2005 – 2007

Umetnost

Mirise zamamno ispod zutog dugmeta meseca
djuvec
ili paprikas
u julskoj noci
Kuvaju Rumuni
ili Rusi
u mom kraju
sirotinjski narodi Evrope
i njihova umesnost pravljenja klin-corbe
prenesena preko Atlantika u ovaj svet
koji nikome ne daje ono sto vec nema sam
Ovde su svi muskarci…
I sve zene…
Do u slovo simetricna raspodela mogucnosti
Marksisticka dogma tiho cveta
Shhhh – za nekim stolom se veceras dobro jede
u nekom krevetu glasno stenje
Zar postoji veca pravda
u ovom svetu nad svetovima
od zvuka kasike i klizave gimnastike
medju bogatima i siromasnim
I niko od toga nece napraviti umetnost
Amen

© Ivana Knezevic

Floetry piknik

U zacaranoj kuli na 13-tom spratu
jedanaest godina zivi jedna princeza
Kula je zacarana jer ni jedno mesto
sa koga se tako dobro vidi sve(t)
nije slobodno
Ona bi da ode iz te kule
i ne bi
To se zove
indiferentna ambivalencija
(Poneko kaze i depresija ali to je samo zato
sto su danas svi psiholozi-amateri)
Jedanaest godina u magicnom i psecem brojanju je 77
Princeza je prevalila 100-tu
i drzi se kule i svojih navika
jer posle sto godina zacaranog zivota
niko ne pamti kako se kaze ‘dobar dan’ na nezacaranom
Ni zasto
Zacarana kula princezina je usamljena
i nije
Redovno je posecuju dvojica bednika
(bednik je cesta kategorija medju ljudima
kojima je zapalo da su nevoljeni)
Jedan zivi u kraju a drugi uvek kaze da je bio u kraju
pa svratio
Taj bednik je pao jako lose
ima tome
i cesto ga boli glava
Ali vidi kako sam jak
govori princezi
i podigne je svaki put
I zavrti
Ona se otima i migolji
i nikako ne voli sto je on podize
dodiruje
ili vrti
ali kula je zacarana i bube u njoj su zacarane
i princeza je pomalo zacarana herself
i tako mora da bude
Drugi bednik ima castan izgovor
Njegovo plemicko poreklo dolazi sa velikim slovima
OMD
pre nego sto je princeza primenila tehniku
vitrazne fragmentacije, smanjivanja
izbeljivanja
i sada ga jedva vidi i kad stoji pred njom
On u nju gleda na narocit nacin
svojstven usamljenim muskarcima
ili ne-daj-boze zaljubljenim
Obojica to rade
i princeza ambivalentno-indiferentno kontemplira skok sa kule
da proveri
da li uz zacaranost dolazi i sposobnost letenja
I sposobnost razbijanja joj zvuci primamljivo ponekad
Kontemplira princeza sve i svasta
u svom zacaranom svetu:
casove plesa
kuvanje supe gladnima
sipanje supe u tanjir gladnima
pranje tanjira kad ovi odu nesiti
casove plesa gladnima
sipanje supe plesnima
i svakog dana
hiljadu i jedan put pomisli kako ce pobeci
hiljadu i dva puta pomisli na ljubav
i dva-tri na seks
Princeza povremeno obuce tesnu majicu, razveze kosu
i izadje na mala vrata
Na ulici je uvek zbuni jedna ista stvar
Kako neoprani prozori njene kule sve malo zabrljaju
a ovako iz bliza
boje se lepe gladne za oci kao da ih niko nije nahranio bar 77 godina
Zacarano!
Zbune je i mladi ocevi
matori perverznjaci
i poneki bezobraznik
koji kroz otvoreni prozor automobila urlikne nerazumljivo
Jednom joj je doviknuo sa bicikla
jedan mrsavko
i zaustavio je posred ulice – kako da ode sa njim u sumrak?
pitala se
Bez zadnjeg sedista koje ne zulja
i brzog prevoza da se ne predomisli
postoji opasnost da mu princeza otme bicikl
i odveze na piknik sama
Floetry piknik

Floetry je zacarano mesto
(Princeza je ipak samo princeza
i ne zna vise da li ista vredi sto nije zacarano)
Naviknuta ona trazi nesto bolje
Carobno, recimo
To su gradacije jednog istog prideva
i posle sto godina zacaranog
princeza je dosla na vasar da trazi svoje carobno
Moguce je da Floetry piknik ima vecu ponudu
ali ona ne zna za drugo
ne zna ni da li ima boljeg
i zato uvek trazi jedno te isto
Carobno, molim vas
pita prolaznike i kibicere
koji nemaju pametnijeg posla
(jer takav ne postoji, kao sto ni carobno ne postoji)
Kojim putem se stize do carobnog?
Zna princeza da oni nemaju pojma
ni pametnijeg posla
ali nije dugo pricala ni sa kim
o drugim temama osim politike, siromastva, kapitalizma, istoka i zapada, umetnosti, religije, darvinizma, gluposti gluposti & gluposti, podizanja dece, policije, korupcije, pohlepe, ljubavi, svrhe, intelektualaca, izdavastva, televizije, socijalnih programa, morala, plata, seksa, manjina, vecine, hipokrizije, usamljenosti, godina i teskih vremena
i sanse su nikakve da ce ikada
ali ovo je Floetry piknik
i vredi probati

U potrazi za carobnim
princeza uvek zavrsi nazad
u svojoj zacaranoj kuli
Ne znam zasto
valjda se umori
pa joj se prispava
Ima u tome poeticne pravde
u suprotnom bi ovo pevanje trajalo
i trajalo
a i ja se ponekad umorim
i meni se prispava

© Ivana Knezevic

Kratki film o letu

Upetljala sam se u dugačke dane
kao debela gusenica koja je propustila
lekciju o samo-umotavanju
Hajdemo, brže to
smrt čeka!
Rodiće se ponovo anoreksična i ružna
sa glomaznim krilima
o kojima eonima sastavljaju stihove
upregnute u ritam i slogove
Kocke leda u čaši
kondenzuju vlagu na spoljnim zidovima
i kapi sporo putuju naniže
dok ne prsnu u sitne sfere
pod oprugom preplanulih prstiju
(Da li će se prevrnuti)
Samodovoljna dosada letnjih večeri
Na TV-u pričaju o životinjama
O predatorima s poštovanjem
Biljojedima tepaju
Svi razvijaju materinske instinkte ovih dana
možda zbog hormona u hrani
Mačizmu preti ekstinkcija
Vreme je za vesti
Ipak je sve u redu –
ratova i sukoba na pretek
Vraćamo se korenima
Neofarbanim
Bože, kakav dosadan dan
Trebala bih da budem negde drugo
i posmatram sladoled kako se topi
Kad zažmuriš
najlepši pejsaž pod prstima
je tuđa koža
Život je kratak
i ja čekam da prođe

