Model 2.0

Krajem ’90ih, upoznala sam bila Francuskinju Klodet, koja je živela ovde nešto više od decenije tada, u udobnom braku srednje klase sa dvoje dece, psom i kućom u dobrom kraju. Bila je vrlo simpatična i topla osoba, i pokazivala je jedan tipičan simptom imigranata koji se retko kada pominje a sastoji se u sporadičnim egzibicijama temperamenta odgojenog negde drugo u pokušajima da se uklopi u novu kulturu. U takvim uslovima, temperament odjednom postane deo kulturne baštine. One iste od koje pojedinci nisu mogli da dočekaju da pobegnu. Privatni poraz svakog imigranta je da se uvek preračuna, po pitanju uklapanja temepramenta, a i drugih stvari. Ma odakle dolazili, ljudi podese svoja očekivanja onome što žele, i na tim željama će izgraditi teorije i doktrine, imperije i religije, i braniti ih i do poslednje kapi krvi, i bukvalno. To su ljudska posla i ljudska priroda u tandemu.

Klodet je, kao i svako, imala puno razloga za zadovoljstvo i sreću, i imala je, opet kao i svako, svoje privatne razloge za nezadovoljstva i nesreću. Jedan od velikih razloga iz ove druge grupe je bio strah da će Y2K biti kraj sveta. Ima onih koji još pamte najavljivanje te katastrofe. Bilo je tada ljudi koji su se zaista bojali. Klodet je bila svesna da je ta njena opsesija zvučala dosta imbecilno, i ne pamtim zašto mi je rekla bila o tome, i ja sigurno nisam razumela njen strah, ali ona nije više o tome pričala, i izgubile smo bile kontakt pre dolaska tog za nju važnog datuma. Ono što sam zapamtila je njena nelagodnost kad je pomenula bila svoju opsesiju i vrlo kratak trenutak kad sam shvatila koliko je taj strah bio dubok. Nisam mogla da razumem, ali bilo mi je žao.

Ne znam šta se desilo sa njom nakon 1. januara 2000. ali poslednjih meseci je se sve češće setim. Naime, i ja sam u međuvremenu počela da manifestujem simptome fobija koje se vrte oko nepouzdanosti ljudi da upravljaju bilo čime većim od plastičnog kamiona za decu do 5 godina. Pošto nisam ljubitelj rokova i velikih datuma ne postoji dan na koji sam fiksirana, i ne postoji ništa što će me ubediti da grešim. Klodet 2.0 tj. ja, je model koji je puno elastičniji od originalnog i obuhvata i krivi sve, poseduje poroznost sistema koji filtrira informacije slučajno pokupljene na različitim mrežama koje zatim smesti na pravo mesto u projekciji od hiljadu suvišnih delova, i dobar je primer inteligentnog sistema koji ne uspeva da nađe svrsishodnu primenu. Što je sudbina svih ljudskih bića i njihovih velikih mozgova.

Kurt Vonegat i ja komuniciramo poslednjih nedelja kroz njegovu knjigu ‘Galapagos’ napisanu sredinom ’80ih. Problemi su isti, tehnologija malo zastarela, humor crn i bez trunka prašine na njemu i posle 30 godina. Nije smešno, ali je malo olakšanje, kao sa Trojanovom rupom. Jer promene koje sam uočila u sebi nisu ništa novo za svet, ali za mene su često neizdržive. Da sumiram: moj unutrašnji svet se ruši. Implozija osnovnih stubova svog sopstvenog hrama kroz koji je osoba hodala bosim nogama pod suncem jasne vizije je teška, boli, dezorijentiše, i nosi simptome traume. Kako je izgleda  i većina sveta u svakom trenutku svog postojanja pod uticajem neke vrste traume, sve je to na kraju business as usual. (Da maksime mogu da istovremeno kažu sve i ne znače ništa je jedna od onih pikanterija koje se mogu studirati godinama).

