Viseglasno

U subotu predvece smo prosetali kroz Calvi i uputili se ka podnozju Citadele. Tu ce se odrzati koncert. Prilaz se odjednom prosirio nakon prolaza kroz kapiju, proverili su nam karte, dali deci balone, svakome po hemijsku olovku sa imenom benda – I Muvrini – i nekom reklamnom porukom, i program. Klinke su brzo otkrile da olovke svetle – pritisne se dugmence i upali se minijaturna lampica. Pozornica je bila smestena uz samu viicu mora a ispred nje su bili uredno poredjani dugi nizovi belih stolica. Bilo je vec dosta sveta, ali nasli smo dosta dobra mesta negde u sredini. Ako i necemo videti sve najbolje, zvuk ce verovatno biti dobar. Tehnicko osoblje je jos uvek radilo na pozornici i oko nje, polako je pristizala publika, i svetlost dana postajala sve tamnija. Klinke su nacrtale lica velikim belim balonima i u programu su im nasle korzikanska imena. I jedan i drugi su bili decaci i blesavo su se i pitomo smejali. Obe su, nedelju dana po dolasku, potpuno ocarane Korzikom.

Sedista su ispunili ljudi razlicitih uzrasta, cele porodice, svi duboko preplanuli. Ja sam ubedjena da su ovo skoro sve lokalni ljudi. I Heinz ce biti negde u gomili. I Muvrini svakog avgusta naprave turneju po ostrvu, i mada su poznati i sirem svetu, ovde ih obozavaju kao instituciju.

Prvo je nastupao bend rock muzicara iz Ajaccio-a. Momci imaju i zestinu i melodiju i svima su se dopali. Meni nijedan drugi jezik ne ide uz rock’n’roll osim engleskog, prosto mi nije autenticno, ali priznajem da nikad ne slusam reci vec samo spoj glasa i muzike. Klinki sam objasnila nedavno kako je na pocetku ucenja engleskog jezika svuda po svetu rock muzika neodvojiv deo i kako se ‘skidaju’ reci, najcesce pogresno, i tako godinama pevas ono sto ne razumes i pevas pogresno, dok sebe ne uhvatis, ili ti neko drugi skrene paznju, i osecas se smesnije nego obicno ali snaci ce te i daleko gore stvari, ispostavice se, pa ti sve to posle nekog vremena izgleda kao sigurno zakljucan deo odrastanja. Ali zapitas se ponekad da li si prerasla sâm osecaj. Klinka se slatko smejala.

Kad su nastup zapoceli I Muvrini, ono sto sam ocekivala da bude lokalni nastup uspesnog lokalnog benda je ispao vrhunski uigrani nastup profesionalnog benda koji nastupa po celom svetu, i za koncert su svojoj domacoj publici priredili show na svetskom nivou. Do tada je vec uveliko pao mrak, s desna se crnilo more, levo se podizala litica na cijem vrhu je sedela Citadela, a ispred nas su buktala raznobojna svetla pozornice. Nikada nisam bila u lepsem ambijentu na jednom koncertu.

Publika ih bukvalno obozava. A oni su nenametljivi, muzicari koji rade svoj posao i prihvataju spotlight kao konverzaciju sa publikom. Bend su osnovali dvojica brace, Jean-François i Alain Bernardini jos 1979-e i kombinuju folk tradiciju korzikanskog polifonog pevanja sa vladajucim pop senzibilitetom. Pevaju na korzikanskom i francuskom, i u prekidima Jean- François nam govori uglavnom na francuskom, iz postovanja prema turistima, i to radi neobicno dugo za jedan pop koncert. Razumem tek koju rec, ali lepo je i samo slusati njegov glas i ritam jezika; zvuci kao pesnik i pripovedac. Diana je razumela vise od mene. Govori o miru, o ljubavi, o stvarima koje cine zivot svakog coveka ili zene. Toplo je vece, topla je i muzika, i kada bi se povukle linije koje svakoga od nas petoro prate od samog pocetka nasih zivota, kakvo bi se lepo klupko zamrsilo sa razlicitih strana, a narocito sada, tu na Korzici, koja nam bas dodiruje neka osetljiva mesta u dusama, a klinkama se upisuje dubokim slovima. Vraticemo se na Korziku sigurno, ali i da to tada prodje puno godina, one je nece zaboraviti.

Na scenu izlaze muzicari sa tradicionalnim instrumentima, pa jedna violinistkinja, amazonski lepa i magnetski privlacna, i gledajuci je nisam mogla da se ne zapitam kako se toliko zena povija uticajima ovakvim ili onakvim i ne ume da stoji uspravno kad sve sto muskarci oko njih zele je samo povod da ih obozavaju. Kakav propust u obrazovanju devojcica. Kad su se pojavile gajde, uz eletkronski pojacan beat svega ostalog, na lcd monitorima su se pojavile reci na korzikanskom da pratimo bend, i ugasila su se svetla pa su se one olovke sa lampicama upalile, nekoj deci su pobegli baloni i dizali se sporo ka crnom nebu punom svetlih tacki kao nase svetlece olovke, i svi su se trudili od srca – cinilo se da celo ostrvo peva. I na vrhu litice videla su se tackasta svetla ljudi koji su odande pevali, i bilo je prosto magicno. Tako jednostavno, pevati o miru, o ljubavi, i stvarima koje cine zivot svakog coveka ili zene.

Izbor takvih tema nije bio slucajan ni pitanje trenda. Duboka je istorija Korzike. Takve istorije, a pun ih je svet, su kao kad se gradi kuca na pogresnom mestu. Ne mozes je sagraditi kako treba, a ne odustajes. Prosper Merimée je sredinom 19-og veka napisao svoj najpopularniji roman ‘Colomba’ o korzikanskoj vendeti, pricu koju je cuo kad je posetio ostrvo u svojstvu visokog sluzbenika francuske vlade. Poznat po jos jednoj svojoj noveli, Carmen, od koje je nastao libreto za istoimenu operu, Merimée je vazio za hladnog cinika medju svojim savremenicima, ali su njegove price bile romanticne, strastvene i tragicne. Wild & romantic, rekao je Heinz, i mnogi pre njega. To je tezak teret za jednu malu naciju. Lica lokalnih ljudi su kao sva mediteranska lica, obelezena suncem, zivotom i istorijom. Stare nepravde, savremeni interesi i pritisci, lojalnost, ponos, neprezaljeno, promaseno…- nemoguce je da samo zbog razlicitih jezika ljudi ne cuju jedni druge. Jer svuda je isto. Isto! Ni dan-danas Korzika ne zivi u miru. Ali ne oseca se kad dodjes kao turista. Mozda zato sto su ponosni, zive sa time kako umeju, neke stvari postaju bolje, mozda stari problemi odumru ako im das dovoljno vremena. Ili ljudi ipak nauce kako graditi bolje i trajnije. Pored onolike lepote, ti korzikanski gorstaci i gusari imaju na sta da budu ponosni i bez svodjenja racuna.

Sloboda za ljude okruzene morem bi trebala da bude lekcija koja se nauci rano – plavo bespuce moze da bude zatvor ili bezbroj otvorenih puteva u svakom pravcu. Izaberi svoj.

