U vazduhu, na prstima

Ne znam da li imate prijatelje koje retko viđate, koje ste svega jedanput-dvaput sreli sve skupa. U ranija vremena bilo je takvih prijateljstava više (pretpostavljam da jeste). Ovo je opet jedno takvo vreme. Mimo male grupe iz detinjstva, skoro sva moja prijateljstva stvorena su putem Interneta. Bilo je pokušaja sa vezama drugačije prirode, ali prijateljstva su jedini prirodan proizvod ovog zapetljanja. Ljubav ne može da opstane na mreži; za nju je ovo neprirodan medijum. Seks kao atak i erupcija anksioznosti na nesigurnom tlu, da. Kinky kataklizme, recimo. Takvi fetiši brzo dosade, zato što ima boljih stvari. Čak ni komercijalne imperije ne mogu da banalizuju tako bitnu stvar, da se prijatelji mogu prepoznati na najudaljenijim koordinatama. Na Internetu su tišine duge i podeljene u bezbroj soba. Nije uvek lako pronaći vrata, ali mreža poseduje većinu našeg vremena, i svako se snađe pre ili kasnije.

Prisustvo prijatelja u ovom gradu ili u širokom svetu je samo moja topografija toplih tačaka. Jedino zaista važno je da znam da su još uvek tu. Početak je uvek najteži, kada razgovori prisile upoznavanje kroz priče o sebi, neautentične egzibicije ponovljene previše puta. Kasnije dolazi najbolji deo i razgovori su deljenje blaga, onoga što volimo. Svi životi slede slične linije, ali vidik sa svake tačke je jedinstven. Nov. Da su ovakve stvarnosti moguće nekim temperamentima odgovara više nego drugim, ali mreža ima mesta za najrazličtije ljude. Sajborg realnost je sada i zvanična dimenzija našeg postojanja. Ona samo sledi dugu tradiciju otkrića. Knjige su prve otvorile eksploraciju tog svemira, zatim su došli filmovi. Sada smo svi tople tačke u masi čija veličina prevazilazi poimanje jednog običnog ljudskog bića. Meni nevažnost kao i tišina odgovaraju; drugima verovatno ne. I eto izvora buke.

Heddy Honigman je holandski režiser dokumentarnih filmova. Moj prvi susret sa Heddy je bio kroz film ‘Forever’. Nju ne poznajem ali ‘Forever’ spada među moje bliske prijatelje. Na trenutnom Hot Docs festivalu u Torontu gledala sam njen poslednji film ‘Around the World in 50 Concerts’. Ona samo zaustavi kameru između snimanja, i premesti svoju ekipu na novu lokaciju, ali cela njena karijera je jedan dugačak film, oda humanosti iz jednog ugla. I ispostavi se da nije neophodno menjati uglove da bi se videlo više; tajna je u umeću gledanja. Ja volim da gledam u svet sa jednom nogom u vazduhu i drugom na prstima – spremna za sledeći korak ili let. Da uglavnom stojim u mestu, kip praktično, ne menja moju prirodu i neprekidni pokret možda promakne neveštom posmatraču, ali svejedno se nadam da me niko ne posmatra jer to bi bilo gubljenje vremena. Vidik iz svake tačke je novo putovanje; ja sam nestrpljiva da započnem sledeće (nadam se i svako drugi).

Film ‘Wild’ sam gledala par dana nakon Hedinog filma. Klinka je mnogo čvršće prisutna u ovom vremenu, što je prirodno, i nju ovaj trenutak interesuje puno više od mene. Ja imam tu privilegiju da moji trenuci mogu da poteknu iz različitih epoha; imaće je i ona jednom. Film smo gledale zajedno, i puno nas je zamislio. Posmatra svet iz tačke koja je meni strana, a klinka nije još spremna za takve susrete. Samopovređivanje i ljubav kao panacea su česta opsesija među ljudima, i film pomalo nespretno razmatra pokret kao terapiju dok cilja na prevazilaženje kao pretpostavljam tipičan američki način glorifikacije pojedinca. I can do this. Well… ljudi čine oduvek, velike i male stvari, padaju, i ustaju, i ako su srećni shvatiće da je najteže ustati iz samosažaljenja. I dok je poštovanje prema karakteru koji uspešno ostvari putovanje opisano u filmu neizmerno, čest motiv klišea je bilo razočarenje. Junakinja je napravila bila veliki korak beskrajnim nizom malih, i u pobedničkom krugu je možda to promaklo a nije trebalo. Ali tuđim putevima ne treba suditi, to je jedina poslanica višeg reda koju treba slediti (osim one ‘ne ubij’ i sl). Kakvo nepoređenje, razmišljala o susretima između Hedinih filmova i Šeril kasnije.

Dobro je znati svoje mesto. Ono je uvek nametnuto – karakterom, kulturom, okolnostima, izborima, i neuporedivo je važno prepoznati trenutak kad se treba premestiti i gledati u drugačije zidove, ili nebo, ništa od toga konačno. Kao ni dobro mesto, uostalom.

Tek pre koji sat upoznala se sa Nadjom Tešić. Pročitala njen esej o filmu koji je napravio Eric Rohmer, ‘Nadja à Paris’ 1964. godine. Pogledala film. Nova prijateljstva, novi susreti. Hvala Rade, i Nadja, Hedi, Tijana… Subota je, idem napolje na latte.

p.s. tekst završila pred izlazak, ali zakasnila sa linkovima. Nadjin esej sadrži i film podeljen u dva dela. Vredi pogledati. Hedin film niže je jedan od njenih prvih filmova, snimljen u Limi gde je rođena.

2 thoughts on “U vazduhu, na prstima

  1. Lakse se razumeju, Djordje.
    Ljudi su komplikovani. I sa dobrim sa losim.
    Ali umemo da stvaramo lepe stvari, jednako kao i lose. Mozda nam najvise treba prostora. A opet, bliskost se stvara bez tog prostora. Mada ponekad I preko velikih daljina… I eto.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s