Ludizam

Moj posao je zanimljiv. Kad sam pokušavala jednom prilikom koju godinu unazad da to smestim u sloganski okvir, nazvala sam ga creative science. Sigurno nisam prva koja se toga setila, i termin nije neprecizan ali jeste naduvan pomalo. Zato što  ‘kreativnost’ ide mnogo dalje i šire i dublje od obožavanja na koje je svedena. Sve što ljudi rade će uključiti neku dozu kreativnosti, jer ona je neodvojiva od ljudskog procesa razmišljanja i opstajanja. Uopšte je sklonost ka biranju tima antipatična u ljudskim zajednicama, i mnogo je zla nanela. Moj posao ima dosta elemenata slagalica, gde je rešavanje problema svakodnevna stvar, a ujedno se sa svakim novim primerom nešto novo nauči. To je odlika nauke, to je odlika svake aktivnosti, to je odlika koja nas čini ljudima u najpozitivnijem smislu.

Bavim se njime već dugo, i izabrala sam ga na samom početku kada nikome to nije imalo nikakvog smisla i ja sama nisam imala uzore već je prosto to bila jedna od onih ideja koje naiđu u trenutku kad se odluke moraju doneti a nama se ne sviđa nijedna od ponuđenih. Mala je neobičnost da tu odluku nikada nisam zažalila. Velike odluke su ipak velike odluke, i biranje profesije nam usmeri živote. Vremenom sam spoznala da je za mene pitanje profesije možda nešto drugačije od onoga što se pod tim podrazumeva, u smislu da je imati profesiju nešto čemu se posveti život van porodice. Ja bih se rado posvetila i drugim stvarima, i ni jedna među njima ne mora da se zove profesija. Sve što od pojedinca zahteva da mu posveti najveći deo života miriše na gadnu doktrinu a u realnosti je zatvor.
Ono što je verovatno najzanimljivije u celoj stvari je da me moj posao i dalje angažuje. Postavi izazov, i ja se primim.

Na ovoj poziciji gde sam poslednjih godinu i po, naučila sam jako puno. To sam i očekivala, jer iako u istom polju, bavila sam se drugačijim stvarima. Znala sam da ću se dobro snaći, i drago mi je zbog toga. Ne samo zato što je to pozitivan rezultat puno uloženog truda – a ja znam kako je teško nositi se sa negativnim rezultatima nakon puno truda i zalaganja – već ima u tome jednog suštinskog kontinuiteta koji se zove uspeh. Uspeh u najelementarnijem obliku. Da ljudima vrlo često ne uspevaju projekti u koje su uložili sve od sebe nije neodvojiv deo života; on je njemu prikačen i gura se u lice svakome kao još jedna od onih sumnjivih dogmi, doktrina i sličnih pošalica na račun ljudi. Uspeh je osnovna jedinica samopoštovanja, samopouzdanja, samosvesti… i taj fin prefiks ‘samo’ ispred tako velikih reči je ruka koja vodi svakoga ko postoji u jednini. Opstaju ljudi i sa puno poraza, neki nikad ne nauče da uspeh nije kad se dokažu kao ‘bolji’, ili dobiju po svome, ali prilagođavanje nije izbor. Prilagođavanje je gorki sedativ.

Moje iskustvo nije ništa kapitalno iako sledi ovako izloženu veliku skicu ljudskog dostojanstva. U realnosti, dugački sati koje provodim na poslu brzo prolaze, nije mi dosadno, i ja se baš založim da uradim najbolje što mogu to čime sam zadužena. Čak malo i preterujem ponekad – bitno mi je da razumem šta mi se isprečilo i zašto nešto ne ide, i obično posle nekog vremena shvatim o čemu se radi, ponekad uz savet nekog iz tehničke ekipe snabdevača, ili kolege… prave slagalice, kako rekoh. I meni sve to pruža zadovoljstvo.

Ne zaboravljam ni da mi je Big Boss (mala žena i osrednji tiranin) dala šansu. Verovatno zato što sam joj se dopala, možda su svi drugi kandidati bili puno gori, ili je impulsivno istupila iz obrasca pa rešila da zaposli nekoga ko se nije sasvim uklapao u njihov profil… ko zna, ali ostaje da je ona to uradila i ja cenim. Direktno iznad mene u hijerarhiji je menadžer koja mi se dopada, i ja njoj, i fino funkcionišemo. Dobro se slažem sa ljudima u svom okruženju, i tamo gde ne ide, dam im malo vremena. Iako sam nedavno pomenula stvaranje neprijatelja, u suštini se retko dešava. Nedopadanje uglavnom sledi jednu vrlo pravu liniju zdrave distance, koja se nikome ne prelazi jer najčešće nije vredno truda. Ništa od toga ne znači da su stvari solidne, nepromenljive, ili bilo kako drugačije pouzdane, ali realno nisu loše.

Od loših stvari, u mom primeru i većini drugih, one su našle svoju finu elokvenciju i mudrost u citatu na koji sam naišla nedavno i koji je upravo rekao kako jeste:

In order that people may be happy in their work, these three things are needed: They must be fit for it: they must not do too much of it: and they must have a sense of success in it—not a doubtful sense, such as needs some testimony of others for its confirmation, but a sure sense, or rather knowledge, that so much work has been done well, and fruitfully done, whatever the world may say or think about it.

