Neuljudno prema Vama

Koji su momenti i događaji definisali Vaš život, glasila je bila tema razgovora. Pitanje nije bilo upućeno meni. Neuljudno je pitati takve stvari, objasnila bih da jeste. Neuljudno prema Vama.

Nisam dobro spavala. Utonula u krevet kao u žitku masu, razmotrila borbu protiv izvesnih slika; izgubila, bez borbe i zatvorenih očiju. Prve misli sa jutarnjim mrakom, i prvi odgovori uz čaj.

Devet dana nakon mog 15. rođendana umrla je bila moja majka. Da li ljudi pamte kako je to imati petnaest godina? Ja ne sasvim. Ne pamtim ništa osim nje.

Bilo je svega nekoliko nedelja do njenog četrdesetog. Da se datum njene smrti pomerio, kako bi ga proslavile? U bolnici. Ja bih je molila da pojede nešto, ona bi odbila, i hranu i da objasni zašto ne može. Gledala bi me prekrasnim očima obojenim morfijumom, i uglavnom ćutala. Medicinsko osoblje bi zapisalo na kartonu da joj je to najgori dan. Povremeno bi rekla nešto i ja jedva razumela. Dok se ona gasila, njena vitalnost je držala stražu u spartanskoj sobi. Jednog jutra u sobi više nije bilo nikoga. Godinama kasnije učiniće mi se da sam je prepoznala, tu istu vitalnost. Fantomske niti.

Nešto kasnije te godine saznala sam bila da je moj otac, čija su pijanstva bila permanentni oštar fokus našeg porodičnog života, i hronični seksualni adikt kako se to danas zove, ili švaler na jeziku tog doba. Ne znam etimologiju reči ni danas, tada je nosila zadah kafanske razmetljivosti. Kafane su do tada već narasle bile u amblem jada u mojoj psihi, jame u kojima se pekla domaća verzija pakla. Članovi tog posvećenog društva su uvek nosili zalihu sopstvenim kućama krajem svakog dana. Neke stvari su postale jasnije. U mraku koji se spustio bio na svet te godine, put do svetla su pronalazile groteskne projekcije ljudskih psihâ i kabare je radio punim kapacitetom. Moj otac neće pisati memoare, žene sa kojima je bio aktivan će pomreti, neke već jesu, i dobar deo te istorije će postati prah, kao što i dolikuje diskretnom cvetanju privatnih disfunkcija. Ja ću verovatno biti poslednja koja će pamtiti. Prah će sačekati i tu poslednju isporuku.

Te iste godine moj najbolji drug, jedina verna ilustracija Amazonke koju sam ikada srela, se odselila. Odnosno, odselili su je roditelji; ona nije želela da ode.

U sporom krugu iste godine, verujem ne sasvim nesličnom zatvorskom hodu u ustanovi iz koje niko nije pobegao, žena naših najbližih kućnih prijatelja (očevih prijatelja) je dala sebi oduška u obliku jedne sitne pakosti čije će posledice postati trajne. Iako je ona i kasnije činila pokušaje manje ili više uspešne, prošlo je bilo dobrih 15 godina pre nego što sam povezala nameru i posledice sa osobom. Nije bilo teško iz te pozicije povući liniju od nje do mog oca. Linija je neizbežno uvezala i moju majku, oko vrata. Ja u svemu tome kao kolateralni stradalnik? Ne, samo laka žrtva. Zlo verno reflektuje banalnost ljudskih prirodâ. Možda bi najbolje bilo za sve samo postaviti uveličavajuće staklo pred njih. Ko bi da bude veliki gad, dajte mu naročito debelu dioptriju.

 

Te godine sam prestala da rastem, bi bio otužno čest slogan, i poslužio bi kao izgovor za jedan minijaturni, oprostivi kliše – ali nije tačan. Prestala sam bila godinama pre toga. Od najranijih uspomena, kroz pauze tokom dugih letnjih dana na jugu, i ostatak detinjstva, prisustvo neobjašnjivog i strašnog nije nikad bilo predaleko. Moj pouzdani nevidljivi drug. Imati druga, pa i takvog je bolje od nemati. Ili sam prosto videla i pre nego što sam umela da sričem slova i reči da je porodica u kojoj sam bila rođena osuđena na propast. Videli su i svi drugi, ali niko nije ni reč rekao.

Kad sam se zaljubila bila sa 20 godina, mislila sam da sam dočekala konačno svoju dozu normalnog i ljubav je, verovala sam, bila jedina Obećana Zemlja koja je primala sve pa i marginalce. Kakva je to vožnja bila. Vulkanska egzaltiranost je probijala rupe u celokupnom mom postojanju i ja sam pomagala, luda od seksa i želje. Umesto da kroz rupe poteče haotični primordijal novootkrivenog izvora, zalile su ga standardne doze olova i ugasile u jednom potezu. Izgladnela, nepažljiva, beskompromisna, vezala sam bila svoju patetičnu oštećenu mladost za pogrešno drvo.

Kad sam koju godinu kasnije uspela opet da ustanem, pogledala sam bila spartansku sobu u kojoj sam živela, uvidela neobičnu sličnost, i izašla. Kroz prva vrata, pa sledeća, i jedino što sam čula je bio moj neuporedivi hod i ritam koraka. Ko god je uzeo bio svoj deo, verovatno mu je trebao; nikome više ne dugujem ništa,  je bio predug način da se kaže ‘zbogom’.

