„The striking aphorism requires a stricken aphorist.“

Alfred Polgar.

„It is the destiny of the emigrant that the foreign land does not become his homeland: his homeland becomes foreign.“

Ova izjava je bespostedno precizna. Ono sto postavi, ona istovremeno srusi. Milion sudbina uguranih u jednu recenicu. Sasvim je u redu precutati zemlju porekla, veru, i okolnosti.

„When everything has left you, you are alone. When you have left everything, you are lonely.“

Ne znam. Cak i da je obrnuto tacno, opet ne valja.

Alfred Polgar je ziveo u vreme koje se nikada vise nece ponoviti ni kao bleda imitacija. Pre sto godina jos uvek su postojala carstva. Koliko je kostalo da se ona sruse, i ruse, i ruse… mozda bi se vise isplatilo da su bila odrzana. Ili bi se ona zavrsila i sa blagim nagovorom. Bar neka medju njima. Kad dodje do menjanja sveta, oganj & mac ostaju prvi izbor. Kaze jos Alfred Polgar:

 „To reform an evildoer, you must before anything else help him to an awareness that what he did was evil. With the Nazis this won’t be easy. They know exactly what they’re doing: they just can’t imagine it.“

Ovo je samo otvoren poklopac na temu velikih pitanja, da ne pominjem opet velika carstva. Nemam vremena a nemam ni sta da kazem sto vec nije receno bolje i iscrpnije mnogo puta. Ali tako je sa svim pitanjima. Svejedno, nisu odgovori ono sto me privlaci, vec u kakvom svetu bi se rodile generacije dvadesetog veka da nije bilo…

Esej o Alfredu Polgaru koji je napisao Clive James moze se procitati ovde: http://www.slate.com/id/2161918/

2 thoughts on “„The striking aphorism requires a stricken aphorist.“

  1. Pazi ovo!!!! Moracu da procitam nesto od tog coveka, pogadja bas u centar. Hvala!
    Cesto sam razmisljala o razlici izmedju samoce i usamljenosti. Jedno uopste ne podrazumeva drugo.

  2. Otvara mnogo mogucnosti tip pisca kao sto je Polgar. Ja dugo nisam citala nikoga iz tog perioda. A kakav je period bio, tek sada pocinjem da zagledam. Becka Kaffeehaus kultura na preobrazaju jednog veka u drugi. Kulture drugih evropskih gradova iz tih perioda. (Preporucujem memoar Nabokova „Speak, Memory“). Pre Balkanskih i Svetskih ratova, pre Revolucija, pre kompletnog unistenja/brisanja iz postojanja jednog sveta koji je bio naizgled neunistiv… Mozda smo svi mi u jednom zajednickom post-traumaticnom sindromu koji traje, i traje.
    O samoci i usamljenosti bi se moglo pricati i pisati, dugo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s