Krenulo je prvo sa sporom plimom straha oko prenaseljenosti sveta. Da su strahovi iracionalni i nemoguće je opisati ih verno ne znači da nemaju racionalne i čvrste osnove i da nisu instantno prepoznatljivi. Mi se genetski razlikujemo od šimpanzi u svega 2% materijala, a među sobom zanemarljivo. Da li šimpanze saučestvuju sa našim mukama je zanimljivo pitanje, ali ja bih rekla da je na nivou sažaljenja prema nacistima pri kraju drugog svetskog rata, bar kod onih šimpanzi koji su u redovnom kontaktu sa ljudima.

Vonegat u svojoj knjizi pominje često ljude i njihove velike mozgove. Oni su krivi za propast sveta, i da mala grupica preživi na kraju je samo niz nepovezanih, slučajnih događaja, dobrim delom posledica inkompetencijâ učesnika da odrade povereni posao kako treba. Mogu samo da zamislim kako je mladi muškarac koji je preživeo nešto što je po svim merilima bilo kraj sveta u smislu zla i destrukcije, kao što je to bio kraj drugog svetskog rata za Vonegata, nastavio da živi još dobrih 60 godina i prisustvuje sa nešto veće distance nepojmljivoj, neprekidnoj paradi zala i idiotluka većih ili manjih, nalazio snagu da nastavi da živi. Odnosno, on je o tome stalno pisao, ali ni takva bliskost kao čitanje inteligentnog i talentovanog pisca ne može da predoči punu realnost koju svako za sebe pronalazi u porazima svojih ličnih ideala.

Moji ideali su bili tipični za mlade ljude u Evropi, mojoj zemlji i mom vremenu. Mladi ljudi bez ideala su kao duh koji ne može da leti, ili prolazi kroz zidove i svetove – negacija samog principa. Dobro je da sam ih imala. Verovatno je neizbežno i da su prošli jer sve prođe, iako je proces ekstinkcije bolan. Ali nisam planirala za ovo stanje, i ne samo da sam se našla neobučena u hladnim uslovima, već sam izgubila i osnovnu orijentaciju. Nalazim se usred katastrofe, dakle, i mada koristim ilustracije u opisu stanja, jer činjenica je da znam na kojoj tački se fizički nalazim, i ne izgubim se lako čak i na novim koordinatama, uostalom mogu uvek da pitam za pravac – moj olimpijski blizanac, onaj koji nosi životnu neugasivu vatru, moj vodič kroz odluke i životne stavove, je izgubljen. I ja znam da se od ovoga neću oporaviti.

Razgovori sa Vonegatom pomažu. On krivi ljudske velike mozgove crnohumoristično. Ja pokupim malo od tog crnila i nasmejem se nad činjenicom da su ljudi ponosni do kraja neba na svoje velike mozgove i šta su sve sa njima uradili, a završiće kao i sve druge životinje bez mozga – namnože se dok ima resursa, unište resurse, i zatim pomru. Naravno, ljudi upošljavaju epiku u svim fazama te kratke priče, to je neizbežno kod koegzistencije sa tolikim mozgovima, ali to nema nikakvog efekta na tok priče. (I nije zaista smešno, ali nervoza se ispoljava i na takve načine).

