clotildinih avantura Christian bio vrlo poznat, i to sto su ova dva-mesta-u-jednom ovako van utabanih staza bila otvorena je apsolutno imalo neke veze sa tim poznanstvom preko veze. Prezentacija je, kako nas je vec Pariz navikao, bila savrsena. Jedan deo lokala je bio posvecen cokoladnim bombonama, tzv. truffles, drugi su okupirale dezertne kreacije, a treci je bio gurmanski. Mi smo vrlo brzo shvatile da ne znamo sta bi, i pokusale bi da objasnimo da smo znale kako da nam to uopste ne smeta, naprotiv. Ljubazna mademoiselle nam je pokazala da je café tj. salon de thé odmah vrata pored. Ali to nije bilo pravolinijski. Ta dva-mesta-u-jednom su delila ugao zgrade, koji opet nije bio neki narocito ostar, nego od onih blazih, i kad smo usle u café on je bio minijaturan, prakticno na ulici. Za jednim stolom je sedeo par Parizana koji su izgledali kao da su mogli da udju u knjigu ili su iz nje upravo izasli, i bilo je jos par stolova, a posluzitelj je bio jedan mladi crnac vunaste kose i toplog osmeha, koji je ostavljao utisak kao da smo svratile u njegov studio, zatekle ga malo nespremnog ali neka se slobodno smestimo, on ce nas ugostiti najbolje sto moze. Nije znao engleski, i to nam se svidjalo. Porucile smo prvo da nesto pojedemo, sto je ispalo savrseno – upravo smo ogladnile. Po hranu je nas suncano nasmejani domacin otisao iza ugla, u onaj prvi deo dva-mesta-u-jednom. To nas je tek osvojilo preko svake mere. Tako domacinski, improvizovano. Doneo je nase narudzbine, sipao meni casu vina, posluzio nas sa malecnim porcijama na lepim belim tanjirima, i pocela je da pada kisa. I kroz muziku iz zvucnika cuo se zvuk kise po ulici kroz otvoreni prozor i vrata. Sipila je u gustim transparentnim linijama, ali to nije bio pljusak vec prosto obicna pariska kisa, i bilo je neceg romanesknog u toj kisi cemu nisam tada mogla da dam ime, ne mogu ni sada, ali neka bude da je bila kao uvodni paragraf, ili mozda boja romana, ili atmosfera… Prosla je jedna madame sa kisobranom bez zurbe, pozdravila ga, on je stao kraj vrata i gledao u kisu, i klinka i ja smo imale osmehe zalepljene preko reda i jedan preko drugog, treceg i onog poslednjeg, vertikalno, pa popreko, sa strane – kao posteri ili moderna umetnost. I sve to pre nego sto smo probale nase posluzenje.
Posluzenje je bilo kao da su ga naslikali. Klinka je porucila kish, neki provansalski sa tackastim povrcem usred zutog, okruzen testom kao medaljon. Ja sam izabrala nesto sto je imalo jaje i lososa, gelirano u ovalnu strukturu, u kojoj su bila zarobljena zelena, crna i crvena zrna i jedan tanani listic. Njeno gastronomsko iskustvo je bilo najbolje od te vrste koje je ikada probala (‘ikada’ u njenim godinama mozda ne znaci puno nekom odraslom, ali klinka je to vrlo ozbiljno mislila, i nije nista manje ocekivala), a moje – sa-vr-se-no.
Nakon tog posluzenja cekao nas je dezert. Prvo je klinka otisla sa domacinom iza ugla da izabere. On je dosao da bi video sta ona hoce, a na kraju joj je bio vodic. Preporucio je kreaciju koja je u sebi sadrzala reci: lesnik, orah, kesten, cokolada – ostatak je neopisiv. Kad se ona vratila ja sam otisla, opet uz njegovu pratnju. Odlucila sam se za nesto sa cokoladom i malinama, zbog same kombinacije boja, koja mi je jos uvek pred ocima. Prvo smo im se malo divile na tanjirima. Osecaj na kome smo vec sedele kao na magicnom jastuku je verovatno bilo nemoguce splasnuti, ali mi smo se sa dezertom popele jos vise. Tom mladicu u kafeu je izgledalo vazno da nam bude lepo.

Posle svega toga otisle smo u Jardin du Luxemburg. Usle smo otpozadi. Vrlo lep nacin da se udje u park, u stvari bastu jedne kraljice koja se posle smrti svog kralja povukla u ovaj deo grada – napravili su joj palatu po italijanskom uzoru (Maria de Medici se zvala) i bastu da ide uz njene najlepse uspomene iz detinjstva. Luksemburski park je jedan od omiljenih u ovom gradu. Nismo presle puno iza kapije kad smo naisle na decu na poni konjicima i par magaraca. Klinka je vrisnula ushiceno da nikad nije jahala na magarcu. Magarce je vodio jedan Arapin finih crta lica, a prodaju i organizaciju jedan veseli muskarac malo svetlije puti. Klinka se vrlo brzo nasla na ledjima magarca zvanog Kiki u Luksemburskom parku, a Arapin i onaj drugi su se fino zabavili mojim limitiranim francuskim, ali bilo je zaista lepo u tom zelenilu videti decu tako radosnu, bez ikakvog veceg objasnjenja vec da jasu magarca. Nacin na koji je Arapin gledao u mamu nije imao puno veze sa time, ali kad je klinka kasnije rekla da je pitao tokom opustene setnje gde joj je tata, i da se vrlo zadovoljno nasmesio kad je cuo da nije dosao sa nama vec cami u nekoj maglovitoj dalekoj zemlji, mama je zaista mogla samo da se smeje, i smeje, Arapinu sa magarcima u parku jedne kraljice, ali najvise sebi. Ili joj se prosto smejalo.

I ovaj park je imao stolice kojima se gradjanstvo sluzi kako mu je volja. Obrisale smo kisu i sele da uzivamo. Uzivati u Luksemburskom parku zaista nije tesko. I onda je opet pocela kisa. Klinka se smeje, ja se mrstim iako mi je lepo, ali pada sve jace i mi trcimo ka prvom vecem drvetu da nas zakloni, a malo kasnije kad kapi pocnu da klize niz lisce sklanjamo se sa gomilom posetilaca parka pod jednu bastensku kucu. Preko puta fine staze je jedna ista takva, podjednako puna ljudi. Jedan tata opusteno prati putanje dveju devojcica koje slatko pricaju francuski u svojim kisnim kabanicama hodajuci u linijama koje slede logiku samo njima znanu, jedan drugi ima svoju devojcicu na ramenima i ona ga radoznala zapitkuje, kraj njih sede na stolicama studenti -Sorbona je blizu – i pricaju nesto vrlo filozofski, i ceo stisnut svet oko nas ceka da kisa posustane i nemaju sta drugo da rade nego gledaju u mokro drvece i kapi kako padaju s neba. Malo kasnije zaputile smo se ka kapiji i izasle na ulicu, mokru, sjajnu, parisku…I ovo je sesti dan u Parizu, najlepsi, rekla bih.

 

 

 

 

Putopisna pauza

U potrazi za izgubljenim vremenom se javlja kao cest motiv u svim knjigama o Parizu. Javlja se sve cesce i u mom zivotu, svacijem verovatno. To je efekat vremena na bica koja trce ka buducnosti, trce, trce i onda uspore jer shvate da nikud nece stici, odnosno da svi putevi vode ne u Rim vec negde ni blizu Rima, i tako u trcanju, jer trcati se mora, pocinju da izvijaju glave i okrecu se ka proslosti, iluminiranoj razlicitim tonovima spektra, posto u nesto treba gledati, nije preporucljivo trcati zatvorenih ociju, i kako je buducnost ispunjena reklamama boljeg zivota, boljeg sutra i slicnog shit-a, proslost se bar moze bojiti po zelji i prija oku daleko vise. Sve je to mnogo kompleksnije, ali kad god procitam negde kako neki naucnik sagledava sjajnu buducnost ljudske vrste, a ima vise od 0 godina, iako ne znam da se moze postati naucnik sa toliko godina, zapitam se na kojim je drogama. Buducnost, recimo, znaci da ce u tvom zivotu biti sve manje ljudi. Ne planetarno – njima broj raste neverovatno – nego ljudi kojima znas ime, da ne pominjem da si sa nekima rasla, a one koje volis, njih ne mogu nikako da pominjem. Proust je tragao za izgubljenim vremenom jer je bio ambiciozan, hteo je da napise roman veka, ali vecina ljudi se mora zadovoljiti rezultatima traganja. Koji su prosto nikakvi. Nekad ugreju, nekad rashlade, vecinu stvari je vredelo zaboraviti, ali ljudi… – sa ljudima nije lako. Na jednom delu mog porodicnog drveta neko boluje, i to mi tesko pada. U stvari ne pada nego visi. Visi tesko, otkinuce se u nekom trenutku i ostaviti me osakacenu, nekompletnu. Tako to biva. Sve kosta komad srca.

Vratila sam se opet citanju onih divljackih detektiva, koje sam nosila i na Korziku i u Pariz, samo sto tamo nisam mogla da citam nista sto sam donela odavde, pa su detektivi putovali i videli sveta cak jer sam ih vadila iz kofera,  ali nisam im provetrila stranice do pre nekoliko nedelja. Citajuci ih, jasno mi je da samo oni koji su daleko od nje mogu da tvrde da je mladost lepa. Karakteri u romanu, svi u ranim 20-tim, kojima nisu dodate nikakve romansirane osobine, i ima ih sve vise kako odmicem – svako dobije svoju stranu, dve ili tri, u jednom zamahu da isprica sta mu/joj se dogadja – su zbunjeni, prazni, ne znaju sta bi, emotivno su istroseni, seks ih gura par koraka dalje, ili unazad, u stranu, uz brdo, uz drvo, sto god, alkohol isto tako, bez prebijene pare, zive u prljavstini, raduju se kupanju, pricaju o poeziji, ali sve manje, i vide kako se ideje radjaju i propadaju i nikom nista, a da pri tom polako shvataju, mozda i ne, da ne samo to sto su zivi vec da uopste prezive svaki dan je ideja oko koje mozes slomiti mozak ali je ne mozes zagristi. Ne mozes joj nista. Ni da se okrenes od nje, ni da joj se predas.

