Ko će sanjati umesto nas

Počeću sa jednim priznanjem: kad sam gledala bila originalni ’Blade Runner’ nisam uopšte skopčala da je nešto posebno. Ridley Scott jeste, to verovatno nisam još znala tada, ali Harrison Ford je radio svoju verziju glume – trčanje plus dva izraza lica – kao i u drugim block-buster-ima iz tog doba, film je bio vizuelno zanimljiv, i to je bilo to. Neah. Ja sam čitala bila dovoljno naučne fantastike do tada da mogućnost postojanja svesti robota nije predstavljala neko naročito pitanje; svest i savest su oduvek bile mutne mrlje u ljudskom kaleidoskopu. Kad sam ga gledala opet, utisak je bio bolji, verovatno i pod uticajem kultnog statusa stečenog do tada. ’Blade Runner 2049’ sam gledala prošle nedelje, i ostala sa puno više utisaka.

U stvari, dominantni utisak je bio da sam ja gledala subliminalni film-ispod-filma dok je ono što se odvijalo na ekranu bilo slatki preliv za ljubitelje takvih ukusa. Taj preliv je bio vizuelno ambiciozan, i priča je imala emotivnu dubinu, uprkos neizbežnog H. Forda, ali sve je to bila prilično šuplja priča koja verovatno ima odjeka u svetu kakav jeste danas – galama oko toga ko je kome više skirvio. Boo-hoo. Probajte prvo da odrastete i posmatrajte zatim svet iz te perspektive – nema crnje distopije, verujte.

Ne znam da li je B.R 2049 najbolja ilustracija fetišizacije žena u bliskoj budućnosti, ali je sigurno privukao moju pažnju. Taj element je u suštini najbliži realnosti u celom filmu. U budućnosti će žene biti pravljene veštački, da zadovolje mušku maštu i potrebe. Već se uveliko radi na tome, i stvar je sasvim jednostavna – ko ne bi uradio istu stvar, da može. U svetu koji nema ni jedan jedini sistem kontrole nad tehnologijom i kapitalom, između inkompetentnih birokrata i nezaustavivih tehnokrata, gde ovi drugi svi od reda imaju kompleks Oga veličine bar prosečnog Jupitera, dok i jedni i drugi (birosi i tehnosi) pišu ode sopstvenoj humanosti koja objašnjava ostatku sveta da oni sve što rade čine za dobrobit nas, i vas – u takvom svetu, na koju god stranu da krene, stvari neće ispasti dobro. Jedino što je izvesno je da će ispasti – kao lomljiva nepotrebna stvar, koju će zatim samleti u prah napredak, koji nije ništa drugo do stampedo napred. U filmu je jedna jedina žena sredovečni šef policije, koja živi u nekoj vrsti sive zablude da red treba održati, kakav god da je, i koju je jednim blagim zamahom obrisala superbot, koja je sve što njen tvorac zamišlja kao ideal – osim što ne može da savlada reprodukciju još, ali i to je bilo rešeno pre nego što se film završio.

Nije bilo ni mnogo muškaraca u filmu; ljudi su uglavnom premestili habitaciju na nove planete, gde imaju androide kao surogate za večitu potrebu za jeftinom radnom snagom. Tu je ležao bio politički pokušaj filma. Nije da to nije bitno – mi se svi puno trudimo oko svačijih prava, retko šta drugo i radimo; tome valjda služe svest i napredak, tako se bar ispostavilo u poslednjih par vekova. Ili ćutimo i ne izjašnjavamo se.

Dakle budućnost je neka verzija gadnog crnila. Zavisi kome. Ta ista budućnost je započela bar koju deceniju unazad (selekcije fetusa, seks turizam, reproduktivne tehnologije, Samantha 1.0, 2.0…), ali ne znam da li je neko javno rekao da u toj budućnosti neće biti žena. Ne mislim da je film to hteo da poruči, ali je vrlo jasno ilustrovao – čemu bi služile žene ako se svakih nekoliko meseci lansira novi model idealne zamene, koja je savršena u svakom pogledu muških očekivanja, i nikada se ne buni. Zatim sam se setila da sam ja zamislila bila budućnost na Zemlji bez žena u jednoj sci-fi priči pre desetak godina. Ali to je u suštini bila romantična priča, i prišla je problemu iz drugog ugla – žene i muškarci u toj priči žive odvojeno (bar koju galaksiju), jer se tako više vole; užele se jedni drugih, pa tim više i cene. Budućnost neće imati mesta za takve pikanterije, uostalom priča je bila vrlo neozbiljna, samo blagi pokušaj preokreta.

Sagledati budućnost je verovatno najgora stvar koja može snaći pojedinca (posle smrti i strašnih bolesti, i pretnji voljenima); OK najgore moguće stanje u filozofskom smislu. Ne fali vizionara kojima je sve jasno, ali mi bez ružičaste u paleti bojimo manje impresionistički. U mojoj koži, ovaj pojedinac i dalje živi kao i ranije, samo mi se čini da više posrće kod svakog drugog-trećeg koraka. Ne znam zašto sve ovo oduvek boli toliko. Da li sva deca, i androidi, sanjaju ovakve snove? Da je moguće jedva na korak od nemogućeg – na dohvat – a realnost uvek najskuplja i najgora moguća verzija.

Ali život ide dalje. Pa i ka takvoj budućnosti. Negde će napraviti skretanja, i to se računa; ponekad sve leži u tome. Neka nastavi. U međuvremenu, puštajte devojčicama Wonder Woman.