© Ivana Knezevic

Drustveni zivot

Izadjes iz kuce
i udjes u drugu kucu
U njoj su poznati predmeti
samo malo drugacije oblikovani
Tu su i poznati ljudi
I oni malo drugacije oblikovani
To se zove ‘drustveni zivot’
U njemu se zna red
za razliku od individualnog
Iz tog razloga
‘drustveni zivot’ se preporucuje
onima koji ga nemaju
Po jednom takvom redu
pre ili kasnije
muskarci se odvoje od zena
ili zene od muskaraca
Oni pricaju o poslu i politici
one o deci, hrani i farbanju kose
Ako se zena pridruzi grupi muskaraca
bolje je da cuti
jer ona nista ne zna o politici
i njen posao nikog ne zanima
Ako progovori
pogledi muskaraca
vise na njenoj kosi
grudima, usnama ili tako nekoj
anatomski istaknutoj mobilnoj tacki
i uopste je ne cuju
Muskarac se nikada ne pridruzi
zenskoj grupi
u njoj je bar jedna od zena njegova
Muska grupa se cesto smeje
Oni znaju da je ‘drustveni zivot’
retka pojava u porodicnom sistemu
kada ce ih neko slusati i razumeti
Prijatelje biraju po slicnosti
Zalivaju sve pivom i viskijem
I zenska grupa se smeje
ali ne tako cesto
One iznesu svoje probleme i znaju
da ce ih neko slusati i razumeti
Zene sa kojima pricaju su zene
muzevljevih prijatelja
Sa slicnim muzevima
zene imaju slicne probleme
Najcesce piju kiselu vodu

Slika ‘drustvenog zivota’
je po stilu i tematici
mrtva priroda

Utom se cuje zvono na vratima
i u sliku udje pijana zena
Ustuknu pred njom muskarci
kao more pred prorocima
zene okrecu glave
prospu se boje
i zadrhti ruka
neopreznog umetnika
Pijana zena je protest u slepoj ulici
i urlik ispod vode
Kad je pijana
zena je reakcionarna napretku
i revolucionarna marama na svakom vratu
na putu do gubilista
Zaradjuje za zivot
nenajavljenim posetama
Kao zaledjeni blokovi suza
nad domacinskom vatrom
ili topli mlaz medju nogama
ona iscuri sa svake slike
U cast pijane zene
preglasne
napadne
seksualno razdrazene
sklone ekscesu
i lomljenju sitnog namestaja
pune samosazaljenja
nepristojne
odurno neprijatne
pogresno obucene
i na pogresnom mestu raskopcane
postojale su jednom bahanalije
Sada postoji ‘drustveni zivot’
i skupa poziraju za mrtvu prirodu
slicni muskarci sa slicnim zenama

© Ivana Knezevic

Mediteran

Bend svira inspirisanu kompoziciju
o humanisti koga je sacekao kraj na Istoku
Njih petoro na bini veruju u –
Ne znam u sta veruju
Nije vazno
svako u nesto veruje
kao sto svako nosi carape
I carape i vera uvek lice
na druge carape i tudju veru
Obujte veru i carapite bez konca ili petlje
niko nece primetiti
Smejem se od jeftinog vina
Svako ko se nasmeje u sledecih pola sata
konkurise za nagradno putovanje
Pobednici se izvlace iz tegle
u pauzi izmedju dva seta
Cestitamo!

Nemojte na Istok
tamo vam guraju istinu u lice
i ako pitate otkud ona bas njima
uvredice se smrtno
Nemojte ni na Zapad
tamo sluze raw realizam a la Kafka
i ako vam se slosi poslace legalnu pomoc
Na Jugu nema mesta od penzionera, starleta
i podgrejanih varijacija na prastare teme
Po Severu se traze izgubljeni tipovi

Treba mi nova strana sveta
Neka bude
Neka bude
M E D I T E R A N
Ako podseca na nesto
prisijte to kolektivnoj slabosti
i memoriji koja jos prevrce po mitologiji
kao siromasna viktorijanska rodjaka
servis za caj i srebrne kasicice
Isplacite slovenske sentimente
ispraznite burzoaske kredence
ostavite prazne case intelektualcima
Ne!
Nemojte nista od toga
Raspakujte se
Altruizam
Nadobudizam
Budibogsnamizam
Na Mediteran idem sama

© Ivana Knezevic

„I Killed a Nigga Before“

„I killed a nigga before“
Decak od 15 godina
preti drugom decaku od 15 godina
Nose prevelike majice
prevelike pantalone
i patike u kojima bi prezivela
cela porodica izbeglica
Ali oni ne poznaju istoriju
Ni anticku
ni modernu
Cak bi se moglo slobodno reci
da ne znaju nista
„I killed a nigga before!“
vice onaj prvi
da bi ga shvatio ozbiljno onaj drugi
kao i mi
putnici u gradskom prevozu
u subotu uvece
Kaze da u dzepu pantalona ima pistolj
Baby’s got a gun
I’ve got a baby at home
Mozda i on ima bebu
Deca se umnozavaju
replikacijom
imitacijom
Detonacijom se umire
Razmrskane glave

U vozu su crvena sedista
metalne sipke i vrata
narandzasti pod od plastike
Na kraju vagona
decak se igra
rasizma i machizma
replikacijom
imitacijom
Detonacijom zalutalog metka
mogla bih umreti ovde
veceras
razmrskane glave
Na crvenom sedistu
Ili narandzastom podu
Krv se ne lepi za metal

Imam divlji poriv da pobegnem
I jedan oprecni
Da ga vaspitam
Otisla bih do kraja vagona
i prvo mu skinula patike
Skinula bih mu i pantalone i majicu
i masni kacket s glave
Now you are The Wizard of Oz
baby boy
Evo ti par crvenih cipela
One ispunjavaju samo istinske zelje
Kad hodas u njima
dobijes i dozivljaj sveta u tudjim cipelama
I jos nesto
Odbijaju da se pomere
bez ‘please’ & ‘thank you’
Kad stignes do kraja Duge
razumeces da glupost njace manje melodicno
od magarca
a on je domaca zivotinja koja je vise uradila
za ljude nego sto ti poznajes reci
Sada idi kuci
i poljubi svoju mamu
Njen zivot bi bio mnogo drugaciji
da te nije rodila
Ali to nisu price za decu

Mozda bi bilo bolje
zapoceti lekcijom iz istorije
Bio jednom jedan King
Martin Luther King
Obican covek
kao i svaki
but he had a dream
I to ima svaki obican covek
A ti si samo decak
I zato slusaj pazljivo:
Ako si ikada bio gladan
znaj da nisi
jer glad odvaja meso od kostiju
Ako si ikada doziveo nepravdu
znaj da nisi
jer nepravda lomi kosti i gazi po mesu
Ako si ikada radio
znaj da nisi
jer se od rada mrve i kosti i meso
A ako si ikada bio preplasen i sam
i kad opet budes bio preplasen i sam
oseti prvo besprekornu poziciju i sklad
kostiju i mesa
kojima nista ne fali
i zamisli da je mnogo ljudi na svetu
preplasenih i samih
U kuhinji sedi tvoja mama
kao sto ja sedim na crvenom sedistu
i ona devojka na jos jednom
Pridji bilo kojoj od nas i pitaj
da li mozes samo da nas drzis za ruku
Ne zaboravi ‘please’ and ‘thank you’
To se zove hrabrost
i za nju ti ne treba pistolj
but you need a dream
A to ima svaki covek

‘I killed a nigga before!’
Voz ulazi u stanicu
usporava i staje
otvaraju se vrata
Mi svi ustajemo i prelazimo u drugi vagon
Rodjeni na raznim krajevima sveta
okupljeni slucajem u subotu vece
gledamo u pravcu praznog vagona
i dvojice decaka
Nose prevelike majice
prevelike pantalone
i patike u kojima bi prezivela
cela porodica izbeglica