Ima neceg i u sadasnjosti, nije da nema, recimo da oni koji je nemaju nisu zivi, ali nije svaka sadasnjost kreirana na istom mestu, ni od istog materijala. Pa je cak ni dobar materijal i izvrsna kreacija cesto ne spasavaju. Kao proslost, dobar deo sadasnjosti postane vintage. Tako je i mladost lepa, gledana u proslosti. Zivot zaista nije los, samo mu treba ukloniti nekoliko dimenzija. Prljavstinu, bolesti, poganost, i slicne pojave iz svakodnevice, spakovati ga i poslati na nepoznatu adresu. Odatle ce nam on pisati putopise, s vremena na vreme.

Pariz u brojevima (5)

Ponedeljak – 5. dan

Izjutra se sporo budimo. Izlezavanje, citanje, dorucak, tusiranje, sta obuci i slicna mucenja, usavrsavanje planova za taj dan, i TV. Na stranim jezicima, TV program je jos gluplji nego inace. Cak bi se slobodno moglo reci da kompletna besmislenost tog medija postaje sve glasnija cak i kad se iskljuci zvuk. U Beijingu se odvija Olimpijada sa velikom pompom, svi broje medalje, i drze se pravila fer-pleja. Bar tako pricaju, a sta je tu istina u to nema svrhe ulaziti. Shvatamo da nije Olimpijade u Parizu bi bilo daleko vise turista. Stvari uvek mogu da budu gore je naravoucenije koje nikada ne omasi. Na muzickim kanalima ima francuske pop muzike, koja izgleda posve neozbiljna i simpaticna, ali dominira americka produkcija. Zaista je tesko razumeti da ono sto sada oblikuje ukus i kulturu svetske populacije (one koja ima dostup televizoru), kao recimo bljutava muzicka konfekcija masovne proizvodnje, nije nista drugo do popunjavanje 24-satnog programa, iz dana u dan, nedelje u nedelju…veka u vek, ako ovako nastave. Kad bi imali sat vremena pretpostavljam da bi probrali gustim filterom kvalitet od djubreta, ali kad im je sve vreme sveta otvoreno da ga zagade, oni ga pune i pune, i kad nemaju vise sta onda pevaju ‘lalalala’, ‘give me-give me-give me-..’ po tri minuta u proseku, vrte guzicama kojima onaj najsocniji deo strci napolje, ili se mrste sa bicepsima prigodnim uz mrgudne face, i tako show business ne samo da prezivljava vec cveta, cveta, puci ce od cvetanja, ali obavezno kazu naobudnima u gledalistu da vredi potruditi se da bi se postalo l’artiste. Ono sto se zaradi takvim manuelnim radom, a bez ruku, se trosi na razlicitim mestima, ukljucujuci Louis Vuitton i druge fine prodavnice lepog grada Pariza. Zao mi je da nemamo radio, predlozicu Philipp-u da nabavi jedan. Sledeci put kad dodjemo bas bi mi prijalo da slusam radio, vrtim dugmetom dok ne nadjem sta mi prija, i ne moram nista od toga da gledam. Klinka je vec navikla da slusa dzez. Doci cemo opet, to smo vec resile.

Ovo je dan za Ajfelovu kulu. Klinka ima plan: obukla je omiljenu haljinicu i cipelice, ima i pozu na umu i ja dovoljno filma u aparatu. Male opsesije obecavaju bolje i vece u buducnosti, i one pracene dobrim humorom i veseljem treba podrzavati svim srcem. Idemo metroom, sada se vec snalazimo, cak bi se moglo reci da u njemu uzivamo. Premestanje na drugu liniju, beskrajni hodnici, reklame i posteri svih vrsta, na jednoj stanici gledamo kako skidaju stare postere – sve nam je zanimljivo. Izlazi se na stanici Bir-Hakeim i ako nastavimo duz Quai Branly, uz reku, Ajfleova kula je na desetak minuta hoda. Nije velika guzva kako bi se ocekivalo. Na peronu stanice, na zidu je jedna velika bronzana tabla. Tekst je na francuskom i engleskom. Pise da je na tom mestu, napolju na bulevaru, 1942-ge godine bila okupljena gomila francuskih Jevreja po zahtevu Gestapa koji su trazili od tadasnje vlasti, one koje su se i sami Francuzi stideli, da se svi Jevreji njima predaju na finalno razresenje koje su do tada imali razradjeno do tancina. Okupljeno je bilo/izruceno/potkazano preko 40 000 ljudi. Nemci su bili nezadovoljni, znali su da ih ima daleko vise. Eto tu, napolju, stajali su svi ti ljudi jednog julskog dana unazad nekoliko decenija, mnogi medju njima svesni da idu u smrt, vecina samo na smrt preplasena. Od tri hiljade dece, stariju su nacisti odmah poslali u logore a najmladju, njih oko hiljadu i po su pustili da lutaju i pomru od gladi, divljih zivotinja i ljudi nalik njima. Poslednja recenica teksta kaze da se od svih majki okupljenih tog dana za pogubljenje vratilo svega njih nekoliko, manje od deset. Od dece nijedno.
Instantno, kao kad se kapsula cijanida otvori i ugusi krvne sudove otrovom, tako su se meni iznad pluca i do korena kose rastopila sva tkiva pred tom istorijskom cinjenicom u jednu ruznu suznu masu koja je pocela da tece niz gravitaciju, i mislila sam da cu se ugusiti, ili da cu povracati, sigurno umreti ako ostanem pred licem te istorije jos jedan trenutak duze. Moje dete ne moze da razume to sto je procitala, kao sto ne moze da razume i druge price koje je cula na tu temu ili mnoge slicne, ali ja nemam kud. Nema razumevanja, ljubavi – povukla sam je samo za ruku i brzim koracima pobegla od te table – nema razumevanja i ne sme se razumeti. Razumevanje cini ustupke.

Napolju je bulevar tesan, obicna ulica iznurena vremenom. Ali kafei i brasseries, prodavnice, semafori, i ljudi odrzavaju zivot grada i kad se cini da ne postoji sutra. Sutra ionako zavisi iskljucivo od sunca. I volje zlocinaca, samoubica i sl. Klinka baca zabrinute poglede ka meni ali odmicemo dobrim tempom. I’ll be okay, love, there is always an okay waiting for you at the end of the road. Or tomorrow. Jedan veliki kiosk nudi zanimljive raglednice, fotografije iz prve polovine 20-og veka, 60-tih… Jedan par sedi na terasi sa svojom devojcicom, u crno-belom, vidi se Pariz. Godina je 1937. Mozda su i oni bili okupljeni na bulevaru iza nas nekoliko godina kasnije. Sta nas ceka 2012-te, ili tako neke skore, ko zna. Istorija nije mastovita, zato se uredno ponavlja, verovatno. I onda se na tom mestu desio jedan preokret. Mali, izgledalo je, ali sada kad razmislim, najveci, daleko najveci. Klinku su zuljale cipelice. Na licu je imala tuzan, tuzan izraz, zabrinut sta cu reci jer sam je upozorila bila prethodno da obuti ih verovatno nije vrlo dobra ideja, ali ona je insistirala, i sada je bol postao prejak. A ja sam prosto trebala da upakujem cipelice koje je ona mogla da obuje kad stignemo i nadjemo savrsenu lokaciju, ali se nisam setila. Ajfelova kula se jos nije videla, sakrivao je jedan gusti kesten iza koga je trebalo skrenuti i bile bi na cilju. Ali sta je cilj? Idemo kuci, ljubavi. Promenices cipelice, i vraticemo se posle toga – imamo ceo dan. Jel’ si sigurna? gledala je ozbiljno, svesna da posledice svojih postupaka nekad umeju bas da bole, i da to treba prihvatiti. Naravno. Izraz lica koji sam dobila za uzvrat je bio lepsi od najlepse umetnosti u gradu Parizu. Nista i dalje nije bilo u redu, ali nas dve smo bile u redu. To je jedino na sta mogu da oslonim sebe, svoju svest i emocije.

U povratku smo isle sporo, nismo gledale ni u kakve bronzane table, slusale smo ulicne muzicare i one u metrou i Pariz je bio lepsi, cak su nam i turisti bili lepsi. Na pocetku nase ulice smo shvatile da se nesto promenilo, i vrlo brzo nam je bilo jasno sta. Boulangerie koja je bila zabravljena danima je ponovo radila. Ispred nje se cak formirao poduzi red, jer bilo je vreme rucku i Parizani (nije bilo sumnje da su Parizani bili u pitanju) su strpljivo cekali da udju unutra. Shvatile smo koliko je ponedeljak sjajan dan, i da su se neki Parizani vratili – ‘ej, vratili su se! Poskocile smo od radosti, cak i u onim zuljajucim cipelicama, i odmah stale u red iza njih. Ako oni cekaju mora da vredi. Slusale smo ih iz bliza, mirisale, drzale se za ruke, i kad smo vec bila na domak, pazljivo pregledale ponudu pa se odlucile za deux salades du base et un fraisier, ovaj poslednji da nas zasladi – kolac sa kremom od vanile i jagodama. Fina, zaobljena madame boulangere, toplog glasa i osmeha je ponovila nasu narudzbinu, ispravivsi pri tom nas izgovor, odsekla nam dva komada od jednog poduzeg bageta, vinegrette? dodala i to, I mi smo presle ulicu I popele se u nas stancic kompletne i srecne.
Sve je bilo vrlo ukusno, ali najukusniji je bio osecaj da se Pariz polako vracao, sebi i nama. Kad smo nesto kasnije krenule opet nazad istim putem, sve je bilo drugacije. U metrou je jedan Parizanin u finom odelu, crnac, pokazao prstom klinki da se nesto krije ispod njenog sedista, kad tamo – jedan euro. Kako se deca raduju kad nadju pare na ulici, ili ispod sedista u metrou, on je to morao da zna. Ona je sa velikim zadovoljstvom taj posebni euro potrosila na vrhu Ajfelove kule, ubacivsi ga u dvogled-automat, kojim je mogla bolje da vidi sve u sirokom zamahu Pariza. Uzelo nam je dva sata sve skupa – od trenutka kad smo stale u red, jedan, pa drugi pa treci, na vrhu provele dvadesetak minuta, i onda se u redovima vracale dole. Na vrhu smo videle sve moguce ljude koje je ova planeta uspela da stvori i koji nisu zatrli jedni druge do sada, cak i jedan par sa troje dece, ukljucujuci bebu od jedva par meseci, koji su se smestili po strani da decacic popije na miru malo mleka. Na vrhu imaju i minijaturni bar i prodaju iskljucivo sampanjac, za one koji zele da proslave najlepsi vidik na svetu, ili bilo sta vredno slavlja. U liftu jedan intelektualni operater cita knjigu ledjima okrenut guzvi, i sestim culom prati kad nas je dovoljno uslo da zatvori vrata I vine se gore, ili spusti opet na zemlju. A kula je iz bliza apsolutno, fantasticno, nemoguce lepa. Savrsena. Sagradjena 1889-te, za jedan od onih svetskih sajmova kada su se nadmetali u pokazivanju ko moze vise, lepse i bolje, sto ljudi u sustini rade jos otkad su uspeli da na jedan kamen navaljaju drugi, i te 1889-te su verovatno mislili da je svet najbolji moguc i buducnost im se lepo smesi. Kad se vidi ovako nesto, onda sve to postane istovremeno i smesno i prihvatljivo.
Dakle, prekrasna je. Klinki je kompletno ispunila ocekivanja. i Pariz je sa nje jos belji. I sa Trijumfalne je pogled prekrasan, ali ovo je prosto drugacije. Kao kockice u nekom trodimenzionalnom mozaiku, ili moze da bude i mozdano tkivo organizma na kome su ljudi sitne bube, zelena manikirana Marsovska polja koje vode do Invalida, Trocadero s druge strane reke, vidimo i nas Luvr i visoki tocak panorame – gledano levim okom je lepo, desnim jos lepse, I izvijene linije, upleteni celik, sve je to obest prosto, i neka!

