Kontinuitet u malo prostora

Kod početaka, čestih ili manje čestih, osećaj u stomaku zavisi od puno faktora (a zavisi i od stomaka), ali nema početka koji je lak. To ume da obeshrabri i najhrabrije, ili najumerenije jednako, i sa godinama i nakupljenim počecima iza sebe (na leđima), svako će oklevati pred još jednim. Ljudski je. Ljudi uglavnom ne prepoznaju kontinuitet.

 Evo jedne priče o početku koju će svako čuti na svoj način, što je sudbina svih priča, i koja nosi jedan neoružičasti ton koji će svakome izmamiti osmeh, ali muzika je blues. Nepogrešivi, proživljeni blues. Ko ne zna kako to dobro ide jedno sa drugim, verovatno ne zna puno. I blago njemu i njoj, jer kad prvi put budu uhvatili na svojoj koži tu kombinaciju… Uh.

Bojd Li Danlop je stanar staračkog doma u Bafalu, gradu u državi Njujork na granici sa Kanadom koji je imao svoj procvat u nekom vremenu pre ovog a danas čuva primerke koje su dizajnirali Frenk Lojd Rajt i druga velika imena američke arhitekture uporedo sa masom jeftine robe po koju dolaze Kanađani obično vikendom, jer je jeftinije kupovati kinesku i ostalu jeftino proizvedenu robu u Americi nego u Kanadi. Bojd se verovatno ne zamara razmišljanjima na takve teme, ne samo zato što je proživeo dugo i šareno pa ostavlja takva zamaranja zelenima koji ne znaju bolje a on se zamara jer mora usporenim disanjem, teškim hodom i drugim staračkim mukama, već najviše zato što je sa 85 godina Bojd na jednom početku koji nije nova posledica dijabetesa, ni novi simptom senilnosti, nije ni neka sasvim nova boleština koja vreba ljude njegovog uzrasta  iako se oni ne opiru puno, već nastavak života koji je živeo davno ali ga nije potrošio, i sada će Bojd dati šta ima, uzeti koliko može da po(d)nese, i kao veteran početaka, sigurno bi umeo da kaže ponešto o počecima na samom kraju. Ali Bojd nije uvek naročito pričljiv. On govori drugačijim jezikom.

U staračkom domu stoji u uglu godinama jedan stari klavir koji im je neko dao iako nije jasno zašto (ili zašto su ga ovi u domu prihvatili) kad nije samo raštimovan već mu fale i dirke, i piano liči pomalo na druge stanare doma, i po dugom spisku jadikovki i po ćutnji u koju zapadnu svi oni koji se nađu u tom predvorju kraja. Kad su se Bojd i klavir upoznali, ni jedan ni drugi nisu znali da će to poznanstvo biti jedan od najlepših početaka u njihovim dugim životima.

Bojd je bio muzičar u dobrom delu svog života. Rođen tokom Velike Depresije u brutalnu realnost siromašne crnačke porodice gde oca nije bilo a neobrazovana majka je podizala decu kako je mogla, muzika je ušla u njegov život kroz jedan drugi odbačeni klavir, koji je svoje poslednje dane trpeo u komšijskom dvorištu. Sa osnovom od pet muzičkih lekcija, učio je sam sebe da svira, i sa 15 godina je nastupao u crkvi i klubovima u Bafalu gde su (u ovim drugim) prostitutke sakupile nešto para da mu kupe odelo za nastupe. Sedamdeset godina kasnije, on bez prebijene pare i sa na mnogo mesta izlomljenim životom iza sebe živi svoj ostatak u tom staračkom domu, i iz raštimovanog i izlomljenog klavira uspeva da izvuče tonove koje ni jedan ni drugi nisu očekivali. Kad je svima oko njih postalo jasno da im se pred očima odvija nešto nesvakidašnje i usred tog njihovog izolovanog i zaboravljenog sveta, dvoje menadžera u domu su organizovali dobrotvornu akciju za koju priliku su sami napravili cheesecake i kolače po starim receptima svojih nona, i sakupili preko $100 pa pozvali slepog štimera Vini Taljarina da uradi šta može. Vini je, ispostavilo se, jedna druga vrsta mađioničara zvuka, pa sada Bojd i obnovljeni lepotan sviraju kao ozbiljan duo.

To se sve desilo nakon što je Bojd ‘otkriven’. Kako ume da se desi u pričama, naišao je tim bespućem u koje čak ni deca stanara ne zalaze često ni lako jedan entuzijasta koji je čuo Bojda kako svira, i sa kojim je Bojd voleo da se druži, jer svako mlad ko se tu pojavi dobije puno pažnje, iako Bojd uglavnom obraća pažnju na žene. Ovaj je opet imao druga iz detinjstva koji je postao muzički producent u Njujorku i kome je telefonski snimak Bojda na klaviru bio dovoljan da shvati da je njegova kombinacija talenta i zvuka kakva se retko čuje.

I tako se desilo da je Bojd dobio svoj debitantski CD sredinom svoje devete decenije na zemlji i nastup u jednom art-muzičkom centru u Bafalu. U tom njegovom početku na kraju nad kojim bi zasuzili ne samo starački-mekani-natopljeni-životnim-bluzom tipovi kao Bojd već i profesionalci kao pisac u Njujork Tajmsu gde se komad o Bojdu može pročitati u celosti. Pisac ga je predstavio vrlo vešto i uz obilato dolivanje srca, ali ne upada u sentimentalnost, iako čitaoce dovodi do ivice (ko padne preko, sam je kriv). Ni Bojd nije preterano uglancan – nema potrebe niti je pristojno da se zabada nos u tuđe stvari, ali jasno je da je Bojd, kao i svako, odgovoran za dobar deo shit-a koji mu se u životu desio. Jesu svi ti nanosi vremenom fermentirali u pročišćeni blues, i male ljubaznosti slučajnih susreta su nemerljivo bogatstvo, ali ono što podiže visoko iznad svega je vitalnost pronađena na neočekivanom izvoru. Probuđena praktično iz pepela, ova ili neka druga erupcija životne vatre je stvarna, opipljiva toplina u hladnom Svemiru. Gde se uprkos blještavom Suncu koje ne možeš promašiti još uvek sriče osnovna lekcija da mrak nastupi kad vatra prestane da gori.
Ili pretpostavljam da je pisca ponelo tako nešto. A možda je u pitanju bio samo dobar zvuk džeza.

U dugoj istoriji zloupotrebe, ova priča bi verovatno prošla kao jedan redak realan happy end. Kraj na početku, početak na kraju. Završetak, početak…
Kontinuitet u malo prostora.
Ko može bolje – neka ne okleva. Kome uspe i toliko – bravo.

