Poslednji dan opalog lisca

Prosle srede padala je kisa. Nosim ovu informaciju u glavi nedelju dana jer je vazna. U cetvrtak je pao sneg i sreda je bila poslednji dan opalog lisca. Opalo lisce nije prethodno imalo nikakvu vrednost osim sto od njega postaje prljava, blatnjava masa koja truli tokom dugackih meseci zime i djubri moju zimsku depresiju. U sredu ujutro to nisam mogla da znam. Da je to u stvari poslednji dan opalog lisca. Od ranog jutra sipila je kisa i na putu do skole i nazad sve je bilo mokro.

Ono sto pouzdano znam a ima veze sa kisom i oblacnim danima je da je najgora stvar provesti ih unutra. Iz nekog opskurnog zakona fizike, prozori i oblaci ne idu zajedno. Gledan iznutra oblacan, kisni dan je depresant kome nema ravnog, i uzrokuje ujedanje, plakanje, i bes – izbor veliki i tmuran. A kad se izadje napolje – kad se izadje napolje, boje po oblacnom danu imaju jednu posebnu dimenziju tihog prisustva i narativnog bogatstva. Na suncan dan boje pevaju glasom tenora; oblacnim danom one recituju. I treba ih cuti.
Ako padne kisa tonalitet se spusti jos malo nize. Bariton i bas, u kombinaciji. Tenor ide na srce i vrat, duva magicni prah u oci – nizi tonovi kisnog dana se kao krznene zivotinje vrte i utople oko stomaka.

U sredu ujutro sve je bilo mokro. Ulice u razlicitim tonovima za kolovoz i trotoare, kamene ploce na prilaznim putevima uz kuce, trava, i opalo lisce, najcesce u prelivima zute. Jos uvek je bilo lisca na granama i pod svakom krosnjom ususkana, meka gomila, ponegde malo razduvana. Ono nisko, ukrasno drvece koje raste pred kucama a nikad ne naraste daje potpuno novu perspektivu koja je ranije bila dostupna samo pticama – da se vidi krosnja jednog drveta sa svih strana, umesto uobicajenog zavirivanja odozdo. Uz njih jos uvek raste cvece, jesenje, uglavnom hrizanteme ili one kupusne biljke, spolja zelene a iznutra ljubicaste, koje lice podjednako na korale i kamene arabeske.

Prosla sam kraj jedne kuce, pa jos jedne, mozda i cetiri, posmatrajuci svu tu mokru, tek naslikanu izlozbu radova, i onda vise nisam mogla ni korak dalje – stala sam naprosto sludjena. Sitno, skvrceno drvce ukrasnog javora stajalo je nad svojim opalim crvenim liscem rasirenih mrsavih grana da ga zastiti, noseci na sebi jos dvadesetak listova, svaki od njih sveze opran, izlozen u punom sjaju crvene-rdje-vermillion. Na golim granama poredjane su bile kapi kise a u stvari originalni Swarovski kristali. Elipsoidnog oblika, bili su zalepljeni pazljivom, pedantnom rukom u preciznim nizovima za ovaj praznik poslednjeg dana pred pocetak zime. Mutna svetlost se prelamala diskretno i slivala niz stablo koje je onako mokro bilo glatko i sjajno kao premazano lakom. Nad tim delikatnim eksponatom nadvio se bio mocan hrast, koji je sve ostalo prekrio zutim liscem i sa njega su kapali kristali sporo, u obliku suza, a u ritmu kise. Hrizanteme su hrizantemisale sitnim, brbljivim laticama raznih boja, i onaj vec opisani kupus je skupljao sve pale kristale po sebi, da ne propadnu u debeli tepih lisca, i izgube se za sva vremena.

U proslu sredu padala je kisa, i ja ne bih mogla da oprostim sebi da to nisam nekome rekla, jer kakva je to lepota bila, na poslednji dan opalog lisca.