Napolju smo sele na travu, slikale, slikale, i sedele, pa onda malo lezale, sa bezbrojnim ljudima oko nas.
Kad smo se vratile, narocito u nasoj redovno posecivanoj Rue Montorgeuil, potvrdilo se cudo tog ponedeljka. Mnogi Parizani su se vratili. Neki drugi su tek otisli, ali ne u velikim brojevima, neki se jos nisu vratili, i to nije bilo vise tako strasno. Kao razlicite lampice na kontrolnoj tabli, odlasci i povratci su imali smisla, raznobojna svetla su se gasila i palila, ali bilo je puno, puno vise svetla.

 

 

Pariz u brojevima (4)

Nedelja – 4. dan

U nasoj zgradi povremeno sretnemo druge stanare, permanentne, ili privremene kao nas dve. Svi ce reci ‘bon jour’, makar da pricaju na telefonu, otkljucavaju vrata i balansiraju jos tri stvari, sve istovremeno. U zgradi u kojoj smo permanentni stanari, pola sveta dalje od Pariza, ljudi sve redje kazu ‘hello’ cak i kad udju u lift sa nama. Mnogi se polu-okrenu na drugu stranu, da izbegnu i slucajni kontakt ocima ili recima, kao da to vec nije dovoljno tuzno. Nije uvek bilo tako. Ranije je u zgradi bilo vise starijih ali mnogih od njih vise nema, i sada je sve vise mladjih ljudi. Oni su evidentno proizvod autisticnog postmodernog drustva, a jedan muskarac na nasem spratu je zalosna ilustracija i verovatno bas to – autistican; visok i jak on se prosto stisne u sebe da nikoga ne vidi, i niko njega ne vidi. Pre par dana kad sam izasla iz lifta on je nastavio dalje u vis; nije mogao da podnese da izadje na istom mestu gde i ja, pretpostavljam. Oni drugi to rade namerno, prosto su nevaspitani. Svet je pun jadnih ljudi, samo se u Parizu to toliko ne vidi.

Danas idemo u Luvr. Klinka umire od zelje da vidi Mona Lisu. Posle njega u Muzej dekorativnih umetnosti koji je isto tu samo u drugom krilu, a malo dalje je Musée de l’Orangerie – sve nam je kao na dlanu. Sa propusnicom se stice svojevrstan VIP status pri ulasku, ne ceka se u najduzem redu, nego u nesto kracem. Ja sam se koliko je to u mojoj moci pripremila za guzvu unutra, i usle smo u Luvr.
Koliko je lep spolja, jos je lepsi iznutra. Sve je to vec vidjeno – visoke tavanice, prozori napravljeni za puno, puno svetlosti, dugacke hale, lukovi, detalji, oslikani svodovi, stubovi, stepeniste koje i od zrna graska napravi princezu… – ali nedovoljno. I sve iz nekog vremena koga vise nikad nece biti. Cuva Luvr umetnost i artifakte svetske kulturne bastine unutar svojih zidova, ali cuvaju i oni njega. Kao muzej ima daleko bolju sudbinu od palata koje i dan-danas sluze poretku.
Iako imamo mapu razlicitih krila i spratova u rukama, prvo malo lutamo. Asirci, Babilonci, Sumeri, i bradati lavovi. I vladari su im bili bradati, klinasti zakonik Hamurabija…pricam klinki ono cega se secam, malo mi pomazu zapisi uz eksponate. Tigar i Eufrat, prvo pismo, haoticne civilizacije, tada i sada, i setim se tu jednog filma u kome majka prica svojoj maloj devojcici o istoriji sveta, ratova, religije, dok putuju iz jednog grada u drugi na obalama Mediterana. Majka je profesor istorije, daleko bolje poznaje materijal od mene, i film je delo starog rezisera koji je tada kad je snimljen, 2003-ce, imao preko 90 godina. Sa takvim iskustvom, on zna stvar ili dve o zivotu, i pravljenju filmova. Manoel de Oliveira, portugalski reziser, je pricu smestio u leto 2001-ve godine tokom koga mama i devojcica putuju brodom iz Portugala u Bombaj, gde ce sresti muza/oca. U svakoj luci obilaze znamenitosti i majka prica svom detetu o ljudima koji su stvorili taj grad i kulturu. Prica je magicna, bogata detaljima, tece na ljubavi te majke i njenom glasu punom znanja ali mnogo vise na mudrosti, jer ona tu istoriju sagledava istovremeno puna postovanja i upozorenja, i govori svom detetu kao sto bi univerzalna majka trebala da govori svakom detetu na ovoj planeti – da ga nauci. To ni istorija ni kultura nikada nisu postigle. U svakoj luci se na brod ukrca nova putnica – Catherine Denneuve u Francuskoj, Stefania Sandrelli u Italiji, Irene Papas u Atini. Na brodu je kapetan John Malkovich. On poziva tri putnice za svoj sto, za kojim one pricaju na svojim jezicima. Kasnije kapetan poziva da im se pridruzi i mladu majku sa devojcicom, kojoj on daje mali poklon. Tokom veceri, gde se prozimaju fina konverzacija i muzika, kapetan prima obavestenje da su na brodu dve bombe i da imaju vrlo kratko vreme za evakuaciju. Svi su uzurbani ali dobro ogranizovani, da bi odjednom devojcica otrcala nazad u kabinu po svoj poklon koji je zaboravila, i majka shvata u panici da je nema. Trci po brodu da je nadje, i kad su konacno spremne da sidju u camac, svi camci za spasavanje su vec daleko. Kapetan ih spazi na palubi, vice ka njima da skoce u more, ali one samo stoje, zaledjene na ivici broda i razuma, dve delikatne figure, stisnute zajedno. Eksplozija zavrsava jednu takvu filozofsku skasku o unistavanju jedinog smisla, zarad nicega. Iz razglasa u Luvru cesto stizu obavestenja na francuskom i engleskom, citana finim zenskim glasom, koja nam govore da cuvamo i nosimo sa sobom svoje stvari sve vreme, kao i da upozorimo nekoga iz obezbedjenja ako spazimo nesto ostavljeno. Eksplozije su moguce svuda ovih dana.

Tela postaju sve gusca u prostoru kako se priblizavamo sobi u kojoj cuvaju La Joconde. Nisam se setila da je od pojave Da Vinci Koda navala postala jos veca, a i da jesam to mi ne bi pomoglo. Iako je ta sala podjednako impresivna kao i druge, i puna dela italijanskih majstora, guzva pred slikom zasticenom prozirnim materijalom i ogradom koja drzi ljude na nekoliko metara od nje je prosto zastrasujuca. Gora od zastrasujuce – pobija sve sto razum ima pri neuronima za razumevanje. Da je stari Leonardo ovo predvideo kao sto je predvideo neke druge stvari, pojeo bi sam celo platno, sa sve uljem i lakom, sigurno. Uniformisani muskarci i zene iz obezbedjenja se trude da niko ne predje ogradu, i ne stoji predugo, jer takva gomila mora da se krece, ne prebrzo ali ni presporo. Samo da neko kine glasnije nego obicno ostalo bi nekoliko desetina mrtvih kad se panika slegne. Klinka se gura neustrasivo sa svojom digitalnom spravicom i smesi uzbudjeno – ona je dosla da je vidi, i videti je hoce. Ja mrmljam upozorenja – pazi ovde, probaj tamo, drzi ruku ispred glave – i podmecem svoju gde mi izgleda da ce je neko gurnuti. Dosla je do ivice, slikala, uzdahnula dva-tri puta i ostala bi duze ali ja sam sada vukla, i vukla sam jako. Mi odavde idemo, odmah! Bas je lepa, rekla je kad smo opet pocele da disemo.
Hocu da joj pokazem nesto sto je meni mnogo lepo. Victoire de Samothrace. Guzve oko nje su nesto manje, ali ne mozes je videti kako treba. Mozda sa galerije nasuprot njoj. Penjemo se gore, i stvarno je lepa, cak I sa turistima koji je slikaju, ili se slikaju uz nju, i palata joj izgleda odjednom tesna. Cudna vremena, ova, ona, sve se belezi u glavi kao na filmu, ali film se zavrsio eksplozijom i ubistvom nevinih. Bas zato, cudna vremena, i sve se belezi u glavi. Nema neke druge svrhe. Samo se belezi.
Klinka se slaze da je vrlo lepa. Zasto skulpturama uvek fale ruke, pita. Stare su, i delovi koji strce se polome od nepogoda, nepaznje tokom vekova – ruke, nosevi, nekad izgube i glave.
Idemo dalje da vidimo Milosku Veneru. Kako je lepa, divi se klinka. Ne trebaju joj ruke. Jos mi je i lepsa ovako. U pravu si, ljubavi. Ne trebaju joj ruke.
Karijatide su je odusevile. Mocne, jake, drze nebo. Zao nam je zbog ovolike guzve, mastamo kako bi bilo lepo imati privatnu turu, kad nema nikoga.

