Moja sestra i ja

Diana i ja smo na Korzici dugo i cesto pricale. Dugo se nismo videle. Vodile smo nase razgovore do razlicitih mesta, i ubrzo se pokazalo da im najvise prija Mediteran. Plutale smo prakticno gole izuzev par krpica koje stvarno nicemu ne sluze osim da sada kvare metaforu; razgovori su bili bogati planktonom, sitnim racicima i simbolima. Mozda bi nesto od toga bilo tesko podneti na suvom, ali bez tla pod nogama i u ritmu pokreta mora, neverovatno je lako osloboditi se nepotrebnih tereta. Uopste ne osetis. Deca su plivala u plicaku i skupljala skoljke. Osecaj neopisive sirine je bio intenzivan, euforican a unutrasnji ekvilibrijum podesen na living-is-easy. Dok plivas u materiji koja cini 75% planete, problemi cak i tako jednog neosporno vaznog bica kao ti postanu vrlo,vrlo razblazeni.

Diana je hirurg za decu i odrasle. Od ljudi koje poznajem, niko nema ozbiljniji posao. Da spasava zivote je volsebna stvar njenih ruku i znanja, ali ne uspeva joj uvek, narocito kada radi na gerijatriji i onkologiji. Ona je navikla na razgovore sa ljudima, i da se ljudi boje, veruju joj, ocekuju od nje puno, ili sve. Cesto puta joj kazu stvari koje nisu nikome od svojih. Da ohrabri i uradi pravu stvar je deo njene svakodnevice. Ono sto ona dobije za uzvrat je podsecanje na prolaznost, urgentnost sa kojom treba proci kraj nebitnih stvari i zumirati na tih nekoliko koje su jedino vazne. Kada je to svakodnevica, onda se neizbezno postaje filozof. Ali mali, sasvim mali, uzgredni. Ne vredi gubiti vreme na to.
I tako smo pricale o smrti puno. I to je imalo smisla u moru. Vise nego igde drugo, cini mi se sada, kad sedim ispred monitora i prozora iza koga jedan veliki grad zivi, zhuri i opire se strahu od smrti, kao sto je to uobicajeno u velikim gradovima, i svemu velikom. Sto veca gradnja, to veci strah prikriva. Verovatno je isto i sa malom gradnjom. Ali u Mediteranu oko Korzike, razgovori su bili deo neceg drugog. Kad je moja mama bila bolesna, i njena sestra dosla iz Nemacke da je obidje, pustili su je kao najblizi rod. Njenu cerku nisu, ona se vise nije racunala u najblize. Diana je imala 17 godina, i zelela je da je vidi jos jedan put. Iskrala se na stepeniste, lutala malo hodnicima, i na kraju se usunjala u sobu kad niko nije pazio. Na vazduhu bi mi ta prica uradila nesto, verovatno bih istrcala napolje da me niko ne vidi, ali u toj tecnosti smo nas dve kao bliske organele delile price i celiju kao sto bi trebalo deliti svet, jedini u kome je sve ovo vazno.

Neobicno je bilo kako su istovremeno sa razgovorima poceli i snovi. Tokom noci na Korzici, u snove su mi dolazili svi ljudi koje sam ikada znala, upoznala, oni koji su njih poznavali, obicni ljudi i carevi, cudnih odela i glasova. Razgovori sa Dianom su usli u moje snove, ja sam usla na mesta na kojima dugo nisam bila, i bilo bi sve to previse i da sam bila pripremljena, ali nije bilo ni previse ni premalo, vec pomalo opojno, a i neka katarza se spremala ili odvijala u zasebnim sobama organizma. Da se to desilo bilo gde drugo osim na mediteranskom ostrvu, ili makedonskom jugu, ne bi bilo dobro.

Ona dugo nije bila na tom nasem jugu. Kako smo ga klinka i ja posetile pre nekoliko godina, donela sam joj fotografije. Da vidi bogato zelenilo i sasusena brda, stare kuce i poodraslu decu, i prepozna sta je jos uvek isto kao kad smo mi bile deca. U Calvi smo stigli u subotu predvece, u ponedeljak smo se nas dve smestile na jedan od kreveta, deca su prvo igrala karte na terasi a posle otisla na plazu, mi smo gledale slike. Koliko je vazno imati nekoga ko deli sa tobom uspomene? Puno. Te fotografije su bile najvrednije stvari u koferu. Kad sam par dana kasnije u malom Internet kafeu procitala email u kome nasa zajednicka sestra pise da nam je tog ponedeljka umro ujak, Diana i ja vise nismo o tome pricale. Bile smo zajedno, podelile fotografije i uspomene – to je najvise sto se moze pokloniti nekome na odlasku.
Kad smo posetile katedralu na Citadeli, zapalile smo svece za nase zive i nase mrtve, obicaj koji raznosimo po svetu, od najmanjih crkvica do cuvenih katedrala. Ne znamo da li je to obicaj u pravoslavlju i van Makedonije, mi smo naucile kao mala deca gledajuci i sledeci uputstva nase babe. Dianin muz, pitom covek sa smislom za humor i strpljenjem sirim od zaliva u koji gledamo svakog dana, uocava i druge stvari koje nam je genetika naizgled slucajno podelila. Nama to jako prija a klinke i on nas trpe. Iako klinke pocinju da shvataju da je genetika cudna i nepredvidiva stvar, kao kad se ispostavilo da se u njihovoj nemackoj kuci ‘pozuri’ kaze ‘brzo! brzo! brzo!’ furioznim tempom koji ne ostavlja nikakve nedoumice da osoba koja to izgovara moze da odjednom naraste kao velika ptica i sve sto je sprecava da kljunom zgrabi mladunca sklonog rastezanju vremena i zivaca je samo neizmerna ljubav, dok u nasoj kanadskoj kuci na drugom kraju sveta odjekuje ‘ajde,! ajde! ajde!’ potpuno identicno po svemu, ukljucujuci ton glasa. Suocene sa golim cinjenicama, ni Diana ni ja ne znamo poreklo takve jedne pojave.

Iako su teme razgovora razlicite, uglavnom se zavrse na isti nacin. Prosto ih prekinemo, ili nas prekinu deca, postane nam hladno u moru, spazimo neku lepotu u krajoliku koja nas natera da zacutimo. Dozivljavamo razgovore kao jos jednu boju u pejsazu, i znamo da je sve ovo pitanje fizickih parametara prostora i vremena, pri cemu uticaj na ljude neizbezno poprima metafizicke simptome. Sa onima ispred nas koji postaju sve stariji i jedan za drugim odlaze, i decom koja rastu na razlicitim jezicima, Diana i ja smo se nasle u ekspediciji za kontinuitetom. Od svih koje smo do sada poduzimale ova je najteza. Nismo sentimentalne, i to nimalo ne olaksava. Sve prodje, ponavlja Diana, i ja se ne protivim. Od svih dvorecnih kombinacija koje se uruce ljudima kao zivotna uputstva – ne ubij, budi dobra, postuj starije, ne zuri – ‘sve prodje’ je najteza za poneti. I lepim danom, i sumornim danom, mozes da joj pogledas u lice ili nalicje pa pokvaris lep dan iili ulepsas los, a moze i obrnuto – cetiri kombinacije u dvorecju, nije lose – ali mutiti pesak u moru ne menja da sve prodje. I tako se izadje iz mora, osusi peskirom ili na suncu, pridje deci i spusti na njihove glave poljubac, dodirne se ruka ili spusti onoj drugoj na rame, pogleda put neba, ili planina, spusti pogled na liniju horizonta i ostavi tu neko vreme na nepromenjivoj crti koja potamni i posvetli izmedju jutra i veceri, privlace ga dalje druga deca u igri, ljudi u prolazu, i u neprekidnom pokretu svega, na pescanoj plazi mediteranskog ostrva moja sestra i ja razumemo da nam je bilo vazno da dodjemo ovde iz puno razloga ali najvaznije da vidimo da nakon vise godina i mnogo prozivljenih uspona i padova, ona i ja smo ostale iste.

 024_22a

Advertisements

9 thoughts on “Moja sestra i ja

  1. Mnogo volim tvoje priče. 🙂 Imam sestru, pa mogu da kažem, da je veza između dve sestre nešto izuzetno. Posebno me raduje što su i naša deca povezana, jednim neraskidivim lancom. Kao da su deca samo jedne žene. Svejedno koje od nas dve. 🙂

  2. Jako lepo, Charolijo. Ne verujem da postoji bolji osecaj u roditeljima nego kad vide da njihova deca umeju da stvaraju trajne, dobre emotivne veze. Ili odrze one koje su imali od pocetka.
    Ja sam jedinica, i jako su mi bile vazne sestre, a i braca (ali oni vise kao garnir :), iz ostatka familije dok sam bila klinka. Diana je moja sestra od tetke. Nije jedina sa kojom osecam bliskost, ali smo nas dve vrlo slicne u nekim stvarima, i ona ima vrlo fin sklop osobina, neobicna je, jaka, nezavisna, pazljiva, i jos puno toga. Mnogo nam je znacio ponovni susret.

  3. Divno je kada sa nekim mozes da podelis zajednicke uspomene… Jos jedna maestralno ispricana prica…na nemirnom moru sa puno mira…..

    **
    Ivana tebi i tvojoj malenoj sve najlepse Novoj godini…
    😀

  4. Moja sestra od tetke je Dijana. (sa j) 😆
    I nismo se videle dve godine….daljine nas razdvojile, ali nam susreti uvek tako nekako, slično izgledaju…nastavljaju se tamo gde su prekinute priče, misli su povezane nekako čudnim nitima i …. i ne znam više zašto da objašnjavam, sve si tako lepo opisala.

  5. To je bas simpaticno 🙂
    Lepe su te niti, cak ne znam da se mogu objasniti, vise opisati okruzenje, atmosferu. Imati veze koje sezu u daljinu je jako dobra stvar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s