Kind of Blue

Sinsinati, Ohajo, je posetio džez bend
Oni dolaze često
muzičari koji zarađuju za život
Kod svojih kuća ostavljaju sve one koje su pokupili vremenom
i koje su preumorne da bi išle dalje
Vole ih, kažu
ali sa sobom nose samo muziku
Voze se starim školskim autobusom
na kome više ne radi stop sign
Na dugim vožnjama vežbaju dok Amerika prolazi iza prozora
pričaju o muzici
često ćute
Muzičari su u braku sa muzikom
i drugim muzičarima koji više nisu tako mladi
Žene su im ljubavnice
Sećaju se kad su ih sreli
napisali su pesme o njima i prvim susretima
Od tada su mnoge druge pomislile da su pesme o njima
Muzičari znaju o ženama
ali umeju samo sa muzikom

Sinsinati, Ohajo, je na pola puta do bilo gde
Poznaju vlasnika kluba i dobar deo publike
Džez klubovi
nemaju dobru izolaciju
Prolaznici uvek čuju muziku
promene ritma i solo izvođenja
ponekad neko navrati
Barmen pravi loš espreso
piju se uglavnom pića sa ledom
sodom
i kriškom limete
Stolovi uvek stoje na istom mestu
bina je tesna
ali džez muzičari ne traže mnogo
Aplauz ne bi bio loš
Thank you very much,
You are a wonderful audience

Sinsinati, Ohajo, ima nešto što muzičari vole
Svaki put
za istim stolom
sedi žena u plavoj haljini.
Ne znaju zbog koga od njih ona dolazi
u takvoj haljini nije tu zbog muzike
Pojavljuje se kad im se oči priviknu na svetla uperena na pozornicu
Ne vide joj crte lica jasno
ali znaju da je lepa
Ne vide više od beline kože i plave tkanine
ali znaju da nije mlada
ne više
Mladost ne ume da sedi tako smireno
i nikad ne odlazi pred kraj
Žena u plavoj haljini uvek nestane dok sviraju poslednju stvar

Sinsinati, Ohajo, je gig kome se raduju
mesecima unapred
Uvek sa dozom sumnje
da li će i ovog puta doći
Ne pominju jedan drugome ako sumnjaju da je neće biti
Doći će
Svaki od muzičara svira za nju
Mnogo su bolji nego prošlog februara u Vilidžu
Kad bi ih sada čuli
bukirali bi ih za celi mesec
Barmen i vlasnik ne znaju ko je
žena u plavoj haljini
ili čuvaju tajnu
Ona uvek sedi za istim stolom
sama
ponekad joj neko priđe i ponudi piće i društvo
ali ona odmahne glavom i
niko nikad ne sedne

Sinsinati, Ohajo, je kolevka džeza
Možda žena u plavoj haljini sluša i druge bendove
ali to nije važno
Jeste – ne sviđa im se misao
Iako ništa ne znaju o njoj
sigurni su da je privlači jedan od njih
da nisu samo „muzičari“
personifikacija
slabosti
oni
koje zavode bez mnogo truda kćeri harmonije i unuke ritma
Ne znaju zašto oblači baš plavu haljinu
za koga još nosi tu boju
da li joj u ormanu vise samo plave stvari
danju radi kao sekretarica i plaća račune između dve plate
uveče prstom sledi mapu
i zove Reno, Nevada
Hello, is there a band staying at your motel tonight?“

Sinsinati, Ohajo, se ne menja mnogo sa godinama
Klub nije okrečen od otvaranja
Muzičari sada imaju ponude za veća mesta
i record deal
Večeras će svirati po poslednji put za staro društvo
Prvo izvođenje kompozicije
sa A strane njihovog albuma
Zove se
„Blue Ghost“
Dok band leader najavljuje numeru
muzičarima su oči uperene
ka stolu
za kojim sedi jedan mladi par u belom
Pogledima pretražuju salu
ali znaju da je nema
Zatvaraju oči
Muzičari
svaki nasamo sa njom
na mestu gde muzika ne prestaje i ne da joj da nestane
i sviraju
kompoziciju koja se već može čuti na radiju
Večeras
zvuči više kao blues

 

 

Neuhvatljiva

Rekla mi je Tijana nedavno jednom prilikom da sam ’Robin Hud’. Bila je jako ponosna na mene. Njena reakcija na tu priču je bila vrlo slatka (kako se uopšte setila staromodnog  Robina, skoro pa zaboravljenog u savremenim uslovima ’ja i samo ja’ kulture),  ali ja nisam uradila ništa naročito. Samo složila nekoliko rečenica kad me je neko iznervirao na poslu očiglednom diskriminacijom i bezobrazlukom, a oni tamo nisu na to navikli. Možda je bolje da  stvari svedem na suštinu: popizdela sam bila, i odreagovala. Nije to bilo ništa naročito. Još koliko juče – a ni danas ništa ne izgleda bolje – svet je u shit-u kao i obično. Da popizdim, odreagujem i svet se promeni – to bi i mene impresioniralo. Ovako…

Prošle nedelje sam se uplela u nešto što je verovatno početak nevolje. Situacija nije slična, ali možda i jeste. Uočila sam da je u ljudskim košnicama, ili korporacijama, puno politike i političara simptom običnih pojava kojima svako zna ime: inkompetencija, surevnjivost, arogancija… Politika je sama po sebi kompletno veštačka pojava, i njena jedina svrha je da zamaskira nešto negativno, nepoželjno. Da je od toga nastala komplikovana konstrukcija sumnjive vrednosti koja ima prste upletene u sve verovatno zaslužuje poštovanje na nekom nivou, ali srećom ja sam van tog nivoa, pa poštovanje ka takvom sportu a i sam sport preskačem kao đubre na ulici.

U kompaniji koja guta moje dane i život ima puno zanimljivih pojava za posmatranje, i među njima prednjače nerazdvojne Sijamke: Hipokrizija i Hijerarhija. Da dobijem još dvesta godina na životnom ruletu i najpreciznije alatke, odvajanje ove dve i analiza njihove međusobne simbioze bi bila i dalje samo u začetku.