In The World Today

I read an interview with a young poet today
(He is not so young at 31 years old)
He said that he is present in some form
in most of the poetry today
I liked that and thought it was a prerogative
for a young poet
The young poet lives in a small town
where, according to him, culture thrives
Denizens dress up and go to
cultural events; they participate and
run their refined palettes over
coarse poems and smooth prose
rub them carefully between fingers
and bring to the equally refined noses to discriminate
I liked that even more – the small town
on the outskirts of the world
with robust appetite for culture
(I am developing a taste for small towns)
Then he was asked a question about his other passions
and he said that there was one thing
a reputation, if you wish – he likes older women
Older by a year, or by twenty
His range is like his presence in poetry
and the culture of his town –
far-reaching and unbridled
I liked that the best
Mostly because I could imagine
the proud folk of the town
reading the interview
of their talented son
and nodding in agreement
as if all is well with the world

O jednom filmu

Zove se ‘Once’, ili ‘Jednom’. Meni ga je preporucila prijateljica i nista nije htela da kaze o samoj prici, samo da moram da ga vidim, pa tako cu i ja ovde onima koji svrate – obavezno ga pogledajte.

U potrazi za nekim informacijama o filmu dok premisljam da li da ista dodam (napravljen u Irskoj, desava se u Dablinu), nasla sam na Wikipediji sledece: „A little movie called Once gave me enough inspiration to last the rest of the year.“ Ovo se pripisuje Spilbergu, i mada mnogi ne veruju Wikipediji ja verujem da bi Spilberg rekao ovako nesto, jer je film naprosto prekrasan.

Ima u njemu za svakoga da se prepozna. Mozda najmanje za americki mentalitet, ali eto ako je Spilberg tako nesto rekao, i jos je na Sundance festivalu dobro primljen, ima nade za sve nas.

U detaljima je stos. (Uvek i jeste, zar ne?) A u ovoj prici ih ima puno. Skupa sa glupim situacijama, i zivotnim okolnostima koje idu uzvodno pa pravo u nos. Ma ima svega! Najvise osecaja pravosti. (Pravo, kao nepatvoreno.) Na filmu? To nije mala stvar. Nije ni stvar, vec umetnost.

Gola neuroza

Prvo se prijavilo ime ‘floetry piknik’.
„Ali, cekaj!“ javio se unutrasnji glas, „vise se ne pise po-e-zzzija“.
Srecom da je naisla ‘proza neuroza’.
Od tada – nije dugo proslo – opet se pise po,ez&ja.
Kad su ponudili jezik, prirodni izbor je bio ‘srpski’.
Od tada – nije dugo proslo? Tacno, nije – gura se engleski. Povuci – potegni, more or less.
Kad se ovde doslo, vazna je bila tisina, bez Internet buke.
Ali zasto niko ne svraca?

F.P. – treci put

U zacaranoj kuli na 13-tom spratu
jedanaest godina zivi jedna princeza
Kula je zacarana jer ni jedno mesto
sa koga se tako dobro vidi svet
nije slobodno
Ona bi da ode iz te kule
i ne bi
To se zove
indiferentna ambivalencija

(Poneko kaze i depresija ali to je samo zato
sto su danas svi psiholozi-amateri)
Jedanaest godina u magicnom i psecem brojanju je 77
Princeza je prevalila 100-tu
i drzi se kule i svojih navika

