Rivalstvo i viteška čast

Na Maunt Plezant ulici u Torontu stoje i hleb i druge poslastice peku dva pekara – Jules i Thobors. Deli ih tek par drugih radnji i jedna mala ulica, taman dovoljno da nisu bukvalno jedan naspram drugog. Što ne poriče ni delić rivalstva među njima. Jules je tu bio prvi. Thobors se pojavio pre petnaestak godina, ambiciozan i sa par novih lokacija u gradu u sledećih nekoliko godina, iako one nisu opstale. U stvari je istorija još duža, i kao kod svih majstora zanata, puna obrta. Meni su obojica ušli u fokus zato što spadam u ljude kojima je nemoguće proći kraj pekare ili poslastičarnice a da ne uđem ili bar prilepim nos na izlog. Među zanatlijama koji su majstori u svom polju, pekari i poslastičari imaju specijalno mesto u mom srcu. Obojica prave odličan hleb i poslastice. Kroz ne sasvim fer ali razumljiv proces ličnog izbora, i iz poštovanja za antičku tradiciju rivalstva, moj favorit je Jules. To ne znači da Thobors ne zaslužuje uspeh – naprotiv! Na drugim mestima u gradu, ako se nađem pred njihovim izlogom, ja ću ući unutra. Ali na Mount Plezantu – ne. Evo jednog primera: Jules nema klima uređaj. Što znači da su kratka vrela leta u Torontu u njegovoj pekari i za mušterije a naročito mladom osoblju predvorje pekarske rerne. Neodoljivo old school i bez kompromisa.

Jednom, dvaput kad se prođe tim delom ulice, uoči se da i Jules i Thobors imaju svoju lojalnu klijentelu. Thobors otvara vrata u 7:30 a Jules u 8. Znam zato što sam jedne subote rano krenula napolje i u potragu za kroasanima sa bademom. Stigla sam bila do Jules-a oko 7:45. Red se polako stvarao, unutra je osoblje raspoređivalo proizvode, ali su vrata bila zatvorena. Thobors nije imao red, ranoranioci su verovatno to isto ponovili nekih pola sata pre toga ispred njihovih vrata, ali niko od ovih strpljivih ispred Jules-a nije prešao ulicu i ušao u fino rashlađen ambijent Thobors-a. To se ne radi tvom omiljenom pekaru. Leto ili zima, strpljivo se čeka da vredni ljudi unutra otvore kad su spremni i nagrade svet veknama sveže pečenog hleba. Oni su ustali mnogo sati ranije. Prošlog Božića je situacija bila vrlo slična, sa redovima kao dugačkim repovima strpljivih mačaka ispred oba izloga – svaka formacija poklonika lojalna do poslednjeg hleba.

Hod do Maunt Plezant ulice je postala moja redovna aktivnost tokom poslednjih godinu i po. I pre toga sam išla ali ne ovako često; sada retko propustim vikend. Šetnja je uživanje. Prođe se lepim i mirnim ulicama dobrostojećeg kraja, koje su, naročito rano izjutra, vrlo tihe i svetlost je naročito lepa. Ako naiđem na nekoga ko je izveo psa u šetnju skoro uvek poželimo jedni drugima ’dobro jutro’. Ja volim takve stvari. Dugačke šetnje u različitim pravcima iz ove centralne tačke su uvek uživanje, iako ne mogu da kažem da uspem da se oslobodim misli od kojih bih da pobegnem. Možda bih za to trebala da uposlim intenzivniju aktivnost, recimo tčanje, ali to ide predaleko. Do kraja svog hoda, bilo do Jules-a ili u drugom pravcu, ja prihvatim da se od svojih misli i emocija ne može pobeći ali ih začinim dobrom dozom filozofiranja, čak i planom akcije ponekad. Kako bilo, nikad se ne vratim kući jednako očajna kao kad sam krenula. Ovo me neće slomiti, ponavljam klinki kad vidim da me zabrinuto gleda, a i sebi.  

Ako sam pre godinu dana zvučala euforično u razglednicama sa novog posla i pozicije, to je sada požutilo, a i mastilo je izbledelo i više se ne razume šta sam mislila. Šta sam mislila, je dobro pitanje. Da sam nasela je postalo očigledno dosta brzo, već posle nekoliko meseci, ali sam vrlo racionalno uspela da ubedim sebe da niko drugi na mom mestu ne bi odbio bio ponudu. Bila je previše dobra, u svakom pogledu. Šta drugo reći za ove kasne lekcije u godinama kad životne škole nemaju više strpljenja ni mesta za večite početnike. Ja ne bih trebala da budem u školskoj klupi u ovoj epizodi, već pred katedrom. Ali ništa ne podstiče rast mudrosti kao smeša poraza i poniženja.

Tokom mojih dugih šetnji, ponekad sa veknom raženog hleba u ruci, pišem u glavi imaginarne traktate. Uglavnom se bave temom uređenja hijerarhijâ. Da nisam ovako iscrpljena dugim satima neproduktivnog rada, što spada u vrlo destruktivne metode torture (otkrila na svom primeru), verovatno bih našla nešto zadovoljstva u procesu otkrivanja ovog tajnog društva, meni do sada nepoznatog. Mikroklima i eko sistem na vrhu korporacija i, pretpostavjam, vladinih organizacija, stvaraju jedinstven svet. Imaju svoj jezik, i pridošlice se odmah uoče, ali to je samo manji kuriozitet. Ono što zaista fascinira je da je sistem modernizovana replika, ili reinkarnacija, feudalizma.