U mom departmanu, vrhunski HiH (Hipokrita i Hijerarh) je šefica departmana. Mala žena, prsata, uvek nosi štikle kojima udara u pod silinom koja da je duplo veća bi joj probila tunel do Kine, i nosi titulu doktora, na koju je vrlo ponosna. Od svega, autoritet nosi sa najvećim guštom. Sa drugim šefovima nije ni blizu tako autoritativna, ali u svom departmanu… – ako nisam nikada ranije videla primer nekoga ko voli svoju poziciju, ona je jedan jako dobar. Ništa od toga ne bi bilo negativno, ni loše, međutim ona nosi još nešto, i nosi ga stalno – jednu naročitu vrstu poluosmeha, koji je naročito i izuzetno ružan. Ona verovatno i ne zna da ga ima. Ili da je on tako dobro ilustruje. Osmeh je odaje na način Rumpelstitskina. Osmeh likovanja i sarkazma, moći, arogancije, nepoštovanja… Verujem da bi, kad je iskrena, imala više da ponudi od tog osmeha, ali okolnosti su takve da je verovatno neću bliže upoznati, i to mi ne smeta, međutim ono što me apsolutno odbija je da ona ne ume da razdvoji dve suštinske stvari: ljude ne moraš da voliš, ali ne kinji ih zbog toga.

Ja sama ne bih mogla da prođem kao filantrop ni sa tri pune do vrha kašike šećera, ali mizantrope mogu da prihvatim samo kao posledične. Ne vole ljude zbog toga i toga – akcije govore glasnije od reči. Ova žena je obični snob kojoj pozicija dopušta da kinji ljude, i to radi redovno. Ona je zbog toga prilično komična, kad je nekome do smeha, međutim dobar broj ljudi je se boji. Dobro, ne može se srce i srčanost ugrađivati besplatno, neka se svako boji dok se ne ohrabri, ali desi mi se povremeno da me iznenadi, i da je vidim malo jasnije. I bude mi je žao. Što ne volim. Ravnodušnost je nirvana kojoj težim celim svojim bićem.

Da se vratim na samu priču: ovde je vreme pred-Božićno, i ljudi se trude da pokažu svoju humanu stranu, a kad je nemaju, ima puno obrazaca koje mogu da skinu sa Interneta, ili prekopiraju sa nekih starijih izvora. U firmama manjim i većim, to znači Božićne proslave, kojih se neki ljudi stide, drugi ih mrze a neki izgleda baš vole. Ovi poslednji obično zbog klope i pića. Najveći broj ljudi ih otrpi. Ono čemu se zaista nadaju je bonus za kraj godine, ako se poklapa sa fiskalnom godinom. Sve te računice imaju smisla. Ali najveći broj ljudi se iskreno raduje samom Božiću. Ne samo zato što će biti odmora, već im uspe da uprkos haotičnom i preteranom konzumerizmu uhvate koji trenutak čiste emocije u sebi, i bilo da su religiozni (kojih ovde puno ima, zaista neverovatno) ili prosto umorni od svakodnevnog shit-a, svi vole ovaj najveći praznik u državi kao najkraći put do pravih vrednosti.  Okay. Ima tu nečega – ne puno – ali ko još ovih dana operiše sa ’puno’.

U ovoj firmi nema ničeg tako ambicioznog, bar u okviru mog deprtmana, već je u pitanju običan Božićni ručak. Koji je pomeren za januar usled previše posla i nekih drugih komplikacija, što je meni sasvim prihvatljivo. Božićni ručak prošle godine mi je ostao u sećanju kao fešta prežderavanja kakvu nisam ranije viđala. Jedna takva je sasvim dovoljna. Međutim, dobar broj ostalih ljudi je bio vrlo povređen tim potezom. Kako sam ja još uvek relativno nova, nisam ulazila u te komplikovane odnose. Ali pojavila se jedna druga strana u toj priči, koja je mene, kompletnog do bosih nogu ateistu i apsolutnog oponenta prežderavanju , naterala da organizujem neki miks Božićnog ručka i porodiljskog ispraćaja, koji – da mi je neko pričao – je tako nepojmljiv da ću se još dugo pitati šta mi je bilo i šta mi je to uopšte trebalo. Ali imala sam razlog.

U laboratoriji imamo dve trudnice. Jedna je lepa Filipinka, druga žgoljava Meksikanka. Obe su simpatične, ali ova druga, Abigejl, je razlog za celu stvar. Iz Meksiko Sitija, bistra, nerazblaženo jakog akcenta ona  svaki put kad kaže za ulicu Yonge (jang)  – Džong – ja pomislim na Eriku Jong, koju ovde zovu Erika Džong, i velikom mukom se suzdržavam da ne prasnem u smeh, jer se usput setim i nekih scena iz njene sada klasične knjige, dok Abigejl priča o nečem važnom i pametnom. To što neke stvari izgovara na svoj osoben način ne znači da joj engleski nije bogat i kompleksan – naprotiv, kao što je uostalom slučaj sa većinom obrazovanih imigranata. Abi ima i smisla za humor, i zest, i mada ne znam puno Meksikanaca, na osnovu njih nekolicine, filmova i divljačkih detektiva, zaključila sam da su mi simpatični. Nije se dobro udala, ali to se desilo i mnogim drugim dobrim ženama pre nje.

Abi je prilično ružna, i neženstvena, i pred očima svih nas – iako ne znam da li je još neko pratio – desila se kompletna transformacija. Dan po dan, nedelja za nedeljom, kako je njen stomak rastao, Abi je postala lepša, ženstvenija, i kosa joj je bila sjajnija i puna misterije, vedrine, a stomak, iako je ona ostala mršava, je porastao u magičnu loptu zbog koje ona lepo hoda.  Abi je postala lepa trudnica. Nije to tako retko, a ima i obrnutih situacija, ali ona sama toliko uživa u trudnoći i sopstvenom preobražaju da je samo to zadovoljstvo videti.

Kako se bliži kraj trudnoći, i ona će, kao i Marisa, prestati da radi, shvatila sam da usled silnih politika i političara a naročito autokrata, niko neće organizovati okupljanje pred njihov odlazak na porodiljsko, što ovde ima i svoj protokol, i red, i mada sve pojave takve vrste izbegavam, ovo nije bilo u redu. One su verovatno i očekivale neku vrstu obeležavanja te prilike, jer to je ovde norma, i kad živiš u novom svetu na svašta se navikneš. Kad su poslednji dani pred Abin odlazak počeli da odbrojavaju, ja sam – najviše kao primer i ohrabenje onima koji to dobro rade da istupe – napisala jedno e-pisamce celoj grupi, u entuzijastičnom tonu, i predložila praznični ručak u organizaciji nas, Abinih i Marisinh kolega. Nisam računala da će me uzeti ozbiljno, ne kao organizatora. A to je upravo ono što se desilo.