Blogovija

Individualni blogovi su kao bogovi – ja, ja, JA. Okupljeni blogovi su kao drzava. Drzava nije zbir individualaca, tako ni okupljeni blogovi nisu zbir individualnih blogova. Blog u drustvu i blog u svojoj sobi nisu isti. Prvo ce onaj koji je drzavu osnovao urezati svoj lik i delo, sto je pocetak svega. Onda ce poceti da okuplja i druge, da ga gledaju, dive mu se i to divljenje sire, uz dovoljni bandwidth da sire nesto i od svog samoljublja, pa i njima da se pomalo dive. Postoji tu neka evolucija, jer ona uvek postoji, ali sa takvim pocetkom do cega ce se doci? Zaista.

Blogovi individualnih ljudi u drzavi blogova ne lice puno na njih. Od b(l)ogova, postali su gradjani bloga. Nekad je izricito receno kako treba da se ponasaju, tj. zna se Ustav, i kao i sa svakim zakonikom, neki ce ga slediti doslovno, neki ga prilagoditi sebi a neki ce odmah krenuti da ga menjaju i ruse. Nekad nije receno, ali je dat primer, jer na primeru se najbolje uci. Takvog te volimo. Medju ovim modelima nema puno razlike – blogovi su vec dosli prilagodjeni. Oni znaju kako da se ponasaju. Po potrebi ce izvuci zicu koja najbolje zvuci u datoj drzavi blogova. Ili ce zaostriti olovku. Ili ce izneti svoju najbolju sliku. Kao u erekciji, poslusna topla blogovska krv ce se usmeriti ka zeljenom performansu. Drzavu cine gradjani cije redovne erekcije ih usmeravaju ka zamisljenom cilju kome je najvaznija osobina da je zamisljen.

Moguce je biti gradjanin vise blogovskih drzava. U svakoj ce nositi malo drugaciju uniformu, jer svaka je zastava drugacija. Ne prilagodjava se drzava blogu vec b(l)og drzavi. Tako je u Blogoviji. Za uzvrat se gradjaninu bloga garantuje da ce ako istraje i postuje pravila jedna od ulica glavnog grada bloga biti nazvana po njemu i svi koji ga poznaju i vole ce mu se u toj ulici diviti. On ce cak moci u toj ulici da sagradi i kuce koje su dosta moderne, neobicno moderne, ali ako ne voli moderne one mogu da budu i nemoderne – sve je to njemu ostavljeno da bira. I gradjanin bloga ce imati pune ruke posla da odrzava i gradi svoju ulicu, koja ce postati ono sto sve ulice postanu – putevi kojima se stize od jedne tacke do druge bez veceg razmisljanja zasto bas tuda vode. I gradjanin i osnivac ulice, dok je jos uvek ziv, ce biti ponosan da je on tu ulicu sproveo bespucem, doveo civilizaciju drzavi takoreci, sve i da nije prokrcio prvu stazu. Tako se postaje gradjanin za primer – ili uspesan brand, uspesan gradjanin, uspesan b(l)og.

Oni koji se ne prilagode lutaju izmedju drzava. U nadi da ce pronaci svoju. Idealnu. Ili ce ona pronaci njih. Blog bez drzave nema razloga da postoji.

Zuta viktorijanska kuca

Kad sam dosla ovde, rekli su mi da se cesta rana arhitektura koja se vidi u gradu, narocito njegovim starijim delovima, i kojoj ne mogu da kazem da znam karakteristike osim onih koje se meni svidjaju a to je siroki, istureni prozor i strma linija krova, zove viktorijanska. Dok je kraljica Viktorija zivela i vladala, samo su dobrostojeci gradjani mogli da priuste sebi luksuz velikih prozora, narocito u surovoj klimi Novog sveta, onog dela koji je i dalje pripadao engleskoj kruni. Ali kad sam vec kod arhitekture, nijedan pravac ne nalazi u siromasnim slojevima drustva svoje ime, reputaciju i glorifikaciju. E pa te takve viktorijanske, ili moguce i drugacijeg imena, se mogu naci na brojnim mestima u gradu sa manje ili vise autenticnosti i manje ili vise oronule, i medju njima postoji jedan vrlo fini red istih, uglavnom u zutoj cigli, duz Dundas ulice bas naspram Umetnicke Galerije Ontarija, ili Art Gallery of Ontario, tj AGO. Istovremeno je taj deo ulice i zavrsetak, ili pocetak, Kineske cetvrti, koja je fasade tih starih engleskih kuca nakitila svojom kaligrafijom a u velike prozore smestila svoju robu i kulturu. Ni to nije sve – odmah iza Galerije je visoka umetnicka skola, tj. Ontario College of Art and Design, tzv. OCAD, kome su pre nekoliko godina napravili novu zgradu i koja vecim delom stoji na stulama, i ima geometrijske zakrpe po zidovima u razlicitim bojama, i uopste je avangardna do bola i kad sam jednom usla unutra pronasla sam veliki nesklad izmedju spoljasnosti koja lici na deciju igracku i unutrasnjeg prostora koji je hladan, beo i mrtav, ali srecom da su studenti kreativni i topli pa udisu i greju tu hladnocu koliko mogu. A ni Univerzitet Toronta nije daleko, plus niz najboljih i najvecih bolnica sa njihovim krilima i neprekidnim prosirenjima na mocnoj University aveniji, i sve to ko-egzistira u vrlo malom radijusu.

Taj fini red zutih kuca iz proslog vremena ima jednu galeriju i kafe koje sam otkrila pre nekoliko godina, mozda tek mesec-dva nakon sto su otvorili, i od prvog trenutka se u meni stvorila jedna lepa naklonost prema njima. Odmah posle naklonosti sam se zabrinula kako ce opstati. Volela bih da traju sebi, ali i meni.

Prednji prostor je galerija a u zadnjem delu je kafe sa malim stolovima i otvorenom, haoticnom kuhinjom u kojoj prave palacinke i cokolade. Tog prvog puta, pa i svakog sledeceg ,sto je mozda bila koincidencija a mozda i ne, u galeriji su izlagali meksicke umetnike, a vlasnici su bili Turci. Volim takve eklekticne mesavine, ali narocito volim prostor kao sto su ga oni osmislili u toj zutoj viktorijanskoj kuci. Galerija je imala onaj minimum koji besprekorno manipulise moju psihu – parket glatkog sjaja, bele zidove i dobro osvetljenje. Kuhinjsku krpu smestiti u takav prostor i ja bih joj se poklonila. Kraj onog sirokog prozora, koji je i sam kao izlozbeni eksponat, smestili su niski stocic i dve kozne fotelje, isto niske, gde se moglo dobiti posluzenje. Pozadi je bilo desetak stolova, zidovi su bili zelene boje, i leti bi smestili par stolova u jedan minijaturan prostor koji nije bio ni spolja ni unutra, poplocan crvenom ciglom, sa kvadratnim komadom cistog neba iznad i suncobranom da zastiti od sunca kad ono prolazi iznad te tacke, sa svih strana ozidan, uz improvizovano gostovanje brsljana. Kako je taj isecak usao u tu zgradu, ili se odvojio od one pored, ne znam, to su bila neka arhitektonska posla, ali sve skupa je imalo jako puno sarma. Sto se hrane tice, ne verujem da je iko tamo stvarno umeo da kuva, ali su improvizacije sa palacinkama, slanim i slatkim, uspevale dobro, i racunali su na posetioce za rucak u obliku turista, studenata, i brojnih volontera iz Galerije preko puta, sto su uglavnom bile bogate zene jos bogatijih muzeva koje popunjavaju vreme takvim aktivnostima. Nisu bili najefikasniji, ali su se uvek toplo i neusiljeno smesili, umetnost i palacinke su mi se dopadale, i opravdano sam brinula za njihov opstanak sa takvim polu-nonsalantnim, polu-boemskim pristupom poslu.