© Ivana Knezevic

Moja

Uhvatim sebe ponekad
sa zarkom zeljom da budem srecna
i najpre se nasmejem
jednoj takvoj preljubi
Smesan mi je i burzoaski kvalitet
moje naklonosti ka stranama
moje prirode
na kojima pisu prstima pocetnici
stidljivi buntovnici i usamljeni kriticari prirode i drustva
I moj nonkonformizam je iz iste familije b.
(bez prideva ‘moja’ ovo bi bila obicna prica
o promiskuitetu
i ja siroce)
I najdublji jad
crnilo od koga ne znam za gusce
na zvuk telefona se uljudno skloni u stranu i saceka
da odgovorim uvezbanim glasom
u kome modulacija vaspitanja i negovana kurtoazija
okrenu glave od neresenih domacih afera
i izvedu svoj trik za publiku
kao naucene zivotinje
U razgovoru osoba na drugom kraju oseti tanane varijacije
ili ne stigne da oseti nista
jer se samopouzdanje moje zivotnosti
probije ispred
zalepi za mikrofon
i peva
Kao klasika izgubljenog vremena
rani dvadeseti vek
Nakon predstave okrenem se opet mom jadu
on se smanjio na ruznog coveculjka
sa nastrano velikim apetitom
i ja ga otvoreno gledam s visine
U iscrpljujucem ratu sa sobom
ja, kojoj je zao da nije dozivela 60-te u Americi
i ljubila se sa dugom
(eufemizam za mnogo sta, ako je prevod neophodan)
ponavljam sa entuzijazmom slogan
‘make love not war’
i izdam svoje najdublje emocije
za sansu da se nasmejem
Licemerje je vezba samodiscipline
kao kad se rukujem sa coveculjkom u crnom
i obecam mu na izlazu
‘do sledeceg puta’
Spartanski obucena
ne podnosim poraze
i za svako padanje na kolena
bih nekoga ubila
(niske strasti
moje, moje i opet moje
uvek zaposle
metafore u kojima neko krvari)
Ali ja nisam ubica
I crveno me najpre podseti na maline
Prostodusno volim da pevam
Kao idilicne seljancice iz vremena
kad se njihov duhovni zivot
svodio na nejasno nacrtan izvrnuti luk na licu
koji naznaci nemerljivu radost
Moja druga ja
kao androgini romanticni pesnik
lezi na travi pored
i gleda sa podsmehom u nedostizno
I onda ja
zavedem onu drugu ja
i sve se ori od pesme
i mogla bih umreti od srece
ja
i moja druga ja
u preljubi
sa sobom

© Ivana Knezevic

Zima u Torontu, 2005.

Zavrsio se Picasso
sa svojom keramikom
riba, lubenica i devojaka
Oslobodjeni genije
Otima se kikot i prekrivam ga rukom
Smesne su i staklene vitrine
kao da bi nas mogao zaraziti
ako bi jeli prstima sa tacni
i pili direktno iz bokala
ispod pazuha davne lepotice
Volim oblinu keramike
i vrucinu u kojoj se pece

Modigliani je presvisao
pred hiljadama ociju
reciklirana platna
portreti naopacke
bele africke skulpture
i Victoria sa bordo ocima
Modigliani i ona
i ja
u oronuloj parishkoj sobi
Kad se zavrsi izlozba
slike kao rasirene butine
se sakupe i odahnu

Radnim danom u galeriji
savrseno oblikovane ruke
skulpture anatomije
posezu za nebom
Volim simboliku propinjanja
Tako sam jos kao dete pokusavala
da vidim vise od dozvoljenog
Sada bih da odem dalje
od pretpostavljenog
I svako ko podigne ruku u vis
posegne za necim vise od same sebe

Daliesque portret na zidu
Curi mu obraz
i ja skupim dlanove
nalik na uljanu lampu iz Indije
za siromasne
Slika nije na prodaju
ali ja sam sakupila dovoljno
razmazacu ga po obrvama
i utrljati malo u jagodice
Tu moze da saceka jutro
ono je uvek pametnije
Seks delim sa sobom
Mirisem muskarce u prolazu
Hmmm

Slajdovi na ciglenom zidu
kratka istorija ljudstva
i sve vuce na jazz
Burleska bez stila
i moj sal
kao predimenzionirana kravata
Hladno je
banke cute na dnu grada
moje dete raste
izmedju dilema i odluka
Ja sam na trenutke srecna

© Ivana Knezevic

Zasto se moja majka bojala smrti

Moja majka je umrla
kao dete
Sa njom su umrla
i sva druga deca
kojima je mogla biti majka
Smrt u porodici
i odjednom nema vise porodice

A ozalosceni?
Pusti

U teatrima
debatuju na temu zivota i smrti
i dalje
i kad svi odu kucama
promena ostane sama na sceni
Ljudi uce sporo
a misle da mogu
bolje i vise i brze
i bolje i vise i brze
Vrte se u krug nespretno
kao mala deca

Strah od smrti
je strah od zivota
je strah od smrti
je..

Ne pamtim je vise dobro
Prekinut zivot
i prekinuta ljubav
su tezak prtljag
Zato putujemo prazni

Sreda u aprilu
mnogo je godina proslo
Ne mogu da zaboravim strah
Njen i moj
svaciji
Svako se bojao za sebe
ili nekog drugog
Strah se premestao sa kolena
na koleno
i dodirivao nas
lascivno

U godini kad je umrla
ostali su
moje detinjstvo
njena narusena lepota
i obecanja koja necemo ispuniti
Tragovi smrti se i danas jasno vide
Da mogu da obidjem rusevine
iz te godine
prvo bih oprala sve od straha
Skinula teret umiranja
njoj
sebi
zagrlila je jos jednom
pa neka putuje

© Ivana Knezevic

Umetnik ljubavnog zara

Brother Sun & Sister Moon
Svako sledi svoj put
S vremena na vreme
naprave pomracenje
kao navlacenje zavesa
popodne
Postoje simboli, znacenja…
Znas li ti
ishta o mud-rosti
Zvuci kao kadenca
davljenja ribe u gleceru
Usta puna praznine

Hi, my name is Afiz
>Shit!< Zvacu te Alfa
Ja sam liberalan
Ali ja nisam
Sister Moon!
Moram da idem
pisem ti sa posla
vreme je molitve
Aahhhhhh!
Anahroni orgazam
To je steta

Hej Charlie
jel’ si tu
Brown, Charlie Brown
Cime se bavis Charlie Brown
Ja sam umetnik ljubavnog zara
A ti
Ja sam uzela zavet siromastva
Svakodnevno stavljam gladnima u usta
zalog praznine

© Ivana Knezevic

Nacija

Ljudi u mojoj zgradi su nacija
humanista, egoista, gubitnika, fasista, altruista,
ljubitelja zivotinja i jadnika