Od dekorativnih umetnosti smo odustale, ali ne i od Muzeja l’Orangerie. Pita me da joj objasnim Impresionizam. Zapetljala sam se, umetnicki pravci, modernizam, politika, ljudska priroda, izlozbeni saloni, kontroverze, nemam pojma ni gde da pocnem, pa je bolje da zavrsim – izasli su napolje da slikaju prirodu i svet, ljude, dok zive svoje zivote, bez religije i pouke, osim sa puno boja jer takav je svet kad ga bolje pogledas. Ona je vec prestala bila da slusa negde oko pocetka. Od Luvra smo prosetale do Oranzerija kroz Tiljerije. U pariskim parkovima nema betona, i to odjednom izgleda vrlo neobicno. Kao da parkovi nisu postojali pre betona. Na sve se ljudi naviknu, i to nam je vrlo losa osobina. Staze u parkovima ovde su od finog sljunka/utabane zemlje, ne znam tacno sta je, svetlo oker boje, skripi blago pod nogama. Ima klupa i metalnih stolica svuda naokolo, koje ljudi mogu da razmestaju po volji da nadju sebi udobno mesto. Stolica imaju tri vrste: samo sa naslonom za ledja, sa osloncem za ledja i ruke, a one bas zavaljene su za pravo odmaranje i prosmatranje sveta.

Muzej Orangerie je otvoren tek pre par godina posle dugogodisnje renovacije, i zaista je iznutra vrlo moderan, dok spolja stara arhitektura drzi svoje mesto sa svim ostalim palatama u tom velikom krugu vekovne ekstravagancije. Muzej nije veliki, i gornji sprat je kompletno posvecen Monet-u. Sobe su izgradjene da bi pokazale njegova velika platna na najbolji nacin – Nymphéas – sa dnevnim svetlom koje pada kroz sredisnji deo tavanice, udobnim klupama da se sa dovoljne distance uhvati zivotnost ljiljana, mostova i bogatog zelenila njegove palete. Ovde nije velika guzva, ljudi su tihi, neuzurbani, i lako je setiti se koje zadovoljstvo pruza posecivanje muzeja. Kultura na stranu, i bez religije, oni su prosto savrsena mesta za meditaciju. Zivot. Vrt. I ljiljani.

Na nizem nivou je kolekcija koja je prava i neocekivana riznica. Od Renoara do Pikasa, kaze brosura. Kolekcija nosi imena Paul Guillaume-a i Jean Walter-a, kojima je zajednicko da su obojica bili muzevi jedne zene. (Ne u isto vreme, doduse, to bi vec bila preterana avangarda.) Paul Guillaume je umro mlad, sa jedva 42 godine, i za kratko vreme svog zivota je stvorio bogatstvo, i postao veliki kolekcionar i promoter umetnosti s pocetka 20-og veka. On nije bio samo art dealer vec je umetnike pomagao finansijski, promovisao njihove ideje, prezentovao i priblizio stil i senzibilitet te generacije tadasnjoj javnosti, i uticao na umetnicku scenu i ukus Pariza, i sire. Posle njegove smrti, njegova zena i naslednica Domenica nastavlja njegovu viziju, udavsi se pritom za bogatog industrijalca cije je ime pridodato kolekciji Ii koga je isto nadzivela. Sama prica oko obnove muzeja je zanimljiva sama po sebi, pa i poreklo kolekcije, ali kolekcija koju imaju je zaista izuzetna. Cézanne, Renoir, Gauguin, Modigliani, Picasso, Sisley, Matisse, i tako dalje. Ali pravo otkrice je umetnica za koju nisam cula ranije (i jedina zena u kolekciji): Marie Laurencin. Mozda zato sto sam sve druge vec videla ranije, njen stil iskace kao drugaciji iako neodvojiv od tog perioda. Zanimljivo nam je bilo da smo i klinka i ja znale da se radi o zeni i pre nego sto smo videle ime autora. Portret Coco Chanel nam se narocito dopao. Domenica Guillaume (pre Walter faze) se pojavljuje u brojnim portretima u kolekciji, kao i Paul. Klinka racuna sa plocica uz platna svakome od umetnika koliko je dugo ziveo; rekla sam joj nekom prilikom ranije koliko su bili siromasni vecinom, ispaceni, sa tragicnim zivotnim pricama. Van Gogh i njegovo uvo su joj je uvek na umu kad pomisli na slikare. Pokusava da razume koncept mrtvog umetnika i promenljive vrednosti umetnickog dela. Za svakoga ko je pregurao 60 zakljucujemo da su se nekako snasli.

Uzivale smo u muzeju. Kad smo izasle smestile smo se na stolice u parku (one zavaljene), i gledale u Place de la Concorde, Tour Eiffel, i nebo nad Parizom. Dugo.

Krenule smo ka Tijumfalnoj kapiji. Danas cemo se popeti na vrh i pogledati grad odatle. Penje se stepenicama, i ne znam gde su nestali ljudi koji su se gurali kod ulaza. Mozda su ipak imali lift. Ali bilo je daleko lepse i mirnije ici peske spiralnim stepenistem. Pogled je prekrasan. I Pariz jeste beo. Belicast, sto je bas ono pravo. Tiho zadovoljstvo ponovnog susreta prija, ali svejedno je uvek nov, i lep. Nebo je tako siroko, neprekinuto.

Danas po prvi put koristimo metro. Starinski, praktican, neobican, vraca nas kuci – Louvre/Rivoli. Jos nismo sedele u kafeu da posmatramo svet, a trebalo bi. Na kraju nase ulice je jedan, u stvari ne znamo kako izabrati ali kraj ovoga stalno prolazimo. Sele smo za prednji stocic, porucile tradicionalnu supu od crnog luka, i jos par stvari. Osim supe nista nije valjalo I to je bilo razocarenje. Nije dobro kad ljudi zaborave da je pripremanje hrane fundamentalna stvar. Jednostavno i fundamentalno zadovoljstvo. Ali stocic je bio na odlicnoj lokaciji – skuteri, automobili, ljudi, sve na dohvat. Kraj nas je sedela jedna zena, prepoznatljivo Parizanka, i nestrpljivo cekala nekoga. Kao na filmu, zaista je bilo kao na filmu. Une liaison pornographic, recimo. Vrlo lep film. Uskoro je stigao jedan muskarac, sa omanjim koferom, i ona mu se jako obradovala. Nisu bili jako bliski sudeci po nacinu na koji su im se tela susrela, ali otisli su zajedno niz ulicu. Tu se krila jedna zanimljiva prica, ubedjena sam. Valjda to rade u Parizu i danas, sede u kafeima i hvataju zanimljive price u prolazu, tragove prica, bilo sta sto ispadne ljudima izmedju jedne tacke i druge dok prolaze tim putem. Klinka me podseca da vezbamo francuski, to malo sto znamo, pa da ljudi pomisle da smo Parizanke. Bien sur, mon amour.

 

 

 

Pariz u brojevima (3)

Subota – 3. dan

Danas idemo u Pompidou centar. Vise volim ime Beaubourg ali ga mnogo smesno izgovaram i klinka dobija napade smeha. S druge strane je rec ‘centar’ od koje mi dolaze misli na ludnice, a ne svidjaju mi se ni politicari koji svoja imena kace tamo gde im nije mesto ali je Pompidou tako smesno pompezna rec, cak se i slaze uz vodovodne cevi kojima je ova galerija moderne umetnosti obmotana, pa ko sta voli. Slucajem smo po izlasku, na par koraka od naseg ulaza otkrile jedan od zatvorenih pasaza Pariza. Sve, ali bas sve radnje u njemu su bile zatvorene. Vladala je potpuna tisina. To je islo jako lepo uz arhitekturu i ambijent prolaza – kao da je spavao, ili sporo disao, citao …bilo je to mesto sa dugim zivotnim iskustvom. Pasaz su cinile galerije, antikvarnice namestaja i knjiga, i mi smo lepile noseve na zamracene izloge ne bi li videle sto je dalje moguce unutra. Pa ih onda podizale da gledamo svod, izvijene lampe, intarzije, sve u savrsenom nizu. Izmedju radnji je tanak komad ogledala, svaki narusen vremenom, i u njemu se ogledale. Znamo da je to cudno (iako ne znamo zasto) ali jos uvek nam je neverovatno da smo u Parizu. A eto nas u ogledalu. Ili iza? Prekrasno mesto.

Nastavile smo zatim prema Beaubourg-u. Ja se dobro snalazim, pa i kad se izgubim brzo se opet pronadjem i tako smo, misleci da idemo u dobrom pravcu, naisle na jedan deo Rue de Rivoli ulice koji je pun mesanog maloprodajnog evropsko-americkog korporatnog prijateljstva. Aaaaaaa! – jaukao je opet moj unutrasnji glas. Dalje smo zalutale u Rue St. Denis. Tu se turizam rascvetao kao alge po moru, i da me je neko pitao zasto mi sve to smeta i kakve to veze uopste ima sa mnom kad se sami Parizani ne ljute, ja ne bih umela da odgovorim. Jedna lepa impresivna fontana – Place des Innocents – je izgledala kao istackana muvama, a to su bili ljudi umorni od shoppinga. Srecom da je klinka videla nesto zanimljivo, pa su njeno zadovoljstvo i uzivanje i meni pricinile zadovoljstvo i uzivanje. Kad smo izasle Beaubourg je bio odmah tu, ispred. Nije mi jasno kako ga nisam videla. Mase ljudi oko njega nisu ukazivale na dobro – ako je pola njih unutra… Nije ih bila ni desetina unutra. Muzeji savremene umetnosti ne privlace toliko guzve. Valjda je dovoljno da zagledamo jedni druge, i eto savremene.