Vreme je bilo vrlo kratko, i srećom se odmah pojavilo par osoba sa par vrlo dobrih ideja, koje su se i potrudile oko svojih predloga. Bila sam vrlo impresionirana. Volim ljude ne samo koji hoće nešto da urade, već jednom kad se izjasne, to i odrade, bez galame. Ostatak grupe me je iznenadio na mnogo šareniji način. Bilo je onih koji su se durili oko nekog kompletno nevezanog razloga, i koji je bio vrlo legitiman razlog za durenje, ali nisam očekivala da bi mešali tako nepovezane stvari. Hipokrizija se odmah javila, a i autoritet, i to sa različitih strana, ali ovo je bila prilika za autoritet da se pokaže kao dobar autoritet, pa je hipokrizija nalazila druge puteve za nešto akcije. Ceo proces je trajao svega tri dana, i bila su to izuzetno naporna tri dana, jer je na poslu presija velika, ali neočekivana drama koja se razvila oko ručka (koji je sam bio skroz bezveze i od koga sam jedva nešto i probala, ali to je bilo najmanje bitno), je bila vredna scenske obrade.

Ja sam u celoj stvari jako malo toga uradila. Jedino što jesam je bilo da s vremena na vreme pošaljem mejl svima, u tom šaljivo-pozitivnom tonu koji kod ljudi mnogo dobro prolazi, bar ovde, i sa konkretnim obaveštenjima. Bilo je  mejlova da sa mojim ’timom’ rešim neke od problema (koji su se redovno pojavljivali – ko bi rekao da je freakin’ lunch tako komplikovana stvar). I to je bilo to. Međutim, ispalo je da je moja najvažnija uloga bila da budem lice celog pokreta. Jer desilo se da je taj nesrećni ručak bio upravo to. Odmah se pojavio otpor, bilo je frakcija, autoritet je morao da bude tetošen ali se svejedno durio, neki ljudi su čestitali, neki su samo posmatrali, kalkulisali… i sat po sat, svi su se na kraju privoleli. Bilo je napeto.

Trudnice su bile zadovoljne, veliki HiH se najviše durila, čak i otvoreno, i samo pokazala stranu koju i inače svi vide. (Imamo jednu novu šeficu koja ima potencijala, i stila, i moguće je da se glavni HiH sada ozbiljno boji za svoju poziciju, što je sve business as usual). Par osoba u tom timu koji je sve odradio, povrh gomile redovnog posla, su se pokazale kao vredne poštovanja. Prosto se javljaju među ljudima ti pojedinci koje gone porivi da urade pravu stvar, i ne libe se da podmetnu leđa gde treba. Oni obično ostanu u neopevanom mulju zaborava. Ali ja bih u stvari ostatak da zaboravim.

Ta preduga tri dana su opet pokazala jednu stvar: jako malo ljudi oko nas zaslužuje poštovanje. Ne treba ih kinjiti, ali voleti ljude je prilično nemoguće. Vrlo naporan koncept. Jer mi smo naučeni da prihvatanje ide po zasluzi, a principi demokratije, recimo, tvrde da svako zaslužuje i poštovanje i priliku, i glas, i… To je mogao da tvrdi samo neko ko ne poznaje ljude, ili su se za njega ljudi svodili na vrlo usku grupu pojedinaca vrlo sličnih njemu. Što je uglavnom verna istorija ljudskih privilegija tj. prava. Ovo što se sada dešava je kompletni haos kome niko ne može da predvidi dalji tok, i jedino u šta se svi uzdaju je da će pohlepa provereno izdvojiti na vrhu sličan tip ljudi koji će opet u ostajanju na vrhu naći zajednički interes, kao što su i mnogi pre njih. Po tom istom proverenom receptu, robinhudovski tipovi su bili i ostali budale, sa ili bez mitova, i jedino što stvarno obezbeđuju je entertainment, i tu i tamo nahrane mitologiju.  

Duboko mi nedostaje vreme kada sam svoje dane provodila pod nebom i oblacima ovog grada, bez bliskog kontakta sa ljudima, i odatle filozofirala u prazno. Tijana putuje po svetu, šalje mi odatle lepe mejlove, i ja bih vrlo rado da sam otišla sa njom. Stajati u mestu je kapitalna greška. I pre nego što shvatiš, salete te sa svih strana ljudi kojima ne trebaš ti, već neko i nešto što ne mora čak ni da liči na tebe, ali dok se razumete i raščlanite oko nesporazuma, za tebe je prekasno a oni se već kod sledećeg primerka. So, keep it moving. Biti neuhvatljiva je jedini san vredan sanjanja.

Ovog dana, ili bilo kog

FOU-RIRE

It really is amusing
that for all the centuries of mankind
the problem has been how
to kill enough people
and now
it is how
not to kill them all

Frank, in 1958

HEROIC SCULPTURE

We join the animals
not when we fuck
                  or shit
not when the tear falls

but when
                   staring into light
                   we think

Frank, in 1958

…..we fight for what we love, not are

F.

Čuda na spratu

Kad su se Suzen (naglasak na ’zen’) i Džo uselili u stan preko puta nas, kroz njega su već prošli bili brojni ljudi u tih 7-8 godina koliko smo tu živele, svi od reda zaboravljivi. Ništa o njima nismo znale osim redovnih pozdrava kad smo nailazili jedni na druge u hodniku i liftu, i kad ih dugo nismo videle to je značilo da su otišli i obično smo pre ili kasnije naišle na nove stanare, ili bi ih opet srele posle nekog vremena i pozdravile kao i pre toga – bezlično i beznačajno. Da je novo vreme došlo za 14. sprat u našoj zgradi je postalo jasno kad su se ubrzo po dolasku oni predstavili. Zaista su lep par: ona vrlo lepa, on muževan i zgodan; ona bela, on crn; slične visine, istih godina, oboje lepo obučeni. Klinka je bila impresionirana samo kad ih je videla, i odmah su postali njeni omiljeni komšije preko puta.

Da nisu samo na nas ostavili jak utisak potvrdilo se kad nam je i sama nastojnica zgrade rekla o njima, a oni su za nekoliko dana upoznali ne samo nas, već i sve ostale stanare na našem spratu. Moguće je da se to desilo po prvi put u istoriji ove zgrade i njenih spratova, ali vremenom smo svi postali svesni da su ovo dvoje od našeg sprata napravili neighbourhood. Nisu svi bili zainteresovani, i to im niko nije uzeo za zlo, ali mi koji smo postali deo komšiluka smo odjednom shvatili koliko nam je on nedostajao. Ili ja jesam. Naročito kad  je bio tako urban i hip. Niko se nikome nije petljao ni u šta, kucalo se na vrata ako je nešto trebalo, kucalo se na vrata kad ništa nije tebalo već su se donosili tanjiri puni đakonija koje su ovo dvoje spremali, i koje su bile prave kreativne kulinarske kreacije… i to je bio samo početak.