Neobičnu vitalnost i prisustvo feudalizma u savremenom svetu sam uočila bila poslednjih godina, ali je to bilo limitirano na organizovani kriminal i slične bande baraba. Autokratija i sistem usluga i prinudne doživotne obaveze duga i dužnosti su očigledni atributi, ali je verovatno sveprisutna senka smrti koja prilegne porvh svh i drži ih vrlo blizu zemlji i kraju ta definitivna crta koja daje obeležje sistemu koji odbija da ostane arhaičan motiv istorije. Bezgranična bogatstva su verovatno osnovni uslov opstanka feudalizma. U okviru visoko funkcionalnih kriminalnih organizacija, i vrlo uspešnih korporacija, demokratija je olinjali vic koji samo inicirani razumeju. I uvek nađu novi ugao poštovanja za njegov večiti šarm.

Dok su kriminalci dobra ilustracija ranijih faza uređenja koje se oslanja na teror i silu, korporacija su njegova sofistikacija. Feudalizam je bio tako uspešan ne samo zbog sile i terora; njegova dobitna karta je bila religija. Da su zvanične religije u opadanju ili procvatu u regijama širom sveta nema većeg efekta na feudalizam korporacija; on danas vrlo uspešno funkcioniše na bazi fragmenta originalnog magičnog kamena – religiozni kult, virulentna forma u kome je religija našla svoj krajnji, i najupsešniji, model: the brand. Oko brenda je izgrađen kompleksni mikrokosmos ’familije’, čije veoma traženo članstvo i pripadanje je inicirano čim human resources srede papire i sati i minuti počnu da otkucavaju brojanje dolara ili druge valute u ritmu srca. Svačijeg srca, onog koje udara u bubanj straha, radosti, brige, i neizbežnosti: od ovoga se ne može pobeći.

Ovo su fascinantne stvari. Nisam imala pojma da ovako nešto postoji, iako su moji radari uvek na oprezu kod ljudskog ponašanja, ali to ne znaći ništa; naći se u nepoznatom polju ovakve vrste je gde bi priroda trebala da reaguje primitivno: beži! Ali ko još sluša svoju prirodu. Zar nam ne govori sve oko nas da treba menjati ne samo ljudsku prirodu, već i napisati novi kod za sve. Šta je to za ovako uspešne majmune.

Prvi znaci su se pojavili nakon nekoliko meseci, kad sam počela da gubim orijentaciju oko bazičnih signala: kako je moguće da sa ovoliko truda ništa ne postižem? Ja sam prilično efikasna i, kao što sam pomenula više puta prethodno, vrlo dobra u nalaženju rešenja. Zatim sam uočila drugu stvar: moj šef istim tonom glasa – odmereno, kao iskusni mudrac, ili overeni hohštapler – kaže vrlo pametne stvari i nepojmljive gluposti praktično u istom dahu. On je vrlo mlad, i prošao je intenzivni trening za visoke funkcionere koji ga je naučio da ne pokazuje emocije i obraća se svima kao guru. Zatim su počeli da me razjedaju crvi sumnje – zašto je mene izabrao? Zato što je računao da ću praviti manje problema nego muškarac? Ili je mislio da će me impresionirati svojim znanjem? I istovremeno računao da ja znam puno manje? Nakon što je pokazao signale nelagodnosti kadgod sam ja pokazala svoje znanje, počela sam da ćutim. Ni to nije bilo dobro. Tokom jedne godine, odnos koji nije postojao na početku je počeo da tone; najgori deo je bio da sam i ja tonula sa njime. Bez podrške, i uprkos racionalizacijama koje su zaključile da se nesigurnost skrivena iza dobro naučenog skripta manifestuje kao animozitet prema liku promene, što sam bila ja, to je bio vrlo nejednak odnos. Hijerarhija je dobar bič. Na kraju još jedne revolucije Zemlje imali smo i stand off, u kome sam bila ponižena. Ali ne i otpuštena. Dobila sam još jednu šansu.  

Poslednjih par mecesi ni šetnje do Jules-a nisu puno pomogle, ali su postale vitalne. Pokušavam da raspakujem proces ponižavanja u sistemu vazalstva. Ja nisam sikofant, umem da se ponašam u različitim grupama bez potrebe za takivim merama, i to mi je prethodno uglavnom gradilo odnose bazirane na poštovanju ili bar toleranciji. Nije čak ni da ne vidim mesto za sebe u feudalizmu – ja bih bila dobar vitez. Borba za pravu stvar je dovoljna motivacija, a dobra stvar za mene je dobro obavljen posao. Samo što nikako da dođem do prave stvari. Nebulozni projekti, nedefenisane uloge, promene svakih petnaest minuta, sastanci od jutra do večeri, vikendi provedeni na projektima koji su u ponedeljak zastareli…. Uzdrmana sam mnogo više nego što bih očekivala. Pokušavam da oporavim ravnotežu, stabilizujem se i rešim šta dalje. I uporno se vraćam na scene i razgovore koji su me povredili. Suština je da ja ne razumem takvo ponašanje. Ništa od toga. Ili kad uspem da povežem par tačaka, ne uspevam da stignem do opravdanja. Povremeno, kao kad držim u ruci svež hleb, razumem da je samo pitanje vremena i da sve ovo zaslužuje jednu dobru satiru i da je apsurdno do ekstrema, što sve može da bude dobar teatar. Ili će ga prekriti zaborav. Jednog dana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s