Stari gospodin sa desetog sprata
je ruzan u ruzicastoj kozi prevrele boje
i ne odnosi se lepo prema svojoj zeni
koja hoda povijena od godina braka
i nakupljene gorcine
Devojka nize u hodniku je tanka kao bogomoljka
jedva se vidi sa strane
i promice cesto bez pozdrava
Erin i Andrew su se upravo odselili
Ostavili su nam indigo saksije
u koje cemo zasaditi geranijum pocetkom leta
Zapamticu ih i po tome da postoje jos uvek ljudi
koji su sudjeni jedno drugom
Pre njih su otisli Farah i jos jedan Andrew
Tim sa sedamnaestog sprata ima sitne oci
i prozdrljiv pogled
I on voli jazz i predlozio je da se popnem jednom
i cujem njegovu kolekciju
Andre iznad nas svakog dana ispusti nesto tesko
Kao da gradi piramidu i posustane pod tezinom predvece
Sizif sa prekrasnim pogledom na grad i teskom mukom
Carol je izgubila George-a nedavno
i od tada je niko vise nije video
On je ziveo dug i bogat zivot, rekao mi je
par nedelja pred kraj
Ona je zivela uz njega i sada vise ne ume
Mary sa petog sprata se obraduje kao dete
kad se seti sta bi jos mogla da pokloni devojcici
iz mog stana i mog srca
Lepa Rumunka na spratu iznad nje ima malo kuce
mrsavog muza i mrsavu devojcicu
i kad ne pije lekove isece svu odecu i preti svakome
ko okrene njihov broj
Par do mene je isecen iz postera – ona je plava, on tamnokos
Cesto imaju seks u kupatilu
Sitnim slovima je dopisano da
on ima jos i bivsu zenu i dvoje male dece
a njoj su usne tanke i gladne – i obrve su joj tanke
Joy, Pearl i Grace su nerazdvojne
jos od davnog detinjstva na Jamajci
Svake nedelje se doteraju za odlazak u crkvu
sa podjednakom paznjom se oblace za koncerte i izlozbe
Trebale bi biti u penziji ali ovaj grad je skup
za zivot, i za starost
Kucepazitelji su u prizemlju i sve je cisto
Brinu oko para i blagostanja i imaju dvoje debele dece
koja vise nisu deca
Usamljeni homoseksualac sa stidljivim kucetom
se odselio u usamljenu kucu van grada
Svracao je uvek oko Bozica i donosio poklon za devojcicu
u mom stanu i mom srcu
Sa gospodjom iz Sarajeva popricam u liftu
ili na ulici i setimo se kakva su dobra vremena bila
Nikad nisam cula nikog da se dere
ali su oni culi mene
Jo i Suzanne preko puta su lepa crno-bela kombinacija
Pokucamo jedni drugima na vrata i u pizami
On je odrastao prebrzo i sada ga decacki nemir
vuce i cima, mami
Ona je uvek u njegovom uglu
Kad pomislim da su tu odmah je toplije
i u mom stanu

U mojoj zgradi zivi nacija ljudi
i u svakom od njih po jedan
humanista, egoista, gubitnik, fasista, altruista,
ljubitelj zivotinja i jadnik

© Ivana Knezevic

Kuca

Moje uspomene su moj rodoslov
Zivimo zajedno u incestuoznoj komuni
u kojoj naizmenicno radjamo
ja njih i one mene
One nose moje ime
ja sam kuca na ciju adresu stizu
zastarela pisma

Ljudi, te prenaseljene kolonije
prolaze jedni kraj drugih
bremeniti unutrasnjim svetovima
I kad se sudare
kao gusarski brodovi spremni da pljackaju
pripiju se jedni drugima
uz topla i hladna mesta
otvore kofere i rasire kosulje
odgurnu kapke sa ociju i topovskih rupa
I u njih udje rulja novih uspomena

Svrha mog postojanja
je da se nastavim kao memorija
u kuci mog deteta
Ona ce me umnozavati
i oblikovati u isecke
za mozaik koji ce sklapati
celog zivota
I nista nece poneti iz moje kuce
Sve moje uspomene umrece
na isti nacin i u istom danu
A ja cu nastaviti da zivim
nimalo nalik sebi

© Ivana Knezevic

Mozda

Stajala je na sredini ulice
zena iz provincije
i stezala nervozno ruku malom decaku

Videlo se po suknji i dzemperu
i cipelama
da joj veliki grad izaziva teskobu
I jos
po nesigurnosti sa kojom se uputila preko
prometne ulice koju niko nije prelazio

Tako mi je upala u oci
Na udaljenosti od dvadeset metara
mozda manje

Bilo je ljudi izmedju nas
Gomila koju je bilo moguce odgurnuti
ili preskociti
Mozda

Stajala sam i gledala je kako
prati saobracaj koji dolazi s desna
Cekali su na levoj strani ulice

Iz daleka
sa drugog semafora i njene leve strane
dolazio je taksi velikom brzinom

Ni jednom se nije okrenula u levo
Nije smela
ili nije umela

Niti je pogledala dole
U belu liniju do koje jos nisu dosli
sigurnu zonu usred podeljene ulice

Taksi je bio udaljen pedeset metara
mozda manje
I ja sam znala

Po njenoj nervozi i nesposobnosti da okrene glavu
Po brzini automobila
Po beloj mrlji neverice na licu vozaca
da se nece prenuti i
pobeci pred onim sto on nosi
I jos
po nemogucoj sporosti kojom se sve odvijalo

Okrenula sam ledja pre nego sto ih je udario

Kolektivni vrisak metala
neverice i soka iz grla svedoka
Svi su potrcali ka njima

Ja sam trcala u suprotnom smeru
Bezala sa mesta zlocina
Ubistvo!
Gomila se sjatila oko zrtava i vozaca taksija

Jedna cipela je dugo padala
i zaustavila se na
beloj liniji

Mozda je bilo nemoguce

Ali nisam ni probala

Stajala sam
kao i ona
zaustavljena slucajem
Posmatrac predstave
Ili saucesnik
Mozda

Oh, kako je jadno i drhtavo bilo njeno telo
Dete koje nije imala kome da ostavi
pripijeno uz nju
A ona nije smela
ili nije umela
da i sama uhvati nekog za ruku

© Ivana Knezevic

Serenissima

Da sam rodjena u Veneciji
hranila bih golubove
suvim ricotta sirom na rubu prozora
i bacala mrve turistima
Pacovi bi mi donosili iskrzane manuskripte
o ezotericnom
i samo u svojoj kratkoj ulici
nasla bih deset lepih Italijana za koje bih se udala
Sezonske turiste bih zavodila pricama
o Karnevalu i pokazala svakome most ispod koga
sam prvi put ispustala krike i saputala besmislice
Kad bi me ugusile guzve
u tesnim prolazima
popela bih se na krov
Sedela bih tamo sa pticama i mackama
pricala im o istoriji kojima su nasi preci
bili zrtve i svedoci zajedno
Trebili bi jedni druge od napasti, dosade i
provincijskog sarma
i slali brodovima i barkama signale
srebrnim ogledalom iz 17-og veka
U Veneciji bih rodila puno dece
svakom muzu po jedno
Jurila bi se po trgovima
ja bih pila limunadu za stolom u senci
i redjala pasijans i tarot
Uvece bih otisla u deset kuca
da ih sve poljubim za laku noc
Svako moje dete imalo bi svoju omiljenu pricu
ili pesmu
i tek negde oko ponoci bi se sve utisalo
Ja bih tada zastala na ivici malog ostrva koje tone
pod velikom tezinom vec vekovima
i sapnula zahvalno u noc
da je sve bas kako treba

