Glupo pitanje

Bila sam na jednom koncertu sinoc, i vodila dve klinke, sto nije bilo narocito pametno, ali sto mediokritet ne pokrije materinstvo zamaze do neprepoznatljivosti.
Klinke su se dosta dobro provele, nije ni meni bilo lose, samo sto rock koncerti i materinstvo prosto ne idu skupa. Osim te dve male koje sam ja dovela, i oko kojih sam bdela kao da sam razapeta, gledala sam i sve ostale prisutne, narocito one mladje, iz ugla materinstva.
Gledan iz ugla materinstva, svet je prosto uzasan. Osim sto svi neumereno piju alkoholna pica, i gutaju hemijske stimulanse nesto manje ocigledno, ponasanje ljudskih bica je plac majke svakidasnje. Da li je to zato sto ih lose odgajamo? Ili ih odgaja drustvo? A drustvo ima na umu samo jedno ovih dana – profit. On nekad dodje umotan u fun!-fun!-fun!, nekad u zdravu ambiciju koja se vodi prostom racunicom – ako ne zelis da budes na dnu da te gaze, moras da se popnes do vrha, pa ti vidi – a nekad se uopste ne folira, sve se vidi golim okom. Ako je sama priroda… kog djavola smo razvijali mozak i ovolike glave, majcinsku ljubav i TLC kad svima uvek nesto fali.

Klinke su bile zedne pa im je ljubazni barmen izdeklamovao sve sto nude za decu, i naglasio na kraju da je lime-lemon juice narocito popularan. To, to! Slozile su se klinke uzbudjeno. U dve plasticne case do pola pune ledom, on je onom hoznom koju svi barovi ovde imaju, napunio ostatak casa jarko zelenom tecnoscu. $4 po casi, plus napojnica, oko $10 sve skupa. Probale su sok malim gutljajem. Mmm, bas je dobar. Dva minuta kasnije zaboleo ih je stomak. Nude i meni. Ja ne pijem takav junk ali na koncertu se ne odbija. Mmm – limunska kiselina, secer, i zelena boja. Daljom analizom – puno limunske kiseline, puno secera, i puno zelene boje. Dobro je da ima onoliko leda pa da malo razblazi tu odvratnost. I mene je instantno zaboleo stomak.
Trosak po casi je maksimalno 10 centi. Profit je u hiljadama procenata. Kome se ne svidja zeleni otrov, neka proba nesto drugo. K-ching! Ni u doba prohibicije nije se ovako zaradjivalo.

Mika se pojavio na sceni sa svojim bendom nesto posle 9. Klub je pun, mi imamo mesto sa strane, stepenik vise i podalje od guzve, tako da se dosta dobro vidi, i niko nas nece izgaziti ako nesto krene lose. Ja ponavljam lekcije: nije dobro gurati se napred, narocito ako si manji od vecine tela. Ima i druge dece. Jedno malecko se popentralo na zvucnik, tata je drzi i ona skace i ludira se dok je snima neki medijski tip i svi se smese. Takva nepatvorena radost – rock koncerti su prava stvar za primate. Ove dve nad kojima bdim vriste, i ja sa njima, muzika je bas dobra.
Publika poznaje vecinu pesama, mi znamo nekoliko. Mika je uz Amy Winehouse najbolje proslogodisnje otkrice za mene. Svako u svom stilu, talentovani, sjajni su.
Sa ove daljine vidi se sve.
Ovo mu je drugi nastup u Torontu. Njegova popularnost raste, karijera je u usponu, zaista je talentovan. Pesme su melodicne, zgrabe te brzo, ima fantastican glas, i strastveno se unosi u to sto radi. Publika (vecinom mlade devojke, kao sto bi se i ocekivalo, ali je ipak mesovito, skacu i ucestvuju i metroseksualci) ga obozava. Svaki sledeci put kad bude dolazio cene karata ce rasti, bukirace vece klubove, ili vise noci, stadioni cekaju u buducnosti, i buka i obozavanje ce postajati sve zaglusniji.
Kako iko moze da ostane normalan suocen sa ushicenom, napaljenom gomilom koja gleda u njega kao u ovaplocenog Boga? Kako se neko brani od industrije koja manipulise, cedi, laze, kalkulise svaki inch talenta i karaktera, a sve u ime profita, onog istog koji decu truje limunskom kiselinom i zelenom bojom? Kako se neko oseca kad prodaje svoj talenat za velike pare i slavu? Da li je osecaj bolji kad se talenat prodaje za jedinu stvarnu umisljenu ljudsku potrebu – please, love me? Da li ijedna prodaja zaista dobije to sto trazi?
Ili je meni koza sve tanja ili je svet sve brutalniji.
Samo zbog one dve klinke sa mnom nisam zaplakala nad momkom na sceni. Tako mi se ranjiv ucinio, izlozen, naizgled zna sta radi ali ja cisto sumnjam.
I na kraju sam uradila ono sto uradim svaki put – nista. Dosle smo kuci kasno.
I sa mojom tankom kozom, svet je sve brutalniji.
What kind of fuckery is in question I really don’t know.

