Zaustim tako da nesto kazem, pa precutim. Zakoracim da negde otputujem, pa stanem.
Putovala bih u Irsku. I kad stignem tamo, ili negde drugo, bice mi svedok ta mojim ocima jos nevidjena lepota da sam sampion. Optrcim pocasni krug za publiku i zahvalim na podrsci- tako obicno ide. Re-match? Svakako. Ali ne odmah.
Zaustim tako da nesto kazem, pa precutim.
Advertisements
Nekad slično osetim i prećutim, a razlozi mogu biti različiti…Npr. nezainteresovanost da od određenog sagovornika čujem odgovor ili uopšte kad nema svrhe nešto pričati.
Eh, taj zaust mi se sve češće dešava.
Ne ide uz mene, obično nemam prepreke, ali valjda sve to ide sa godinama. Pojma nemam.
Mr.No, da nema svrhe pricati i nezainteresovanost prema izvesnim sagovornicima poznajem vec neko vreme. Ali pojavljuje se jedna nova linija – treba cuti svoj glas. Glas bez glasa… – da li se racuna glas koji ne kaze nista?
Valjda mi je ranije prica bila vazna zbog drugih, a sada sve vise zbog sebe.
Suske, i ja uocavam da je potreban ozbiljan trud za pricu. Vise se pricalo kad se manje znalo, cini mi se. Mozda je prica evoluirala u nesto drugo. Ili prosto odrasla.
Da, računa se. Samo što „glas bez glasa“ (ćutanje) daje više mogućih odgovora drugoj ili većem broju osoba u društvu. Svako od njih će npr. ćutanje jedne osobe protumačiti na različit način pa tako taj „glas bez glasa“ nudi više odgovora i to odgovora koji definišu drugi.
Dobro, to je onda nesto sasvim drugo. Svi se mi bavimo intepretacijama i izrecenog i precutanog. Ume to sigurno da povuce tezinu, ili prodje i neopazeno, neko misli da se sa njim slazes, i protivnik misli da se sa njim slazes, ali ipak ostaje licna dilema – zdravo je vezbati sopstveni glas. Kad, kako…
Iako je sve prihvatljivo, prosto zato sto je ljudski.