Koji su momenti i događaji definisali Vaš život’ zvuči najpre civilizovano, kako i dolikuje susretu i konverzaciji između dobrih životnih priča. Miriše na legende o jahačima visokih talasa. Ili na dobro osigurane dane velikoposedništva. Nesumnjivo ima ljudi koji mere svoje živote veličinom i učestalošću svojih dobitaka. Kao i onih koji ne žele da mere ništa; svaka jedinica mere za njih glomazni kamen povrh još toplog srca.

Prelazak preko okeana me nije obnovio. Nije bilo rekonstrukcije amputiranih godina. Stigla sam bila ovde slobodna jedino od poznatog pejsaža i likova. Na ovom masivnom kontinentu i među stotinama miliona ljudi, ja nisam poznavala nikoga. Radovala sam se bila tome, bilo čemu, jer radost je srce povrh srca, ostrvo do koga vodi bezbroj prilaza, i svaki je drevni kanal kojim teku uvek sveže vode. Među novim svetom, neki ljudi su pomogli, neki nisu a neki treći su odmogli, ali najpouzdaniji saveznik je bio Vreme. Najbolji partner za ples, učitelj mog najboljeg ritma, pozitivan primer kako pronaći sopstveni tok.

Srčana i hrabra, očajna lošim danima, jurišala sam i ja iz svog plitkog rova na spori, glomazni cepelin života. Nisam ga ni ogrebala. Pronašla kasnije koje zrno mudrosti.

Malo po strani od glavnog puta i ljutih bitaka rodila se klinka, i jedna lepa ljubav. Klinka je otišla iako je zauvek vezana, i ljubav je otišla, i ona vezana. Jedino je Vreme uvek tu. Zapiše kratkim crtama definicije, i zatim ih obriše. Madrac na kome život spava, budi se i završava; skromna ćelija. Nasuprot Vremenu, Veliki Strukturalisti – smrt, zlo, strast – su učinili ono što tuđa vojska čini nejakima od početka sveta. Ima posledica. Nisam cela, nikada bila; nisam stigla da se oformim. Fali toliko delova, mnogima sam zaboravila i ime i svrhu, dobar broj nisam nikad srela, iako ne sumnjam da se negde mogu kupiti, sveži, jedva korišćeni. I bez delova se može hodati.

Neočekivano je lepo držati korak s Vremenom tokom kratke šetnje jednog postojanja. Vreme nije vulgarno; praktično sve drugo jeste, sa interesima nanizanim kao jeftina roba putujućeg trgovca. Putovati u senci Vremena i ponekad, lucidnim danima, osetiti ruku u ruci; posedovati svest da zrna praha koja me čine toplim i čvrstim organizmom mogu da se u trenutku transformišu u male ptice i razlete u različitim pravcima.

Advertisements

5 thoughts on “Neuljudno prema Vama

    • Sve manje vjerujem u dobre zivotne price. Kad-tad nas saceka padanje, pitanje koliko um moze da izdrzi to poniranje. Tragicno je da si morala ispiti svoju casu zuci u najtananijim i najnjeznijim godinama bitisanja,, ali zato je sad tvoj unutanji svijet drugaciji, bogatiji i bolji ako smijem da primjetim od vecine drugih oporih i polovicnih svjetova.

  1. nabokovski, ni traga neuljudnosti. Naprotiv 🙂
    Hvala na citanju i komentaru.

    Jovana, izgleda da je neizbezno, padanje, neuspesi, i posledicno price koje nastavljaju dalje ne vise sasvim iste.
    Steta je. Tesko je postaviti na realne osnove zivotne price, narocito kad su deca u blizini. Ne samo da tezimo da ulepsamo, vec i sami poverujemo 🙂
    Takva nasedanja se prastaju, verujem.
    Hvala na lepim recima. Ova prica koja je stala na svega dve strane je jedna od bezbroj. Ima gorih, ima i boljih. Nista ne stoji u mestu, a uspmene su cudna stvar, narocito one zapisane u nasem tkivu. Kao muzika koja se cuje ponekad, neocekivano.
    Jedino zaista tragicno, i neprezaljeno, je taj tezak pretezak kraj moje majke. Sve ostalo je bilo tako lako odgurnuti kad sam shvatila da mogu. Neverovatno lako. Kao da sam slucajno prosla tim putem, I vise nisam sigurna da sam zaista bila tamo.
    neka pdosecanja umeju da prodrmaju povremeno – i zatim prodju. Zivot je sada i ovde.

    Veliki pozdrav I dobre staze zelim,

  2. Uvijek ima posljedica. Cijeli život ih nosimo u sebi, ali im se mora priznati da su ipak tihe, većinom tihe u nama. Ponekad kriknu, rastoče nas u čas, ali mi se opet sastavimo, a one pak opet utihnu. Pa sve tako. Kasno je doba i ove tvoje riječi mi kao laktom u rebro.

  3. Da, uvek ima posledica. Sa distance one lice na cudan rast, ali u sredini svega, to je uvek perspektiva deteta – odozdo gledas u veliki strasan svet.
    Vazno je hodati dalje a posledcie uhvate korak, nekad i otpadnu. Povremena javljanja su podnosljiva, zato sto znamo da ce utihnuti. To je velika uteha.
    Zao mi je zbog teskog efekta.
    Meni je bio i uvek ce biti tezak deo o mojoj majci, ostatak ne. Prosto vise nije vazan.

    Lep pozdrav,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s