Izvestaj iz prazne kuce

Pravo je cudo kako samo jedno dete napuni kucu. Dane dok je kuca bila prazna zapamticu (a verovatnije je da necu vec cu ih zaboraviti prvom prilikom) po tome sto su proticali prvo sporo, zatim sporije, i na kraju nisam vise bila sigurna da je dan ili medju-dan u pitanju, pocetak ili kraj, dijagonalni dan… – i jedino sto sam ozbiljno pratila bili su izvestaji na jednom blogu o filmskom festivalu na Palicu, koji je, ispostavilo se, mrtvo jezero. Ta vest me nije ostavila ravnodusnom, jer je u pitanju ekoloska katastrofa, ali previse je katastrofa otkad sam prvi put cula o njima, i koliko vidim, nikom nista. Ako je do katastrofa, mi u ovom gradu imamo mnogo vece jezero, za koje ne kazu bas da je mrtvo ali ako nije sada bilo je koju deceniju unazad. Sada se povratilo u zivot donekle, u smislu zombi-zivota: nista se veselo ne pracaka u njemu. Taj festival na mrtvom jezeru nije zvucao kao veselo pracakanje, ali verujem da je bilo i dobrog provoda. Bar sa ove sigurne distance vise hiljada kilometara na zapad.
I dok sam tako citala izvestaje o festivalu, gledala sam u svoje ruke, mutni odraz nosa na ekranu, javljala sam se na telefon dubljim glasom, kretala se ulicama u vrlo jasno definisanom stilu ‘da li je to zaista neophodno’, cesto sam preskakala obroke, i vrlo verovatno je na meni zapocela bila neka mutacija koju nauka ne bi uspela da objasni, jer ne verujem da nauka zna kako da objasni dosadu.

Daleko vaznije stvari nemaju objasnjenje – ekonomske krize, ljudska priroda, postanak sveta – dosada je prihvacena, i tu gde jeste, dobro se snasla. Ono sto sam ja videla kod svoje dosade je da je kao spori pad. Bez ostrog kamenja, nema ni zvuka, a i prasina kao da se zagubila – i nema dna. Prosto je dosada jedna suspenzija kvantnih cestica ili nekih malo vecih u prostoru koji je prostor, pa sta ga prvo napuni – njegov je. Kvantnih cestica se ne bih setila sama, vec sam i to procitala na nekom blogu. Dakle, ljudi se bave daleko vaznijim stvarima od mene: organizuju festivale, bore se za kulturu, razmatraju kvantum… – ja nisam radila nista. Negde na pola puta tih dana u praznoj kuci zakljucila sam da je to u redu. Prostor je prostor, i vreme je vreme. Ti, ja, niko, po tom pitanju ne mora da uradi nista. I kvantne cestice su tu; ako nisu ove onda su one.

Da ne bude da sam se bavila samo dosadom, bilo sam i umorna. Jako, jako umorna. Ispraznila se kuca i u mene se uselio umor. Sta me je sve izmorilo sam mogla da pratim uvelicavajucim staklom unazad vise godina, a dosta toga je vidljivo i golim okom, ali su ovo dvoje – umor i dosada – jedan dobar par. ‘Ma sta imas da pratis,“ lenjo bi sve otpustila dosada, i umor, inertan kakav jeste, bi se slozio. Jesu, dobro su se slozili umor i dosada, tj. dosada i umor. Ona je glavna, on joj povladjuje.

I tako su prazni dani jula prosli jos jedan krug planetom. Ko bi rekao. Dok zivotni sokovi napolju uzgajaju cvece, sazrevaju voce i guraju navise glavice povrca, u ljudskim zivotima kvantne cestice plesu. Kazu da je sve u njima. Sustina. Mi se bavimo sustinom, mi koji ne cvetamo i ne sazrevamo, niti nas ko gura da dizemo glave prema suncu. Odnosno, neki medju nama uporno hvataju sustinu. Ja necu vise ni da ih citam.

8 thoughts on “Izvestaj iz prazne kuce

  1. Поодавно и почесто овде свраћам Ивана, па се и на горњу тему присећам како је то бивало лепо када ситна деца оду на одмор: слобода, јеее, а после пар сати или дана осетим празнину. И није бивало у моме случају нити умора нити досаде а за квантну физику сам одувек био екстра неталентован, али време је текло (Шумадинаци би рекли tempus fugit, енглески цинични хумор би гласио How time does fly?) – у своме случају једини проблем имао сам са осећајем да – иако сам на одмору или имам вишак слободног времена – и даље имам некакву обавезу коју нисам извршио, преслишавам се, зноје се дланови, не могу да се наспавам колико бих желео. И изеш такав одмор..
    Порасту деца, оду својим путем, добијеш поново одмор и радујеш му се – али остане исти осећај обавезе. То је, ваљда, контратег оном предивном осећају када се кућа понекад напуни смехом и њиховим зезањем – тада певаш у себи и смешкаш се у браду.

  2. Da, napuni se kuca svime. Smeh, glasovi, samo prisustvo…niceg lepseg. Puno nivoa obaveza i osecanja. A u praznom prostoru nije samo do praznine, uglovi su drugaciji. Odvikavanja, privikavanja… Ko moze da meri sve tim osmesima i lepom bukom – lepo. Zna sva znanja sveta.

  3. Volim tvoj ugao gledanja, volim kada napises ovako dobar tekst o jednoj jako kompleksnoj stvari,radujem se MuadDib-ovim komentarima…uvek uzivam u napisanom, u razmeni misljenja…reci cu samo da ponekad klincima kazem „hajde malo kod drugara“ i pokajem se vec posle 2 sata. Ma koliko mi tu tisinu i mir prizeljkivali, nikada to vise nije onaj mir koji imamo dok oni ne stignu u nase zivote 😀

    Zelim vam predivne dane na zajednickom odmoru i spremitie se za toplo leto… 😀

  4. Primice se odmor, krecemo sledece subote, ali ja sam obuzeta svakakvim mislima, ukljucujuci ove o deci i sta sve ide po planu – nista – i kako se snaci sa time – ne znam – i…

    Cula sam da je jako toplo. Ovde je kisovito, prohladno leto; poslednjih par dana je toplo pa ce mozda u avgustu nastupiti vruca sezona. Mi necemo biti ovde.
    Treba jos puno toga uraditi, iako sam imala dovoljno vremena dok dete nije bilo ovde, ali tada mi se nista nije radilo.
    A ni sada nije puno bolje 🙂

    Nadam se da vi uzivate.

    p.s. mene raduju tvoja javljanja. Kao svez dah radosti. Imas tako finu zivotnost 🙂

  5. Ih…kako sam ubola ovaj post, pozdrav sa Palića, mesta gde su do pre mesec dana živeli moji roditelji, gde sam odrasla, provela najlepše godine detinjstva na treninzima veslanja po tom…mrtvom jezeru u kojem smo se još prošle godine kupali a pecaroši sedeli na rubu jezera i hvatali žive – praćakajuće ribe. E ove je godine bila tuga u jezeru, ali ne i oko jezera. Obožavam to jezero, obožavam park oko njega, obožavam lišće u jesen, obožavam led u zimu i sedenje u pećkama grejanom kafiću na jezeru. Decu koja se sankaju i kližu po njemu, čaj koji se zimi pije na njegovim obalama. Izvini…totalno nema veze sa temom…ali kada mi se pomene Palić…e tu sam slaba 🙂 Retko posećujem festival, odlazili smo tek kada je bio u začinjanju, pre nekih petnaestak godina…sada me obaveze, i manjak dosade 🙂 odvedu nekim drugim putevima. Obožavam šumu u kojoj je smeštena Letnja pozornica na kojoj se festival održava i obožavam Letnju pozornicu zavučenu u toj šumi 🙂 Ako se ne ljutiš, samo baci pogled
    http://www.subotica.in.rs/2009/05/29/nije-ovo-tekst-o-pomoru-riba-na-palicu/ i naravno, izvini što ubacujem link, samo da doživiš to mrtvo jezero i na drugi način 🙂

  6. Bez izvinjenja, molim te! Drago mi je da si naisla na tekst u gustoj arhivi ovde.
    Fotka je vrlo lepa i post je i tuzan i lep – malo pocinje da zamara kad gde god da krenes nailazis na iste ljudske gadosti. Malo iznenadjenja bi bas prijalo. Kao recimo prakticna primena inteligencije: od jezera zivimo, cuvajmo ga.
    Susret sa tvojim izrazima ljubavi prema jezeru i uspomenama jutros je mnogo prijao 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s