Planovi za budućnost

U gradskom prevozu poslednjih meseci, prepoznala sam sebe u izvesnom tipu starijih žena. Prepoznavanje je bilo neočekivano; reakcija je otišla još koju milju dalje.

Nakon što sam uspostavila vezu sa budućnošću – live, takoreći, ali suptilnije – pomno sam ih posmatrala. To je zahtevalo dosta truda jer je instinktivna reakcija bila: pobeći! One su izgledale bolje od drugih putnika približnih godina  – fin oblik lica, krupne oči, crte urezane godinama i dalje prijatne, i svetlost koja je podjednako padala na sve je na njima isticala sve malo više. Odudarale su. Gledajući ih u kratkim, brzim treptajima, shvatila sam da su starije bele žene sa patiniranom lepotom retke u gradskom prevozu. Neočekivane. Koreni te pojave su dosta jednostavna kalkulacija: u ovoj kulturi lepota je asset. To se može prevesti kao kapital, ili potencijal ne sasvim nesrodan talentu. Postoje lepe žene koje su i pametne, i one pored dobre udaje mogu da ostvare i dobru karijeru. One koje nisu naročito pametne, poseduju druge talente i investiraju u budućnost u obliku solidno situiranog braka. Ni jedne ni druge ne putuju gradskim prevozom u poznim godinama, jer on je, kao i sve drugo, merilo klase i uspeha.

Žene koje sam posmatrala su verovatno imale i lepotu i pamet – ili je ovo poslednje bilo isporučeno naknadno, sa dugim kašnjenjem – ali jedino što su one jasno ilustrovale su bili promašaji. Na tom mestu sam se prepoznala.

Razumem da sa novom životnom fazom, u kojoj je klinka zvanično odrasla i ja mogu da posvetim par minuta dnevno evaluaciji budućnosti, jedina  realna projekcija je pokušaj razumevanja kako ću ostariti. Ovo mesto, ceo život, vodi ka tome. Dovoljno sam blizu da odbacim romansirane verzije, i dovoljno udaljena da kod razmišljanja zadržim svest umesto panične reakcije. Poruke zapisane na zidu gradskog prevoza sam jasno pročitala. Ove žene su promašaji doveli u poznim godinama na poslove koji su plaćeni taman dovoljno za život, i taj život se savijao pod brojnim teretima. Tereti neće postati lakši. U pitanju je materijalna beda, koju stvara i hrani sistem, iako se najviše ističu i najdublje osećaju tragovi ličnih grešaka. Sistem savremenog kapitalizma je izuzetno uspešan u stvaranju bede. Podjednako kao i u stvaranju bogatstva. Za sve što se popne gore, nešto padne na dno. Ravnoteža nije metafizička pojava.

U Kanadi do 60-ih godina prošlog veka nisu postojale državne penzije. Danas državni penzioni plan i kod dugog životnog veka i pristojne plate ne obezbeđuje penzije od kojih se može pristojno živeti. Građanstvo se moli i ohrabruje od prvih radnih dana u mladosti da štedi i investira da bi sebi stvorili penziju. Kompanije se mole i ohrabruju da stvore sopstvene penzione fondove da bi njihovi zaposleni imali ‘dostojanstvenu starost’. Svi veruju u vrhovnu religiju kredita za kuću ili stan, koji će se višestruko isplatiti u dalekoj budućnosti kada će vredeti svaku ciglu u zlatu, i od tih cigli će se veselo živeti.

U državi u kojoj ljudi ne mogu da žive od penzije nakon dugog radnog veka, zaposleni u državnoj administraciji imaju najbolje penzije. Brojne štediše nauče da povrh života u kome treba podići decu i kako-tako živeti, vrlo malo se zaista može staviti na stranu za te pozne dane. Kompanije sa dobrim penzionim fondovima pokrivaju manje od četvrtine zaposlenih. Uložiti u nekretnine zahteva veliki inicijalni ulog, i veliki rizik, sa cenama koje su već koju deceniju preuveličane i nastavljaju da rastu, kao što sve raste, džinovskim koracima u odnosu na plate zaposlenih.

Svi razmatraju i alternativne izvore. Deca popisuju imovinu roditelja i pre nego što se ovi penzionišu, i nadaju se da neće predugo živeti i previše potrošiti; imigranti prodaju sve u starim zemljama da bi uložili nešto u novim, jer ovde se stvari dešavaju; decu uče roditelji i roditelje uče deca koje su najprofitabilnije profesije, brze i profitabilne su naročito popularne, ubitačno brze i ubitačno profitabilne su favoriti; snalažljivi se snalaze i nesnalažljivi ne snalaze. Penzioni fondovi – privatni, državni, individualni – su blago oko koga se okupljaju najgušći rojevi muva. Najveći kitovi u okeanu love. Nekada san žive imaginacije o pravednom svetu budućnosti, neočekivano ostvareni, postali su najveće prevare našeg doba. U realnoj budućnosti, države će padati i ratovi će se voditi oko penzionih fondova.

Ne izgledaju kao da često razmišljaju o ovim temama, moje izolovane žene u gradskom prevozu. U odnosu na studiju njihovih života, gadosti sistema su čista apstrakcija. Ne izgledaju ni kao tipovi ljudi koji se žale. Prihvatile su svoje saučesništvo u ugovorima koje su pravile, bili oni faustovski ili uz prijateljski stisak ruke. Osim toga, sada su u zoni kada ponude više ne pristižu. Na Ostrvu Malo Izbora, monotoniju prekidaju sećanja, gledanje TV programa, čitanje, posete lekaru, svođenje nedeljnih računa…

Izgledaju umorno. Držanje uspravnih leđa je možda zaostala navika, ili poslednji stub otpora. Sa moje strane, šok je oslabio i uspešno se distanciram; to je privilegija moje pozicije. Ja se ne bojim zaista starosti jer odbrambeni sistemi organizma dobro funkcionišu; ne mogu da zamislim sebe kao staru, bolesnu, ili nesrećnu… – uostalom, svakome je ovo prvi put, život, i svi zaslužujemo da stignemo do svakog ugovorenog odredišta na svoj način. Ali radost… – šta ako izgubim radost. To je moj najlepši talenat, onaj koji najviše cenim. On čini život vrednim življenja. Iako znam da se može živeti i bez vrednosti, ali ja poznajem dobre stvari. A starost je upravo to: gubitak ne samo labavo privezanih džindžuva već onog najbližeg. I svaki delić, sve što otpadne i ode nepovratno, komad po komad, će se osetiti. Neće biti anestetika, ni za siromašne ni za bogate, za srećne i nesrećne. Možda samo prilika da se konačno odraste za one koji su propustili svoj red,  u sporom povijanju ka kraju. Žao mi je da sam videla žene u prevozu, i zbog sebe i zbog njih. Ponekad ustanem i izađem, obavim nešto nebitno na tom delu ulice, pa sačekam sledeći prevoz. Ne mogu da garantujem da ako se ukaže prilika neću reći nešto kvazi-pozitivno. To je duh vremena. Ili ljudski duh, nebitno.

Na drugom delu mog dana, i otprilike u istom periodu, zbližila sam se sa Selin. Francuskinja poreklom, Selin ima lice prefinjenog anđela ka kome bi Bunjuel usmerio kameru i ostavio je da se vrti godinama. Povučena, pokazuje u kratkim bljeskovima odličan smisao za fizičku komediju. Pokušava sa svojim partnerom da ima bebu, što ide puno teže nego što bi se očekivalo brojeći ljude na svetu. Kad se zasmeje, celo lice zablista, i onda ga ona brzo pokrije neutralnim izrazom. Tu gde radimo, tu je neprijateljska teritorija. Ona računa da će pronaći put van.

Prošao je bio koji mesec pre nego što sam jednog dana uvidela: uprkos različitim porodicama i navikama, nesličnim karakterima i okolnostima, Selin i ja smo isti tip žene. I opet intenzivna reakcija, iako  puno drugačija od susreta sa doppelganger-ima u gradskom prevozu. Putovanja kroz vreme ovakvog tipa nisu moja vrsta SF-a. Uknjižena između generacija iste žene, šok i dalje blago potresa, ali utišaće se, šta drugo. U međuvremenu su izvetrile i poslednje pretenzije da ću promeniti tok sopstvene evolucije, ili da ću uštedeti nešto od svog duha za starost. Ja ću se truditi, kao i uvek. Slobodnom voljom se može iskoračiti sa staze, i neizbežno stati u blato. Neiskorakom nastaviš kroz blato. Ako ti nešto ostane neukaljano, to je pitanje čiste sreće, velike sreće. Ne pitaj odakle dolazi, povij glavu, i zaroni lice u dar.

8 thoughts on “Planovi za budućnost

  1. Imaš li ti Iv penzioni plan? Ja sam u decembru počeo sa jednim, u trideset trećoj, kasno ako bi me pitala. Plašim se i za radost da ne bude kasno. (inače ceo život mi kasni ali to ne može stati u komentar)

  2. Marina, ja vec neko vreme razmisljam na ovu temu. Verovatno bih dosla do nje i bez susreta u gradskom prevozu, ali oni su bili jak katalizator. Ma iz koje pozicije prilazili starosti, ona ce biti najveci, poslednji izazov.
    A verovatno se do nje stize istim ovim vozom kojim sada putujemo – iz dana u dan…
    Mozda necemo ni primeiti. Ko zna. I guracemo i pomerati granice (to se zna)… Ali ne zelim da zatvaram oci, ili gledam u stranu.

    dule, u pravu si. Gradi se oprobanim vestinama i overenim materijalom. To su vazne zivotne lekcije.
    Kao i mnoge druge vazne lekcije – promaknu.

    Djordje, otvorila sam bila jedan u godinama mladjim od tvojih. I zatim ga potrosila na biznis ideju. Biznis nije uspeo. Uostalom, plan nije bio dovoljan za biznis, niti je biznis obezbedio novi i bolji plan.
    Otvorila jedan pre par godina. Sve kasni, a ponesto je i prekasno. Ali to je sto je.
    Ja sam uvek imala osecaj da imam sve vreme na svetu. Ali nisam znala da sam rodjeni crvcak do nedavno.
    Pre ili kasnije, svako pozeli da je bar probao da bude nesto drugo. Samo ne treba stajati na tom mestu dugo.

  3. nisam putnik na ovom putovanju, ja sam putovanje

    ..а нарочито уколико сањарите о пензији у националном паку Србија: до најновијег закона о раду ми је за тзв.пуну пензију недостајало још 5 година, а сада треба да доживим 71 годину живота и 45 година стажа, односно још 10 година – е ТО је путовање да се унередиш од јада 😦

  4. Eh, dragi Gorane. To je dosta jednostavna racunica, sto uglavnom jeste slucaj kod mutnih radnji. Racunaju da dobar broj nece doziveti da potrazuje penziju.
    Pokvari im racune, molim te.
    Zivi dobro.

    Veliki pozdrav,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s