Avanture na plitkom moru

Moja karijera se otisla punim jedrima u poslednjih nekoliko godina. Verujem da je to mene iznenadilo više nego sve ostale.

Ako se uspeh meri po trudu, onda nije neočekivan. Ja volim svoj posao, volim da radim, i uopšte da doprinesem na koristan način je veliki motivator. Naročito volim rešavanje problema; nisam još naišla na problem sa kojim se ne bih uhvatila u koštac. Iako priznajem da nekad pobedim ja, nekad problem. To mi uglavnom ne pada teško, uostalom to je deo same igre, ali kad se drugi ljudi ispreče, i ne slede pravila igre – to ume da ide na nerve, inače smo problem i ja u vrlo fer sportskim odnosima. Ne bih rekla da sam tako krenula u ranim danima, ili da sam to želela da budem kad porastem, ali jesam želela da se osamostalim rano, i to je, ispostavilo se, došlo sa standardnim nizom problema za repom. Takve škole jačaju karakter, kažu oni koji nisu kroz njih prošli, ili jesu ali su zgodno zaboravili detalje. Kao i ja, uostalom. Mračne faze odrastanja i sazrevanja postanu svetlije sa distance godina.
Jedan veliki faktor u mom uspehu sa problemima je radoznalost. (Striktno u profesionalnom polju). Rešavanje problema je univerzalna aktivnost, i zahteva trud, pažnju, i učenje, i meni to nikada nije dojadilo. (Lične probleme mrzim kao najgore neprijatelje).
i tako se desilo da sam našla u situacijama gde su drugi ljudi zaključili da sam ja dobar kandidat da rešim njihove probleme.

Profesor, direktor – samo od titula bih nabubrila kao zrno pšenice u malo vode. Klinka je toliko ponosna da je samo zbog toga vredelo proči kroz sve ovo do sada. Ni plata nije loša. Ova poslednja me i dalje drži u stanju neverice. Pomalo me je i stid – ja jesam dobra u svom poslu ali bila sam to i pre par godina kad sam bila plaćena duplo manje. Možda bi moji poslodavci trebali da se stide, ali ja se isprsim i gde treba i gde ne treba.

Nakon što smo proslavili – klinka, njen dečko i ja – u čemu nam je teško naći premca, ja sam prošla kroz ulazna vrata novog posla i našla se u novom svetu. Prošlog proleća, kad su se klinci odselili i ja ostala sama u ovom stanu koji je sa godinama počeo da poprima atribute osobe, prva misao je bila da i ja želim da se odselim. Tako je duboka bila želja za novim početkom da kad je on stigao par meseci kasnije – pao s neba, ništa manje –  rešila sam bila u manje od sat vremena da sigurnost pozicije koju sam tada držala nije ništa naspram potrebe da izađem iz ovog stana.

Ja sam bila na početku puno puta. Za jedan život verovatno daleko iznad proseka. Nijedan od njih nije bio lak. Svejedno, u meni potreba za promenom ne jenjava. Da li je uzrok mojoj nestalnoj prirodi duboki osećaj nepripadanja, ili su u pitanju uglavnom ne vrlo uspešni pokušaji da napišem sebi novi scenario u kome bi moj karakter bio bolji, drugačiji, nov – ne znam. Sve je to neki vid bekstva iz realnosti, pretpostavljam. Moj karakter uporno sledi kao magarac, dok napred vuku idealizovane crte moje moguće ja.

Svaki novi posao je novi svet. Verovatno je bliži opis nova porodica. To je pomalo otrcani lingo korporacija i malih poduzetnika jednako, ali nije netačan. Nova porodica nije moja porodica, ali ja sam se našla u njihovoj kući, sa njihovim pravilima i rasporedom, istorijom, i snaći se u takvom miljeu kao večiti nepripadnik je nemali izazov. Ono što postane jasno vrlo brzo je da iako su me doveli i dali mi ključ da rešim probleme koji su ih snašli (uglavnom njihovom krivicom, ili nekad kao posledica uspeha), domaćini ne žele da se išta pomeri sa mesta. Takav paradoks izaziva različite reakcije u meni, pretpostavljam i drugima – vikendom, kad se malo osvestim, slatko se nasmejem takvom apsurdu; radnim danom, kad se dovučem kući kasno i ne znam da li vredi jesti jer neću moći da spavam sa punim stomakom, ili nastaviti da radim jer neću uspeti da zaspim sa prepunom glavom, apsurd postane ličan, i liči na pretnju.
Osuđena na neuspeh, usred uspešne karijere.

Da je moj slučaj izolovan, to bi bilo lako – samo još jedan problem koji ću rešiti pre ili kasnije. Ali slučaj je univerzalan. Da sam ja izvor haosa koji bi neko drugi trebao da pospremi, verovatno bih se ponašala vrlo slično. Nemoguće je za ljude, naročito one sa dobrom dozom uspeha, da puste druge da urade nešto bolje od njih. To sam verovatno trebala da znam, ali nisam se setila. Strah od promene, nesigurnost pozicije na vrhu, premorenost i pretnje, velike odluke i još veći promašaji – svakodnevni izazovi u poslovanju (ili menadžmentu života) seckaju meko tkivo svesti pojedinca i lepe kolaž koji i sa dobrom dozom talenta neće ispasti og zna šta. Sve se potroši, ljudi i njihov duh još i najlakše.

Kao i svaki hrčak u dobroj kondiciji – i dobro nagrađen – ja trčim vasceli dan. Jedem usput, punim notese projektima koje ću započeti, imam i sistem prioriteta, i zalažem se od sveg srca. Meni je i dalje stalo da odradim svoj posao dobro. Kad se umorim, bacim pogled na svoj bankovni račun, i odmah se osećam bolje. Zatim sednem na kauč, uključim Netfliks, i čestitam sebi da je sve ovo dobar život. Vrlo dobar život.

2 mišljenja na „Avanture na plitkom moru

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s