Rendezvous

I had a dream finally
a beautiful dream in which I met
a former lover and he didn’t hate me
but he did not explain why such lack of
resentment – although I’ve noticed that men
remember sex better and
they remember love better
but that must be because men claim
and steal and love to think that once
if only once they get a chance to appear
in a dream it might be for real

He was beautiful in that dream
Not only did age not touch his face
but it has reshaped itself into
that of a virile adolescent cherub
framed with blond wavy hair and marked
as a target with round red lips
I caught a glance of myself in the mirror
positioned perfectly stage-like in that dream
its only intent that I gain a more realistic
perspective on this unexpected rendezvous
Red and black face cringed into a silent
scream and eyes popping out all blood-shot
I looked like a particularly ugly version
of the Devil
But he looked on at me lovingly
as if he’d never seen anything so beautiful

N. #2

Secam se jedne voznje u kolima, petak ili subota vece, stisnuto unutra nas petoro, mozda jos neko viska, i moju saputnici vrte neku pricu o sreci. Ovde je to sada zvanicni speak. Ocekujem da ce uskoro izglasati zakon o mandatornom robovanju sopstvenoj sreci, kao sto se prica da ce izglasati i zakon o obaveznom losionu za suncanje. Ocekujem da ce ovaj o sreci doci prvi na red, ipak tu nema poredjenja po vaznosti.
I tako su moji sapatnici vrteli nesto o spiritualnom quest-u ka sreci, i sta su citali na tu temu, kako su se prosvetlili, koliko poreza treba platiti sreci, i meni na jednoj krivini, bas kad sam se zalepila uz jednog Ceha (ili bese bio Poljak), pukne podeblji konopac koji moze da posluzi i kao bic, zlu zatrebalo, kad se radi o tako glupavom speak-u. Steta za konopac, oni su uvek korisni, ali mozda i nije. Usledila je bila uglavnom jednostrana debata o pravu mizerije na postojanje, i da joj se dodeli deo svakog dana, i soba u svakoj glavi, i… To vece sam izgubila cetvoro ili vise potencijalnih prijatelja koji su na kraju zacutali, drzeci se svoje tesko stecene srece, dok je meni nesto drugo odvuklo paznju.

Svaki zivotni put vodi u smrt ali traga za srecom. Tako kazu. Pa jos, kontradiktorno – sreca je u tebi. Ma nije. To je samo aparat za srecu. Ne moze se nista sa srecom ako nemas cime da se radujes. Emotivne veze, jake, duboke, to je sreca. I lepota kroz cula, i to je sreca. Mir umesto rata, kucevnog, ulicnog ili globalnog, i to je sreca. Uspeh kad vezes pertle, izbacis gomilu nakupljenog djubreta… mali uspeh je veliki faktor u sreci.
I pravost. Ona sa kapitalom i libelom za merenje krivih linija, drina, i sta-ja-znam cega sve krivog. Taj kapital treba nazvati pravim imenom – bogatstvo. Bogat covek/bogata zena. Ne umeti biti srecan a biti bogat, uf, cesta prica. Mizerija je uvek tu. Gde bi drugo bila. I sreca je tu. Gde bi i ona mogla drugo.

Danas se ne osecam vise glupo, samo umorno. Novi dan je sjajna izmisljotina Univerzuma. Dobar san, i to je sreca. Lepi snovi… to je vec neumerena, ekstravagantna euforija.

N. #1

Nije bila inspiracija u pitanju vec sam bila gladna.
I evo razmisljam punog stomaka da li ce se neko pojaviti sa ‘Hi, I am a mediocre’ mitinzima. IAM. I-AM. I am. Sam I am. Hm.
Verovatno bih trebala da ispravim i onaj ‘metarski’ sistem u ‘metricni’. To nije pitanje mediokriteta vec sitnicavosti.