Onda je krenula renovacija Galerije preko puta. Nije to bilo malo popravljanje. Ni blizu. Frank Gehry, rodjen u ovom gradu, je pristao da svoje ime smesti na takav jedan projekat, i mada zgradu nisu srusili pa sagradili novu, ceo projekat je trajao i trajao. To nece preziveti, brinula sam.

Bila je zima, i na University aveniji je vetar rendgenski probijao do kostiju. Posle posete lekaru, pognute glave hodala sam u pravcu kafea, sto ce izgledati kao preterivanje kad kazem da je trajalo i trajalo kao ekspedicija, ali kad sam stigla, vredelo je. Jos uvek su bili tu. Unutra je samo par stolova bilo zauzeto, i onaj kraj prozora, odvojen, okruzen slikama u galeriji, je bio slobodan. Njemu sam se nadala. Skinula sam kaput, sal, dva para rukavica, skinula bih i vise ali nije bilo toliko toplo unutra, jos kraj prozora a ni vrata nisu bila predaleko, a jeste bilo toplo, meksicko-turski recimo, i prvo sam prosetala da pogledam umetnost. Potom sam porucila cokoladu, i spustila se u duboku fotelju da gledam na ulicu i Galeriju uvijenu u plasticne trake koje su vijorile na vetru.

Neke od stvari koje volim sam vec nabrojala, ali ne znam da li sam ikada opisala koliko volim penu sa vrha solje tople cokolade. Volim da je polako skupljam kasicicom. Sto deblji sloj pene, to veca moja radost, i zadovoljstvo. Jedna Ruskinja koja je neko vreme radila za mizernu platu u jednom coffee-shop-u u mom kraju je bila jedina koja me je ozbiljno shvatila, i ona bi mi napunila pola solje samo penom. Za taj efekat bi dva-tri puta ubacila smesu nazad i propustila je opet kroz profesionalnu Gaggiu. Nije dugo ostala na tom poslu, sto je bilo dobro za nju jer je bila i obrazovana i sposobna za bolje, ali je meni bilo zao. Kad god sam pokusala da objasnim nekome sta ja u stvari hocu, nikome nikada nije bilo jasno – pa to je samo pena, vazduh prakticno! Da, ali kakva finoca egzistencije postoji u peni, jos su ti mehurici pod sobom krili jedan poseban sloj tecnog blaga, gustog, kremastog fundamenta i najboljeg dela cele smese, sto je bio jedini razlog da se mleko dodaje cokoladi, inace bi je trebalo konzumirati samo u gustom, triple x izdanju, nerazblazenu. Ne zalim se, cenim i kad je sloj tanak – koja slucajna ingenioznost – ali kad pena dodje makar i milimetar deblja nego obicno, moja percepcija sveta odjednom preraste u cistu euforiju.

Tom penom je tog dana zapocelo razmisljanje na temu ‘sta me cini srecnom’. Uglavnom se vrti oko udobnosti. Udobnosti za cula. Sa prethodno opisanom penom kao primerom malih varijacija jednog istog principa, rekla bih da udobnost cula cini sve ljude srecnim. Estetika ocima, toplina kozi, muzika usima, aroma u nozdrvama, pena na jeziku – mogucnosti za dozivljaj srece su prosto bezgranicni. Niko ne bi smeo da bude uskracen za svoj sopstveni potencijal.

U udobnoj fotelji iza sirokog prozora tog dana sedela sam i gledala kako sneg pocinje da pada u skoro vodoravnim sitnim tackama koje su crtale duge bele linije; kako vetar usmerava kosu i kapute prolaznika u skladnu paralelnu geometriju sa plasticnim omotom gradjevine preko puta koji se na mestima razlabavio i sledio pravac vetra; kako radnici sa zastitnim kacigama polako skupljaju alat i zavrsavaju za taj dan; kako gole izvijene linije konstrukcije na drugom spratu Galerije, koje su predstavljale neku simboliku iz maste Frank Gerhy-ja ili njegovih saradnika, lice na rebra praistorijskog cudovista, ili vasionskog broda; kako devojke drze mladice za ruku i mladici drze devojke za ruku; kako moje ruke oko solje izgledaju bele i mekane; kako je svetlost napolju siva a unutra topla belo-zuta; kako tramvaj prolazi glatko ulicom kao da klizi po ledu; kako me nista ne boli i nista mi nije, i sve u mom srcu otkucava redovnim ritmom: zi-vot-stvar-no-ni-je-los; kako ce u Galeriji staviti umetnike u sobe i sobe nazvati imenima bogatih mecena a celu galeriju zovu imenom provincije, jer ona pripada svima nama, ali radnicima sa zastitnim kacigama koji su je sagradili verovatno nece dati besplatne ulaznice; kako je dobar zivot bogat zivot i to nije nikakva zagonetka, ni test, i ne bi trebalo da kosta puno – i to je kratak izvestaj prvih par minuta. Prispavalo mi se, potom me je cokolada razbudila. Razmisljala sam o obavezama koje me cekaju u ostatku dana. O lekarskom iskustvu. O domacim zadacima moje klinke. O putovanjima. O putovanjima. O lepoj svetlosti proleca. Kompozicija misli se vrtila u krug, oko zadovoljstva, ili je pravila osmice.

Kad sam sledeci put otisla, vise nije bilo stocica kraj prozora i fotelja – prednji prostor je sada bila neka druga galerija, ruska, imali su sto i kompjuter i mladu plavusu koja se smesila svakome ko je usao, a pozadi je sve ostalo isto. Galerija preko puta je u novom odelu, otvorena je pre par meseci.

Tema

Povremeno se zapitam zasto uopste ne pisem o ljubavi. Mislim da sam se konkretno jednom ili dvaput zamislila i nad time da li cu ikada napisati ista liricno. Nesentimentalnost je kao zaboravljeni sapun u dzepu kaputa koji se pranjem istopio a da nije bio upotrebljen – nesvrsishodna. Dok sentimentalnost jeste svrsishodna.

Ja nisam istrajna, ali cu svasta probati. I jesam. Medju mojim zivotnim iskustvima se naslo i jedno nedavno vece za koje mislim da me je bacilo vise miliona kilometara unazad od svake, i slucajne, lirike. Vece sam napustila zadovoljna sto necu morati da ga ponovim, i sa spoznajom da mi je skoro podjednako zao i zena i muskaraca. Skoro, kazem. Da sam bogata naslednica, ili uspesna poslovna zena (i altruista), posvetila bih dobar deo svoje imovine stvaranju vestackog idealnog muskarca. Ideja mi uopste nije nova, mislim da sam nekom prilikom napisala i neku pesmicu na tu temu. I ne bi bilo u redu da se prvo na trzistu pojavi vestacka idealna zena.

I tako se desilo da je u kovitlacu misli koje me opsedaju krajnje nepotrebno kalendar stigao i do 14. februara. On bi meni verovatno promakao da mu se klinka ne raduje toliko. A ja se uz nju radujem svemu i svacemu kako nisam mislila da je moguce radovati se. Dan sam provela kod kuce. Imala sam i posla, ali sam ga uglavnom preskocila. Gledala sam film ‘Vicky Kristina Barcelona’ i zaljubila se u Barselonu. Smejala sam se mladoj Scarlett i matorom Woody-ju (ne narocito lepo), ali su Penelope i Javier bili sjajni i isli su uz Barselonu kao da su joj izasli iz zidova – prave boje i teksture. Zvao je Stefan iz Svedske i pozeleo mi Happy Valentine’s Day. Nije mu prvi put, ali nekad preskoci godinu. Poslao mi je mail jedan drug – sprema se na dugacak put i po pismu sam shvatila da je zaljubljen. Citala sam knjigu koja opisuje mladalacku ljubav glavnog lika, koja je mozda autobiografska a mozda i nije, i koja nema narocitog efekta na mene a stigla sam negde do polovine skoro, ali se cita bez veceg napora, sto u knjizevnosti ovih dana nije mala stvar. Ili u meni. Rutinski sam se zapitala predvece da li bih volela nesto da radim te veceri, i sta bi to bilo – i nisam imala odgovor. Osim sto sam pogledala kakvo je vreme u Barseloni. Puno toplije nego ovde.

