Uramljene slike i apokalipticna fuga

Na polupraznoj terasi kraj jezera sedim sama. Nadlecu avioni i helikopteri. I galebovi. U maju, radnim danom, ovde skoro nikog nema, prolece je hladno i sve je okasnilo. Cak i radovi na keju. Pristup vodi je zagradjen visokom zicom, ali ni radnika nema, u ovo vreme su svi kod svojih kuca, veceraju, ili negde ispijaju pivo.

Sunce se polako spusta iza visokih zgrada na zapadu, oseca se miris vode. Retki ljudi prolaze, niko ne zuri. Grad je ostao iza mene, nabijen emocijama i ljudima, svega previse. Jezero se isprecilo, dugacko i siroko i ne ide nigde. Ne ustupa svoja prava, nepotkupljivo je cak i ovako zatrovano, hladno, starije je od svih ljudskih gadosti. Svi pricaju tiho. Osim muskarca iza mojih ledja koji se udvara zeni pored sebe. Galeb slece na sto pored. Lepa ptica, gleda me jednim okom. Slazemo se da je nece ubediti uz blagi naklon glave jedno drugom, i on odleti. Mladi par prolazi ispod terase. On je vodi za ruku, ona seta svoju tasnu bezvoljnim hodom. Sta bi marionete dale za malo tople krvi i mesa? Tasna se slaze sa cipelama.

Sa neba dopire potmuo zvuk, sveprisutan kao tesko disanje u maloj sobi. Prave ga helikopteri i mali avioni koji polecu sa ostrva preko puta. Traje neprekidno, ima finu ujednacenu harmoniju koja prozima prostor i materiju. Povremeno se pridruzi zvuk sa toplinom ljudskih grla. Impresivni basovi, generacija horista iz 1891. Videli su dva svetska rata, Koreju, Vijetnam, i onda odustali, bilo im je dosta. Nakon decenija odlezanih na groblju veterana, spremni su. Basovi i post-industrijska tuba zvuce sudbonosno i najavljuju teska vremena. Teror uzima maha. Nece biti nafte. Ni ciste vode za pice. Zivece se u strahu. Umirati bedno…

Humanosti nema vec hiljadama godina, pa se prezivelo.

Ustajem sa metalne stolice i silazim do staze koja vodi oko plitkog bazena, sada praznog. Leti ga napune i na sredini fontana izbacuje zustre mlazeve vode. Provlacim se ispod zute trake koja blokira prolaz i idem do kraja. Lagana, neuzurbana besmislenost setnje je kao homeostaza, ni previse ni premalo, bas kako treba. Recital iznad moje glave ne prestaje. Silazim na dno praznog bazena po impulsu. Tim bezazlenim aktom skretanja sa staze, u mojim krvnim sudovima i betonskom koritu desio se hemijski spoj i ceo svet je bez najave eksplodirao u beskrajnu sirinu. Razdvojila su se mora i velika jezera, raskrcile prepreke, izbrisali rokovnici, otvorili kavezi, i sve dokle je oko dosezalo, tamo do Ararata, sve je bila sloboda. Hodam nasumice, u krug, napred, i u stranu, vracam se i toliko sam laka da mi se cini da cu poleteti, sirim ruke za svaki slucaj i ptice prave mesta na nebu. Mogla bih da probam break-dancing, i moon-walk, jedan od onih nemogucih akrobatskih okreta u vazduhu i bilo koje drugo cudo ovim svojim ushicenim telom koje je pobeglo iz geta. Utom iza mojih ledja nailazi moja Sreca, hvata me ispod ruke i vuce ka zici. ‘Dodji!’

‘Vidi’. Kroz svaki romboidni otvor uramljen prljavom zicom, videla se po jedna savrsena kompozicija. Blaga povrsina vode, bliska obala ostrva, ivica keja, gradjevinski materijal, vrhovi tek razlistalog drveca i nebo, jedrilice, ptice. Bezbroj minijatura na ogromnom zidu, stoje uporedo, iznad, ispod, gusto zbijene u geometrijskom skladu. I ja sa druge strane, u fragmentima. Disem polako da se ne ugusim i sve opet ima smisla, u ovo obicno majsko popodne pred smak sveta.

Vuce me dalje, nestrpljiva ‘Hajde, vodim te na sladoled’.

Advertisements

2 mišljenja na „Uramljene slike i apokalipticna fuga

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s