Danas sam uradila nesto sto sam odmah zazalila pa se osecam glupo. Nece me kostati nista, nikome nece biti nista gore nego sto vec jeste… osim meni. Mozda. I to ce proci.
Direktna veza izmedju tog beznacajnog akta i ‘pravosti’ je u tome da sve sto se oseca krivo, ili cini da se osecam krivom – dakle svaka aktivnost crva – me podriva. Ono tamo gde sam pomenula kako se merila stvore u ranom detinjstvu, to je kao kad se jedna vrsta bioloskog casovnika nasteluje na pravi puls. Ili je vrsta sluha u pitanju. Neki ce to zvati sesto culo, gut feeling, sta-ja-znam, merilo je u pitanju. I meri se tezinom u zlatu, sopstvenom zlatu. Proneveris sopstveno zlato, i ispadnes jeftina fukara.
Na malo, na veliko – nema velike razlike. Bar u principu.
Koliko su mali ili veliki talenti gubi na vaznosti kad su investicije pogresne. Ekonomija, draga moja, ili nesto nalik.
Rhythm. And blues. 

Bankarski racun i metarski sistem

Intimno na ‘ti’ sa sobom, verujem da sam uvek imala realnu predstavu o svojim sposobnostima. Izuzev perioda kad sam izigravala glupacu. Da sam bila uspesna glupaca sada bi se time ponosila, pretpostavljam, ali nije mi islo. Ja sam se sa tom glupacom namucila nevidjeno. Sticajem okolnosti, ili prirodnim otporom, sam u tom istom periodu dobijala desetke na fakultetu, pa je to mozda trebala da bude mala osveta pametnice, ali ja to nisam tada dozivljavala kao uspeh, pa ko zna, mozda sam ipak bila glupaca po zasluzi. Ono sto vrlo jasno pamtim iz tog perioda je da mi je sve bilo mutno. I da sam odahnula kad sam iz te kostimirane drame izasla.

Prirodno bistra, sumnjicava prema etabliranim i narocito monumentalnim dostignucima koja se guraju u lice, i naivna po svakom drugom pitanju, sve moje sposobnosti i urodjeni talenti putuju kroz zivot sa otvorenom konzervom gamizucih crva. Moglo je sve to i gore, pretpostavljam. Recimo, da je konzerva u stvari portal kroz koji neprekidno nailaze dinosaurusi, gladni kao ale i veliki kao godzila, i… – ne znam mnogo o tome, nista provereno u svakom slucaju, ali mora da se redovno desava ljudima; svet je pun jadnika. U poredjenju, crvici sumnje su golicava, pitoma zivina.

Uz njihovu pomoc, uvidjam (ne po prvi put) da sam mediokritet. Ovde se strogo drzim definicije te reci, ne njenog kulturnog znacenja. Kako su ljudi vecinom mediokriteti (velikom vecinom), i to svojstvo nikome ne daje paralizu udova niti se od njega umire, a nije ni zarazno, ne vidim zasto jedna pristojna rec tako fine zvucnosti vuce takav tezak balast. No, meni ne smeta. Ni sto joj je znacenje negativno, ni sto sam sama mediokritet. I da nisam mediokritet, i to bi bilo okay; bilo manje od mediokriteta ili vise od mediokriteta. Mozda bi mi smetalo da hiljadu ljudi skace oko mene u krugu i vice ‘Ti si mediokritet!’ ali najverovatnije je da bi mi tu najvise smetala buka a i hiljadu ljudi na malom odstojanju bi me bacilo u kompletnu paniku, pa bih verovatno pozvala policiju, koja bi im dala restraining order, i tako bih se oslobodila te muke. Ono sto me zamara je neprekidna samo-evaluacija. Ne sposobnosti, vec osecaja ‘pravosti’.

Taj osecaj se, kao i vecina osecaja, ne da prevariti, ali ja, kao i vecina ljudi, to stalno pokusavam. Ne malicioznom manipulacijom (koja bi na takav jedan pokusaj bila bas protracena) vec idejama i entuzijazmom. To je izvor jedne komplikovane zavrzlame i mnogih problema za mene.

Pretpostavljam da se osecaj ‘pravosti’ kalibrise negde u ranoj mladosti. Ne znam cime. Potencijalno, (i ovo je jedna kompletno out-there metoda nagadjanja) taj osecaj je bankovni racun na prirodne sposobnosti i ustrojstvo pojedinca. Neki su izmislili i ime za to: bullshit-o-metre. Sprava za merenje bullshit-a i stedna knjizica? Ivana, please.
Ne tvrdim da sam u pravu, ali ‘pravost’ je jako usko vezana za sposobnosti i sve krivosti. Otud bankovni racun i metarski sistem u istoj ravni, ali na suprotnim polovima.
Dalje:

– nastavicu kad budem opet raspolozena –

Kratko izdanje preporuka

Na ovom blogu je impresivna kolekcija zabavne muzike sa celog prostora Jugoslavije:
http://adults_only.bloger.hr/
Prvi put sam otisla proslog leta a na link sam originalno naisla na blogu B92, tamo je bio postavljen kod Srdjana Mitrovica. Njegove teme su cesto puta vremeplov u muzici i filmu, i zanimljive za citanje (ne pratim redovno). Secam se jedne o istoriji filma koja je bila fantasticna.
Od tada je kolekcija na gornjem blogu znatno prosirena i verujem da bi sada zadovoljila svakoga, od poznavalaca do neizlecivih nostalgicara. Samo ime bloga je neodoljivo, i podseca da je ‘adults only’ ne tako davno znacilo nesto zaista probrano, a ko zna, mozda na momente i magicno. Imati magiju u svetu odraslih postaje retko zadovoljstvo.

                                                                          *

Danas sam naisla na ovaj link i procitala odlomak iz knjige o Nikoli Tesli. Narator koristi Teslin glas i ne znam da li je ostatak knjige podjednako dobar (roman je u pitanju, dakle fikcija) kao ovaj izvod, nadam se da jeste, ali ovo mi se jako dopalo:
http://www.wnyc.org/books/92412

                                                                           *

Trenutno citam knjigu „The Short History of Progress“, autor: Ronald Wright. Izuzetno zanimljiv prikaz istorije ljudske vrste, putovanje oko sveta i civilizacija, uzroci i posledice ekoloskih katastrofa, kratkovidost i snalazljivost… Stil je jako dobar, stivo obradjeno ozbiljno i temeljno, i na svakoj stranici se pronadje neko otkrovenje. Knjigu mi je pozajmio prijatelj sa recima da moram da je procitam i da cu se ubiti od depresije na kraju. Pa sam je zaobilazila mesec dana. Blizim se kraju, depresiju uspesno preskacem (postoji zasicenje i tom bedom), i ne mogu da verujem da nisam postala istoricar. Profesija je taman po mojoj meri: zivis u sadasnjosti jer nemas kud, bavis se prosloscu gde je sve vec vidjeno, i znas o buducnosti vise od svih nadobudnih optimista – cool.

Moja

Uhvatim sebe ponekad
sa zarkom zeljom da budem srecna
i najpre se nasmejem
jednoj takvoj preljubi
Smesan mi je i burzoaski kvalitet
moje naklonosti ka stranama
moje prirode
na kojima pisu prstima pocetnici
stidljivi buntovnici i usamljeni kriticari prirode i drustva
I moj nonkonformizam je iz iste familije b.
(bez prideva ‘moja’ ovo bi bila obicna prica
o promiskuitetu
i ja siroce)
I najdublji jad
crnilo od koga ne znam za gusce
na zvuk telefona se uljudno skloni u stranu i saceka
da odgovorim uvezbanim glasom
u kome modulacija vaspitanja i negovana kurtoazija
okrenu glave od neresenih domacih afera
i izvedu svoj trik za publiku
kao naucene zivotinje
U razgovoru osoba na drugom kraju oseti tanane varijacije
ili ne stigne da oseti nista
jer se samopouzdanje moje zivotnosti
probije ispred
zalepi za mikrofon
i peva
Kao klasika izgubljenog vremena
rani dvadeseti vek
Nakon predstave okrenem se opet mom jadu
on se smanjio na ruznog coveculjka
sa nastrano velikim apetitom
i ja ga otvoreno gledam s visine
U iscrpljujucem ratu sa sobom
ja, kojoj je zao da nije dozivela 60-te u Americi
i ljubila se sa dugom
(eufemizam za mnogo sta, ako je prevod neophodan)
ponavljam sa entuzijazmom slogan
‘make love not war’
i izdam svoje najdublje emocije
za sansu da se nasmejem
Licemerje je vezba samodiscipline
kao kad se rukujem sa coveculjkom u crnom
i obecam mu na izlazu
‘do sledeceg puta’
Spartanski obucena
ne podnosim poraze
i za svako padanje na kolena
bih nekoga ubila
(niske strasti
moje, moje i opet moje
uvek zaposle
metafore u kojima neko krvari)
Ali ja nisam ubica
I crveno me najpre podseti na maline
Prostodusno volim da pevam
Kao idilicne seljancice iz vremena
kad se njihov duhovni zivot
svodio na nejasno nacrtan izvrnuti luk na licu
koji naznaci nemerljivu radost
Moja druga ja
kao androgini romanticni pesnik
lezi na travi pored
i gleda sa podsmehom u nedostizno
I onda ja
zavedem onu drugu ja
i sve se ori od pesme
i mogla bih umreti od srece
ja
i moja druga ja
u preljubi
sa sobom