Kalendar je nastavio dalje, upiruci prstom u 15-i pa 16-i u mesecu. U trgovinama se sve crveno prodaje sa 50% popusta, i do kraja nedelje ce se pojaviti zecevi i cokoladna jaja za sledeci po redu praznik, Uskrs. Mislim da necu vise pisati na temu ljubavi.

Pozitivna strana besa

Proslo je nekoliko meseci otkad sam gledala film ‘The Upside of Anger’. Glavne uloge nose Joan Allen i Kevin Costner. Film ima nekoliko motiva i zapleta koji se uporno vracaju. Jako mi se dopao. Prica pocinje u trenutku kada lik koji glumi Joan Allen – zena iz vise srednje klase u suburbanoj Americi, cest motiv u americkim filmovima koji i kad je krajnje neurotican predstavlja ili je predstavljen kao san svake americke zene, osim onih koje misle da im je mesto u najvisoj klasi, ali o stalaznom i staleznom drustvu drugom prilikom – shvati da je njen muz ostavio, i otisao sa svojom svedskom sekretaricom put Svedske, norveskog fjorda, ili u tako neki maglovit novi pocetak. Iza sebe je ostavio Joan i cetiri cerke, od kojih su tri tinejdzerke i jedna je na fakultetu.  Tu je rodjen bes iz naslova.

Komsija i poznanik/prijatelj im je Kevin Costner, nekadasnji baseball igrac, dosta uspesan u karijeri dok se nije propio, i sada zivi od uspomena, alkohola i da bi izasao iz kuce vodi radio program o bejzbolu. Ostavljena zena ne radi, jer u suburbanoj Americi vise srednje klase vecina zena, bar u filmovima, ne radi. Muzevi nisu nikada izuzetno uspesni, inace bi ziveli na nekoj drugoj adresi, ali cime se konkretno bave je vecita misterija, bar meni. Uglavnom ih nema veci deo dana. Proslo je skoro 50 godina otkad je Betty Friedan izdala cuvenu knjigu u kojoj opisuje problem koji nema ime a koji se manifestuje kroz ustajalu usamljenost, prepakovanu prazninu i nabujali nemir zena medju kojima su i 60-tih mnoge imale dobro obrazovanje i dobar intelekt, da bi se udajom za dobru priliku nasle na mestu koje niko nije opisao  kao pogovor u ‘everafter’ izdanjima americkog sna. U medjuvremenu je feminizam zvanicno postao ustajao, prepakovan i nabujalo nista, i u filmovima, koji su istina i lice Amerike ne samo prema svetu vec prvenstveno za sopstveno trziste, zene iz srednje vise klase se udaju za dobru priliku i svoje dane provode u velikim kucama. Ono cime se razlikuju od zena par generacija unazad je da one sada znaju. Sve su videle, razmotrile svoje opcije, i shvatile da je ovo najbolje od svega. Zavisi od lanca, pretpostavljam, ali ako je on pricvrscen na jednom tacki, onda se setas po krugu, zar ne?

Malo je verovatno da je Joan zivela puno drugacije pre nestanka svog muza, ali nakon sto je on ostavio ona provodi najveci deo vremena ispijajuci flase vodke, dzina ili sta joj je pod rukom. Cerke su razlicite, kako deca obicno jesu, i mada ne izgleda da ih je ona puno svesna, ipak se oko nje kao centra vrti zivot te kuce. Kevin iz kuce do njih je usamljen, pitom, devojke ga vole i on zgodno donosi pice za Joan, koje onda podele.  

Iako film belezi njen tihi bes, puno se toga dogadja i likovi su fino razvijeni. Kevin Costner je prosto dopadljiv tip, i vrlo je dobar u svojoj ulozi, ali Joan Allen je fantasticna. Njen lik sve vise uzima maha kako se film odvija, i uz ceste padove, koji su ocekivani jer zamke su joj postavljene na redovnim stazama i ona ne moze da u njih ne upadne, ona je krajnje nepredvidiva i uprkos tome sto nije lik koji se moze lako voleti prosto zato sto je odrasla, pametna zena u situaciji za koju je i sama dobrim delom kriva ali i ne pomislja da iz nje bezi, osim nesto malo jebenog alkohola, ona cini ono sto moze, ili mora, i nosi se ni spretno ni vesto ni glupacki sa svojim desperacijama i besom, vec se samo nosi. Ili se skloni kad ne moze.

Film je napisao i rezirao meni nepoznat lik, Mike Binder, koji se pojavljuje i kao glumac u ulozi najmanje simpaticnog karaktera u filmu. To je bilo simpaticno. Kao producent u radio stanici, i njenih godina, on zapocinje vezu sa njenom drugom cerkom, kojoj je19 godina. Na svadbi starije sestre on dolazi kao decko mladje sestre, i prilazi majci u jednoj sceni, uzima pice kraj nje, komentarise nesto, i Joan Allen mu samo razvali samar. On joj se vec pojavljivao u kuci, spavao u krevetu njenog deteta i udomio se prakticno; njeno gadjenje, s druge strane, ne moze da nadje drugi izraz, i scena koja je tu napravljena je samo jos jedna crta na njenom racunu. Ta scena je jako neocekivana za americki film, u kome je sve moguce ali zenski likovi ne lupaju samare muskarcima. Na to joj on kaze da ne izlazi sa zenama njenih godina jer one nisu zabavne. They are not fun. Joan ga gleda kao da je sa druge planete. Oni tamo gaje fun, ona na svojoj ima cetvoro dece sa kojima ne moze ni da postavi sto za veceru a da nesto ne pokvari, sa Kevinom ne zna sta bi i sta ce joj uopste, o muzu ne zna gde da presece pa da vise ne boli, o parama se ne prica ali u americkoj suburbiji zivot nije jeftin, i neki mestimicno dlakavi majmun joj na jeziku koji ne razume ponavlja rec koju ne razume – fun, fun, fun.

Zivot se nastavlja, sa usponima, padovima, i neobicnim zavrsetkom filma. Vredi pogledati. Medjutim, postoji nesto u filmu sto me je iznenadilo. Mozda zato sto je postovao svoje likove i ispricao pricu nesto drugacijim jezikom ja sam pazljivije pratila, ali neverovatno je tesko posmatrati kako ova porodica prolazi kroz razlicite krize i razresenja, i da se uopste ne dodiruju. Film vrlo dobro slika americki zivot, i medju ostalim detaljima pojavljuje se i to odsustvo fizickog dodira unutar porodice. Bliskost u porodicama, bilo onim na ekranu ili onim kojima na licima sija svetlost sa ekrana, se svodi na puno price, postavljanje granica, davanje prostora, useljenje u kucu sa puno prostora za puno zasebnih zivota, i niko se ne ljubi i grli s radoscu, ili zato sto je dodir osnovno merilo bliskosti i donosi podjednako utehu i ohrabrenje.