Jedan od mojih ideala je bila nemerljiva vera u obrazovanje. To je bilo jedino nasleđe, osim genetike, koje je ostalo od moje mame, i ja sam od njega napravila mali totem. Ali nije bilo samo to. Vremenom sam počela da doživljavam širinu obrazovanja kao kompleksni sistem odgoja, školovanja, iskustva, posmatranja, refleksije… jedan fascinantan proces dodatno komplikovan uticajem emotivnog stanja i (ne)zrelosti,  jedan od osnovnih principa ljudskog duha. Neznanje je samo početna tačka procesa, jer sve se može naučiti. Neznanje je problem jedino ako se sakriva i pojedinac nađe u poziciji gde je specifično znanje neophodno a on ili ona ga nemaju. Poslednjih godina, u okruženju koje upošljava ljude sa minimum magisterijumom a u proseku doktoratima iz različitih naučnih disciplina, uvidela sam da, sa par izuzetaka, oni ne znaju, i ne razumeju, osnovne  principe nauke. Njenu tablicu množenja, takoreći. Niti su naročito zainteresovani da nauče. Ali jesu zainteresovani da napreduju ka pozicijama u korporaciji, ka višoj plati i moći. Iako su laži uposlene punim kapacitetom svuda gde ljudi imaju neke interese, ne sumnjam da magisteriji i doktorati jesu potkrepljeni diplomama – ovo neznanje je kultivisano u ustanovama obrazovanja. U mom konkretnom okruženju u pitanju su imigranti, diplome su stečene širom sveta, po dosta standardnom postupku ovih dana koji sledi prvo fakultetsku diplomu na lokalnom univerzitetu, a ostatak nadgradnje obično putem raznih fondacija i donacija za razvoj po širokoj mapi povezanog sveta. Nije neophodno ulaziti u etiku ulaganja u obrazovanje nerazvijenih krajeva kad pojedinci koji dobiju to obrazovanje masovno odlaze iz svojih nerazvijenih krajeva i za to obično nađu izgovor u obliku nedostatka pravih uslova – demokratije, poštenog i fer sistema, okruženja koje bi cenilo i platilo njihove talente, opcija za meritokratiju za njih i njihovo potomstvo… Da je to sve tačno nema sumnje, uostalom to je definicija ‘nerazvijenog’. I samo je malo skretanje. Jer pokušavam da pronađem prave reči i opišem da kraj velikih strahova, nikada nisam očekivala da će rušenje jednog malog totema biti tako katastrofalno. Katastrofa, kataklizma… su jake reči, a ja sam preživela. Da se osećam kao ruševina je subjektivna jedinica.

Moj primer u suštini govori o rušenju ideologije. Ni pod mučenjem ne bih priznala bila da sam do vrha glave ogrezla u ideologiji, jer nisam znala da jesam. Ali jesam, zaista jesam, kao i svako. Moja ubeđenja su bila pacifistička, moj preterano aktivan mozak je ostavljao utisak da sam zaključke izvodila sama (i jesam, pod uticajem ideologije), naginjala sam ka izborima bez melodramatike i retorike, brojne predrasude su me zaobišle, uvek sam ostavljala prostora i pojedincima i događajima za nepopunjene  detalje koji su ispali namerno ili nemarom, svega nekoliko vrednosti sam držala kao neotuđive, među njima ‘ne ubij’ i ‘ne nanosi zlo’ kao stubove-nosače onog hrama pomenutog iznad… Mnogo toga se ugradilo u život proveden u budnom posmatranju sveta, sebe i ljudi u njemu. I kad sam pre nekog vremena počela da sagledavam do koje mere su ideologije oblikovale svet, čak i u situacijama kad su ljudi istupili iz okvira sopstvenih da bi zaustavili naročito virulentnu vrstu – kao tokom drugog svetskog rata, na primer – to su bile samo kratkotrajne pauze. Nakon kojih su se vratili u okvire svojih ubeđenja, još okoreliji nego pre toga. Ni tada nisam povezala da ja imam ikakve veze sa ideologijom. Samo sam bila šokirana da to nisam uvidela ranije po pitanju ostatka sveta. Niti sam razumela  bila zašto bi se ljudi, i oni visoko obrazovani i inteligentni, ekstremni primerci i u dobrom i u lošem smislu, ponašali tako. Kad krenu kataklizme u privatnim životima je verovatno dobro vreme ili za suočavanje sa sopstvenom ideologijom, ili za prelaženje na novu. Ja sam još uvek u prvoj fazi.

Život nije redak na ovoj planeti. On je čak kompletna suprotnost od retkog. Ima ga i na najneverovatnijim mestima, i ima ga toliko da brojevi koji pokušavaju da ga kvantifikuju prelaze granice poimanja. Ljudi sigurno nisu retki, kod poslednjeg brojanja. Humanizam, koji mi se činio kao stav kraj koga mogu da stojim na ulici, je zakasnio. U nekom budućem vremenu, kad će ljudi preživeti kao što se i Vonegat, i ja, i svako drugi i kad ne razmišlja o tome nada da hoće, ako ostane zapisana istorija o ovom vremenu, verovatno ga neće razumeti. Neće razumeti ni većinu prethodne istorije, ili one koja će tek doći. Vonegat predviđa da će evolucija korigovati grešku u dizajnu i smanjiti mozgove. Ja izbegavam da projektujem u budućnost jer je ona jedan grozan mrak, ali pod njegovim uticajem uviđam da ima smisla, i šanse za opstanak u tom pravcu su sasvim pristojne.