W. H. Auden

Ja sam sebi dala slobodu da citat izmenim utoliko što sam imenicu ‘a man’ zamenila sa ‘people’. Mimo te male modernizacije, ne verujem da je moguće jasnije reći recept za srećne ljude u srećnom društvu. Nekome ko to voli tj. mrzi bi citat zaličio na komunizam, ali taj neko se ne bi mogao overiti kao srećna osoba i razumljivo bi imao problema – u početku – sa srećnim društvom. Ovo nije ideologija, nije ni čas mudrovanja – ovo je prava stvar.

Mogla bih da pričam dalje o svom primeru – kao što hoću, jer taj najbolje poznajem.

Uporedo sa učenjem i finim osećajem ličnog napredovanja koji kroz to dolazi, nije dugo prošlo dok sam shvatila da je unutrašnje poslovanje u toj korporaciji organizovano na jedan jako ružan način. (Nema razloga za sumnju da je ona izolovan primer). Naime, to što ja volim svoj posao se verovatno ne bi moglo reći baš za svakoga ko radi to što i ja (rade ga predugo, ili nisu za to… pogledati definiciju iznad), ali i bez tog faktora i nadzornika koji ih besomučno gone, ljudima osećaj odgovornosti i dobro obavljenog posla puno znači, i oni će se većinom potruditi da baš tako i bude. Međutim, kraj prekratkih rokova koji postaju sve kraći, i cilja da se iz ljudi izvuče maksimum – što je milozvučna reč za nerazblaženu brutalnost – dobro obavljen posao se ne doživi kao takav. Jer se ni pola trenutka nakon njegovog završetka jasno ukaže da se već kasni sa sledećim. Ako je projekat kompleksan, zamera se onome ko ga izvodi. Ako nije kompleksan, zašto ne radi istovremeno tri? Ako je zbrda-zdola odrađen u roku, ali se kasnije ispostavi da nije urađen kako treba, zamera se. Ako je završen i u roku i dobro izveden, naći će se neka druga zamerka dalje u lancu, jer je prosto nemoguće ne naći ih kad ih neko traži…
To, recimo, nisam znala ranije. Da je ovaj sistem koji deifikuje lična dostignuća i privatnu svojinu evoluirao u spiralnu stazu ka ludilu na kojoj ljudi neprekidno ispadaju na okukama zbog prebrze vožnje. Od sposobnih, posvećenih pojedinaca, oni postanu neadekvatni, nikada dovoljno dobri, brzi i produktivni; ako bi da odu kući nakon dugog radnog dana, nisu odani kompaniji; ‘hvala’ se čuje jedino kad neko od direktora naiđe za photo op koju će iskoristiti da ih podseti da u sledećoj turi koja je krucijalna za kompaniju poguraju samo još malo više…
Da svi rade previše je kulturna norma. Drugim kulturama koje gaje drugačije kulturne norme se podsmevaju, ili se aktivno zalažu da ih preobrate. Pojedince koji se ne uklapaju u normu snađe ono što se redovno dešava pojedincima koji se ne uklapaju. U tom silaznom stampedu, svi se puno trude, i produktivnost je sve veća. Rezultat je sve više robe,  a delovi koji otpadnu usput se zamene drugim delovima.
Cele gradove izgrade da bi se negde smestila sva ta roba. Da ona nikome ne treba je kompletno irelevantno. Ali će je svejedno nekome prodati. Nakon što se proda, trka prestane, sve se stiša, i ona postane samo mrtav predmet među nebrojenim mrtvim predmetima. Jedina stvarna vrednost iza svih predmeta je trud i umeće uložen u njihovo stvaranje. Značaj koji će im pridati kupac nije vrednost već subjektivna mera sebe, i može se promeniti u svakom trenutku, ali ono prvo ne; to je bio i ostaće neophodan uslov za postojanje svih predmeta.  Celokupna ova trka… ka mrtvim predmetima.
Kakvo ludilo, kakav ludizam.

2 thoughts on “Ludizam

  1. Даа, лудизам као метафора (мета- фора 🙂 како лудила тако и оног покрета Неда Луда из 19-тог века са циљем да се униште опрема и све друго што нас тлачи.
    Then again, пре тога с правом помињеш веома важан појам: професија. То је нешто што мени представља светињу, можда баш зато што сам ја своју практично изгубио – утихла ми специјалност којом сам се некада поносио, потонула ми подморница 😦
    Утеха је, свеукупно, да се тиме ипак не изгуби и стечено искуство, знање – докле год смо такви потребни некоме и на послу и код куће своје, неће нас гледати само као кинту и кашику 🙂
    Мало ли је ??

  2. Ne znam, Gorane. Ni kako nas gledaju ni da li je dovoljno. To mi postaje sve mutnije, priznajem.
    Love is most important, a ispada da nije.
    Mislim da je kod profesije taj osecaj dobro obavljenog posla sada toliko podriven da je na ivici katastrofe. Zaraditi, nadmudriti sve druge i slicne sheme – da, to je bas procvetalo, ali ‘dobro obavljen posao’ je stvar negalame, i neludizma.
    A uciti je jedna fina konstantna nit koje se treba drzati. Nema ih puno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s