Na našem spratu žive tri dame u poodmaklim godinama, sve tri vrlo različite. Džoj je sa Jamajke, ima puno problema sa artritisom, živi od skromne penzije i vrlo je aktivna u lokalnoj crkvi gde između ostalog organizuje džez matinee. En je anglosaksonskog porekla, radila je kao editor u raznim magazinima i novinama, bila politički aktivna, takva i ostala, i podržavana decenijama tenzijom između propalog braka i dece koja nisu ostvarila ni svoje ni njene ambicije, umela je u hodniku ili na bilo kom mestu gde ste je sreli da odmah pređe u tiradu oko bilo kog pitanja. Doli je jevrejska Čehinja, dobro zbrinuta u starosti, suzdržana ali uvek ljubazna i vrlo toplih očiju. Ostatak postave je uglavnom bio mlad, i menjao se relativno često.

Ni klinka ni ja nismo stidljive, iako ja nisam vrlo druželjubiva; redovno popričamo sa nepoznatima kao i sa poznatima. Ali najviše smo saznale o ljudima na našem spratu kad su Suzen i Džo počeli da prave svoje žurke i pozivaju nas sve, od najmlađih do najstarijih.  Imali su oni često u poseti svoje prijatelje, i drugo društvo, i uopšte su bili aktivni na sve moguće načine, ali već šest meseci nakon njihovog dolaska, oni su organizovali pravu Christmas Party, koja nije bila nalik ni jednoj na kojoj je bilo ko od nas bio.

Suzen i Džo su bili u ranim tridesetim kad su došli da promene naš sprat. Već su bili zajedno desetak godina u toj fazi. Suzen ima WASP korene iz srednjezapadnog dela Kanade, a Džo je odrastao ovde ali su mu roditelji sa Trinidada, južnoindijskog porekla. On se našao bio na tom srednjem zapadu države kao mlad, i u jednom ne naročito srećnom ali puno realnijem izdanju priče ’Oficir i džentlmen’ već u ranim dvadesetim imao dvoje dece – dva sina – sa pogrešnom osobom. Odrekao se bio planirane budućnosti i uradio šta je morao da bi bio odgovoran otac, i u to vreme sreo Suzen. Nakon toga su kroz dobro i loše gurali zajedno. U vreme kad su došli u naše živote, dečaci su provodili sa njima letnje mesece i par nedelja oko Božićnih praznika, a ostatak živeli sa majkom na pola puta do krajnjeg zapada Kanade.

Par godina kasnije, to se obrnulo i dečaci su došli da žive sa njima. Odnos sa majkom dečaka je bio vrlo nategnut, jedan dečak autističan, drugi je upravo postajao tinejdžer… Korak po korak Džo je pronašao način kroz legalne i međuljudske lavirinte, i oni se skupa prilagodili promeni najbolje što su mogli. Najmanje zahtevna u tome bila je koordinacija rasporeda oko poslova i dečjih obaveza i aktivnosti, naročito sa dečakom koji je imao specijalne zahteve. Apsolutno nikada reč žaljenja ili negativni komentar na račun bilo koga nisu prešli usne ni jednog ni drugog. Naprotiv. Uporedo sa obavezama praktično su usvojili Džoj i pomagali joj oko obroka, prevoza i nabavki, vodili je kod lekara kad je bilo hitno, neumorno pomagali nakon par operacija… Sve sam to saznala delić po delić. Nije to bila nikakva tajna, ali nije bilo ni izveštaja. Za njih je izgledalo najnormalnije, pa i više od toga – zadovoljstvo.

Skupa su prošli kroz puno, i nastavili su da prolaze kroz još bar toliko.

Kad se Džej doselio – avio stjuard, fotograf, homseksualac i simpatičan pivopija – i  njega su krenuli da hrane. Suzen i Džo su voleli društvo, i ljudi su voleli njih, i jako je teško odočarati taj njihov osoben način, istovremeno ležeran, nenametljiv, prisutan, topao i nonšalantan, i da oni kroz sve to budu neopisivo cool. (Sada znam da je svaki lep način nešto posebno, dok mizerija zaista nije).

Ali nije bilo lako. Nije ni izgledalo lako. Prosto je bilo izuzetno videti ih kao primer, i da su tu, preko uzanog hodnika, je bilo bogatstvo, i čudo.

Prošle nedelje održala se bila sedma po redu Christmas party. Uvek sa istom temom, i uvek neponovljiva. Ghetto Santa – old school style. Sâm Ghetto Santa zaslužuje detaljan opis, i ne samo zato što puno truda ide u u produkciju: na glavi afro perika, crna naravno, na licu gusta crna brada do pola prsa; na glavi povrh perike crveni kaubojski šešir sa ivicom od belog krzna; na telu crvena mrežasta majica, preko majice crveni raskopčani polu-bade mantil polu-košulja koju bi, recimo Rocky Balboa ili Mohamed Ali nosio paradnim danom; gole mišice tetovirane; na donjem delu tela par nogavica dugačke crne trenerke a preko njih ležerno odsečeni crveni šorc od pantalona koje niko nema hrabrosti da zamišlja na šta su ličile u originalnom stanju (ponekad trenerka nedostaje, i šorc pokazuje mišićave crne noge); na stopalima crne patike, ili ništa. G-Santa liči na makroa iz ’70-ih u naročito high izdanju. Ima i soundtrack, kome koreni potiču iz iste decenije, obično jako dobar funk. Ovog puta je kraj ulaza zgodno bila parkirana kareoke mašina, kojoj je nakon ulaska ’black-as-black-can-be’ Deda Mraz odmah prišao, zgrabio mikrofon, i pozdravio svu prisutnu decu sonornim glasom uvežbanog MC-ja, uz pitanje koje sva deca u ovom delu sveta znaju – da li su bili dobri ove godine?

Jednako zanimljivo posmatranju performansa je posmatranje dece, naročito one od godinu i po do 5. Neka među njima se pripiju uz mame (većinom), neka zabezeknuta gledaju otvorenih usta, neka plaču, ili se povlače u što dalji ugao kauča, a skoro sva prođu kroz sve te faze. U početku. Deda Mraz priča kao što izgleda. Sleng, high-five, povremeno ubaci neki breakdance move, on predano radi svoj posao – velika vreća je puna do vrha a ima i pomoćnike koji mu dodaju šta treba – i svakom detetu složi pitalicu i komentar. Deca (ona manja, veća se ustežu i prave važna pošto ona znaju o čemu se radi i uživaju u tom znanju iako su neodoljivo uvučeni u ceo happening, kao i svako drugi) se zagreju brzo prilivom poklona, i pre nego što je Deda Mraz ispraznio vreću, oni mu priđu blizu, pokažu šta znaju, zavire da provere da vreća ne krije još nešto, i svakog puta ga bar jedno od njih zagrli oko noge i tu stoje uz njega, na pravoj strani, i posmatraju akciju.