Upisala sam datum i ime na svoju muzejsku propusnicu, kupljenu za sest dana, sa vrlo skromnim planom da obilazimo dva muzeja na dan (deca ulaze besplatno u skoro sve muzeje), i krenule smo sa razgledanjem. Prvo smo obisle galeriju sa pobednicom Marcel Duchamp nagrade za 2007. godinu. Tatiana Trouvé i njene umetnicke instalacije u dve velike sobe. Volim umetnicke instalacije iz dva razloga. Prvi su velike sobe u koje su smestene. Toliki prostor posvecen jednoj fokalnoj tacki. Ljudi zive u manjim ili vecim sobama, i njihove kuce im puno znace, ali je prostor posvecen svemu osim njima. U ljudskim sobama ljudi nisu fokalne tacke. Obicno je to televizor. Nekad je namestaj. A ljudi u tim sobama najcesce i nema.
Drugi razlog su same instalacije. Ne uvek, ali najcesce ima u njima humora, ponekad i strave, i tako fokusirane u velikim sobama bas te zamisle.
Klinka je bila odusevljena jednom rupom u zidu iz koje neprekidno sipi i istice crni svetlucavi pesak i pravi sve vecu gomilu na podu. Na drugoj strani zida ista takva rupa i pesak sipi. A onda smo shvatile jednu igru ogledala i prostora i kako se sa lakocom stvaraju iluzije. Zaista je lako pobrkati ljudska bica – to je bila umetnicka instalacija sa puno strave, ali smejale smo se odusevljeno.
Jean Gourmelin i retrospektiva njegove karijere. On je ilustrator i humorista. Crtezi i posteri neverovatne gustine i tenzije; koristi nadrealizam, apsurd, a nedvosmisleno kaze sta ima na umu. Ni mracnijeg humoriste, ni jasnije slike o svetu. Strava. Klinka se malo mucila sa takvim pogledom na svet, ali nije dugo trajalo. Otisle smo i u deo muzeja posvecenom deci, za malo interaktivnog igranja, i onda smo izasle napolje. Svakoj po palacinka, pa dalje u Le Marais.

Ali da prvo predstavim Clotildu. Ona nas vec danima upucuje u tajne Pariza. Otimamo se za vreme s njom. Pise o njoj da je izdala neku knjigu kojoj se popularnost otela kontroli, ali ‘Clotilde’s Edible Adventures in Paris’ je kao slikovnica puna cuda, u kojoj i mladi i stari izgube dodir sa realnoscu, odnosno izgube se u Parizu. Ako nije slikovnica puna cuda, onda ja mapa za ostrva s blagom u Parizu. Kako god, Clotilde pise sa neverovatnim sarmom o jestivim avanturama u Parizu, objasnjava nazive, kulturu ishrane, ophodjenja pa i manire za stolom, deli recepte koje su pariski majstori pristali da izloze javnosti a sve njoj za ljubav, sve to ilustrovano izuzetno provokativnim fotografijama za pljuvacne zlezde. Njena fotografija na naslovnoj strani joj pristaje kao sto nekome ko ima sve sto joj treba, zivi u najboljem gradu na svetu i bavi se poslom koji voli pristaje njen zivot – savrseno. Mi smo tog jutra zapisale u beleznicu mesta koja ona preporucuje – od cololade, do pekara, bistroa, marketa pa sve sire – koja ce nam biti u kraju kojim cemo ici tog dana, jer deo nase avanture u Parizu postaje i zelja da negde naletimo na Clotildine tragove. Na Clotildu u stampanom izdanju sam slucajem naisla u jednoj knjizari pred put, kad sam kupila jednu od onih turistickih knjiga koje pricaju o svemu po malo, i pune su prakticnih saveta, takoreci su prijatelj u stranom svetu. Knjiga je nemastovita, i vidi se da je to sve odradjeno previse puta (nova edicija svake godine). Citam je kad dete cita Clotildu, i dok nju dozivljavamo kao pravu, pravcatu prijateljicu Parizanku, zbog koje se treba vratiti i napraviti jednu avanturu hodajuci iskljucivo njenim tragovima po gradu, moj turisticki vodic me samo zbunjuje. Ovo je prvi put da dete i ja posecujemo ovakav jedan grad, sa dovoljno vremena da obilazimo, setamo, uzivamo, i u mnogo cemu je sve na ovom putovanju prvi put. Uvidjam koliko je svako iskustvo jedinstveno, oblikuje se po tebi i onima oko tebe, narocito putovanja, koja uz mirise, ukuse i vidike, imaju plastican oblik na koji utice i vreme, svetlost na ulicama, i ja pokusavam da budem odrasla i napravim od naseg vremena ovde najbolju mogucu menazeriju iskustava i uspomena, ali nisam sigurna kako se to radi, osim da se ponekad desi. Hocu da kazem da me je ta knjiga podsetila da mi planiranje nije jaca strana. Ali zato menjanje planova jeste.

Marais je kraj grada koji se prostire u 3. i 4. Arondismanu, u njemu je smesan jedan mix uskih ulica, butika, gay zivota, Jevrejske cetvrti, galerija, i palata iz XVII veka. Tu se nalazi i muzej Picasso, koji je drugi muzej na spisku za taj dan. Iako ja sve vise uvidjam da je Pariz daleko kompaktniji nego sto mapa ukazuje, hodom se vise vidi alI brzo se umore noge. Narocito decije. Negde na pola puta obecala sam da necemo u muzej, ali nastavljamo prema jednom trgu, najlepsem u Parizu, na cijem zelenilu cemo se izvaliti da se odmorimo. Naisle smo tako na jednu kapiju, a ona je vodila u jedno dvoriste koje je bukvalno izgledalo kao zacarano sa stubovima, bastom, naslaganim ostacima stare arhitekture u jednom kraju, koji i tako izlomljeni deluju veci od najveceg coveka. To je bio Musée de l’Histoire de France. Ili mozda Musée Carnavalet. Zbunjenost verovatno razume svako ko je sledio mape, hodao i gledao okolo istovremeno, pritom prelazenje ulica u Parizu zahteva budnu paznju. Prosetale smo, sele na stepenik da se odmorimo, i bilo je to jos jedno lepo lice Pariza. Nastavljamo i ulazimo sve dublje u Marais. Ulice su sve uze, fasade sve starije, pri cemu su one od pet vekova najmladje, ili bar tako izgledaju, vek manje-vise, i cesto ulazimo u radnjice koje imaju lepu ponudu mode, parfema, dizajna razlicitih vrsta. Neka mesta su zatvorena, ali ovde ima puno turista i prisnost samih ulica je tako lepa da se to vise ne oseca. Ili smo se prosto navikle. Trotoari su najuzi na svetu, i napredujemo polako ka Place des Vosges, koji nikako da se pojavi. Utom iza nas cujemo neke Amerikance. Ljudi iz Severne Amerike su dodatno zbunjeni u Evropi malim prostorom izmedju ljudi. Ovde se treba navici na tesne ulice, ali i da se one dele sa drugim ljudima, i to niko ko nije osetio ne moze da razume, kad ti se suzi prostor, neobicna stvar. Dakle, ti Amerikanci iza nas su radili sto i svi drugi turisti, hodali, gledali, gubili se usput i pronalazili, i u trenutku kad su bili tik iza nas zena kaze muzu: „Da li je moguce da su im sve palacinke slatke? Pitam se kako saznati da li imaju i slane?“ Jadna zena je verovatno toliko bila zbunjena svime, mozda su tek pristigli pa i neispavana, da je takva jedna glupost bila i razumljiva, ali ona je u tom trenutku naslikala najzivopisnije moguce tipicnog turistu, karikaturu kojoj se svi podsmevaju, i klinka i ja smo prasnule u smeh koji smo pokusale da prigusimo, pa smo se tresle od smeha i napora, a gledajuci jedna drugu jos i vise. Oni su to mozda i razumeli, a verovatnije je da nisu, jer zbunjenost je vladala njihovim izmucenim turistickim telima. Treba malo objasniti palacinke u Parizu, pretpostavljam. Ima ih bukvalno svuda, i Clotilde nam je dodatno ispricala da one spadaju u jednu od retkih opcija hrane s nogu u gradu. Svako mesto nudi dve glavne kategorije ‘crêpes sucre’ i ‘crêpes salée’, pa ispod svake od njih se izlista sa cime sve dolaze. Cak i sa nepoznavanjem sveta i jezika van neke americke bestragije, Bagdad Café, recimo, izgleda neverovatno da bas nista na meniju bezbrojnih mesta u gradu ne bi objasnilo nasim sapatnicima po turizmu da su im opcije mnogo sire od slatkih palacinki. Ta sludjena zena ce, bojim se, ostati u nasoj dualnoj memoriji zauvek naslikana kao negativni efekat turizma na ljudska bica. S tim sto je vrlo lepo i sluzi im na cast da su se iz svoje zabiti zaputili u svet. Ko zna kakva zelja vodi ljude ka Parizu. Verovatno bi bilo lepo popricati sa svakim i pitati ih tako nesto. Ali ko bi se time bavio.
Posle susreta sa njima obodrene smo i nastavljamo prema trgu, koji je sada blizu sudeci po sve vecim grupama ljudi na ulicama, i tipicnim korporatnim lancima koji znaju da je lokacija prva najvaznija stvar u biznisu.

Place des Vosges, ili Place de Louis XIII, ne ide uz turizam i korporacije, ali ni uz Marais. Rasiri se odjednom iz onih tesnih ulicica velika povrsina sredisnjeg zelenila, sa drvecem, travom, statuom kralja na konju a oko nje drze svoje mesto i eleganciju hôtels particuliers, velelepne rezidencije aristokratije iz 17. veka. Marais znaci mocvara, sto je ovaj kraj bio do 14-og veka kada je potraznja za sirim prostorom za palate primenila najsavremeniji injezering isusivanja, i izgradise ih. Paviljoni oko Place des Vosges su gradjeni planski: visina fasada je jednaka njihovoj sirini, a visina trouglastih krovova je polovina visine fasade. I evo ih drze strazu vec cetiri veka vremenu koga vise nema. Pod kolonadama su galerije i radnjice razlicitih vrsta, medju kojima neke imaju vekovnu patinu. Mnoga poznata imena francuske istorije su zivela u ovom kraju, medju njima Descartes i Victor Hugo. Ovaj poslednji ima muzej tu negde, a ponegde se moze uci u unutrasnje dvoriste. Nemoguce je odupreti se zamisljanju kako je to tada izgledalo. Nestvarno je da su ljudi ziveli tako raskosno dok su se na tesne ulice prosipale nocne posude; nestvaran je veci deo istorije kad vec stojim na granicama sopstvene maste. Na travi leze ljudi u razlicitim pozama. Kestenovi su zasadjeni kasnije uz veliki kontroverzu – kvarili su perspektivu, zalili su se starosedeoci. Dobro je da se Parizani ne daju lako promenama, ali lepo je sesti u hlad.