To je jedna od stvari koje se ovde nauce – prostor izmedju ljudi je izmeren na neke tri stope, i on se postuje. Pitanje kulture, svakako, i ima itekako dobrih strana, ali videti to na portretu jedne nesrecne porodice je zapravo tragicno. Mozda filmovi nemaju dovoljno vremena pa ne pokazuju takve stvari. Ko ce snimati mamu kako se mazi sa svojom decom, ili tatu, kad treba uvesti zaplet, necije sise i guzicu, case sa viskijem…travnjake ispred kuca vise snimaju nego toplinu medju ljudima u porodici. A ljudi gledaju, i gledaju, i naviknu se na to sto gledaju. Na filmske poljupce, na filmske porodice, na filmske travnjake, i oni svi jako puno lice na one koji nisu na filmu, ali postaje sve teze odrediti sta je starije, i gde je sta zapocelo.

Najlepsi deo filma ‘Little Miss Sunshine’ je bas ta neocekivana blesava porodica koja se ne snalazi sa vecinom stvari, i nemaju para – oni nisu iz srednje vise klase – ali drze se kako znaju i umeju, i stesnili su se u poluraspadnuti kombi koga se normalno stide, ali odjednom u njemu ima mesta za sve njih, i bolje im je u njemu nego sto im je bilo igde da pamte, i spavaju u tesnom, i dele sobe, i sebe, i kad su se popeli na vrh price, to nije bio vrh americkog sna – ali kakva prica, i kakav pogled sa tog vrha! 

Sada kad su problemi nesto kao accessories – jeftin nakit i status simbol, jednako – oni uvek dolaze sa trendy imenom. Tako se porodice uglavnom zovu dysfunctional. One mogu da budu takve iz puno razlicitih razloga, i sve se to sredi kad objasnis u sinsopsisu filma da je u pitanju dysfunctional family. Razumece. Uocila sam da mene u stvari ni najmanje ne interesuje sta cini jednu porodicu tolstojevskom, ili dysfunctional, vec ono sto je drzi zajedno, a da nisu pare i stambeno resenje. Volim tople ljude – ne prenosno, alegoricno, metaforicno, ili karikaturalno (egzoticni imigranti koji galame), vec ljude koje dodirnes i tako vidis/shvatis/osetis da su topli. I prica pocne od toga. Mozda mi je potrebno da se setim kako se zove kad ljudi funkcionisu.

Pesme s juga: Atlantida

Postoji izgleda neko kosmicko pravilo da se nad svakim Rajem nadnosi senka. Ja, kao nepotpuno i okrnjeno ljudsko bice, bih bila zadovoljna i savrsenstvom, ali je ovakvo nepovoljno stanje stvari u Elizijumima sirom sveta nastalo mnogo pre mene. Oduvek, a sigurno duze nego sto ljudi pamte, u Valandovu se tlo pomera, tektonski redovno. Lokalno stanovnistvo oseca i one najslabije, nesvesne drhtaje usnule zemlje od koje i na kojoj zive. Ja nikada nisam osetila nijedan, uglavnom sam ih prespavala.

I Valandovo je imalo svoj Veliki Zemljotres. Mozda ih je bilo i vise pre nego sto su ljudi poceli da beleze i prenose price o njima, ali je jedan vise nego dovoljan. Davne 1931-ve godine, stigao je glas iz Soluna da se ocekuje jedan veliki, verovatno najveci do tada. Valandovcani su upozorenje uzeli vrlo ozbiljno i svi su tu noc proveli napolju, na otvorenom. Osim moje babe, koja je tada imala novorodjenog sina i bojala se vise hladnog nocnog vazduha, pa je ostala sa njim u kuci, u prizemlju. Veliki je stigao te noci, i slomio joj jedno rebro. Osnovano sumnjam da je to bilo ono slabo, poslovicno, umetnuto, jer su se od tada u nasoj familiji redovno radjala nepodobna i neposlusna zenska deca. Moj ujak joj je bio u zagrljaju i nije mu bilo nista. Osim sumnjivog rebra moje babe, jedina zrtva zemljotresa je bio mladi cobanin koji je noc proveo uz svoje uznemirene ovce, odmah iznad grada, u podnozju brda. Na njega je pala gromadna stena, promenila tok recice koja je od tada presusila i zauvek ostala u lokalnim pricama i legendama.

Iako su se svi Valandovcani prebrojali sledeceg jutra, kad je novi dan osvanuo vise nije bilo Valandova. Sve sto su ljudi izgradili tokom vekova na tom mestu je bilo sruseno. Ostalo je drvece, i baste, zivotinje, ljudi, i rusevine. Nije bilo nicega ni da se popravi, sve je otislo, sravnjeno do temelja. Cena koju je vredelo platiti ako
je danak bio ili grad ili ljudi. Ali – volela bih da me neko jednog dana zaustavi na ulici, izvuce staklenu kuglu iz dzepa i pusti me da priljubim nos i vidim unutra Valandovo kakvo je nekad bilo. Otkud znam, mozda je imalo visece vrtove i rajske ptice, orijentalne lukove, arabeske i crkvene tornjeve, jer dok su Turci tim krajevima nesputano vladali, oni su prvo iselili bili starosedeoce, sami se naselili u Raj, i onda dopustili lokalnom zivlju da se vrati samo ukoliko su bili zanatlije ili se bavili necim drugim sto im je koristilo. Da su Valandovo rusili pa gradili u ratovima (kako verovatno jesu), ljudskom nepaznjom i netalentovanom ambicijom, ne bi mi ta slika bila toliko zanimljiva, ali je doslednost prirodne katastrofe, nestanak grada do poslednjeg kamena, bila apsolutno magicna.

Onaj mladi cobanin je bio jedna od tragicnih mitskih figura mog detinjstva. Pred stenom koja je izgledala kao da zna sve o zivotu sam se osecala isto kao i pred svim drugim manifestacijama haosa koje koriste masu i neumitnost kao vaspitna sredstva. Pored nje se prolazilo svaki put kad bi se islo na piknike do Izvora. Verovatno je nepotrebno pominjati da sam svaki put sa stravom ocekivala da cu videti izbelelu kost nesrecnika, ili neki drugi dokaz da je to mesto ukleto.
Postojao je do Izvora i jedan duzi, sigurniji put, ali osim nemocnih, svi su se pentrali uz kamenu padinu brda na severu iznad grada.

Kad sam bila mala, iako cesto pomognuta rukom koja bi me ili vukla odozgo ili ohrabrujuce gurala odozdo, ja sam svaki put osecala nepodnosljivu i neartikulisanu smesu straha i egzaltacije pri svakom osvajanju grebena. Postojala je kozja staza po kojoj se najbrze i najlakse pelo, ali je uspon bio klizav, a pogled sa druge strane cisti uzas i ja sam se svaki put urgentno obracala i nekoj drugoj, jacoj ruci i obecavala sve, samo ako ziva stignem do vrha. Kad sam bila nesto veca, uspon mi je isao lakse, ali je osecaj strave bio trajno urezan u meni, kome se tada moglo dodati i sve vece zivotno iskustvo o nepredvidivosti istog pa je pentranje zauvek ostalo neprijatno.

A kad se stiglo do vrha, olaksanje bi se momentalno pretvorilo u trijumf i na jednom isturenom mestu bih uvek zastala i pogledom obuhvatila svet pod sobom. Preda mnom se pruzala prema jugu skrivena dolina moje duse. Pitoma, mirna, strpljiva, plodna, oduvek je bila tu, nepromenljiva. Na isti nacin i danas opstajem: za ekvilibrijum svih mojih nemira i orijentaciju ka izvorima snage, ledja uvek okrecem severu, i gledam na jug.