Ove godine je jedna malecna od nekih 18 meseci bacila bila odmah oko na mikrofon, pa i pre nego što je performans bio završen ona se priključila (par minuta pre toga je plakala), pevala u mikrofon nerazumljivo a uz melodiju koja je ličila na ’A-B-C-D-E-F-G…’, pesmicu koju svi klinci čuju bar sto puta do njenog uzrasta i koju mame neumorno ponavljaju u nadi da će njome započeti ne samo pravo obrazovanje za svoje klince već da im razvijaju i muzički ukus i sve što treba, u jednom dahu praktično, pa joj nije smetalo ni što je mikrofon poklopio bio par puta po glavi, jer je on težak a ona jako mala, i pošto zna silom prilika da mora da deli, pustila je i svoju godinu dana stariju sestru da malo proba, da bi ga opet uzela nazad hitno… i u tesnoj dnevnoj sobi punoj dece i odraslih, svi se nađu na sceni, svi učestvuju, i sva lica – sa njihovim različitim istorijama, danima i godinama – su odjednom od mekog putera oblikovanog nežnom rukom u osmehe čistog uživanja.

Deda Mraz se ne zadržava dugo, njega čekaju i drugi klinci. Pozdravi se sa decom, mahne ostatku, i nestane put vrata – i našeg stana. Tu se presvuče, i Džo se pojavi ležerno da čuje šta je sve doneo G. S. ovog puta.

Ovde nije neobično da se ekstrovertni individualci obuku kao Deda Mraz u nedeljama pred Božić kada sa svih strana ujedinjeni konzumerizam i tradicionalni sentimentalizam udaraju, i udaraju – u čula, po nervima, a o budžetu da ne govorimo – ili se kostimiraju u vreme Hallow’een-a, što mnogi ne propuštaju. Tome pogoduju ne samo  tzv. party shops, koje imaju svakakve kostime i sve moguće dodatne efekte, već i obična ljudska prilagodljivost da i nešto što pre ili kasnije dosadi pretvore u zabavu. Kad je klinka bila beba prisustvovala sam bila vrlo ubedljivoj transformaciji jedne male, zaobljene Italijanke u pravog pravcatog Deda Mraza kome je svako seo na koleno i poželeo nešto lepo i važno. Postoji i i američka organizacija autentičnih Deda Mrazeva – muškaraca koji se izgledom kvalifikuju (po vrlo striktnim kriterijumima) u to probrano društvo, i koji tokom sezone praznika nastupaju po tržnim centrima i korporacijama gde skupo naplaćuju i svaki penny ode u dobrotvorne svrhe. Ali ovo što Džo radi je nešto posebno. U vreći su gomile poklona koje su on i Suzen kupili (dece je obično 5-10), i njegovi dečaci dobiju poseban tretman. Dešava se ovde sve više da očevi tretiraju dečake kao jake likove. Postoji autoritet, ali odnos je nepogrešivo između muškaraca. To je sigurno važno za jednog  dečaka koji gura kroz običan užasni tinejdžerski angst i komplikacije komplikovanih porodičnih odnosa, ali Džo i onog autističnog klinca tretira kao da je faca, i to neverovatno cool faca, kao i on sâm. Pokloni su velikodušni i isporuka kakvu bi svako poželeo od Deda Mraza – on the top of the world, man. Dečaci obično imaju i svoje drugare prisutne te večeri, i svako dete dobije i poklon i tretman kao da su neverovatno važni.

Ni to nije sve. Žurka je prava gozba. Sve spremaju sami, i dobar deo toga je u rerni (uključujući našu, kojoj imaju neometani pristup tokom celog dana) i kad je veče uveliko u toku. Prosto sve ima svoj ritam – njih dvoje naročito -iako ulete pomoćnici tu i tamo, ali uglavnom posle, da operu sudove, na primer, i najviše se trude da im ne smetaju. Nisu ni gosti neprobirljivi – ima vegetarijanaca pa i veganaca. I klopa i piće su raznovrsni, i svako bude podmiren, i obično dobije priliku da proba vrlo inventivne kulinarije.  Ovdašnji običaj da svako donese ponešto na žurku, a piće kao minimum, je dobrodošao ali oni slede svoj plan, i svima ugode.

U takvu jednu produkciju odu dani pripreme i osmišljavanja. I kad njih dvoje konačno dobiju priliku da se opuste, nešto i pojedu, je obično trenutak kada krene dance competition, u kojoj učestvuju i deca i odrasli. Tj. deca se uglavnom stide, naročito ona starija od 9-10 godina, ali atmosfera je tako opuštena i onaj specijalni Deda Mraz s početka večeri je svakoga oraspoložio i započeo slavlje na pravi način, što Džo samo nastavi kao zaista autentični MC, da se čak i klinci potrude. I tako se veče niže, opušteno i zadovoljno, do sitnih sati.

Ove godine je bilo sve isto tako, i puno drugačije. Negde tokom proleća osetili su se čudni vetrovi ovim spratom, i do kraja juna Suzen se odselila. I oni sa puno iskustva, iako puno znaju, nisu mogli da poveruju. Kad mi je Džo rekao, nisam se raspitivala šta se desilo. On je nešto zabrljao, ili je ona potrošila sve što je imala, možda se previše toga uguralo u intiman prostor između njih i nije više bio ni intiman ni samo njihov, ili je sve to – obične tragične stvari, dešavaju se svima. A ipak…
Nisam dugo rekla klinki. Nas dve smo otišle bile na put, vratile se, Džo je imao ozbiljnu povredu na poslu, operaciju, pa kasnije još jednu… i ono što je trebalo da bude samo period razdvajanja u kome će se Suzen ohladiti i razmisliti, postalo je trajno stanje. Kad je klinka konačno čula bila je duboko razočarana. Heartbroken, objasnila je, za slučaj da nisam razumela. Ali jesam. Požalila se bila više puta tokom godina na svet u kome se ljubavi pocepaju kao da su ni od čega i svi ih gledaju podsmešljivo, kao da je lako biti dete i gledati u odrasle a ovi ne umeju, i ne umeju, ni da vole, ni da ponesu svoj teret, ni…  They were so perfect, vajka se i dalje s vremena na vreme. Jesu, zaista. Savršeni  i bez truda da sakriju nesavršenstva. Retko se kada moglo tako nešto videti. I nije to ništa manje ni savršeno ni vredno ako je došlo do kraja. To su različite stvari. Nepomirljivo različite. Ne treba ih smeštati u istu rečenicu. Ponavljam klinki. Možda će se Suzen predomisliti. Čuda nisu neobična na ovom spratu.