© Ivana Knezevic

Ekspresionizam

Bolnica se zove St.Joseph’s
Irski svetac, mozda poljski
Pod zastitom Svetog Josifa sklopite vedje
ili ruke
i prigrlite sebe
svi nesveti
Vozac u tramvaju daje upustva gde da izadjem
U masivnom lavirintu povezanih zgrada
dominira braon cigla iz 50-tih
Huk vetra orkestrira ambijent drugog vremena
Jeza se hvata za prste, lice i ulazi ispod kaputa
Imam instrukcije u notesu
ali svejedno u hodu trazim upustva od prolaznika
Stara navika
Volim da gledam u lica stranaca kad podare malu ljubaznost
domacice, ubice, prezaposleni trudbenici svacijih zivota
Vrata na ulazu se otvore automatski
i nalegnu slucajno na moja pluca

Martin je danas imao operaciju
Minorna stvar, objasnio mi je sinoc
i znaci da posle par sati
neko – odrasla osoba – ja
treba da ga odvede kuci
uz uputstva za negu i par recepata za analgetike i laksativ
Kako ce se tamo snaci sa sveze isecenim organizmom
stepenicama, krevetom, odlaskom u kupatilo..
Snaci ce se
Niko ne pretpostavlja da zivi sam
Ni-koga ne zanima

Ulazim u prostor veliki kao sportska hala
U istoriji sportskih hala one odvise cesto sluze za
slaganje ostecenih ljudskih tela na gomile
U sredini montazni zidovi odvajaju prostor za osoblje
Oko njih u sirokom preglednom luku leze pacijenti
svi sa iseklinama na telu
i razlicitim stadijumima mamurluka od anestezije i analgetika
odvojeni teskim gumiranim zavesama
koje kad se navuku ponude malu privatnost – od cega?
Tudjeg bola?
Niko ne gleda ni u koga

Vidim Martina
blede i plave koze
ruke miruju na belom carsavu koji ga pokriva
Kraj njega se vesto vrzma medicinska sestra
u zelenim pantalonama bolnicke uniforme
i kosulji u deset neuskladjenih boja
sa nacrtanim karakterima koji se bece
Kralj Lir
nasminkan kao cir
glumi veselog klovna
Niko ovde nije veseo
Pacijenti leze zatvorenih ociju
Kraj ponekih sede drugi ljudi i gledaju da nista ne vide
Za minorne operacije
svima je na licu smrtno ozbiljan izraz

Martin me sada vidi i upucuje slab osmeh
Donela sam mu kroasan
I jedan sebi
Braon kesa iz pekare se zgrcila
na stolici kao pacov zalutao u asepticnu komoru
Nikome se ovde ne jede
Osim meni
Martin je visok i snazne gradje
Smanjen hirurski precizno
drhtavih prstiju i zbunjenih ociju
izgleda kao starac i dete
Ohrabruje me iscrpljenim osmehom
Drago mu je da me vidi
a meni je drago da ga ne volim vise od ove blage tuge
I bes osecam
a najvise strah
Isekla bih sitno veselu kosulju
rasirila ruke medicinskoj sestri da joj pokazem – ovako
nek’ ih privije sve na mesnate grudi
pevusi ruske balade, ili poljske, moze i irske
spusti svakome ruku na celo
Na zbirno sakupljen jad kao prljav ves
mi, posetioci, zasadicemo drvece
Naici ce jednom neka deca ovuda jureci za loptom

Sestra sa zakopcanom kosuljom
proverava poslednji put – mozemo da krenemo
Pomazem mu da ustane
Oblaci se okrenutih ledja
Kroz otvorenu bolnicku haljinu
podrhtava dlakava zadnjica kao par zgurenih zivotinja
Glas dopire sa prednje strane i kaze da nije stidljiv
Mozda zna u sta gledam
Ili prica o svom strahu
I mom
Pomazem mu sa carapama i patikama
pakujem ostatak stvari i kesu sa kroasanima u ruksak
on seda u stolicu sa tockovima
Guram je do izlaza
Osecam zatezanje misica
i povratak vazduha u pluca
taksi je pred vratima
Napolju je vazduh hladan i svez

Njegova kuca je blizu
Penje se uz stepenice cetvoronoske
U sobi je pripremio sve na dohvat
elektricni kotlic za caj, vodu, osnovne namirnice
i kliznu polugu iznad kreveta uz ciju pomoc
ce ustajati i spustati se u krevet
najtezi i najbolniji poduhvat do sada
Analgetici ga napustaju i bol nadolazi
Ne da mi da pomognem
morace sve sam
Pijemo caj
pojela sam kroasan pazljiva da ne ostavim mrvice
Lezi na krevetu sa naslaganim jastucima i pricamo
Za sve godine prijateljstva prvi put ga cujem
bez cinizma i pirueta
IQ testova i bravura
Kao iznenadni mir posle dugogodisnjeg rata
osetim da ga volim
vise nego ikad pre
ili sto cu u buducnosti
Ovaj trenutak u bednoj sobi
na spratu sumorne kuce
u sporednoj ulici
je najlepsi koji cemo ikada imati

Vec je 6, moram da krenem
Ustao je da me isprati do vrha stepenica
Napolju je vazduh hladan i svez

Mesec dana kasnije

Idemo da gledamo film u pola deset ujutro
Ljudi zure na posao i da nije ovako hladno
dekadencija takvog cina bi me inspirisala na nesto bolje od
trenutne mrzovolje sa kojom
gledam tmurno u druge ljude u autobusu i izdvojim medju njima
zenu koju poznajem
Autobus vibrira i giba se kao umorni gorostas
Na stanicama spusti jedno koleno da olaksa uspon i silazak
i iskrivi sve putnike u desno
Kaputi isparavaju parfeme, proslogodisnje snegove
i hemijsko ciscenje
Posle deset stanica izlazim i prekinut razgovor
ostaje da visi nad nepomirljivim svetskim pitanjima
kao galeb koji odbija da sleti na ledeno jezero
Pogledam u decembarsko nebo
istovremeno se probije zrak niskog sunca i obasja
dve ptice u letu rumeno-zlatnim bogatim tonom
Prekrasne su, glorifikovane ptice i bestezinska obmana
njihovog savrsenog sklada
Izgleda tako lako
Verovatno su golubovi
oni isti koji se guraju uz vrata moje terase
oko cijih ivica probija toplota
i oni ostavljaju grumuljice izmeta odmah na pragu
Nestao je zrak sunca i ptice su sada crne

Srecemo se ispred auditorijuma
Studenti sede na niskim sofama sa podignutim nogama
nemarno oslonjenim na sto u sredini
Buducnost pocinje nevaspitanjem a kultura je davno zavrsena
Martin izgleda lose
Smestamo se u zadnji red skoro praznog auditorijuma
Mladi profesor najavljuje nemacki ekspresionizam
i Marlenu Ditrih u ‘Plavom andjelu’
Taj film i celu crno-belu kinematografiju
drzi moja majka u ruci kao svezanj karata za voznje u luna-parku
Ne znam da li sam ovaj gledala
ali kao da jesam jer su svi sliveni u film nasih veceri
pred televizorom kad je ona plakala, smejala se ili pevala
ocarana
a ja pod neizbrisivim utiskom ekrana i njenog performansa
upijala iskustva koja ce me
sa dobrim i sa losim
dovesti do ovde