I za demokratiju je prekasno. Ona nije opstala pre dve hiljade godina. Imala je skoro idealne uslove – blagu klimu i povoljnu geografiju, agrikulturu i moreplovstvo, dovoljno tehnologije, robove, inteligentnu elitu. U 18. veku u Americi imali su sve to isto samo još veće, i dva široka okeana da zaustave nadiranje sveta. Velike ideje prežive. Ali živeti u velikoj ideji, kao i u dugoj tradiciji, zahteva puno intepretacija čak i kad govoriš jezik, i possisaš ideologiju sa prvim dahom, jer nije ih lako progutati čak i kad je um gladan. A um je uvek gladan. Devijacija gladi. Kao i pohlepa.  Rušenje sveta je skoro uvek neplanirana posledica pohlepe. Jer pohlepa nije nužno zla, samo bezobzirna. Nezajažljiva, i posledično nezaustaviva. Kako nahraniti nešto što ne može biti sito.

U odgajanju moje ideologije učestvovali su tovari knjiga. Iz dobrog dela pamtim samo mentalne bljeskove utisnute u mlado tkivo gladnog uma. Jedna među njima, italijankog pisca kome nisam zapamtila ime, me je zbunila bila jer je pričala o stvarima koje su za mene bile nove – homoseksualnom mladiću koji se oblačio bio kao žena, menjao identitete i lokacije, vodio bordel kao izraz egzistencijalne filozofije, i tokom jednog od bombardovanja tokom drugog svetskog rata promenio košuljicu još jednom i izašao na ulicu kao on, da uzme učešće u nečemu većem od sebe. Ja sam tada mislila da je to herojski, uostalom bio je rat. I danas mislim tako, ne zbog herojstva, već zato što razumem da se ponekad mora zauzeti stav. I on je uvek iz ljubavi – prema najbližim, ili prema ideologiji. Ljubav nije uvek naš prvi izbor, ali jeste poslednja odbrana. Nije fer da ideologije (ili religije, što su ideologije starije od 100 godina) manipulišu nepodmitljivu sklonost ka ljubavi. Ali sve drugo jeste podmitljivo u ljudima.

Nisam očekivala da ću se naći ovde, na ovoj tački bez orientacije, i bez ideologije u trenutku kad sam tek otkrila da je uopšte imam. Sumnje kao trenirani psi prelaze preko mišljenja rasutih po sobi. Mogla bih da pronađem stav među njima, u to ne sumnjam, koji bi vredelo podržati i u ovakvom rasulu. Ali za to moram da zažmurim i čujem jasno diktat srca. Možda je ono jedino ostrvo nedodirnuto ideologijom, možda nije. Ako sam ranije bila nepoverljiva prema svetu, sada je moj red. Nisam izgubila osnovne instinkte, i računam da je sasvim prihvatljivo biti na svojoj strani. Po prvi put, čini mi se, razumem da moj stav ne mora da bude dobar, niti dopadljiv, ili logičan, potkrepljen studioznom analizom i ubeđenjima pokupljenim sa pouzdanih izvora – ne moram da se dopadnem ni udovoljim sebi. To radim već godinama, kao imitaciju života. Između neprirodnog sveta korporacije i klinke, nije ostalo bilo prostora za druge promašaje. Da sam iznenada siroče bez ideologije je, rekla bih, ozbiljna šansa za novi početak. Uprkos kraju sveta i svom tom shit-u.

 

Advertisements

Nota Bene

Imala sam divno veče. I ne želim da se završi.

Klinka i ja smo išle na balet. Kupila sam bila karte jutros u 11, kad otvore prodaju za ‘rush’. U odnosu na prošlu godinu karte su 50% skuplje. Razumem da su ove produkcije zaista skupe, jesu, nesumnjivo, anahrono, neverovatno, ne da su skupe već da je svet koji stoji iza njih još uvek prisutan sa svojim kvalitetom koji se ne može falsifikovati. Trud, talenat, odricanje, ulaganje, posvećenost, drama… ništa od toga se ne vidi u svakodnevici. Ne znači da ih nema, ali nisu umetnost. Što znači da su na pogrešnoj obali. Pominjem kombinaciju iznenađenja i razočarenja o poskupljenju jeftinih karata koje nisu jeftine zato što je kultura kao elitna kategorija povremena misao koja me naljuti, a najviše razočara. Razumem da je u izvesnoj meri kultura jednaka kupovini elitnih artikla odeće ili slične robe – uživanje dolazi delom zbog pripadanja izabranom društvu. Da ja to u suštini ne razumem nema veze sa razlozima, istorijom ili samim postojanjem takvih fenomena. Uostalom, spoznaje koje me opsedaju poslednjih meseci se najviše nose sa mojim sopstvenim promašajima i pogrešnim razumevanjem svega, od ljudske prirode do… nečeg drugog jednako fundamentalnog.

Uprkos takvim preprekama, imala sam divno veče. Prekrasno. Balet je bio izuzetan. Jedan od najlepših koji sam ikada videla. Svaki pokret u koreografiji pažljivo izmeren, i proživljen. Elastična mlada tela ilustruju emocije puno starije od sebe, a memorija živi u njima; dâju gracioznost ružnom, personifikuju radost – i znaju, apsolutno znaju kao što svako zna pravu stvar. Bitna stvar kad je u pitanju prava stvar je da ona nikada nije savršena, i može joj se zameriti ovo ili ono, i to naravno nema nikakve veze sa njom već sa ljudima koji su naišli na pravu stvar i upropastiće je jer ne znaju bolje, a uglavnom znaju gore, ali svest i prepoznavanje prave stvari – to nikad ne promakne. Postoji u svima nama frekvencija koja će je prepoznati. Zatim dođe prekasno – ali sada mi se ne priča o tome. Ne zanima me, ni kao koncept, ni kao istorija; sadašnjost je moje piće.

Nakon predstave klinka pravi dogovore sa društvom za susret i stvari se otežu. Sedimo na klupici u foajeu. Zgrada je apsolutno prekrasna, i foaje i dvorana. Dok sam u njenom enterijeru potpuno razumem da su ovakve stvari skupe. Nerazumevanje se rađa u krilu koje drži ključeve mojih dana, onih drugih, običnih. Rešimo da pređemo ulicu i odemo na piće u ‘Nota Bene’. Restoran je na dobroj lokaciji za publiku pre i nakon opere i baleta. Večeras je dosta prazno, ali stvar je u tome da nikada nije puno. Blagi puls urbane večeri ovde održi generalnu probu, i svrati posle predstave. Prvi put sam došla sama, posle toga sa njom, uvek posle baleta. Sve skupa ne više od četiri-pet puta, ali jako volimo ovo mesto, njegov ukus slojevitog zadovoljstva. Naručile smo koktele. Tekst poruke povremeno prekinu konverzaciju, koja se topi kao kristali karamelisanog šećera, dezertna deskripcija se čini najbližom. ‘Sedim za barom sa mojom mamom’, kuca poruku prijateljima i smeje se dok zamišlja kako to njima zvuči neobično. Napunila je 19 godina pre par nedelja i sada može i zvanično da naruči piće. Neodlučna je u odraslom svetu, ali razumem iznenada da će biti u redu. Opuštena je, i srećna, baš kao i ja. Priča o probranim trenucima koje je prizvalo ovako lepo veče, i oni teku. Ovo je moje mesto, kažem iznenada. Jeste, slaže se. Ima pravi ritam, moje mesto, i ona ga jasno čuje. Drago mi je zbog toga, i njoj. Moguće je da sam u prethodnim vremenima imala i druga mesta, ali njih više nema, ili ih ne pamtim, možda su daleko. Ovo mesto nije; ono je tu, u gradu koji još uvek probudi u meni radost, tu finu kakofoniju plazme. Krećemo, ona na susret s društvom, ja kući, da produžim noć ovim rečima, ili slušam muziku, možda pogledam omiljeni film, ili samo zatvorim oči. I sve je tu.