jer posle sto godina zacaranog zivota
niko ne pamti kako se kaze ‘dobar dan’ na nezacaranom
Ni zasto
Zacarana kula princezina je usamljena
i nije
Redovno je posecuju dvojica bednika
(bednik je cesta kategorija medju ljudima
kojima je zapalo da su nevoljeni)
Jedan zivi u kraju a drugi uvek kaze da je bio u kraju
pa svratio
Taj bednik je pao jako lose
ima tome
i cesto ga boli glava
Ali vidi kako sam jak
govori princezi
i podigne je svaki put
I zavrti
Ona se otima i migolji
i nikako ne voli sto je on podize
dodiruje
ili vrti
ali kula je zacarana i bube u njoj su zacarane
i princeza je pomalo zacarana herself
i tako mora da bude
Drugi bednik ima castan izgovor
Njegovo plemicko poreklo dolazi sa velikim slovima
OMD
pre nego sto je princeza primenila tehniku
vitrazne fragmentacije, smanjivanja
izbeljivanja
i sada ga jedva vidi i kad stoji pred njom
On u nju gleda na narocit nacin
svojstven usamljenim muskarcima
ili ne-daj-boze zaljubljenim
Obojica to rade
i princeza ambivalentno-indiferentno kontemplira skok sa kule
da proveri
da li uz zacaranost dolazi i sposobnost letenja
I sposobnost razbijanja joj zvuci primamljivo ponekad
Kontemplira princeza sve i svasta
u svom zacaranom svetu:
casove plesa
kuvanje supe gladnima
sipanje supe u tanjir gladnima
pranje tanjira kad ovi odu nesiti
casove plesa gladnima
sipanje supe plesnima
i svakog dana
hiljadu i jedan put pomisli kako ce pobeci
hiljadu i dva puta pomisli na ljubav
i dva-tri na seks
Princeza povremeno obuce tesnu majicu, razveze kosu
i izadje na mala vrata
Na ulici je uvek zbuni jedna ista stvar
Kako neoprani prozori njene kule sve malo zabrljaju
a ovako iz bliza
boje se lepe gladne za oci kao da ih niko nije nahranio bar 77 godina
Zacarano!
Zbune je i mladi ocevi
matori perverznjaci
i poneki bezobraznik
koji kroz otvoreni prozor automobila urlikne nerazumljivo
Jednom joj je doviknuo sa bicikla
jedan mrsavko
i zaustavio je posred ulice – kako da ode sa njim u sumrak?
pitala se
 
Bez zadnjeg sedista koje ne zulja
i brzog prevoza da se ne predomisli
postoji opasnost da mu princeza otme bicikl
i odveze na piknik sama
Floetry piknik

Floetry je zacarano mesto
(Princeza je ipak samo princeza
i ne zna vise da li ista vredi sto nije zacarano)
Naviknuta ona trazi nesto bolje
Carobno, recimo
To su gradacije jednog istog prideva
i posle sto godina zacaranog
princeza je dosla na vasar da trazi svoje carobno
Moguce je da Floetry piknik ima vecu ponudu
ali ona ne zna za drugo
ne zna ni da li ima boljeg
i zato uvek trazi jedno te isto
Carobno, molim vas
pita prolaznike i kibicere
koji nemaju pametnijeg posla
Kojim putem se stize do carobnog?
Zna princeza da oni nemaju pojma
ni pametnijeg posla
ali nije dugo pricala ni sa kim
o drugim temama osim politike, siromastva, kapitalizma, istoka i zapada, umetnosti, religije, darvinizma, gluposti gluposti & gluposti, podizanja dece, policije, korupcije, pohlepe, ljubavi, svrhe, intelektualaca, izdavastva, televizije, socijalnih programa, morala, plata, seksa, manjina, vecine, hipokrizije, usamljenosti, godina i teskih vremena

i sanse su nikakve da ce ikada
ali ovo je Floetry piknik
i vredi probati

U potrazi za carobnim
princeza uvek zavrsi nazad
u svojoj zacaranoj kuli

Ne znam zasto
valjda se umori
pa joj se prispava
Ima u tome poeticne pravde
u suprotnom bi ovo pevanje trajalo
i trajalo
a i ja se ponekad umorim
i meni se prispava

 

O pameti, ili ciji je duzi

James Watson, infamous (jedna od beskrajno zanimljivih reci u engleskom) kao biolog koji je utvrdio (opet!) rasne razlike izmedju prosecnih IQ vrednosti i to objavio, je otpusten ili oteran u penziju. Mlad je u stvari, bar na fotografiji, znaci ipak je otpusten. Ja se pitam zasto. Ne zasto je otpusten, vec zasto neko uopste petlja sa takvim stvarima. Za dve hiljade godina mozda, ali danas? (Mada se ne treba previse nadati u svetlu buducnost).