U zadnjem redu sedimo cutke i gledamo okolo
Ispruzeni pogledi nasih ociju pipaju ljude ne stedeci
I nikoga nema zbog koga bih se odrekla ove udobne mizerije
Samo
negde daleko ispred i sa strane
uocim nejasnu liniju jednog profila
Koliko mogucnosti u silaznoj liniji nosa, usana i brade
kojima necu saznati broj
ni oblik
ni-sta

Pocinje projekcija
Nemacka 1930-te kao poslednja stanica buducnosti
Prljava
Siva
(Nije trebalo poverovati hiper-erotizmu Fasbindera)
Marlen Ditrih lici na glamur verziju sebe
jedino u majstorski oblikovanim jagodicama
koje su kasnije privukle americke fotografe
Podseca najvise na posrnulu sluskinju iz bogatije kuce
procvetalu u zvezdu vodvilja
Obucena u dugacke cipkane gace do polovine butina
i golih misica
zavodi zgoljave studente i uhranjenu gospodu
Na dijeti od Sekspira, krompira, kupusa i svinjetine
oni emituju svoje erekcije, emocije i poglede u svet
Ni groteskno sivilo ni muzika od koje preskace srce
ne mogu da stvore dramu od osnovne farse
Sudbina sredovecnog muskarca ciji se libido razmahne
pred 20-godisnjom devojkom i ozeni je da bi ubrzo
propao u pakao nemastine, ponizenja i ludila
moze biti tragicna samo drugim muskarcima
Ne svima
Martin je zaspao
I opet kralj Lir inkognito
kao tuzni klovn
zonglira na vrhu nosa mog nestrpljenja
Golicava patetika – prasnucu u smeh
‘Plavi andjeo’ je birtija u kojoj golisave devojke vrte guzicama na sceni
pevaju raskalasne pesme i prodaju pivo
Dobra stara racunica zbog koje vlasnik dovodi umetnost
u zabaceni grad na obali Severnog mora
Od tada su jedino filmove ofarbali
Jos samo minut crno-belo-sivog i odgrizla bih sopstveni prst
za kap crvenog

Iz sveznja proslosti zasija odjednom ‘Plinska svetlost’
jedan od omiljenih moje majke
Mene je za sva vremena odbio
od nauljenih muskaraca sa urokljivim ocima i izrazenim zaliscima
Zenska prijemcivost na muski seksepil ostaje neizleciv apsurd
Ingrid Bergman je strasno izgubila u mojim ocima tih dana
I Greta Garbo
Nad Anom Karenjinom sam sklopila knjigu i bacila je
Od tezine Tolstoja se moglo izvesti jedno savrseno ubistvo
na primer, nad okorelim modelom romanticne ljubavi

I opet Marlen Ditrih peva na nemelodicnom nemackom
‘Falling In Love Again’
i ja prodrmam Martina
‘The star was born’ kazem mu
U smesnim spilhoznama i sa prestarim glasom
za tek mladu starletu
Marlen je bila moderna zena
Sve vreme filma njoj je dosadno
U njenim ocima nema praznih mesta – sve je vec videla
I ja, i ja!
Sve vreme ovog zivota meni je dosadno

Napolju je vazduh hladan i svez
Martin izgleda lose
Izvlacim se iz zagrljala nestrpljivo
rastajemo se
Hodam ka istoku
dobro raspolozena
i pevusim
‘Falling in love again
never wanted to..’

© Ivana Knezevic

Ucutkajte ih, molim vas

Ucutkajte ih, molim vas
Ljubavne pesme
Ugasite radio, sklopite knjige
Volite se ili nemojte
ali cutite o celoj stvari
zaboga
Opijum za mase
Hemija i moc ideje
Molotov & anarhizam
Provincijski mentalitet
Sofisticirana manipulacija hormona
Tiranija elite
Demokratija slucajnosti
Nema veze
Nema istine
Nema ni ljubavi
Ne dovoljno za sve
Zapusite gladna usta
Zatvorite oci
Smirite ruke
Skupite butine
Sklupcajte savitljivo meso
I ugrejte se na svojoj vatri
Sami

Deca rastu kroz samocu
Kad niko ne gleda
sakriju detinjstvo u emocije
Tu ga niko nece pronaci
i vratice mu se
kad ne mogu vise
i nemaju kud
Detinjstvo u emocijama sazri
u ljubav
ili nesto jos lepse
Smislice mu neko ime
neko ko ne ume da cuti
Ta ljubav koja nema imena
za sad
nije ona iz ljubavnih pesama
Etikete banalnog
samolepljive
otpadaju
vise
Rasulo prekomerne produkcije
Zapusite gladna usta
Zatvorite oci
Smirite ruke
Skupite butine
Sklupcajte savitljivo meso
I ugrejte se na svojoj vatri
Sami

© Ivana Knezevic

Miz

Zivim pod opsadom
Bezvolja i njena olovna garda
levitiraju uspesno pedeset metara iznad zemlje
Dosada cveta kao budj
Koracam sitnim koracima
po parketu svoje baste
preskacem namestaj
i guram ga na nova mesta
Sada je sve kako treba i izlazim u grad
Susret sa prolaznicima osvezava
Pucaju sasuseni cvetovi mikro-flore u uglovima usana
i padaju na ulicu
vec kod prvog osmeha

Cekam na ugovorenom mestu
i podozrivo gledam glasnu grupu tinejdzera
Medju njima
razmaknutih nogu u cizmama do pola listova
stoji Amazonka u beloj trikotazi
zategnutoj preko najsavrsenijih guzova
na sve cetiri strane sveta
Dve perfektno zaobljene polulopte
kao rasecena dinja
Mogla bi da obori svetski rekord u trcanju
ili obori svet
snagom takve simetrije
Ali ona galami kao i njeno drustvo
i jedini razlog za egzibiciju njenog voca
je atletska disciplina seksa

Opisala sam je svom prijatelju par minuta kasnije
Njemu ce takva socnost poboljsati ukus dana
On je profesionalni motivator slabih ljudi
i pokazuje im put do srece
a slep je
Savrsen paradoks
kao sveze ohladjena dinja
To nije paradoks
ali savrsena guzica iz podzemne zeleznice
zasluzuje omaz
uzviseniji od kratkovecne sirove seksualnosti
obicnog dupeta

Svejedno sam lose raspolozena
Izlazim da bih prevarila usamljenost
na par sati
tu kosmicku glad
kojoj svako gaji ekolosku bastu
u cetvrtastim pregradjenim kutijama
prakticnog post-postmodernizma
Imam nepogresiv osecaj da je tako oduvek bilo

U tramvaju
od Yonge-a do McCaul-a
nacrtala sam mu sta me je nerviralo danas
Ljudi
kao i obicno
Lepo je biti napolju
medju svetom
zakljucujem svoju prezentaciju sa uzdahom
Smeje se
toplo i zivotno
i prica o sebi
Slusam ga i zamisljam kako je to putovati svetom
kad si slep
Nepoznati mirisi i nepoznati jezici na znakovima
kraj ulica koje ne vidis
Ni svet ne vidis
ali svejedno putujes
Kad po prvi put iznajmis stan
i prospes caj
Obrises pazljivo pipajuci
i onda ugazis u toplu baru
Presvuces carape i opet obrises
Oko Bathurst-a
jedino sto me sprecava da budem srecna
je navika