Rue des Rosiers, ulica ruzinih zbunova, je najzivopisniji ostatak starog Jevrejskog kvarta. Izbledele Davidove zvezde na fasadama, hebrejska slova, africki Jevreji i evropski izmesani, couscous i kupus. U jednoj pekari/kafeu sinovi posluzuju kupce, otac porodice sedi na stolicici za kasom i naplacuje. Okolo se muva ostatak familije, posluzuje, uredjuje, i guzva je – tesan je zivot u Evropi, i mnogo nam se svidja. Ispred jednog prozora je dugacak red, ceka se na falafel. Stale smo i mi. Jedni drugima turisti daju upustva gde da plate, gde da naruce, zagledaju jedni drugima kad dobiju narudzbinu sta su ovi dobili pa da i oni sami uzmu… fin osecaj deljenja i ucestvovanja u zivotu. Jedan falafel za klinku, jedan za mene. Izgledaju kao da su u njima sadrzane sve boje spektruma, od ljubicastog kupusa, crvene marinirane papricice, pa do beline sosa, i ukus je fantastican. Sele smo na stepenik ispred jednog zatvorenog studija, noge prakticno na ulici, pa ih uvlacimo kad prodje neki automobil. Provlaci se sporo u tesnoj ulici. Zamisljam Pariz tokom rata, i ove iste ulice. One ne izgledaju mnogo drugacije, sigurno, i sta je uopste drugacije, pitam se. Golubovi nam se priblizavaju, prosto kljucaju vrhove cipela, traze svoj deo – udelite, milostive, ni gladni ni siroti, ali losa navika. Iz te perspektive deluju pomalo zastrasujuce. U ulozi zastitnice teram ih mahanjem jedne ruke. Vazno je ne pokazati strah, narocito sebi, ucim klinku o bitnim stvarima u zivotu. Cim padne neka mrva oni salecu sa svih strana. Verovatno u golubijem predanju nema nijedne price koja kaze da su ljudi ikada tamanili golubove pa se ne boje. Izuzetak je Hemigvej i drustvo iz nekih gladnih pariskih godina, kaze Fodor’s. Ali oni su ih hvatali u Luksemburskom parku; to je na drugoj strani reke, podalje odavde. Umazale smo se kao da smo se valjale u kazanu sa falafelima.

Uvece smo otisle do reke. Pont Neuf, objasnila sam klinki, je najstariji novi most u gradu, verovatno i na svetu. A u reci je ostrvo, u stvari dva ostrva. Kakvo ostrvo, pita, njoj se reka cini vrlo neimpresivnom nakon Mediterana, potonulo bi joj ostrvo. Ile de la Cité i Ile St. Louis, tu je zapoceo Pariz. Tu je i Notre Dame. Ima jedno mesto ispred nje odakle se meri Francuska, tu joj je srce oduvek, u Parizu. Ile de France. Esmeralda i Kvazimodo, priseca se crtanog filma. Da, to je ta Notre Dame, a originalna prica nije tako vesela. Hodamo po keju sa druge strane, uzdizu se palate, sada kao i tada podrzavaju vlast i administraciju, i dete je inspirisano da napravi pesmu o Parizu. Pevusi uz poznatu melodiju, i vec ima pocetak. Peva i zamahuje teatralno, i onda spazi da se taj deo keja zove po Korzici. Obradovane smo, i nostalgicne. Guzve su opet sve gusce. Ulazimo u parkic kraj Notre Dame. Imaju i igraliste za decu, a klinka je bas klinka, obozava igralista narocito ona na stranom jeziku. Potpuno je ocarana uticajima razlicitih kultura na klasckalice, ljuljaske i slicnu arhitekturu. Odmah pored je klupa. Ovde nije guzva. Razredjeni, turisti sede, posmatraju, sredjuju utiske. Ne vidi se reka, ali tu je ispod, protice, a iza ledja je mocna gradjevina. Ne znam kako ljudi u ovom gradu zive sa svim ovim – guzvama, kontrastima, presijama, istorijom. Neki se naviknu, neki gledaju gore, u fasade, ili dole, pred svoje noge, ko zna. Ljudi se snalaze.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pariz u brojevima (2)

Pariz – 2. dan

Probudile smo se u prvo parisko jutro i pojele dinju koju smo kupile prethodnog dana. Francuske dinje su milostive prema nepcima i jeziku, i treba im dati medalju narandzastog srca. Proverila sam bila mapu prethodne veceri i Rue Montorgeuil, pesacka zona za sladokusce, je blizu; idemo da vidimo sta se moze naci. Proslo je bilo 10 kad smo izasle. Ono sto je izgledalo juce da je posledica normalnog radnog vremena tj. zatvaranja, potvrdilo se izjutra kao ono sto svi, ali bukvalno svi kazu o Parizu: u avgustu je pola grada zatvoreno jer Parizani idu na zasluzeni odmor. Reci da smo bile razocarane je pogresno. Reci da nam je bilo hladno je tacno, ali da smo bile razocarane – to je pogresno. Kad smo izasle na ulice Pariza, siroke u tom nasem Prvom arondismanu sa semaforima koji su redovno menjali svetla, bilo je to kao kad je Tom Cruise izasao na ulice Menhetna u filmu Vanilla Sky. Mr. Cruise je covek koji je mnogo, ali stvarno mnogo postigao na trcanje, i u Njujorku se uvek nadje neko ko pobedi apsolutno sve jer to je americki a narocito njujorski nacin, ali to su sve filmovi tj. izmisljanje. U realnosti kad izadjes na puste ulice ne samo da ti se slomi srce nego ti dodje da svisnes od zalosti. Drzale smo se za ruke i sledile mapu, plus su dobri Parizani postavili i table koje su upucivale na Rue Montorgeuil pre nego sto su spustili metalne zaluzine preko vrata i izloga bezbrojnih radnji i restorana, i nestali, ali to nam nista nije pomoglo. Ne samo sto sam ja zapamtila sve u belom, ni dete nije ovako zamisljalo Pariz, i sad kad smo vec tu, voljne da probamo da sve to preokrenemo u ljubav i mog i njenog zivota – Pariza nema! Sklona brigama kakva jesam, nije mi dugo trebalo da zamislim kako bi samo jos trebale da se pojave neke skitacke bande razularenih ljudskih elemenata koji bas na takve okolnosti cekaju – puste ulice – pa da ovo postane Apokalipsa a ne putovanje na kome nam pola sveta zavidi, i stegla sam malu ruku divljacki. Klinka je zaustila da se pozali, ali se predomislila. Mapa mi nicemu nije sluzila, nisam ni imala slobodnu ruku za nju. Lutale smo pustim ulicama i osecaj teskobe je postajao sve tezi, i u srcu i u nogama. Odjednom se pojavilo neko zeleno brdasce, i pred njim ogromna, goticka crkva. Nije valjda…? Nije. St. Eustache je crkva iz 16-og veka pred koju je neko mastovit i sa humanistickim inklinacijama smestio glavu Bude od kamena, i kraj nje jednu ruku na koju se glava blago oslanjala, sto je skupa sa pozadinom impozantne crkve stvaralo zaista prekrasnu sliku. Jedino sto su se na tu ruku i glavu verali turisti kao majmuni na letovanju, i slikali se, slikali, i slikali, i slikali, i opet slikali, pa jos jednom. I tako su se slikali. I to svuda pise – kad Parizani odu u avgustu ostave Pariz turistima. Zaboravilo je da mi lakne pri susretu sa ljudima; smrkla sam se kao da su mi upravo bili potvrdjeni najgori strahovi – kraj sveta je tu. Osoba koja se dosetila da pred hriscansku bogomolju smesti istocnjackog nasmesenog Boga je verovatno drugacije zamisljala efekat svoje ingenioznosti. Pa zar se niko nije setio da samo sedne i gleda. Cak su u polukrugu oko crkve i njenog postovanog gosta napravili kamene stepenice, bila je tu i neka voda, fontana i slicno, da ljudi imaju gde da sednu i dive se. Stajalo se u redovima da se uzveru na ruku, a oni vestiji i na glavu Bude.
Vukla sam dete i nisam mogla vise da gledam, pa tako ne znam ni kuda smo isle. I ne gledajuci naletele smo na Rue Montorgueil. Tu sam otisla u drugu krajnost i raznezila se nad kroasanima (koje inace ne volim narocito), bagetima, krofnama i dinjama, a narocito nad svim onim Parizanima koji nisu napustili grad, vec su od ranog jutra bili iza tezgi i nudili svima koji prodju sveze produkte svoje kulturne bastine. Kad smo naisle na radnjicu sa imenom ‘Casa della Pasta’ i u njoj pripremljene italijanske gastronomske perverzije, izljubile smo se od srece. I ovde su mnoga mesta bila zabravljena, ali je vecina bila otvorena kao da je sve najnormalnije, ljudi na ulici su izgledali kao da se ni mrtvi ne bi popeli na glavu Bude, a na skuterima su prolazili zgodni mladici i lepe devojke koji su potvrdili iznova da je svet pun ljubavi. Ovo je ipak Pariz, odahnule smo.

Posle smo resile da opet prosetamo kroz Luvr. Brzo smo se predomislile kad smo ispred njega videle trista hiljada ljudi od milion turista koji su verovatno u tom trenutku boravili u Parizu. Skrenule smo u Rue de Rivoli, i pod njenim kolonadama se strpljivo gurale kraj radnjica sa suvenirima jer je tu negde bila jedna vazna adresa. ‘Angelina’. Salon de thé poznat vec decenijama i van Pariza je bio visoko preporucen od strane jedne osobe koja je fascinantna izelica. Ona je debela, sto je i normalno za nekoga kome je hrana takva strast, ali vecina debelih ljudi, a i mnogi mrsavi, predstavljaju vrlo ruznu sliku u aktu konzumiranja hrane. Ova debeljuca je izuzetak. Nikada nisam videla medju odraslima nekoga ko tako glatko jede, kao da klizi po najfinijem ledu, pravo iz cinije sa sampanjcem i kavijarom u njena zeljna usta. Hrana je njena umetnost, i kad ona nesto preporuci onda to treba probati. Kod ‘Angeline’ ceka najbolja tecna cokolada koju je ona probala, ikada, i koju je greh zvati ‘vruca’ jer niti je vrela niti sluzi za znojenje, vec je prosto rastopljena do savrsenstva. Nadale smo se, molile zastitnike izelica da je sa takvom lokacijom i rojevima turista u blizini ‘Angelina’ otvorena i u avgustu. Imale smo srece.

