Kad pričamo o ljubavi

U metrou sam se spustila na sedište i uočila u širokom indirektnom polju periferne vizije da me neko posmatra. Duže i upornije nego što je uobičajeno u tim okolnostima neprekidnog priliva i odliva likova. Nisam želela da susretnem pogled; kompletno, apsolutno nezainteresovana za tuđe prekršaje pristojnosti u metrou. Ali pogled je uporno gurao ka meni, i ja sam uzvratila. Uz poruku jasne vrste, da mu stavim do znanja da ništa pa ni on ne uznemirava blagorodnost tog nedeljnog popodneva, na primer, ali sve se odvijalo vrlo brzo iako je popodne bilo sporo, i tu je trebao da bude i kraj pogledâ.
Oh, ništa naročito na kraju mog pogleda, samo bivši ljubavnik.
Fuck. 

Bilo je to davno. Rok sećanja ističe takvim vezama već nedelju dana nakon završetka. Nije bilo ničeg lošeg u njoj. Skoro ničeg. Ne mnogo lošeg. U suštini, ili negde među mekanim suknjama popustljivih suština. On je bio oženjen, i vanbračne aktivnosti takve vrste nisu bile retkost za njega, što je manje-više na nivou globalnog morala, svetskog mira i sličnih velikih moralnih pitanja. Ja sam uz svoju mobilnu i labavu moralnost svu krivicu ostavila bila njemu bez većeg napora. Ali nedostajalo je nešto neoprostivo čak i u tim okolnostima – nisam ga volela.
To nije bilo loše, naprotiv, voleti oženjenog muškarca je česta dramska uloga za ženske likove i ja sam sebi uštedela puno problema tom prilikom.

Nakon tog broja godina, njegov pogled na meni u metrou je kombinacija sete i radosti. Ja sam iznenađena, i drago mi je da ga vidim, koliko je to moguće za nekoga ko ne voli susrete iz prošlosti, putovanja kroz vreme u negativnom smeru i čak pozitivno ima negativan stav prema svemu što implicira ikakvu vezu sa prošlošću. On mene jeste voleo, ili je ubedio bio sebe da je tako. Njegov faustovski deal, bez sumnje. Ne znam. Pokušao je bio i mene da ubedi ali neuspešno. Nisam ga dobro poznavala, niti on mene. Delom jer sam vezu okončala vrlo brzo, a delom…

Tada sam bila eksplicitnija. Otkačila sam ga bila kao da je molio za slobodan pad. Sada bih mu dala padobran, i potapšala ga po ramenu. Koliko sam se ja malo promenila, on je okamenjen u mermeru, moj nekadašnji ljubavnik. Laokon, simbol istrajnosti, muškosti, vrline. Moguće je slomiti ga ali Laokon sam od sebe se nikada ne bi pomerio sa svog postolja. Možda muškarci skloni takvom ponašanju kao moj ljubavnik X jesu upravo to – kristalizovani. Čak se nije ni fizički puno promenio, samo je osedeo. Spomenik principu, on je dosledan. Na opšte pitanje šta se dešava sa njim, krenuo je da priča ritmičnim uvežbanim glasom (vodio je bio radio program u nekom drugom vremenu), i  posle jedne, druge, treće stanice, pitam se da li će me bar uzgred pitati šta se sa mnom dešava – jeste posle četvrte – i ja odgovorim kao što uvek odgovorim: opštim kratkim rečima, kako zarađujem za život, i koliko klinka ima godina. Izračunala sam bila nekom prilikom da je to sve što dugujem bilo kome, iako mogu da svedem pod volontiranje.  Njemu je dovoljno i ne pita dalje.

Gledao me je bio golu, disao u moj vrat, grabio otpozadi kad sam ustajala i smejao se tihim zadovoljnim smehom seksa kad… i tada… i sada… i razumem da mu dugujem izvinjenje. Nisam ga volela. On nosi svoju povređenost kao orden, zaslužuje penziju, ali ja ne dajem u te svrhe. Ne dajem ništa, ne delim ništa. On ne zna puno o meni, ja znam dovoljno o njemu, i tako će ostati. Neoprostivo je bez ljubavi, i to će ostati. Niko nikome ne treba, upkros lažima ove ili one prirode, ako je tu bez ljubavi.

Na rastanku, banalnom rasparenom micanju po supermarketu – ispostavilo se da živimo u istom kraju, iako se nismo sreli ranije – pruža mi CD Glen Gulda, sa porukom koja nije nevažna i on joj dodaje ozbijnost niskim tonovima glasa, ali taj gest – podseća me odjednom na poklon koji mi je dao godinama unazad, kasetu Kit Džereta, koju još uvek imam, i na klavir u Manulife centru za koji je seo bio jednog erotski natopljenog popodneva i svirao varijacije, pogled na meni željan nečeg više od onoga što je dobijao, i dolazio je bio s vremena na vreme da me gleda dok mi je rastao bio stomak i klinka u njemu i ja odmahivala glavom (go away)… Muškarci su nepopravljivi, romantični. Žene ih uopšte ne interesuju; oni samo žele da ih one vole.

I kad se ne razumemo, mi pričamo o istim stvarima.

 

2 thoughts on “Kad pričamo o ljubavi

  1. Hm, objasni malo, Wojciech. Koncept ne bas poznat, pa bih rado cula vise.

    A danas, cekajuci na metro, vidim krajickom oka nekog muskarca koji izvijen u stranu hoda kroz gomilu, ide ka meni u onoj pozi nekoga ko ne moze da veruje svojim ocima i ja se zaledim – sta, jos jedan! – i pogledam ka njemu, uzmaka nema… kad srecom – nepoznat lik. Od olaksanja sam umalo zapevala. Umesto toga se smejala 🙂
    Ali nisam zavidela onoj koju je video. radilo se o njoj, nije bilo sumnje.
    Nisam imala stomak da pratim razvoj situacije 🙂

    p.s. za slucaj da je ispalo nejasno – zene to isto cine/ocekuju. U dobroj meri. Koliko se generalizacije mogu primeniti na bilo koga 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s