Recimo, nalazi pokazuju da su belci inferiorni u odnosu sa Azijce, ali se belci zbog toga ne osecaju ugrozenim, niti iko o tome galami. Cak bi se verovatno ne bi uzbudjivali ni da su ispali najgluplji. (Ako IQ jos uvek ima ikakve veze sa pamecu, kao UN sa mirom u svetu). Perspektiva se dramaticno menja kad si pobednik. Tj. mogu da ti kazu i da si glup, boli te brk. Ako te stvarno zaboli, odseces im neki gadni porez, posaljes ih na giljotinu, ili se obrijes, i razresena dilema. S obzirom na istoriju, ovakve vesti mogu da pomognu penzionerima KKK-a kada im u umrlici budu pominjali da su bili borci za pravu stvar. (Koju stvar? Onu stvar? Oh, pa sto ne kazes.) Sto bi se svejedno desilo. Hocu da kazem, biolozi u sprezi sa fizicarima bi mogli da nam objave da je nebo u stvari zeleno, ali to zaista nece imati nekog efekta na zivot, niti ce promeniti percepciju plavog neba, a o slikarstvu i literaturi izgradjenim oko koncepta ‘the sky is blue’ da ne govorim.

Dakle, crnci imaju nizi prosecan IQ od ostalih rasa. I? 

IQ ocito ne umanjuje, niti uvecava, sanse za prezivljavanje, jer evo nas u 2007-moj godini po Gospojini, sarenimo se i ima nas vise nego ikada do sada, cak bi se moglo slobodno reci da sedimo jedni drugima na glavi. Bez prirodnih predatora – osim drugih ljudi – ujedamo i grizemo zivce sto sami sebi sto bliznjima kao da je IQ kodirano ime za novi amfetamin, ili ne daj Gospo neki tezi shit.

Visok IQ ili ne, svi rade jedno te isto – prodaju bullshit jedni drugima, ili prodaju decu, mlade zene, i narkotike. Od legalnih poslova, prodaju stvari koje nikome ne trebaju, a one koje nam trebaju otimaju.  Business as usual.

Necu uopste da ulazim u jazz, pominjem Ninu Simon, ili onu pra-majku u Africi koja je rodila par budala i ostatak je istorija puna nagadjanja i lazi.

Ono sto sam htela da kazem je da je nas naucnik uz svu pricu o pameti ispao u stvari glup covek (pun intended). Izgubiti dobro placen posao, beneficije, penziju i prestiz oko toga ko je izmeren pametniji – sto je podjednako stara dilema kao i ciji je duzi (ciji je, stvarno?) – je jedna nemerljiva glupost. Nikome nije vazno ko je stvarno pametniji (Jevreji su najpametniji po svim merenjima, a pobijeno ih je 6 miliona u nedavnoj istoriji) – vazno je tuci se oko toga. Bilo cega, zaista.

Vrisak, i pisak, i seks u njegovom glasu

„Rhapsody in Blue“ sam cula, ima tome. 
U stomaku, i po kozi, u usima, i ispod ona dva nabora nad plucima, i na mestima kojima jos nisam znala ime. 
Glissando, kazu, a ja kazem vrisak, i pisak, i seks u njegovom glasu.
Kad bi se neko zvao Klarinet, zamolila bih ga da mi da svoje ime.
Nek’ me ozeni, ako ne ide drugacije.
U nedelju pre podne, na radiju, pricaju o Gershwin-u, i puste Rapsodiju.
I ja ispustim mali vrisak, ili pisak – zar seks na radiju!
I vozovi putuju – ali nema vise te Amerike.
A na Balkanu, ista stvar. I vozovi putuju.
Klarinet mojoj majci u stomaku, i po kozi, u usima, i ispod ona dva nabora na plucima, i na mestima kojima jos nisam znala ime.
To se svuda isto zove. George.


 
p.s. Ne uspeva mi upload, evo jednog linka:
http://www.soros.org.mk/konkurs/076/angver/stani_mome.html