Fiks ideja jednog mačka

Flojd je fasciniran rukama. Bistar mačak, on ih uvek drži na oku. A kad je loše volje, vreba i napada. Ti napadi su na granici zlovolje i besa, i kad se zaboravi ume da pretera. U poslednje vreme ređe napada (udari šapom, ili ugrize relativno nežno), ali ih i dalje budno motri. Kako je navikao da pije vodu direktno iz slavine dok je curila mesecima, nakon što je došao vodoinstalater i popravio, sada sačeka da samo krenemo ka kupatilu i odmah se namesti zgodno da ili prepreči put ili nas vodi ka cilju. On zatim skoči u lavabo a mi odvrnemo malo slavinu i blagorodna voda poteče. Ima različite stilove uživanja. Nekad pije sa dna, gde se stvori minijaturna barica pre nego što sklizne u odvod, dok mu mlaz kaplje po glavi. On od krzna ne oseti, ili ne odmah, i posle se samo strese i kapi razlete. Obožava vodu, ne nužno i da se pokvasi. A nekad nakrivi glavu i jezikom hvata mlaz dok curi. Uvek je zanimljivo posmatrati ga. A on i kad je jako žedan, uvek otprati pogledom ruku koja je odvrnula slavinu. Potpuno mu je jasno da on to ne može. I pogled je pažljiv, studira, i ruku koja mu je ispunila želju, i sâm pokret odvrtanja. Mi njega posmatramo, i on posmatra nas. I dok mi njega manje ili više poznajemo, iako sigurno za sebe misli da je nedokučiva misterija, njemu je očigledno da su ruke najuposleniji delovi naših tela. (Osim glasova; verovatno misli kako smo užasne galamdžije).

Nedavno sam u metrou uočila bila par ruku. Ruke su pripadale muškarcu koji je sedeo preko puta i malo po strani, i ne bih verovatno obratila pažnju da se voz nije prilično popunio putnicima, i među telima ljudi koji su stajali stvorio se bio otvor kroz koji se video par ruku. Naslonjene na kolena, ležale su jedna preko druge opušteno. Bio je to izuzetan par ruku. Lepo oblikovane, negovane, i smirene, bile su pune života i karaktera. Shvatila sam da ih posmatram kao novu vrstu životinje, tek otkrivenu, još neiskvarenu strahovima i okolinom. Masa je bila dinamična i povremeno se kroz procep video muškarac u čije sam ruke gledala. On je dobro izgledao i bio fino obučen, što je dobro išlo uz lepe ruke, ali je kvarilo entuzijazam mog neobičnog malog otkrića. Odjednom sam se setila šta sve ruke rade – od najgnusnijih zločina do banalnih svakodnevnih poslova, intime… i dok je on nesvesno nametao svoje vlasništvo nad rukama, otpor prema očiglednom je rastao. I kao deo celine ruke su bile lepe. Ali kad bi se pozadina zatvorila, i one bile same u snopu svetla, od esktremiteta sa neverovatnom evolutivnom pričom (svi o mozgu govore i njega hvale, ali ruke su vrhunac evolucije) postale su jedinstvene, individualne.

Malo u levo, videla sam još jedan par ruku. Drugačije, ni blizu tako lepe. Samo na skulpturama ruke umeju da zgrabe pažnju tako intenzivno, kad se bez žurbe posmatra i otkriva svaki detalj umetničkog dela. I dok nema sumnje da svi rastemo po etabliranom obrascu, jednako je važno opirati se jednoobraznom. Svaki deo jednog bića je podjednako živ, svako biće među drugim bićima, svet među svetovima… Fragment je neverovatna prilika da se uoči realnost. Ne celina, ona samo odvlači; Trojanski konj, i fatamorgana. Svi smo u njoj; deo celine, uvek, svakog trenutka. Nju je nemoguće tražiti, i ne biti je svesna je tragična greška, jer mi smo već primljeni, deo porodice. Neotkriveni svetovi kriju se u detaljima.