Piknike kod Izvora ili Manastira, do koga se odatle brzo stizalo ravnim puteljkom, sam zapamtila u bojama impresionizma. U senci visokog drveca, iz korpi se vadio stolnjak, i jednom razvucen po travi usledili bi hleb, sir, ustirkane salvete, lubenice, grozdje i sve drugo sto se brizno upakovalo kod kuce, pa bi se svako namestio kako je bilo udobno, u krug, jedni pored drugih, i tako se pricalo, smejalo, pevalo, i zivelo.

Izgleda da ja sama imam jednu staklenu kuglu, koju povremeno i pazljivo vadim iz vitrine i u njoj jos jedno Valandovo koga vise nema. Debelo staklo ne pusta unutra, a ja bih da udjem i sednem skupa sa svima, opet progovorim valandovski, smejem se dok me ne zaboli iznutra, i zapevam pesme s juga.

Pesme s juga: Porodicni portret (2)

Moj deda je bio visok koliko je moja baba bila sicusna. Ne pamtim da sam ga ikada videla da se smeje, osim onog poluosmeha koji izmakne godinama nepraktikovanja, pa je pomalo uglast i kratak, ne zna da li bi se trebao uhvatiti za obraze ili skliznuti u nepovrat. Obicno bi se pojavio kad bi ga mi, unuke, zagrlile i poljubile. Ne secam se da sam ikada videla unuka da ga je zagrlio.

Mog dedu je pratila ozbiljnost teskog i odgovornog zivota. Bio je malo nagluv, narocito u tom kasnom dobu, posledica bugarskog oslobodilackog ubedjivanja iz jednog od ratova na Balkanu. Jedna ruka mu se puno tresla, hodao je sa stapom, ali je i dalje bio uspravan i krut. Secam ga se onako, po strani, fokus mojih zanimanja je bio potpuno okupiran bojama leta, sestrama i bracom, rodbinom…svima onima koji su umeli da se smeju. On je bio patrijarh a da ja nisam znala sta to znaci, i ako mu je ta uloga nekada i pricinjavala zadovoljstvo, u starosti je izgledala poprilicno teska.

Dok sam bila sasvim mala on je jos uvek radio svoj cinovnicki posao u kancelariji otpada, koji mu je davao povecu vaznost u Valandovu. Bar se meni tako cinilo. Ali koreni postovanja i ugleda idu duboko u malim mestima i sasvim je moguce da je moj deda ziveo na lovorikama koje je njegov deda pop Jovan zaradio, i po kome se familija prezivala. Cukundeda Jovan je predvodio delegaciju koja je krajem pretproslog veka otisla u Solun, da bi se predstavniku sultana zalila na zulumcarenje lokalnih Turaka. Cuvena „Valandovska afera“. Deda je oduvek bio u crkvenom odboru, pa i njegov najstariji sin, Jovan, i red je u Valandovu postojao bez obzira na ideoloske tokove.

Uz privilegije cinovnickog posla, koje su bile znak obrazovanja i prestiza, moj deda je, kao i svi ostali u tom kraju, posedovao zemlju i obradjivao je uz pomoc svojih sinova. Od njih trojice, najstariji je, stoicki ziveci kroz sramotu razvoda u malom mestu, najvise bio nalik svom ocu. Krut, sa vatrom juznjackog temperamenta pod katancem. Uz pomoc svoje majke, koja je sve stizala i svima bezgranicno davala, podigao je svoju decu i uprkos starinskom oklopu koji je nasledio bio slab i boleciv prema njima.

Srednji sin je studirao jugoslovensku knjizevnost u Zagrebu, postao profesor u Skoplju, skupljao legende i price o makedonskim gradovima, samoizdavao njihove zbirke, voleo poeziju i bio oduvek naprasit i glasan, i u svadji i u smehu. Nista se nije moglo desiti u Valandovu ili svetu da on nije izrekao glasno misljenje, bilo ono popularno ili ne. Ucio nas je da jabuka najbolje pere zube, i onda bi socno zagrizao u jednu pred nama, za demonstraciju. A te valandovske jabuke petrovke su bile bas kisele, ali njemu osmeh nije silazio sa lica.

Najmladji sin je bio i najmladje dete, od njih devetoro, od kojih je dvoje umrlo kao mala deca. On je mastao o karijeri operskog pevaca. Nije otisao dalje od snova i slusanja arija na gramofonu, video je iskustva onih starijih od sebe sa upiranjem da pomere kamen iz mesta, pa nije ni pokusao. Kao mlad, bio je lep k’o devojka, sa grguravom crnom kosom i ogromnim dobrodusnim osmehom. Zivotna radost je kod njega nasla udobnu luku. Zabavan u drustvu, igrao bi i pevao u svakoj prilici, bila to obicajna trodnevna svadba, izlazak na letnju terasu sa zivom muzikom, ili uz sirtaki, na obali Egejskog mora, gde je uvek pobedjivao u takmicenjima za najboljeg igraca. Radio je cinovnicki posao u najvecoj firmi u gradu, koja je nudila ostatku zemlje ukus juga kroz grozdje, lubenice, breskve, paprike, paradajz i sve ostalo sto je uspevalo u toj plodnoj kotlini Vardara.

Izgledalo je sto su deca bila mladja i radjala se kasnije, kao da su uspevala da izmaknu bolno zategnute dizgine i slobodno vrsljala po suncanim dvoristima, puna maste i zelja. Ne znam da li je moja najstarija tetka ikada dopustila ijednoj od svojih skrivenih zelja da joj zarumeni obraze. Zato je moja majka, najmladja medju sestrama, imala ludosti i hrabrosti da jurisa na tvrdjavu svog principijelnog oca, sa neodoljivom podrskom svojih 15 godina, ubedjena da moze sve. I razbila svoje magicno ogledalo u neravnopravnoj borbi. Dobronamerni glasovi su saputali da ima i drugih nacina, da bude strpljiva, da ne posustane, ali negde je nesto probilo oklop njene mladosti, i zarilo joj se u srce. Od cega je tiho i sporo krvarila sledecih 25 godina, i umrla.

Duh i mladost nisu povili mog visokog impozantnog dedu, strast i snovi su ga samo ucvrstili iza bedema koje je nasledio, ali su ga kajanje i krivica prepolovili. Moji baba i deda su poziveli jos nekoliko godina nakon smrti moje majke. Nijedno od njih se vise nikada nije osmehnulo. Kao da se sunce ugasilo. Toplina koja je zracila iz moje babe sada je stizala mokra od skrivenih suza, i gorka, a moj deda je sve vise cutao.

Postoji jedna ruzna neumitnost u ljudskom veku – poimanje prekasnog. Nije moj deda bio kriv ni vise ni manje od svog oca, i njegovog pre toga. Da nije bilo moje babe, i njene majke, i njene pre toga, da li bi iko u toj familiji, ili bilo kojoj drugoj,
naucio ista o ljubavi, toplini, davanju, u tesnim okvirima drustva kome su zaboravili da ugrade u temelje jednu od najosnovnijih ljudskih potreba. I dok je ona pronalazila nacina da da od onoga sto ima, moj deda je trazio neke druge da ga od toga zastite. Strah, nesigurnost, slabost, nismo u njima usamljeni, kao ni u ljubavi i zelji da u njoj uzivamo.