Nasli smo se u velikoj sobi sa mekanim jastucima
Puni se ljudima sporo
Ne znam sta oni ovde traze
ja samo premestam svoju mizeriju
Napravila sam joj mesta na koznom kaucu
Devojci pored nije pravo
Gura se i zamahne dugackom kosom povremeno
zapahne nas mesavina parfema i omeksivaca za kosu
Kraj nje sedi njen decko
do njega njegov drug i njegova devojka
Beli se u polumraku fin olovni prah dosade na njima
Lice na lep reljef koji ce u buducnosti
zagledati sa interesovanjem oci gladne gledanja
u nesto drugo osim svoje
svakodnevice
Tri crnke sa leve strane pricaju animirano
a jos je rano
Dve lepe plavuse preko puta
promene temu i izraze lica kad im pridju
jedan muskarac svetle koze
i jedan tamnoputi
Sada se svi smeskaju
naginju jedni ka drugima
bez poverenja
ili interesovanja
i blago ljuljaju
Crnkama niko ne prilazi
glasno se smeju i narucuju drugu turu pica
Velika sala je sada ispunjena
i graja se lomi u struku i ekvilibrira kao break-dancer
nad glavama svetlim i tamnim
Nedostaje mi moj prazan stan

Mozda tako treba, Ivana
sapuce jedan od glasova sa losim ozvucenjem
u unutrasnjem uhu
Navedi jedan jedini razlog zasto bi bilo drugacije
nastavlja
Mobilne mase tela se krecu i sudaraju sa drugim mobilnim masama..
Ne cujem ostatak
Neocekivani udarac ritma mi izbija koncentraciju
izvinjavam se svom unutrasnjem glasu
a drzala sam u ruci jedan dobar razlog
bas za takva glupa pitanja

Zasto ti ovo pricam?
Zato sto sam sat vremena kasnije
sve zaboravila
Nasli smo se na ulici
i ja sam se iznenada setila
programa za decu
koji moja devojcica gleda
‘Peep and the Big Wide World’
Opisujem mu karaktere i animaciju
i smejemo se
cicimo od smeha
Iz nasih usta ispadaju zvuci kao vrhunske borbene jedinice
obucene za spasavanje lose napisanih karaktera jos jedne urbane
noci
Guramo se
oslanjamo jedno na drugo
i hladan vazduh se zalece u nas
u otvorena usta i ruke
usi i ispupcene obraze
Niko nece preziveti ovaj rat!
dovikujem mu i vrtim se
vrtim i njega
Oh dear, kako je velicanstveno dobrodusan!

© Ivana Knezevic

Neuspeh

(Ovo je unapred osuđen
mnogo puta zgužvan i bačen
neuspešan pokušaj
Nikada od ovoga neće ispasti
ništa .ubav.o
samo jedan unapred osuđen
neuspeh)

Kad pomislim da si još uvek u ovom gradu
zgrozim se nad mogucnošću da
atomi moje pljuvačke nalete na tvoje
Zalepili bi se jedni za druge
verovatno negde u downtown-u
i naočigled sveta
usledila bi fuzija, fisija, ili tako neki besmisleni
projekat cepanja realnosti
I ja ne bih bila prisutna da to vidim

Sledeće što bi se moglo desiti
je da se otisci mojih prstiju
pomešaju sa tvojim na nekom stolu
Tako isprepleteni zavukli bi se ispod
i pipajući kružne linije crtali kalendar
plodnosti ili opet jedan besmisleni
projekat brisanja realnosti
I ja..
Ništa

Mogla bih da se naslonim na otisak tvog tela
dok pričam ili me neko drži za ruku
Moglo bi se desiti i dok sam pijana
Toga se iskreno bojim
Znam da ću zatvoriti oči
zategnuti ramena i istegnuti vrat
i osoba preko puta će me omrznuti
zbog izraza na licu i ništa neće biti od osmišljenog
projekta građenja realnosti
I ja ništa od toga ne bih videla

Puno puta pomislim da ćemo se možda sresti
To bi se moralo desiti kad sam ispavana
očešljana i dobro raspoložena
Volela bih i da bude lepo vreme
jer mi na hladnom vetru uvek pocrvene oči i nos
Nikada jedan slučaj
nije bio tako dobro isplaniran
I tada, kad bih te videla
ja bih zapušila uši i zapevala ‘la-la-la-la!’
da ne čujem kad me pitaš kako sam
Ili bi ceo projekat bio besmislen i realan
neuspeh

© Ivana Knezevic

Lakoća postojanja

Ova žena
nosi nepogrešivo ženski pridev
diskriminacije i obožavanja:
lepa
I u svojoj 75-oj godini
Izmedju nas stoji nepremostiva prepreka
Njen sin
Ne vredi boriti se sa nepremostivim preprekama
One su spomenici od nemogućeg kamena
Obelisci koji se iz orbite vide kao oštri planinski vrhovi
Puna ih je Zemlja
Mi smo zaobišle svoju prepreku
svaka sa svoje strane
i imamo povremeno piknik na travi
Moja ćerka i njena unuka
traži pažnju
ali kad spava ili juri okolo
loveći uspomene leptire i životna iskustva
nas dve pričamo

Ova žena
je imala jednu ljubav celog života
Rekla mi je jednom da je seks u 60-tim
podjednako lep
Žao joj je što u ovo doba neukusa
svi pričaju o intimnim stvarima
kao da nikada nisu imali nijedno intimno iskustvo
Ona se nikada ne žali na starost
kikoće se i trči uz stepenice nestrpljivo
i oči joj sjaje kad pobedjuje u kartama
Ona vozi svoj sjajni automobil
na velike distance ili u grad na ručak i partiju bridža
Od smrti svog muža
okusila je slobodu i nezavisnost
I usamljenost
Nedostaju joj njegova pažnja i društvo
odbija bračne ponude
i otkriva svakodnevno ponešto što može sama

Ova žena
ima trojicu sinova od kojih svaki zna jedan mali deo nje
Oni brinu o njoj i dirljivo je vole
Smetaju joj najčešće ali im to nikada ne bi rekla
Ona brine o njima i pita se da li je sve njena krivica
U otkrivanju uzroka ispod svake posledice
kao što je moderno u modernom dobu
neko je ipak kriv za sve ovo
Majka trojice odraslih sinova raste svakodnevno
Od stidljive devojčice
pretposlednje u velikoj porodici
kroz mladu ženu u savršenim 50-tim
i nespretne transformacije poslednjih decenija
jednog nespretnog veka koji je skoro sve polomio
do ličnih tragedija
ona svakog dana ponešto gubi
i pronalazi
u saputniku na koga zna da može da računa

Ova žena
ne čuje već 20 godina
Ona strpljivo svakog jutra namešta i šteluje slušni aparat
koji žulja i najčešće ne radi dobro
iglom probode jagodicu prsta za kap krvi
i prepoznaje nove posledice insulina
Kad zatvori prozore i vrata u svom autu
odvrne radio
i dok motor pod njenim stopalom ubrzava
ona udara ritam prstima o volan
Tu jedino čuje muziku dobro
Voli da pleše ali sve je manje dobrih plesača
Redovno ide u pozorište
na simfonijske koncerte i baletske predstave
Još uvek kupuje fine cipele
i sa očuvanom veličinom 8 i dugonoga
negovane kose
ona privlači poglede

Ova žena
je otvorila za mene stranice moje prve knjige o Kanadi
Njene priče sežu daleko
klizeći glatko unazad niz sećanja
kao po zamrznutom kanalu u veštim klizaljkama
Kuće sa prevoja vekova u kojima su se radjali
mnogobrojni mrtvi još uvek stoje
U tradicije Novog Sveta stalo je
malo prtljaga i osušenih korena
mnogo truda i teškog života
Radost se čuvala za retke prilike
kao fina odela
Dužnosti su se učile rano i vreme je trajalo duže
kao i novac i brakovi
I ljubav
Življe od bilo kog majstora naracije
izašle su ilustracije
po notama njenog jezika
sa ponavljanjem starih fraza
Ovo nije američki san
samo jedna živa realnost
zapetljana u veze bez kojih nema krvi ni sećanja

Ova žena
je siroče od 9-te godine
Negovala je i bdela uz svoju majku i roditelje svog muža
gubila braću i sestre tokom godina
ostale su sada samo ona i Dorothy
Ja sam sebi sve lakša i više ništa ne predstavlja teret
rekla mi je nedavno
Ne bojim se smrti ali da gubim one koje volim
to ne umem
I suze
te verne družbenice starosti
joj oboje crvenim ivice okruglih ociju
Ona i dalje daje
od svega što joj je ostalo
u nadi da će doseći jednom
podnošljivu lakoću postojanja

Ova kao i sve žene koje volim
kroči svetom na način koji izgleda sve lakši
kako tereti i brige rastu
Ona kao da trči ispred vremena
i kad posrne
svetla senka njenog duha nastavlja
slobodna
Pod njihovim nogama svet spava
i budi se
rođen
obučen
nahranjen
voljen
i ne znajući kolika je težina potrebna
za ovakvu lakoću postojanja

© Ivana Knežević

Pesma sa dva lica

Dylan kaže na jednom mestu
‘She’s just like a woman!’

Pod prstom krivice i uzajamnih optužbi
Kroz maglu politike-religije-profita
Suočen sa krizama godina
i pritiscima vremena
Okoreo nezasluženim pobedama
i poražen istinama
On zvuči kao da razume

‘But she breaks just like a little girl’

Gloria kaže na drugom mestu
‘He’s just like a man!’

Ispod perina očekivanja
Uprkos lažima i nelojalnosti
Zakočena nemogućim izborima
Uramljena stereotipima
Zatrpana ponudom i potražnjom
i svedena na robu
Ona zvuči kao da razume

‘But sometimes
He cries just like a little boy’

© Ivana Knežević

Opera jednog besmislenog čina

‘Da li si strastvena?’ pitao je Dean
Pogledala sam ga prvo postrance
Smanjio se
rapidno
iznenadno
minijaturan
kao zrno graška
Okrenula se ka njemu
pogledala sa visine
u zeleno okruglo lice
i nasmešila se
‘Naravno’
okrenula leđa i odbrojala
1-2-3 kasnije
Gotov je
Dovršen
A nismo čak pričali istim jezikom

Ta mala koreografija nije značila ništa
Subota veče
on se udvara
ja hodam pažljivo po ledu
Biće dobro za njega da sačeka

A za mene?

Otkad znam imala sam jednu strast
Sada imam dve
Običnim danom
bilo kojim danom
trčim od stolice do stolice
do kauča
i opet do stolice
u potrazi za najboljim mestom
za ritam
i uz njega pravu
reč
Gde je moja muzika!

U međuvremenu
život prolazi
Svačiji pa i moj
Žao mi je
Oh, kako bih volela da mu pomognem!
Ali
postoji doživljaj stolice
neponovljiv
i ugao iz koga nebo uradi jednu nebesku stvar
i ako ne požurim
iscuriće
iz ovog trenutka
i sa njim iz mene rečenica
koja je zgrabila svet u šaku
moju
ali baš ceo svet
i ako ne stignem do stolice i povučem nebo
na vreme
proći će
pro-ći će
P-R-O-Ć-I Ć-E!
Oh, kako će mi biti žao
Života će uvek biti
Ali takva rečenica!
Oh, kako će mi biti žao…

Vagnerovske suze teku niz moje obraze
za takvim rečenicama
I ceo dan je upropašten
Odgurnem stolicu
okrenem se od neba
odricanje od svega je modus vivendi
Strašan
tragičan
kraj
jednog pogrešnog izbora

Gubitak
je bledo proleće
u grudima životinje
koja je preživela zimu kao bliski dodir smrti
i susrela se iznenada sa neispunjenim obećanjem
Raščupanog krzna
širokih očiju
životinja i ja dozivamo
‘Smrti!’
i ne znajući šta govorimo
ali ako je imalo nalik gubitku proleća
i ritma
šta onda vredi
ŠTA vredi?

Omamljenost ne popušta
Beznađe
Bez-nad(e)-je
dan momak krenuo je da pronađe
moj ritam
misleći da je dugme
i ako ga pronađe
pri-šić-e na svoj kaput
odmah kraj srca
što god mu to značilo
neka znači
stajaće mu dobro
ali
bez-nad(e)-je
teško

To više leži Šubertu

Gde je moja muzika!
Zahtevaju dve harpije moje duše
koje samo ja mogu da volim
kao i svako podeljen među strastima
‘Ja volim dve žene’
rekao je jednom
je-dan
je-..-ni
zeleni grašak
i ja sam ga zatrpala zemljom
Od tada je od njega narasla visoka trava
Po vlatima bi se neko hrabar mogao popeti
do prvog sprata oblaka
i zapitati tamo dežurnog
zapuštenog
usamljenog
džina
kome je to posao
kao svetioničaru
da li ima smisla popeti se više

Nema!

Visoki vrisak truba je polegao travu
i glave jedan-dva-tri-četiri
momka
koji su čekali u redu da se popnu
i postave svoja pitanja

Bela svetlost
otvara vrata
i najavljuje da je vreme za ručak
Još jedna stolica
i sto od starog drveta
javor
mora da je iz evropskih šuma
Sir i beli hleb
Skuvaću čaj
i neću više sesti do večeri
Nijedna stolica nije vredna
Ne mogu više
Zakasnila sam!

Dean uzima moju ruku da pomogne
Preskačem komad leda na asfaltu
stežem toplu šaku
i podižem glavu
Gleda me vedro
i znatiželjno
Uzvraćam osmehom

© Ivana Knežević

3 thoughts on “2005 – 2007

  1. Draga Ivana, nije ni čudno što na sve ovo nema komentara. Verovatno ljudi ostanu bez teksta, kada sve ovo pročitaju! Pročitaću još jednom, ali ne verujem da ću umeti nešto da kažem. Svaka moja rečenica posle svega ovoga, nema nikakvog smisla. Over the rainbow, slušam i uživam u tvom viđenju sveta i života.

    Pozdrav

  2. Drago mi je za ovako lep dozivljaj, Charolijo. Hvala.
    Ja sam jednom procitala kod tebe nesto jako lepo sto je bila cista poezija. Ti si pricala o pritiscima na zene da izgledaju ovako ili onako ali deo koji je mene naprosto podigao je kad si rekla da te tvoja deca nece pamtiti po tome koliko imas kilograma vec ce im ostati slika tebe kako pevas, radosna si i zadovoljna sobom. To je bila jako mocna slika.
    Sve najbolje,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s