I kad je sve izveo solo prošle nedelje, mada mu je pomoć prijatelja bila neophodna ovog puta, Džo je bio pravi Deda Mraz, kao i uvek. Pekao je kolače u ponoć i delio ih svima još vruće, klinci su otišli kući sa rukama punim poklona i… postoji jedna stvar koju uvek radi i koja mora da dolazi iz iste vreće poklona: svakog gosta koji odlazi isprati do lifta a siđe sa njima i do parkiranog automobila ako treba puno toga poneti, ali naše stare dame na spratu, pa i one mlađe – sve koje žive dalje niz hodnik i došle su same, on isprati do vrata, i zahvali im što su došle. Uvek to uočim. Ima prosto nečega u tom gestu što me uvek dovede do jedne mirne tačke. Nečeg duboko pristojnog. I kad se razbistre vode u kojima sada ništa ne vide kako treba, ni on ni ona, zasijaće blago onog drugog, sigurna sam. Jer i da nikada više ne budu opet skupa, svest da su voleli nekoga ko je pristojna osoba će zauvek ostati sa njima.

I tako, dani i meseci prolaze. Iza zatvorenih vrata koja se otvore s vremena na vreme, i mi uhvatimo malo mirisa iz tuđih života, da nas uteše, rastuže, inspirišu, ili poguraju nazad među naše zidove. Ali bilo je jedno vreme na ovom spratu kada niko nije hteo da se seli. Lepe stvari su se odomaćile. Bilo je dobro, i svi smo znali da je dobro. Sada svi idemo dalje bogatiji. I siromašniji. Tako obično bude.

Skoro. Apsolutno.

Erotske misli naiđu ponekad tokom dana. 
Ulepšaju dan. Za početak.
Onaj oko mene, pa par metara dalje, i šire… Ulepšaju još štošta, ubeđena sam.  Ali mnogo ulepšaju dan.
Ne ulepšaju druge ljude, to je zanimljivo. Samo dan i nežive objekte. Možda malo i mene. U WC-u bacim pogled u ogledalo, i nasmešim se.
Prekidaju me ljudi sa kojima radim. Njihova muzika, pogurene forme, predanost egzistenciji… Prekidi ne smetaju. Posmatram ih kroz debelu dioptriju (od zadovoljstva). I ne vidim ih jasno. Kad ne prekidaju još je bolje. 
Zadovoljstvo je ponekad eksperimentalno.
Odobravam.
Kad me svi požuruju, ja ne žurim. Kad očekuju, ja se nasmešim. Kad objasne nešto, ja se iznenadim – i zaboravim.
Kod razgovora sa drugima uvek se malo začudim. Ko su oni, ko sam ja, i da li je priča bila neophodna.
Odgovor je uvek negativan.
I to pruža zadovoljstvo.
Ništa mi ne odvlači pažnju. Sve postižem. Ja sam na savršenom mestu.
Skoro savršenom. Skoro srećna.
Apsolutno srećna kad sam velikodušna.

Uticaj dobrih mesta na arhetipe

Neumorni rad romantike. Njen besmrtni appeal. Tajna, ili ne tako tajna, vrata kojima putuje do svakoga. Na kraju puta su rajska mesta: arhetipi u polju, arhetipi oko polja, na granama, pod vodopadima.. amusement parc za decu i odrasle sa neoborivom prednošću: izgleda tako stvarno.

I sa takvim pedigreom, klasične priče bi morale da izgube nešto od draži, ako ne zbog drugih stvari, zato što su ponovljene bezbroj puta. Sve pre ili kasnije dosadi ljudima. Oni još lakše zaborave da je svrha ponavljanja nauk. Međutim, ljudi ne žele znanje od romantičnih priča. Za to su zadužene već pomenute druge stvari, one koje ih kroz loša iskustva i nesrećne susrete nauče da su romantične priče nemoguće. Na taj način pripremljeni – veštački održavani u stanju neznanja i nemogućnosti – svrha romantičnih priča je da iznova iznenađuju ljude, i obore ih s nogu. Jer to ljudi nepromenljivo, za sva vremena, za vremena nakon svih vremena, vole, i voleće dok je ljudi.

Romantične priče za generaciju moje klinke pate na raznim nivoima, kao što su moguće patile i one u prethodnim, a iza tih nivoa je običan marketinški princip: prvo se tržište pripremi a zatim se lansira proizvod – garantovan uspeh. Društvo, i oni koji ga vode iz sopstvenih interesa upakovanih u različite omote, su davno umešali prste u romantične priče. I tako nečiste, romantične priče imaju vrlo laku prođu kod ljudi.

Ona je tinejdžerka, ja se trudim u nezahvalnoj ulozi njene mame, i zamišljam da u opis mog posla spada i obaveza da je upoznam sa romantičnim pričama koje su preživele loša, gora i nepodnošljiva vremena. Romeo i Julija baletska predstava je bila prava kombinacija romantike za njen uzrast i samointeresa na mojoj strani (volim i romantične priče i balet). Balet se prikazivao samo deset dana i ja sam uložila puno truda – bezuspešno – da nabavim karte da bih na kraju primenila opciju koja retko kada izneveri: skupo platila za pristojne karte. Važno je, opravdala sam sebi.

Mesta su bila dobra. Međutim, trećinu scene je zaklanjao muškarac ispred mene koji nije bio naročito visok već je dizajn auditorijuma takav, pa sam dobar deo predstave studirala zadnju stranu obrijane glave koja se u debelim naborima nastavila u debeli vrat pa zatim raširila u ramena. Neizbežno je bilo da se zapitam da li ga žena kraj njega voli, i da li bi i dalje da je sedela na mom mestu iposmatirala ga iz tog ugla dobrih sat i po. Čak sam bila voljna da se opkladim da ga daleko bolje poznajem nego ona, i na tome dobro zaradim, pa bar delimično povratim ono što sam uložila u karte. Off with his head!, je bio poriv koji se javljao u redovnim intervalima, i ja bih s vremena na vreme, i da bih primirila svoje homicidalne instinkte, obraćala pažnju na predstavu. Da imam smisla za dramatične gestove me je ostavilo ravnodušnom. Ko nema.

Produkcija je bila velelepna i dirljivo verna originalnom vremenu i duhu. Romeo je prizvao engleski izraz ’smitten’, koji vrlo lepo ilustruje stanje nežnog nokauta koje se desi kod nekih zaljubljivanja. I koje se retko viđa u produkcijama ovih dana, bilo na sceni ili u improvizacijama iz svakodnevice.

Setila sam se zatim verzije Romea i Julije koju sam gledala nekoliko godina unazad. Bila je to R-rated obrada, smeštena u sadašnjost i ambijent noćnog kluba gde su gledaoci stajali raštrkani sa pićem u ruci, i nosili neonske ogrlice koje su ih podelile u pripadnike i podržavaoce Kapuletija ili Montegjua. Drama i strast koje su se odvijale na dohvat su bile intenzivno aktuelne, i izgledale kompletno spontane i preteći urgentne da je, verujem, svako izgubio dah, i živeo intenzivnije i dramatičnije u tih sat i nešto više nego što se dešava i najbolje skriptiranim životima. Iznad svega, začinjeni, jak miris i ukus erotske ljubavi  se potvrdio kao infekcija kojoj niko ne omože da odoli, sigurno ne da planira kao večeru za probrano društvo, a kontrola je bila čekirana već kod ulaza odakle je mogla samo da maše i glupo se smeši. Godinama kasnije, haos, ukus i miris same predstave su i dalje u ustima i nozdrvama. Raw.

Glava koja se crnila ispred mene kao moćni totem je bila kriva da su isplivala svakakva crnila. Iako je romantična priča o instantnoj i intenzivnoj ljubavi između dvoje tinejdžera na ničijoj zemlji usred zaraćenih familija neprolazno tragična, sama koreografija je bar jednako vreme ako ne i veći deo posvetila muškom prijateljstvu i rivalstvu. Bio je to neočekivani obrt i neporecivo realan, iako ne i razlog da dođemo na balet, mada nisam sigurna na koji način je klinka to razumela. Sigurno joj nije bilo strano sa dečacima u školi i nadmetanjem i razmetljivošću koja ih karakteriše. Mora da nije očekivala da se ista stvar dešavala i koju stotinu godina unazad, samo su tada bili mnogo živopisnije obučeni i mačevanje je bilo veština od koje je zavisio život. Ne znam kako stoji sa konceptom da, uprkos balerini koja dobija naslovnu ulogu velika slova pola naslova i najviše pažnje pa i raskošni buket cveća na kraju, pričom dominiraju muškarci. Neprolaznost arhetipa leži u njihovom neprekidnom ponavljanju. I ne može se poreći da je to velika šteta.  Srećom da je Šekspir ’mean girls’ koncept ostavio po strani, bar u ovoj tragediji.

Julija kao objekat želje, i udavača, me je saplitala. Svuda je u stopu prati dadilja kao da ne bi sama umela da pronađe put kući, i mladoženja koga su roditelji izabrali puno liči na njihovog vršnjaka. Julija je blago na ceni, dok se ne nađe u pravoj kruni. Posle toga može odatle da sija dok ne potamni i izbledi, i prestane da sija sve skupa, ali su svi davno prestali da obraćaju pažnju. Erotski kapital, postoji konačno i ime za takve stvari, i to je kod potraživanja korisno, naročito kad se sretnu posle nekog vremena nekadašnje drugarice i zapitaju jedna drugu kako su investirale svoj kapital i kakav su povratak za to dobile. Kraj onakve scenografije i kostima, pa prekrasne muzike i lepih pirueta i skokova, mogla sam samo da se nadam da klinka nije puno toga uočila. Kao što se redovno nadam. Na primer, kako je na sceni bilo najmanje ljubavi i romantike, ali možda se u toj trećini koju mi je onaj tip zaklanjao steklo sve što je nedostajalo u ostatku, pa sam brinula bezveze.

Činjenica je da mame nikad ne brinu bezveze. Setila sam se dalje priče iz novina o tragediji u Los Anđelesu koja je nosila puno breme arhetipa na leđima. Romeo jermenskog porekla se zaljubio bio u zlatokosu Juliju, ali mu se nije sviđala njena drugarica, tamnokosa šmizla isto jermenskog porekla koja se oblačila i ponašala kako ne dolikuje zlatokosim iz njegovog sna a za tamnokose ga nije interesovalo, pa se Romeo uplašio da se naivna zlatokosa ne primi. Kad je tamnokosa videla tekst poruku koju je Romeo poslao svojoj Juliji, u kojoj joj prigovara što se sa njom druži, i nije se ustezao sa epitetima, pobesnela je i odgovorila mu sama da se spremi za dvoboj sa njenim bratom, jer to bez krvi proći neće. I tako i bi. Brat je pozvao još jednog rođaka i ugovorili su susret na praznom parkingu kojih obiluje ne samo u Los Anđelesu, i koji moraju da posluže svuda van elegantne arhitekture Verone. Romeo je znao da je u nevolji pa je i sam pozvao sekundante, i pojavio se na ugovorenom mestu u ugovoreno vreme. Čim su izašli iz automobila, rođak je prišao Romeu i bez okolišanja mu pucao u glavu pištoljem. Bez ikakvog smisla za dramski scenario. Pravosudni sistem, kome isto fali dramatičnih sklonosti, traži krivca. Krivac je nestao put Jermenije, pa se ovaj okreće drugim izvorima nevolje, i parnica za parnicom, proces će potrajati. Srećom pa se mediji bave dramom revnosno, i objavljuju priče o Romeu koji je jednom za Valentine’s Day kupio svim devojkama u školi po karanfil. Od sopstvenog džeparca. Da je taj isti Romeo zvao jednu drugu devojku pogrdnim imenima  samo par godina kasnije, kao i da je mislio da može i treba da svojoj devojci određuje sa kim će se družiti pokazuje kompleksnost dostojnu Šekspira. I korene koje možeš farbati koliko voliš ali oni uporno ostaju iste boje. Tamnokosa sa svojim primesama Lady Macbeth i zlatokosa sa senkom Ofelije preko ramena nemaju kud već da plivaju u tom blatu od arhetipa, iako su svi troje mogli da se strpe još koju godinu i prosto zaborave da su ikada sreli one druge, što je redovna pojava kod romantičnih priča koje ne dožive dramski tretman.

Tu sam se sa zadovoljstvom vratila baletu, a prijalo je i što smo za vreme pauze otišle do bara gde je klinka naručila sladoled i ja uzela jednu od fino poređanih čaša sa šampanjcem. Neverovatno je dobro biti u ovom trenutku, je mantra koje se setim povremeno, i odahnem.