Ova prica nije zavrsena. Ruse se zidovi bez ikakve istorijske vrednosti, vremena su se konacno promenila. Dugo je trebalo, celokupna ljudska istorija. I onda, u jednoj generaciji, zid je pao. Ocevi vole svoju decu otvoreno, bez stida, i uce i sami da budu voljeni. Podrska, ohrabrenje, i neznost su rudnici srca iz kojih se neiscrpno i danonocno vadi materijal za temelje novog sveta. U kome ce prekasno postati zastarelo.

Pesme s juga: Porodicni portret (1)

Moja majka je imala tri sestre. Najstarija kao da je oduvek bila stara zena. Vise je licila na sestru moje babe nego na njeno dete. Sitna, uvek nasmesena, povremeno bi pustila da je zivot razgali, i to je svima bilo tako nenadano. Niko od nas dece nije znao puno o njenom zivotu, mozda zato sto je sve u njemu izgledalo tako mukotrpno, da su jedino sto smo zeleli da prihvatimo bili ti retki trenuci u kojima bi se njen temperament probudio. Cak je ni vrelo sunce juga nije doticalo cesto, uglavnom je dane provodila u prizemlju svoje stare kuce, zamracene, bez znakova komfora koje su moderna vremena donela. Za razliku od tri mladje sestre, njen duh kao da je iskopnio u nekom jako davnom vremenu. Muz joj je umro kad sam ja bila mala, od ciroze jetre, ili nekog slicnog alkoholicarskog jada. Secam se da je to bilo prvi put da sam videla smrt. Bilo mi je jako zao moje sestre od tetke, ona je bila par godina mladja od mene, ali moj teca je bio stranac, pa mi je bilo nezamislivo da ga je neko zaista voleo. Najveci utisak tada na mene je ostavilo valandovsko groblje. Nalazilo se na uzarenoj zapadnoj padini jednog brdasceta, odmah pored belo okrecene crkve. Nije se mnogo sirilo, zato sto su svakih generaciju ili dve koristili iste grobove, sakupili bi kosti predaka u vrecice, i stavili ih pored nogu novog pokojnika. Uprkos jos vecem siromastvu, za moju tetku je udovistvo izgledalo kao olaksanje u odnosu na prethodni zivot. Pred nama se nije mnogo pricalo o tome. I to je uglavnom bio zivot moje teta Vange. Kad se rodila, dali su joj bili bogato ime Evangelina. Umrla je pre nekoliko godina, jedva godinu nakon svog sina, prepuklog srca.

Ostale tri sestre su se sve udale iz ljubavi. Sto im nije obezbedilo pocasno mesto za trpezom srece i obilja, ali ih je dotaklo vrhuncima i ponorima emocija i obogatilo na jedinstven nacin svojstven ljudskim bicima.

Moja druga tetka je bila erupcija samog zivota i zivotne energije. I kao da se taj isti zivot zakleo da ce joj podmetati prepreke na svakom koraku, iskusenja koja bi je povila, kao da ni sam nije znao sta da uradi sa tako predivnom sopstvenom kreacijom, osim da pokusa da je slomi. Bila je vrlo lepa. Udala se protiv svacijeg dobrog saveta, ali jak karakter i upornost su uvek bile vrlo izrazene crte u zenskom delu ove familije. Ipak, cak ni neodoljiva energija mladih devojaka nije bila dovoljna da ustalasa pokrov pod kojim je tradicija juga disala i brojala vekove. Tamo su promene dolazile samo sa novim vojskama i starim tragedijama. Svejedno, teta Lepa se udala za svog izabranika. Rodila tri cerke i postala debela. Ali joj ta debljina nije naudila lepoti, ni najmanje. A jos manje je tragove na njenom lepom belom licu ostavio zivot o kome ce zidovi njene kuce saputati jos generacijama. Ali nije im dozvolila da od mucnih godina stvore duhove. Eksplozivno bi se posvadjala sa svojim jadima, kao da ih je isterivala iz soba, kroz vrata i prozore, da bi odmah zatim uradila ono po cemu cemo je svi zauvek pamtiti, nasmejala se da su i andjelima zvonile usi. Uzivala je u drustvu, delila rukom umotane paketice svoje ljubavi svima nama, koji smo je svi, bez izuzetka, obozavali. Osim toga, nikada je nismo zatekli bez kolaca. Ili ako ih i nije bilo, ona bi izgledala kao da ih je bas pravila tog trenutka i evo, sad su u rerni, i sve je bilo spremno ocas. Nije bilo nikoga ko se nije okupao u zracima ljubavi i pozitivne energije u njenoj blizini.

Kad nije pravila kolace, teta Lepa je sila. Haljine, suknje, vecito je vukla sa sobom igle, konce, komade materijala i uvek nalazila put kroz haos svega sto se odvijalo istovremeno. Ja sam imala sve zelje ispunjene u njenoj kuci. Ako su moje velike sestre nosile dugacke suknje tog leta, i ja sam dobila jednu, bas kao i one. Ako su u modi bile kratke, onda je i moja bila kratka. Nije bilo moguce da idu na zurke i igranke bez mene. A one kao da su nasledile tu njenu neiscrpnu ljubav i davanje.

Kad sam cula da je teta Lepa umrla, zatvorila sam se bila u sobu, u polumrak nedeljnog popodneva jedne jeseni. Ostavila sam svoje dete nekom drugom, ja sam morala sama da se oprostim od nekoga na cijim sam rukama zaspala mnogo puta i ko je u svojim kredencima drzao slike proslosti i buducnosti, i jednu mog deteta. U Makondu mog detinjstva polako se gase draga lica.

Od cetiri sestre u toj staroj valandovskoj familiji, ostala je samo jos jedna. Teta Tanja. Ona je bila i ostala dama. Oduvek ozbiljna, doterana na fin i nenametljiv nacin, ali prelepog sirokog osmeha. Da li su nameti sudbine laksi kada ih prepoznajemo, ili je mozda ipak podnosljivije kad ih ne vidimo? U svoj njenoj ozbiljnoj predanosti, ljubav je teta Tanji omogucila da napravi izbor, i ona je uradila ono sto je mislila da je jedino pravo – poslusala je svoje srce. Mozda je sebicno zeleti i nesto vise od toga, ali zelje i snovi ipak ne umiru vremenom, i u mojoj dragoj teti oni se i dalje javljaju kroz razumevanje i podrzavanje svih ambicija i planova sa kojima smo se njena deca i ja pojavljivali pred njom. Uvek i svuda, trudila se da prihvati ostale onakvim kakvi jesu, bez predrasuda.

Mi vise nismo deca i ucimo kako da budemo mame i tetke nekoj drugoj deci, ali imati jednu svoju, koja je jos uvek lepa i u zagrljaju starosti, kao da je i ona podrzava da traje, je neophodno za kontinuitet duha i ciste ljubavi. Jer sve je manje onih koji pamte kako su se smejala deca koje vise nema, koji ne zaboravljaju ni jedan rodjendan, jos uvek pisu pisma lepim sitnim rukopisom i u novim smesnim klincima prepoznaju svoje sestre iz vremena koje se vise ni na fotografijama ne vidi jasno. Tetke pamte ljubav duze od nas.

Pesme s juga: Mala nocna mistika

U Valandovu je Korzo bio poplocan anticki finim mozaikom iscekivanja i uzbudjenja.
Kad nakon dugog vrelog dana predvecerje konacno donese olaksanje,
amfiteatar zivota bi poceo polako da se puni. Izlazilo se tek kad bi pao mrak i
cisto nebo daleko iznad probudilo i zvezdani deo publike. Oko 9
je bilo pristojno vreme. Tada bi vec bila guzva, jedina koja se u Valandovu
ikada mogla videti i deo uzivanja je bio i krajnje subjektivan efekat
pojavljivanja u pravom trenutku. Osim sto je mrak bio neophodan za kulise,
svi ucesnici su na Korzo isli doterani, namirisani, lepo ocesljani, bilo je i
rumenila na obrazima, karmina na usnama i svako je izgledao veci i blistaviji
od svoje verzije po danu.

Korzo se nije propustao. Jedne veceri, nestalo je bilo struje, ali smo se mi
ipak svi spremili za izlazak. Noc je bila jako tamna, deda je uzeo baterijsku lampu,
mi smo se pohvatali za ruke, i krenuli pazljivo niz ulicu. Ja sam bila poslednja u
nizu sa leve strane, a uz ivicu puta je dzikljao korov, i koprive. Upala sam
usred jednog zbuna, golisavih nogu u kratkoj haljinici. Od vriske i placa se celo
Valandovo p(r)otreslo, i svako ko je ikada upao u koprive zna da to nije bilo zato
sto sam ja bila kmezava klinka. Odbila sam da se vratim kuci. Kad je bol
malo popustio, jedan brat me je uzeo dobrodusno na ledja, obrisala sam suze i
otisla na Korzo.

Na samom pocetku, kod glavnog Trga i Starog Javora, sa obe strane ulice
su strateski bile smestene poslasticarnica i lebledzinica/semenkarnica.
Obavezno se svracalo u obe. Posle sladoleda razmucenog u casi limunade
dobro su isle leblebije. Jos uvek pamtim ukus tih valandovskih, velikih,
okruglih i mekanih, sa ponekom zgoljavom i tvrdom koje su se bacale.
Bile su tu i zvake, Bazooka Joe, ruzicaste boje, umotane u papirice sa
minijaturnim stripom, i koje su bile prevelike i za halapljiva usta. Ali
su pravile dobre balone.

Niz ulicu Korzoa (koja je bila zatvorena za saobracaj tokom vecernjih sati,
sto je potvrdjivalo znacaj ovog rituala u zivotu grada) hodalo se drzeci se za
ruke, visoko podignute brade i bez vecih okreta glave uocavalo sve sto se
zbiva. Jedna od univerzalnih briga majki sirom sveta, da im cerke hodaju uspravnih ledja, zategnutih ramena i uvucenog stomaka, koja je ujedno i
najzasluzniji razlog za trajnu popularnost baletskih skola, bi se lako
uklonila sa samo par setnji Korzoom u Valandovu. Kretalo se sporo,
cesto se zastajalo i posle krace price, nastavljalo dalje.

Verujem da mi je tada bar trecina mesta bila sto u blizem, sto u daljem
srodstvu. Prva stvar kod uocavanja lepog decaka je bila pitati da li
nam je rod. Ako se nasao unutar blisko zbijenih genetskih kolena,
automatski bi dobio status nezanimljivog rodjaka, i to je uvek bilo
propraceno dubokim uzdahom zaljenja. Za cim sam to zalila je
verovatno bilo nemoguce objasniti, ali je dolazilo odnekud iznutra. Oni
drugi su bili pogodni za mastu devojcica koje su u to vreme citale
uzbudljive romane Aleksandra Dime, i dekadencija francuske
aristokratije, koju sam razumela na slican nacin kao i prethodne uzdahe,
je isla vrlo lepo uz ladanjski ambijent valandovskih leta.

Ja sam tamo, izmedju ostalog, dobijala starije i mladje sestre, kao i
bracu. Sestre su bile narocito zanimljive. One starije su uvek sve
znale, one mladje su bile razmazene. Izmedju dva leta, ja bih uglavnom
zaboravila mnoge detalje i trebalo je uvek neko vreme da se udje u
aktuelna zbivanja. Ljubav je uvek i svuda bila najzanimljivija tema.
Ali je meni sve bilo zanimljivo – mirisi, ukusi, boje, i narocito, pravila juga.
Na primer, u Valandovu nikada nije postojalo vreme kad moras da budes
kod kuce. One starije sestre su znale sva nepisana i mnogo puta potvrdjena
pravila, ali ja nikada nisam videla da je neko zurio da stigne kuci do
odredjenog sata, ili da je ikada i pogledao na sat. A svi smo dobili po
jedan od dede na poklon kad smo zavrsili 8. razred. Stari su to i dalje zvali
‘mala matura’, pricali o tom uspehu kao vrlo vaznom i bilo je tesko
razumeti da su nekada, ne tako davno, ljudi smatrali skolovanje tesko stecenom privilegijom. Kad je i poslednje medju nama, trinaesto prase, dobilo svoj satic sa finim starinskim mehanizmom unutra, kao da smo svi odjednom shvatili da smo
odrasli, jednom i za sva vremena. Postojao je tamo red, ukorenjen mnogo
dublje od najstarijeg javora koji je izgledao kao da je prisustvovao samom
postanku sveta, ali on se za mene tih godina pojavljivao u kostimu bezbriznosti,
i pod svojim sigurnim krilom dopustao mi osecaj narocite slobode.

Krug se zavrsavao nesto ispod terase jedinog hotela u gradu, sa koje bi
celog leta dopirali zvuci muzike, od zabavne estrade i obrada standarda,
do tradicionalnih makedonskih i sirtakija. Posle nekoliko odsetanih
krugova, tokom kojih sam se ja, a pretpostavljam i drugi, upinjala da
mi nista ne promakne, popeli bi se sirokim stepenicama na blistavo
osvetljenu terasu, gde su vec sedeli isti oni koje smo prethodno sretali
na Korzou. Sa balkona okolnih kuca bi ponekad posmatrale tetke, ujne,
majke i svi ostali rodovi zenskog srodstva. Nikada se tu nije mogao
zateci muskarac, bilo kog doba.

Za stolom bi se porucila Kokta, Koka Kola ili Sveps biter lemon u
zamagljenim flasama iz kojih se uzdizao mali oblak svezine nakon sto bi
ih kelner vestim potezom otvorio. Ponekad za istim, a najcesce za
zasebnim stolom, sedeli su roditelji. Oni su pili neka druga pica i uvek
porucivali salate i cevape. Ko je bio gladan pridruzio bi im se, ali se to
izbegavalo. Nezavisnost je oduvek znacila distancu od onih koji ti daju
sve sto ti treba.

Na toj letnjoj terasi se uvek plesalo. Dok sam jos bila mala, birala sam mog
tatu, a kod kuce najcesce plesala sa mamom. Na parketu nase dnevne sobe
i glatkom kamenu te lepe terase, naucili su me da se krecem i uz najslabiji dah
ritma. Ponekad pomislim da me u osecaju za ritam jug prati svuda. Sve sto
nisam mogla da ponesem sa sobom, i sunce i nebo i grozdje i smokve i … – sve
je stalo u ritam. Nije nemoguce da su me potopili u korito napunjeno do vrha
tajnim porodicnim zalihama jednog oktobarskog dana dok je vazduh mirisao
na berbu grozdja, i ja od tada sve merim ritmom.

Vrhunac letnje sezone na nadaleko poznatoj valandovskoj terasi je bilo Plavo
Vece. Birala se Mis i dogadjaj je predstavljao cudnu simbiozu
tradicionalne proslave plodnosti i modernog kica. Manifestacija je bila
najavljivana plakatima zalepljenim po gradu. