Le’go

Kubistička fragmentacija kao pravac života. Puno je više postigla za umetnost, nema sumnje.
U slučaju pojedinca neprekidno premeštanje lego blokova iz svačije skromne kolekcije proizvodi  miks apsurda koji bi meni, recimo, na sceni bio nelagodan pa bih izašla već posle pola sata. Kad sam ja i scena i drama i sama zgrada pozorišta… i tu bih izašla posle pola sata. Ali ne može.
Vesnik 20. veka, kubizam. Ako je romantizam human, apstrakcija eskapizam, kubizam je realan. Ko bi rekao. Da će konačni susret sa smislom biti apsurdno izmeštanje i fragmentacija svakog poriva, potrebe i ideje. Da je ružan ne bi trebalo da iznenadi. Ipak – ko bi rekao.
Piše u jednom članku o Stiv Džobsu kako je bio sto i neki u nizu najbogatijih ljudi na svetu sa izvesnim brojem milijardi u net vrednosti, a bio bi peti da nije prodao Apple akcije u kriznom trenutku. Stiv Džobs je mrtav da mrtviji ne može biti. Ali bio bi peti. 
Ubijen je Gadafi i ljudi se raduju. Ubijeno je dete u Kini, i niko nije stao. Prva vest je obradovala ceo svet, druga ga je šokirala. Ako bi zalepili glavu Gadafija na malo telo kineske žrtve, svi bi se radošokirali, i sve ljudske potrebe te vrste bi bile podmirene. Tajna dobrog poslovanja je u sužavanju. Suziti reči, kondenzovati značenje, i smisao će poslušno slediti. Merge your concepts.
Kaže šefica svom timu da je potrebno kompaniji da dođu i rade u subotu (kao što su one prethodne, i one pre toga, i one još pre, kao i svakog dana ostajanja do kasno) i da će za to dobiti ekstra sate. Radiš duže i dobiješ ekstra sate? Gde to dele – potrošiš vreme i dobiješ vreme? Pa ovo je svet nad svetovima.
Kad se vrlo malo njih primilo, šefica je krenula od jednog do drugog, vukući na leđima svoj autoritet i vreću sa strahovima da podeli, pravi pravcati Deda Mraz u nevreme, i uz svaku isporuku stavila ruku na rame, pogledala značajno i rekla  ‘I am not forcing you’. Nakon trećeg kruga dobila je najviše glasova i sada, ovog rasipnog trenutka, veći broj ljudi vredno sakuplja svoje ekstra sate. Nije lako prodati ljudima dobru stvar.
Kaže jedna prijateljica drugoj prijateljici (ovaj koncept uvek ide bar u paru) da hoće da je izvede i počasti za njen rođendan. Broj 2 nije naročito uzbuđena jer joj nije prvi put i dok se svaki lep gest ceni, naročito dobar restoran, nekoliko sati priče koja je poslednji put bila sveža u vremenu koje ne pamti joj nije privlačno. Ali nema kud. Pominje da ima neprecizne planove sa jednim tipom. The boy ima lepe usne, seks je topao i blizak kao suptilno ćebe, i ona bi radije sa njim provela nekoliko sati. Broj 1 preuzima na sebe da isplanira veče i ignoriše dečaka – dodaje restoranu i izlazak u pozorište, Bollywood, ništa manje. Subota je, broj 2 ne zna šta se dešava jer se Jedinica nije javila, i oseća se krivom – negde je to sve njena krivica. Ako se ne oseća krivom, broj 1 će već to promeniti.
Prijateljstva su tema čestih misli, i još češćih studija. Prijateljstva u različitim uzrastima, iako niko nikad ne odraste (ljudi se samo udalje, oni malo zreliji). Lice pojedinca i knjiga su najnoviji merger – facebook, kaže ceo svet. Koncept nije svakome jasan, ali i puno važnije stvari ostaju neobjašnjene. Recimo, zašto voleti ljude u minutnim količinama nije prihvatljivo? Zašto je ljubavi neophodan pridev ‘velika’? Šta fali prijateljstvima koja se čitaju iz knjiga – jedan pasus čita broj 1, recimo, a sledeći čita broj 2? Obe bi imale više zadovoljstva, i češće bi se viđale. Naročito sa ekstra satima koje zarade radeći ekstra. I nosevi zalepljeni sa strane ne bi smetali, uši na čelu, nozdrve naopačke, sise na ušima, ruke na guzici… mogu da nauče sign language pa komuniciraju i otpozadi – mogućnosti, kao i sati, su beskonačne. 
Evo i predloga: Aleksandar Puškin ‘Kapetanova kći i druge priče’. Kad je on mogao tako da piše pre dvesta godina, ništa nije ostalo osim slova za nas. Kubizam je bio neizbežan. Navikneš na dobru stvar, i zato je pokvariš.
Pokvari dobru stvar
pokvari dobru stvar
pokvari
Mogućnosti u poeziji su slične svim drugim mogućnostima.
Ali ima jedan José. Šta je on ovog jutra uradio mojim lego kockama..

 

Razumemo se

Ujedinjena crkva na uglu Šerburn i Karlton ulica balansira zahvaljujući solidnoj gradnji iz 19-og veka
između raznovrsnih kongregacija – crnih adventista, korejanskih prezbiterijanaca, opskurnih misionara, homoseksualaca iz kraja, beskućnika i volontera, meditacionih Budista, rekreacionih mačevalaca, plesača i gimnastičara… Kao klikeri pod staklenim stopalima žagor i kotrljanje malo poguraju na ovu stranu, malo na onu drugu, ali široki gospodski kukovi i visoki zidovi sa rozetama samo namignu i ne daju privilegiju tako poželjne lokacije pljunute usred euforije i bede metropolisa.

Simfonijski orkestar dobrovoljaca nastupa par puta godišnje, uvek u dobrotvorne svrhe, i ujedno održava tradiciju staru više od četvrt veka. Dirigent, solisti, duvačka sekcija, violine… svi su tu besplatno, i o svom trošku. Danju rade svoje poslove, inženjerske, doktorske, učiteljske, transakcije održavaju pozicije i status, ali nakon što se dugački radni sati završe, oni se okupe, i posvećeno vežbaju. Ima žutih, belih, crnih, mladih i starih, i svako će ispričati kako je zalutao u taj orkestar ljubitelja klasike, ne samo muzičke. Ovde je u pitanju klasicizam jedne naročite crte u ljudskom karakteru, one koja sjaji u mraku kao signal sigurne luke, i ima duboke korene, široka vrata, tople šake. Nastupi nisu događaji sezone, i ima i većih i boljih orkestara takve vrste, nisu ni prilozi naročito velikodušni – jedva da sakupe hiljadu dolara – i drvene klupe standardno škripe. Savremena evolucija urbanih crkava u okupljališta i srca zajednica tako raznorodnih kao one nabrojane na početku izaziva podozrivost kod podozrivih, radost kod veselih i naivnih, i olakšanje kod najvećeg broja ostalih. Ali kad hladno veče ućuti, i publika zauzme svoja mesta, dirigent završi sa pričom (iako bi još; pun je anegdota o nastanku svakog komada i biografiji kompozitora, entertainer u svakom pogledu), i muzičari se prihvate svojih instrumenata, blagost i lepota ushite. Jer dirljivo je, biti na tom mestu gde se susreću siromašni i bogati, privilegovani i ljudi bez adresa, i niko nikome ništa ne nudi niti potražuje. Zvuk je jasan i čist, i poruka direktna – nagriženi porocima, zavedeni iskustvima, pomućeni izborima, ljudi uvek mogu i više i bolje, ali postoji nešto i više i bolje od toga: umeju da zadive. Savršena tačka susreta, o tome se radi. Sa sobom, sa drugima. Dođeš praznih ruku, ostaviš nešto od sebe, i odeš dalje punog srca.
Na svakom koraku spotičemo se o dobre stvari. Vredi pasti, ili sesti na ulicu. Pogledati o čemu se radi, ući kroz otvorena vrata. Kiss, kiss, razumemo se.

Delirijum

U kupatilu jutros
bilo je gusto i mračno
voda je udarala u zidove i kožu
kao skulptor u delirijumu stvaranja
i ne znam da li sam oprala
tebe ili sebe
U ormanu si skinuo sa vešalice
košulju i pantalone
zakopčao me
zategao
i zavrnuo mi rukave i nogavice
Rekla sam sinoć kako bih da skinem
sve i budem nevidljiva
Ovako te niko neće videti
rekao si
kad hodaš ulicama gola
Samo
samo ja te vidim
Kakva besmislica
smešim se
nikada mi ništa nije lepše stajalo
Izgledam kao George Sand dobrim danom
I Salome i Joan of Arc
Opskurno

Na ulici niko ne obraća pažnju
i ja vidim u staklu parkiranih automobila
da nosim izgužvanu majicu
izgužvanu kosu
i lice anđela koji hoda u suprotnom smeru
od satova, vode i apostola, apsoluta
možda još nekog
Sednem na kamen
odlučna da izračunam
konstantu savršenstva:
Ako sama postanem kamen
ostaće mi zauvek ovaj nedovršeni trenutak
u kome me čekaš kod kuće
dok ja putujem bezbolno između
prirodnih elemenata gladi i euforije

U prodavnici pružam ruku da sa police
uzmem veknu hleba
i uhvatim u pleksiglasu tvoj odraz
Nasmešena žena nudi
degustaciju tvrdog i mekog sira
i ja te pustim da podignem ruku
kao odbranu i protest
Ne hvala
još uvek sam puna njega
Ona pogleda u pravcu mog prsta
u gnezdo mog pupka i krug oko stomaka
premeri me celu
i ti joj uzvratiš osmehom
koji žene vole
Puter se topi u rukama
dok biram boju paradajza
trljam ga o usne
masne i mokre
neodlučna
koja mi crvena bolje stoji
Na kasi vadim iz kolica mleko
a na pokretnu traku
padaju poljupci kao iznenadna tropska kiša
Pozovite mi taksi
neću moći sve ovo da ponesem

Kad sam stigla kuci u predvečerje
nameštaj stoji kao svečana
elita kelnera i na stolu je raširena
prazna knjiga iz koje jedemo
već danima
Magični nadrealizam
dugačko ime za želju
I ti si spremio večeru
Stojim razočarana sa kesama
oko sebe
Ništa od ovoga neće trajati
Sutra sve mora iz početka

Šaputanja i prljave emocije

Juče je bila godišnjica jedne smrti. Nikad ne zaboravim datum – nemoguće je zaboraviti, sve dok ima svetla u ovoj kući – ali ga retko kada kome pomenem. Klinka, kad joj kažem, priđe i zagrli me – oh, mama – i slatko lice se otvori kao cvet usred leta iz tog toplog srca u njoj. Ipak, nisam ništa rekla ovog puta. Ima i drugih koji pamte, ali ne pričamo često, i svako se seti za sebe. Tako je najbolje. Kad god se u toku dana pojavila misao, ja sam bacila spušten pogled sa strane, kao da sam prošla pored znaka koji samo ja vidim i koji nikne iz tla baš na taj dan. Znak je prihvatio moj ćutljiv naklon prepoznavanja, pretrpeo dan na svom zadatku, i potom se povukao.
Rođendane volim, sećanja na mrtve su solitarni performans tišine koja zahteva ambijent sotto voce, ostale godišnjice ne podnosim. Obično se nečem raduju, ali već kod prve oseti se zadah ustajalosti. Različiti ljudi različito slave, ili šapuću, pamte, ali emocije jedino postoje u prezentu. Ili ih ima, ili nema. In memory of my feelings je nesvarljiv shit, znao je pesnik. Kao kotlet, ili komad zrelog voća, emocije su dobre samo u ovom trenutku, jer tada su jedino stvarne. Već sledećeg dana otvara se novi paket, napravljen svež u radionici gde se takvi snovi kuju. Ko ne zna, bilo da pravi emocije ili da peče hleb… well. Do sledeće godine ni duboko zaleđivanje ne bi sačuvalo emocije od truleži. Ili imate vatre u sebi za svaki dan, ili nemate. 

Prvih godina je trebalo pregurati šok. Gubitak i bes. Potom samosažaljenje. Bojim se da je samosažaljenje najduže trajalo. Ne znam da li je, ali bojim se, jer sigurno jeste. Nema veze ni što sam bila klinka. Realnije je da nikada nisam bila. Verovatnije još, jedini period kada sam bila malo dete je onaj koji je zaboravljen. U svakom drugom, ja sam bila ja. I ako jesam, onda se odgovornost proteže preko svih tih godina.
Osim zavisti, ne verujem da je lakše iskopati više prljavštine iz ljudi nego na izvoru samosažaljenja. Ne znam ni da su ljudi išta drugo osim jedne smrdljive gomile samosažaljenja. To što povremeno izađu i obuku lepo odelo nije ništa drugo nego izlazak u lepom odelu. Uvek se vraćaju izvoru kao svojoj sobi na vrhu stepenica. Na tom izvoru se nikad ne menjaju, ostaju večito mladi i vitalni, takoreći. Kad izgube nekoga, kad se sve uroti protiv njih, kad nemaju šanse, kad drugi dobiju šanse, kad ih sreća zaobiđe, kad ih sreća ne zaobiđe ali je pogrešne boje, kad su drugi loši, kad su drugi dobri, kad je drugima bolje ali i lošije, kad demokratija nije dovoljno demokratična, kad je previše,  kad teokratija ne isporučuje obećano, kad se isporuči obećano ali nije ono što se čekalo, kad neko kaže ružnu reč, kad neko kaže dobru i ne pogodi, kad ljubav dođe i prođe i ne zadrži se dugo, kad dođe i traje predugo, kad ne dođe uopšte… Mi, Mimoze Samoživosti rano procvetale koje ni Svemir duplo veći od ovog nemerljivog ne bi mogao da nahrani, mirišemo na prljave emocije kao na prljave čarape. I nikako da taj jedini par koji imamo operemo s večeri pa započnemo novi dan čisti.

Možda sam zbog toga prestala da govorim o tom danu, onom juče. Ponekad šapućem, a najbolje je kad ćutim.

Kink

ili, Perverzije engleskih prideva

A good straight girl walks into a gay bar… – je početak mnogih perverznih priča. Tri prideva odmah poslužena i ravnomerno raspoređena. Good i straight idu u paru, jer su za takve aktivnosti potrebni jaki mišići. Ponekad ni oni nisu dovoljni. Obaveze koje se napakuju takvim pridevima bi slomile i velika slova. Gay je ostao kakav je bio i pre kidnapovanja – veseo, zabavan pridev pun sebe, naročito u večernjim satima. Zabava jedino, uvek i svuda. I tako je priča počela sa tri prilično nebalansirana prideva, ali naša junakinja se našla u baru, pa ćemo je pratiti dalje.

Pre nego što je ušla, otišla je bila na jednu žurku. Nekome za ljubav. I već kod ulaza shvatila da ni ljubav ni ona nemaju tu šta da traže, pa je smislila providnu laž i ubrzo izašla napolje. Nije sačekala da vidi šta je ljubav uradila. Za njom je po izlasku lepršao pridev spiritual, koji je jedan Mađar obrijane glave ponavljao sa onim nepogrešivim srednjoevropskim naglaskom koji asocira na teške ratne godine čak i karaktere koji su za tu priliku morali da pozajme asocijacije iz filmova i knjiga. Lepršavi pridev je to svojstvo usvojio po ugledu na njegovu košulju od dobrog materijala. Inače u pridevu nije bilo ničeg tako bestežinskog. Nematerijalnog sigurno, ali nikako bestežinskog. Mađar je pričao o milionima spiritualnih ljudi u Evropi koji podržavaju koncept sa kojim je on rešio da se obogati na ovoj strani velikog sveta. Za sada ima 600 spiritualnih u Kanadi. Junakinja se korak po korak udaljavala od grupice iz koje je on planirao da uveća svoj broj te večeri, i razmišljala o tome da ako jednog dana ona bude bila poslednja nespiritualna osoba na svetu možda će joj napraviti spomenik. On će poslužiti golubovima, ili će bar bronzani šešir ako spomenik naprave sa šeširom, a volela bi, i to baš taj koji je nosila te večeri, mali poluciilindar braon boje.

Good Girl – GiGi u ostatku priče – je sa takvim mislima stigla do kraja ulice, a ulica kao ulica se ulivala u drugu ulicu, i ona se našla odjednom u blistavo osvetljenom dekoru Church Street-a, što je centar Gay kulture i noćnog života u njenom gradu. Stajala je neko vreme na uglu i posmatrala dešavanja. Iako je krenula bila ka svojoj kući, noge je nisu slušale, ne sa takvom svrhom. Prosto su same krenule niz ulicu, u suprotnom smeru. Prošle su godine otkad je bila u gay baru, razmišljala je. Ništa neće uspešnije neutralisati koroziju spiritualnosti kao tako veseo pridev koji kompletno nespiritualno opstaje na ulici niz koju se kratkom šetnjom stiže do najvećih katedrala u gradu. Ako je izdržao takvu spiritualnost u neposrednom komšiluku, šta je za njega pohlepni Mađar nekoliko blokova unazad, koji i sâm možda navrati ovde i ne koristi tada eufemizme. Setila se dalje svog homoseksualnog friend-a sa kojim je tom davnom prilikom bila u baru na ovoj ulici. Bilo je zabavno tj. gay, i koji pridev bolje ide uz petak veče?

Tako je došlo do susreta priče i GiGi. Sad kad se GiGi našla u priči i u baru, stvari si počele da izgledaju puno bolje. Unutra se na prvom spratu odvijao drag queen show. Ona je videla dosta takvih, i sasvim su prihvatljiv entertainment, međutim ono što se ovde dešavalo je prosto bila jedna transformacija. Iz spiritualnosti u gay – ko bi rekao da je tako lako, GiGi se stresla i nasmešila zadovoljno, zatim otišla do bara da uzme piće. Tražila je šampanjac od barmena koji je od odeće imao na sebi samo crvene minijaturne i tesno zalepljene elastične gaće. Nemamo, odgovorio je friendly barmen, ne sasvim nesvikao na čudne zahteve na tom čudnom mestu. I dok je GiGi stajala naslonjena na bar neodlučna šta da naruči i razočarana jer bila je to takva vrsta večeri, za šampanjac, on je predložio: mogu da ti napravim špricer. GiGi je malo oklevala; bio je to prvi put da je u velikom svetu čula reč ‘špricer’. Ona je, naime, mislila da je reč ostala za sva vremena zarobljena u detinjstvu gde je njen tata sa svojim društvom točio belo vino iz flaše a sodu dodavao iz sifona znalački odmerenim pritiskom. Iako je puno prošlo od tih dana, nije joj nikada palo na pamet da proba špricer. Ona prosto nije mislila da su to reči i koncepti koji se izvoze, ili da deca i kad porastu i idu po gay mestima treba da piju špricer, ali ne – eto i reči i koncepta i špricera pred njom, u vrućim crvenim gaćama. Može, odgovorila je i nasmešila se.

Na sceni su nastupi trajali koliko i jedna pesma i osim visokih drag queens na jako visokim štiklama, bilo je i obrijanih tipova u kožnim odelima i lezbejki sa jarećim bradicama za koje je bilo nemoguće reći da li su nacrtane ili istetovirane, jer je GiGi mislila da i uz puno hemije brade teško da bi rasle na ženskim licima, ali ovo je bio svet trempa i kempa i stvari koje su ovde bile moguće verovatno ne bi uspele da se uguraju u limitirane sposobnosti i iskustva naše junakinje.

U publici je bilo homoseksualnih i heteroseksualnih parova, kao i pojedinaca, a i čudaka koji su moguće naginjali nekim ne još jasno definisanim orijentacijama – i niko ni slučajno nije naginjano spiritualnosti. Dobar deo ljudi su bili stari znanci. I atmosfera je bila jako vesela. GiGi nije mogla da se seti kad je poslednji put bila na tako veselom mestu. Ovo je jedna od onih starih nakrivljenih kuća bez tajni i sa čistim poslovanjem zbog čega je dobar deo sveta zaobilazi. Utom joj je sa desne strane neko nešto rekao, i GiGi ga nije jasno čula ali je pretpostavljala da je pita da li se dobro provodi na šta je odgovorila ‘da, da, baš dobro,’ i potom se korigovala malo postiđena – izvini, nisam čula. You are so hot, ponovio je anonimni karakter u mraku. GiGi ga je pogledala polunamršteno. Taman je pomislila da je oslobodila veče i sebe promašenih prideva. Hot je onaj klinac za barom, i onaj do njega u istovetnim gaćama; ona je imala te večeri nešto što bi se moglo nazvati quirky, i uostalom samo reći nešto tako deskriptivno kao hot zahteva bar mrvicu goriva a lik u mraku je izgledao kao da je mrak jedino što poseduje i on ga svuda nosi sa sobom bez obzira na doba dana ili godine, ali otkud GiGi zna šta je kome vruća tačka i ograničeni vokabular ne mora da znači puno, sigurno ne kad je svet unutar te kuće bez tajni dovoljno čudan i nakrivljen, pa je samo slegnula ramenima. Okay.

Ubrzo je prešla na drugu stranu, do bine i našla sebi mesto na barskoj stolici, između ostarelih homoseksualaca i vrlo mladih hetero pojedinaca koji su došli u grupi. Ovi drugi su bili simpatični jer su sa takvim zanimanjem i otvorenih usta posmatrali performanse i slikali neumorno telefonima kao da su se našli u lunaparku u after-hours programu, ali oni veterani su bili daleko zanimljiviji. Od njih trojice, dvojica su nosili uniforme koje GiGi nije umela da raspozna i smesti, ali sa puno detalja i besprekorno vintage, kao i oni sami, i jedan je ličio na Džeremi Ajronsa a drugi na nekog engleskog lorda (iako je moguće do sada i sam Džeremi dobio titulu, jer to je izgleda dosta jednostavno u Engleskoj) i posle svakog performansa bi jedan od njih dvojice odneo poklon kraljici na sceni, i poljubio joj ruku a ona mu za uzvrat dala vazdušni poljubac. Tokom pesme su pojedinci iz publike redovno prilazili bini sa novčanicom u podignutoj ruci, na šta bi svaka queen došla do ivice, uzela pare, vazdušno poljubila darežljivog posmatrača, i ostavila prilog po strani (obično idu u dekolte kao i kod pevaljki u starim jugo-filmovima, i dok GiGi ne zna puno o pevaljkama, davala je i sama ovim quasi kraljicama, i to više puta, a ubeđena je i da je njen tata, samo pravim pevaljkama, iako nije nikad videla, i pomislila je po drugi put te večeri da verovatno sve više počinje da liči na svog oca). Te večeri se performans odvijao u ime neke dobrotvorne organizacije. Kad je tako – izvukla je GiGi novčanicu iz tašne i otišla do bine sa podignutom rukom, priložila za dobru stvar i dobila svoj air-kiss. Ćale bi možda i razumeo, nasmešila se.

Kasnije se popela na drugi sprat gde je dobar deo bio u mraku sa tačkastim svetlom i vrlo glasnom muzikom, i tela u pokretu iako svako sa svojim udovima su poprimila oblik jednog talasavog organizma koji se raširio po tom mraku sa belim tufnama. Individualni oblici su ulazili i izlazili iz organizma bez ikakvog problema ili većeg truda. I GiGi je ušla. Odložila je piće – drugi ili treći špricer po redu – na mesto baš u tu svrhu napravljeno i prepustila se organizmu.

Bilo je puno drugačije od prethodnog iskustva unazad nekoliko godina. Tada je bilo više svetla, organizam su činili skoro isključivo muškarci i sećala se jednog visokog Teksašanina koji joj se predstavio i rekao da ništa ne brine, on će je paziti kao da mu je sestra. Valjda tako rade u Teksasu. GiGi je mislila da je ona tu bila na najsigurnijem mogućem mestu, među homoseksualnim muškarcima, ali nije se bunila. Viteštvo možda baš zbog toga opstaje kao koncept i danas, jer se najčešće javlja tamo gde je nepotrebno. Teksašanin je do kraja večeri zagrlio bio i poljubio u obraz, i to je bilo simpatično. Posle joj je njen friend objasnio da gay muškarci vole takve žene kao što je ona. Ultra feminine. Ko bi rekao, čudila se bila GiGi, to je prilično paradoksalno a sam pridev je ne samo pogrešan već kompletno besmislen ali sve postoji i sve opstaje bez nekog većeg smisla, nastavila je da uviđa tokom godina.

U sadašnjosti je gomila unutar organizma mnogo više izmešana. Ima devojaka koje se ljube, i mrak je na trenutke prijatan a zatim nije, i muzika je bila bolja ranije, ali GiGi je bez većeg truda održavala dobro raspoloženje. Zatim su se iz mraka pojavila iznenada dvojica dečaka, iako je bilo teško odrediti im godine, ali izgledali su vrlo dečački. Prvi se jako obradovao GiGi, zgrabio je za ruku, a drugu je uzeo onaj drugi, i njih dvojica su je gledali sa velikom radošću. You are so cute, rekao je onaj prvi, sa dobrom dozom neverice. GiGi ne voli taj pridev uopšte. Pouzdano zna da nije cute. Ali shvatila je odmah zatim da je taj visoki dečak pomislio u mraku da je ona neka vrsta lutke, i kad joj je skinuo šešir i stavio ga sebi na glavu i ona pokušala da ga uzme nazad da je to kako se on igra sa lutkama pa ga je pustila. A on joj je zatim vratio šešir i odvukao svog dečaka dalje, i njoj je laknulo. Ne igraju se sva deca na isti način. Setila se potom da je ranije te večeri u prodavnici u kraju kupovala vino ne znajući da ide na spiritualnu žurku i dečak u radnji joj je rekao da bude pažljiva kad se bude vraćala kući. Bilo je to neobično za taj deo grada koji je vrlo siguran, ili je ona tako mislila, baš zbog toga što su se njegovi poklonici izborili za jarko osvetljenje i podršku policije za svoj stil života. What do you mean, zapitala je zbunjena. On je zatim ublažio svoju izjavu savetom da izbegava mračne kutke, što je imalo još manje smisla, jer GiGi sigurno ne bi zalutala u mrak ni greškom ni slučajno, ali ostavilo je to bilo nelagodnost, iako je zaboravila bila na savet praktično istog trenutka. Što je potvrdilo GiGi da se te večeri našla u priči koja pridev po pridev ima svoj pogrešni tok ako ne i logiku, i nije dalje razmišljala o tome. Ali morala je sada da se složi da je njeno nepoznavanje sveta katastrofalno. Ni sa konceptima nije stajala naročito dobro. Možda čak nije bilo preterano ni to što je onaj dečak smatrao lutkom, jer verovatno je svako među njih nekoliko stotina posetilaca imao i pola razloga da bude tu, a ona nije. Prosto su je noge dovele do te kuće. Ako ne baš lutka, lik iz priče sigurno. Good or not-so-good girl, nebitno. Tu joj je malo laknulo, jer to je znala da jeste. I naručila je od devojke za barom još jedan špricer.

Nedugo zatim pojavio se opet onaj isti dečak, za njim njegov dečak. Stajao je pred njom, smešio se srećan da je vidi, i zatim se uozbiljio. Bila je to iznenadna i strašna transformacija, neprimerena tako veselom mestu. Odjednom, i istovremeno, izgledao je neverovatno mlad i jako star, i gledao je u nju neprijatno prodorno. Bio je to dobar trenutak za GiGi da se uplaši, ali nije. Bilo je nečeg tragičnog u tom njegovom liku, i ne zbog preteranog miksa alkohola i droge, već iza toga, na tihom, mračnom mestu odakle je gledao. Pogled se urezao GiGi neprijatnom preciznošću, kad se on sagnuo iznenada i poljubio je, vlažan dodir na usnama kao udarac, i u sledećem trenutku zgrabio opet svog dečaka i otrčao u mrak. GiGi je bila uzdrmana i ne samo zato što ne voli da je bilo ko ljubi bez pitanja, i dosta joj je bilo te priče i njenih pogrešnih prideva i cela ta kuća sa previše tajni i biznisom koji je jasan jedino u tome da se jasno vidi šta nudi ali ne i posledice poslovanja je bila nakrivljena preko svake mere iako je GiGi mogla da razume dobar deo uglova, ali šta ima da se razume, prosto je sve tako kako jeste ne zbog zakona koji svime upravljaju, već zbog skretanja koja svako napravi a da ne zna kuda vode. I to je bio trenutak kad je GiGi trebala da krene kući i priča se završi nakon te polutragične pantomime međutim istina je bila da je GiGi bila prilično pijana i pre tog trenutka. Verovatno je istina i da ne liči tako puno na svog ćaleta koji bi daleko bolje brojao svoje špricere, ali utom se pred njom pojavio neko ko je izgledao sasvim heteroseksualno, ili je to bio najvećim delom i imao je lep osmeh, i GiGi je ostala još malo, pa zatim još malo, i kad je konačno krenula kući zaboravila je bila najveći deo večeri i rekla je svom pratiocu da se jako lepo provela. Što je on mogao da potvrdi, a za priču nije važno. Zašto je uopšte pratila GiGi? Ali bila je sledećeg dana opako mamurna, GiGi, i priča je sa ne malim zadovoljstvom zaključila da joj tako i treba.

A Tall City

City
knee deep in annoying people
And higher – to  the garters
Higher still
In a tall city lengths deceive

You avoid them

And avoid them again

When your lungs fill up
with the thick sweet moisture of exasperation
you scream
A simple scream

Except that you cannot scream
with your lungs sticky
Perhaps a sigh will suffice

But the hunger of eyes
is unmatchable
The way they sift through passers-by
in a nonlachrymose cry
another unmatchable

And so it is you
Alone

Malo izbora

Mr. Ughl’ness nikako da nas ostavi. Neizbežno je bilo, ili nije, ali uočila sam da počinjem sve više da ličim na njega. (Nikad ne znaš koga sve imaš u familiji). Nepravde i prevare kojima sam žrtva duboko tište, razorni efekat ljudske egzistencije savija leđa i ona bole. Probala i iscrpla zalihe odbrane. Teret na leđima sve teži. Jad i bes dolivaju koroziju. Kad me ogole do kostiju valjda će se setiti da okreče. Da ne ostanem tako ružna i bezbojna.
U međuvremenu

dala sam se u potragu za romantičnim filmovima. Kad će mi se ukazati bolja prilika?
Amazon mi je prvi pao na pamet, ali on tj. ljudi koji vode tako jednu visoko profitabilnu korporaciju, tretiraju ljude koji rade posao pakovanja i slanja robe kao roblje. Rob i roba. Čudesan je jezik u svojim iznenađenjima smislom, zar ne? Što ne obraćamo pažnju, niko nam nije kriv.
I tako sam se uputila u jedan megastore, a preko puta njega je strateški pozicioniran još jedan, isti takav. I oni verovatno imaju tretman ljudi kao Amazon, ali o njima nisam još čitala, i oprostiće mi robovi što do svoje robe dolazim nemarno gazeći po tuđem znoju. I moj je zalepljen na neku drugu robu.
U jednoj radnji malo izbora, u drugoj sve to isto, i po istoj ceni, pa sam podelila – pola potrošila na jednom mestu, pola na drugom. Ako drugi neće, ne znači da ne treba probati biti fer.

U povratku kući svratila do radnje u kraju da vidim da li mogu da iznajmim nešto, jer ovo što sam nosila u kesi nije bilo dovoljno. U uglu radnje, nagurani filmovi su često strave i užasa, ili posvećeni ozbiljnim likovima koji spašavaju svet uglavnom uz pucnjavu i krš automobila, vrlo su pametni i sve im je jasno iako se redovno late rešavanja problema uz pucnjavu i krš automobila – uvek mislila da je to nespojivo – a bilo je i nekoliko romantičnih komedija. Redovna produkcija. Da volim romantične filmove, i drame i one sa humorom, je kao tvrditi da danju sunce plovi nebom a noću spava – pa naravno. Ko ne voli.
Problem je da dobrih ima malo, ali dobrog svega ima malo. A filmova sigurno previše, ali kako sam ja i sa onim u rukama tražila dalje, jasno je da je usred izobilja malo izbora i dalje redovna pojava. I ne samo među filmovima.
Pravim čudom sam u tako malom izboru naišla na jedan za koji nisam čula ranije iako ima glumce koje produkcijske kuće uvek promovišu (jer ih skupo plaćaju, i na njima uvek zarade – najbliže što će jedna industrija učiniti po pitanju fer odnosa). How do you know, kaže naslov. Bilo je to prilično jasno objašnjenje priče i pre ubacivanja u DVD plejer, ali dok sam uopšte stigla do male metalne kutije, pitanje sam primenila na niz životnih situacija, i stvarno – kako znaš? Pravu stvar, pravi izbor, pravu reč? I sve to opet u sledećem krugu, i sledećem… iz dana u dan?

Pitanje je bilo odgurnuto u stranu početkom filma. Film je simpatičan i likovi u njemu su simpatični. Sa malo izbora oni su se nosili ubacivanjem srca. Lepo je kad filmska formula ima i dalje primenu za univerzalni začin protiv ljudske bljutavosti, ali film je postigao ono što mi je trebalo, najpre time da je u njemu bilo inteligencije (i glupog ponašanja, ali to dvoje su neizbežan spoj) i nije bio mizogin. Među mizoginistima nisu samo muškarci, ne znam da li sam to pominjala ranije. Prosto je to jedan od onih nezapisanih oprobanih recepata, kao recimo kako nalakirati nokte a da se ne umažeš, ili kako pokvariti dobru priču, ili… I kad sam već kod dobrih priča, one zaista ne traže puno, samo dobro pripovedanje. Da to nije lako, i ima ga malo, well… o tome se priča danas, darlings.

Dok sam gledala svoj fino izabran film svet nije bio na pauzi. Desilo mi se još jedno poniženje, pa se bes razmahao i drao se kao blesav – kaži mi samo gde su, Ivana, da ih sve razbijem – da sam morala da ga zaključam u plakar i još uvek se duri tamo, a u međuvremenu se desilo i pola poniženja, ali ja sam velikodušna pa svakome dodajem još pola… i tako, kad se film završio, nije mi bilo dovoljno. Prošla sam kroz celokupnu selekciju filmova na external drive-u (što sam uradila bila bar još tri puta ranije tog dana) i zaustavila se kod naslova Harold & Maude. Hm. Nisam ga dugo gledala. I pritisla na ‘počni’.

Prilično je paradoksalno kako sa tako malo izbora, mi svi putujemo sve više natovareni, i preteški. Zar ne?
Zar malo izbora ne bi trebalo da učini izbore koje imamo lakšim?
Ako tako malo imamo zašto se svako upinje da doda više? Redovno se ljudi teše, i nadmeću jedni sa drugima, da je to što imaju puno. Nije. Malo je malo, a puno je puno. Ovo što ljudi imaju nije puno. Može da im bude dovoljno, ali to je rastegljiv koncept na koji ne može uvek da se računa. Svejedno, lep je koncept, ne prigovaram, samo ističem da je daleko bolje zvati stvari pravim imenom. Malo izbora nudi malo robe. To je što je. Ako izborom nisi zadovoljna, i dalje imaš malo, samo si ga još više umanjila. A ako uspeš da malo uvećaš to svoje malo, zahvali Gospi za svoju sreću i pamet; njoj je svejedno ali je važno reći ‘hvala’.

Ona univerzalna fantazija o odlasku na aerodrom praznih ruku i samo sa kreditnom karticom (može i keš, ali tako se prilično uvećavaju šanse da ćeš probuditi još veću sumnju i završiti u zatvoru i pod istragom nego na nekom egzotičnom mestu) upravo o tome govori, samo je nisam razumela prethodno kako treba. Malo izbora je dovoljno izbora. Putovati bez prtljaga, jer ga i nemaš. A to što vučeš ne postoji, sigurno ne nigde drugo osim u tvojoj glavi. 
Ako baš moraš, prevari sebe gledanjem u tablu na kojoj je izlistano na desetine destinacija.

Harold & Maude ne propuštati bar jednom u deceniji.
Odlazak na aerodrom obučena samo u plastičnu karticu izvesti što pre.