Ono sto je spreda izlozeno nas je bacilo u duboko uzdisanje. Smestili su nas po starinskom sistemu koji u ‘Angelini’ vlada vec vise od jednog veka: jedan gospodin nas je odveo do stola, drugi je uzeo nasu narudzbinu, treci nas je posluzio. Protokol i dekorum imaju savrsenog smisla. Otvorena pocetkom 20-og veka kada su salons de thé procvetali sirom Evrope, one dekadentne, sa dekorom iz belle epoque fino negovanim do danas – masivna ogledala, pastoralne scene oslikane po zidovima i plafonu, detalji u gipsu ofarbani zlatnom bojom – ovo je institucija gde i Parizani dolaze na rucak i poslastice. Ispred, iza i pored nas su gosce i poneki gost narucivali bœf tartar, koji ja poznajem po imenu tatarski biftek, i odjednom su me preplavile uspomene. Objasnila sam klinki da nas je Jasnin tata vodio na Adu jednog davnog leta kad nam je bilo 16 godina, i mi smo odvazno – jer takve smo klinke bile tada – probale to zivo meso koje su Tatari drzali pod sedlima, jahali, jahali dok su ubijali sve sto zivi jer sto da zivi kad se moze ubiti tako lako, pa tu i tamo sjahali i s nogu pojeli nesto mrtvo ali zivo, nekuvano. Nije se imalo vremena, takav im je bio zivotni stil. Fascinantno, zar ne? Zgrozila se ali bas je zanimalo da li je ukusno. Parizani i turisti izgleda misle da jeste, pratila je pomno oko nas. Ja sam zapamtila da je bilo ukusno. Mozda ce probati nekom drugom prilikom, odlucila je. Nakon bifteka doneli bi im na ogromnom srebrnom posluzavniku po jedan primerak od slatke ponude, koji su zaista bili divota samo za gledati, i oni bi pitali za preporuku i objasnjenje, ili samo pokazali prstom sta zele. Nasa cokolada je stigla u jednom bokalu pristojne velicine, i uz njega isto tako pristojna cinija puna slaga. Upozorila sam klinku da ne stavlja puno, on cak uopste nije potreban, ubedjena sam, ali nije mogla da mu odoli. Mene je samo cokolada interesovala. Probale smo u istom trenutku, to nam je tradicija. Zamamno, prefinjeno, mocno, kompleksno, euforicno, fantazma-i-slicno.. to su prihvatljivi pridevi kad nema boljih. Sa slagom klinka nije stigla ni do pola solje. Ja sam popila celu i dosula jos malo misleci da se mozda u bokalu krije savrseni pridev koji ce mi skliznuti s jezika pravo u srce, jer ovo nije culno iskustvo; cokolada topla, tecna i mazna kao ova se voli.

Nakon ‘Angeline’ bila sam jako dobre volje. Tako velikodusna, rekla sam klinki da cemo nastaviti ulicom do Place de la Concorde, videti Obelisk i monumentalne statue oko njega, pa krenuti dalje uz najcuveniju ulicu u Parizu: Champs d“Elysées, tj. Jelisejska polja, sto je u prevodu onako kako smrtnici zamisljaju raj vec vekovima: shopping & showing off. Tu ce biti onih skupih radnji koje bi ona volela da vidi. Uz to, tu se nalazi jedna od najstarijih parfimerijskih radnji u Parizu, koju je la Maison Guerlain otvorila 1914. kao svoju drugu lokaciju, u centru zbivanja sveta. Ne znam sta da ocekujem, ali zamisljam je kao mesto gde istorija i estetika poziraju jedna drugoj, i sve lepo mirise. Mnogo se obradovala. Guzva je postajala sve gusca kako smo se blizile trgu, a kad smo nastavile uz ulicu rasla je sa svakim korakom. Kad smo stigle do prvih radnji, najsiri trotoari u Parizu su bili bukvalno zakrceni ljudima. Pre najezde turista, Pariz i drugi svetski gradovi su takva masovna okupljanja vidjali samo po zavrsetku ratova – u Parizu verovatno ne nakon 1945. Da li to znaci da se istorija nece ponavljati vise? Kraj istorije? Imam osnovane sumnje po tom pitanju, a guzve nikako ne volim.
Trudila sam se da gledam iznad, u fasade zgrada, na njima dekorativne keceljice od tamnog, izvijenog gvozdja daju perspektivi jedan definitivno senzualni element dok se priblizavaju i stapaju u tacku u savrsenim linijama negde tamo gde pocinje nova ulica, podjednako lepa, ili jos lepsa. Kako je ovaj grad neverovatno lep! I niko ne gleda u vis. Razmisljala sam tako o prolaznosti slave, istoriji i ironiji, dok su me nepoznati ljudi gurali na razlicitim jezicima, kese udarale u kolena i ruke, i ja drzala dete cvrsto da se ne zagubimo – sve je zaista bilo pateticno. Kao losa sminka su Starbucks, McDonald’s i brojne druge americke kompanije ugurale svoje interese na ovu ulicu, i svi oni koji su jos uvek tu iz jednog drugog vremena sada uce da se sminkaju na slican nacin. Efekat cokolade je brzo kopnio. La Maison Guerlain je bila zatvorena, njena masivna, kitnjasta vrata neprobojna. Ja bih mumlala u sebi, ali klinka nije mogla da zadrzi svoje razocarenje. Zao mi je, ljubavi. Nista nije onako kako sam zapamtila. Jedino ‘Angelina’ nije izneverila.

U jednom pasazu, u maloj juvelirnici i prodavnici satova, jedan ljubazni Kinez mi je zamenio bateriju u satu, koja je prestala da hrani mehanizam nekoliko dana pre toga, pa nisam znala da li je zbog morske vode i peska koji su usli unutra ili zbog jeftine baterije. Puno merci-beaucoups kasnije, izasle smo iz radnjice mnogo bolje opremljene da prezivimo turisticku i korporatnu invaziju Jelisejskih polja. U tome je najvise pomoglo ponovno gledanje u fasade iznad glava. Pricala sam detetu malo (jer ne znam dovoljno) o uticaju Pariza na gradove sveta, da su i Njujork gradili po ugledu na njega, da je francusko-americko prijateljstvo dugo, i kako su im Francuzi poklonili Kip Slobode, ali da sada Amerikanci svima idu na nerve izvozom svog kapitalizma i svoje politike. Koliko im je taj kapitalizam dobar – treba samo pogledati sta je napravio od same Amerike. Ali to je izgleda jedino sto Amerikanci uspesno rade ovih dana: prodaju, prodaju, prodaju. Uglavnom maglu i lazi. Klinki je bilo zao jer u svetu koji ima smisla na pariskim ulicama su pariske prodavnice, na beogradskim beogradske, i tako redom. Njeno objasnjenje je mnogo bolje od mog, i lako sam ga prihvatila. Prosle smo kraj Trijumfalne Kapije, koja je jos uvek lepa. Imamo puno vremena i vraticemo se opet ovde samo zbog nje – pogled s vrha je, kazu, jedan od najlepsih. U pravoj liniji od Luvra, pa kroz onu prvu sinocnu kapiju, preko Obeliska do Trijumfalne, i dalje do moderne La Defense – protezu se pariski bulevari i urbano planiranje kojima se ovaj grad ponosi. Ovde nisu samo gradili grad, hteli su da izgrade lep grad. Najlepsi. Klinka je odusevljena sto joj se svi obracaju sa ‘bon jour, mademoiselle’. Usle smo u Cartier-ovu prodavnicu, odnosno, bila su nam otvorena vrata i pri ulasku i pri izlasku, mi smo samo trebale da klizimo po glatkom podu. Unutra nije bilo guzve. Puno uniformisanih ljubaznih lica i nekoliko parova musterija. Najvise su joj se dopale blistave, ispolirane radnje koje automobilske firme sada smestaju po gradovima. Kad smo prosle godine videle Ferrari u Veneciji, mislile smo da je to to. Ali u ekonomiji ‘to je to’ ne postoji. Jednom kad nesto prodje, sledice ih bezbroj, dok mu ne iscede sav djus, pa onda dalje, na sledecu ideju. Citroen, Peugeot, Toyota, Mercedes, iznutra totalno hip i high-tech, narocito one dve prve, prodaju zivotni stil. Svi hoce fenomenalan zivotni stil. Zar niko vise ne racuna? – pitam se gledajuci u jednu neverovatno sarmantnu vespu natovarenu ruzicastim kutijama svezim iz kupovine. Hoce da kazu da ona nosi prakticno sve sto jednoj mladoj zeni treba, 24/7. Shopping je sada univerzalni jezik. Komunikacija. Cilj. Zadovoljstvo. Sve. Nije bitno sto fenomenalan zivotni stil dolazi po fenomenalnoj ceni – brutalno izrabljivanje bar tri cetvrtine populacije. Ali ne treba zaboraviti da je fenomenalan zivotni stil danasnjice obican diletant u odnosu na ono sto ovaj grad poznaje vekovima unazad. Ono je bio stil. I izrabljivao je 90% populacije.
Nismo mogle da zaobidjemo ‘Louis Vuitton’. Ugurale smo se unutra sa nekoliko stotina drugih ljudi i prosetale po svim spratovima da klinka vidi sve sto je zanima (mene nije nista). Cipele, koje uvek voli da proba na odeljenju za odrasle, a i sve drugo, a ja sam gledala ljude. Bilo je lepih stvari, i ruznih tasni. Bilo mi je malo muka, mislim od statusa, ali najvise od ljudi. Da sam mogla otplakala bih malo nad emancipacijom zena, samo to je ipak bilo smesno. U Parizu plakati.

Parkovi i drvoredi u Parizu imaju podrezano drvece. Kao pudle. Svuda drugo bi to bilo smesno, ali ne ovde. Oni su ovde izmisljali i preterivali i dok se prst pred nosom nije video u Srednjem veku. Prosto moraju. Previse se genijalnosti okupljalo tokom vekova, previse kreativnosti i ideja je zaceto; posle grckog i latinskog, francuski jezik je dao najvise reci drugim jezicima, ucio ih da govore takoreci. Snobizam je kolateralna posledica. Recimo.

Vratile smo se kuci umorne i gladne. Casa della Pasta pravi fantasticne canelone, i sarmice od vinovog lista, i salatu od mocarele i sitnih paradajza, a vino koje sam kupila usput je pitko i opusta. Posle vecere smo opet prosetale kroz Luvr. On je sada i zvanicno nasa pariska basta. Sitni sljunak skripi pod nogama. Visoki prozori iza kojih leze debele arhive i administracija izgledaju kao da i dalje iza njih trce rojevi posluge i plemstva. Pokusavam da obuhvatim mentalno koncept apsolutne vlasti. Fascinantno. Vrtoglavo. Probusi mozak. Nemam toliko dugacke ruke.

Saksofonista je opet tu. Ogromna palata, trezor, i u prolazu mali covek sa instrumentom. Cuje se daleko. Pred spavanje sam nagovorila klinku da pravi beleske svakodnevno, mozda joj zatrebaju jednog dana. Nevoljno je pristala. Ovo sto pisem je na osnovu njenih beleski.

 

Pariz u brojevima (1)

Cetvrtak – 1. dan

Dolazak u Pariz je zahtevao da se deo srca ostavi Korzici na cuvanje. Ako iz ta dva dela koje smo ostavile nikne nesto lepo neka nam neko posalje vest, mi cemo se vratiti. Sto pre. Moja devojcica je jos mala i ima veliko srce ali meni takve stvari padaju sve teze. Dolazak u Pariz znaci i ulazak u hiper-urbani grad-muzej u kome je temperatura oko deset stepeni niza. Imamo iznajmljen apartman u Prvom arondismanu, Rue Jean-Jacques Rousseau, i ceka nas puno avantura. Prvo nas ceka Philipp. Olaksanje da je bio tu je neverovatno prijalo (iznajmljivanje, organizacija, i sve drugo je islo preko Interneta, na nevidjeno). Silazi da nam pomogne sa prtljagom. Jako je zgodan, zgledamo se klinka i ja. Ovi Evropljani su nam bas prevazisli ocekivanja. Stan bi se bolje opisao deminutivom, i neverovatno je sarmantan. U malom prostoru je sve sto ce nam trebati, i namesteno super-moderno, sa finim osecajem za detalj i estetiku, a pod od debelog tamnog drveta skripom podseca da zgrada nije od juce. Kupatilo je minijaturno i sve se uklapa precizno jedno u drugo kao puzzle – drugacije nista ne bi funkcionisalo bez ulaska kod komsija. Suncokret zuta boja zida iza kreveta je neodoljiva, trebalo bi suncati mozak ispred takve boje svakodnevno. Prozor gleda na unutrasnju stranu zgrade i ne cuje se nikakva buka. Vrlo smo zadovoljne. Philipp nam ostavlja kljuceve i odlazi. On nam je na raspolaganju ako nam nesto zatreba, kaze na izlazu.

Nakon sto smo se raspakovale i sklonile kofere da nas ne podsecaju da smo putnici na kratkom proputovanju, izasle smo na ulicu u potrazi za hranom. I Parizom. Iako je supermarket trebao da bude samo jednu ulicu preko, mi smo obisle ulicu sa jedne strane, pa sa druge, pa onda onu sledecu na isti nacin, i odmah naisle na nesto sto lici na palatu, jednu naizgled nevaznu zgradu obmotanu ultra-modernom aluminijumskom cipkom, cuveno pozoriste Comedie Francaise, pa ulaz u Metro koji je licio na ulaz u cirkus, i jos jednu zgradu nalik na palatu. Ne racunajuci deset-petnaest kafea. Usput smo pitale vise puta gde je supermarket, na francuskom naravno. Sledile bi ono sto smo mislile da su uputstva jedno vreme, pa pitale nekog drugog, vratile se odakle smo i dosle i tako smo setale u krug i po kraju zbunjene svime – Parizom, francuskim, supermarketom koga nema. Sutra ce biti bolje sa francuskim sigurno, a naci cemo i supermarket. Zakljucile smo ipak da nismo mi lose razumele uputstva vec da ljudi prosto ne znaju gde je. Oni ocito negde drugo kupuju. Mozda ovde supermarket sluzi necem drugom. Naisle smo na malu prodavnicu s vocem, i ljubazni vlasnik nas je pustio da izaberemo sta hocemo. Imao je i drugih namirnica unutra pa smo kupile par stvari – mleko, corn flakes – da imamo bar nesto da pojedemo. U povratku, u nasoj ulici videle smo turisticku agenciju koja reklamira Calvi. Uzdahnule smo duboko. Ali u Parizu smo sada!

Kad smo izasle bile taj prvi put, na kraju nase ulice videlo se preko puta i na dvadesetak metara procelje jedne palate. Mama, jel’ to Luvr? Nije, ljubavi, odgovorila sam kao neko ko je vec jednom bio u Parizu. Ali tu je negde, blizu. Naci cemo ga, ne brini. Te veceri smo presle ulicu i videle da se palata siri, pa onda izduzuje, dobija na masi i statusu, nema joj kraja. To je bio Luvr. Moj autoritet po pitanju Pariza je i meni izgledao preteran, ali kako je moguce da nisam prepoznala Luvr?! Ja sam ga zapamtila kao belog, eto kako. Da pojasnim – ocekivala sam da bude sveze okrecen, a on je bio star. Predugo sam u Severnoj Americi, mora da je to. Ne, nije to. Kako objasniti… – evo ovako: kako su vremenom memorije bledele, ja sam sve u njima izbeljivala. Iz nekog razloga su te dve akcije u mom mozgu povezane i da bih nesto zapamtila kao lepo ono mora da se izbeli. Jednom sam tako ceo London posula krecom da bih se osecala bolje. I pomoglo je. Kakav je to hemijski proces u pitanju ne znam; nisam ga ni bila svesna dok nisam opet dosla u Pariz. Na susret izbeljene memorije i realnog stanja nisam racunala. A ni da ce nam Luvr biti prakticno u dvoristu.
Uputila sam velelepnom, visokopostovanom Luvru nemo izvinjenje – nece se ponoviti. Kad smo vec kod priznanja i mentalnog krecenja, zapamtila sam i veci deo Pariza kao beo. O tome nisam nista pricala detetu. Ako Luvr nije beo, ne znam sta ce dalje biti.

Cim smo prosle kroz pasaz u jedno od unutrasnjih dvorista, sklad i grandiozna prefinjenost gradjevine su me podsetili da sam ja samo mala, smrtna osoba, i gluposti su deo zivotopisa takvih tipova. Nebo se polako mracilo, svetla su davala novi lik palati, i iz jednog od prolaza dolazio je zvuk bariton saksofona. Staklena piramida u centralnom dvoristu je bila blistavo osvetljena, trouglovi vode oko nje su stvarali efekat hodanja po vodi, i tela ljudi su govorila opustenim jezikom. Kroz i oko Luvra se hoda sporo, drugacije ne moze. Sveprisutnost je ono sto njegova struktura daje posetiocu, i ako se preskoce Bogovi – koje ja preskacem bez muke – toga zaista nema puno na svetu. Tu ispred Luvra sam shvatila i da sam nervozna oko ovog ponovnog susreta. Nervozna sam i zbog drugih stvari, najvise zato sto sam izgleda navikla da budem nervozna kad ne znam sta drugo da budem jer uvek nadjem nesto oko cega cu brinuti iako sam upravo stigla iz pravog pravcatog raja na Mediteranu ali najvise sam nervozna zbog toga sto ima toliko razloga zbog kojih legitimno mogu da budem nervozna…i eto, priznala sam starom Luvru da mi treba malo vremena u ovom gradu, da se odnervozim od same sebe. Iako sam mala, smrtna osoba, i gluposti su deo zivotopisa takvih tipova mislim da bi u mom slucaju jedna takva investicija vredela.

Sporom setnjom stigle smo do jedne kapije nalik na Trijumfalnu. Za ovu znam da nije ona prava. Jel’ si sigurna? – proverava dete. Promise, my love. Ova je bila bela, pribelezila sam zadovoljno. Malo patinirana, bas kako treba. Vec smo spazile veliki, blistavi tocak panorame koji privlaci neodoljivim magnetizmom. Otac joj je rekao da smo mi bili na njemu, setila se odjednom, i hoce i ona. Ja se toga uopste ne secam, ali to ne iznenadjuje ni nju ni mene. Idemo prema njemu i pred nama se, usred Tiljerija, stvori ogroman, sljasteci luna park. Nema cega nema, ali kitsch ovih dana dolazi umotan u bungee kablove – skace se put pariskog neba, odmotava napred-nazad, imaju i trampuline, a ringispil je triput veci od onih na kojima sam ja vristala kao klinka, plus je i nakrivljen da dobije jos veci zamah. Nema svrhe opisivati ushicenje koje je eksplodiralo pored mene. Vaspitno sam dozirala voznje – morace sama da plati, i najvise pet sve skupa. A ko placa onu na koju cemo zajedno? – uzvratila je spremno. Kakvo pitanje.
Trampuline su rasirene oko jedne skulpture sa fino uradjenom anatomijom strastvenog pokreta u kamenu, panorama skoro pa dodiruje jos jednu – porodicu nekog postovanog gradjanina iz 18-og ili 19-og veka, rekla bih – i svuda se provlace deca, veca ili manja, za njima slede odmereno odrasli, svih boja i jezika, lize se sladoled, jedu palacinke, ili pije nesto hladno. Ne znam istoriju zabavnih parkova, ali verovatno je i ona duga. Kako je ovo odjednom lepa slika, pricam sebi u glavi.
Panorama mi izaziva nervozu. Ali Ajfelova kula se vidi kao da cemo je dodirnuti. Osvetljena je plavim svetlima, pa svetlucavim svicima koji padaju, padaju, nikad da dotaknu zemlju, sva blista, i klinka samo sto ne poleti da je dotakne, a sa desne strane se pruza elegantni niz gornjih spratova i mansardi duz Rue de Rivoli. Luna park je dug bar kilometar po mojoj proceni, razliva se kao uzani jezik neonske magme u mraku Tiljerija. Trebalo bi jednom detetu mesec dana u Parizu samo da sve to obidje. Jedva sam je odvukla kuci oko 11.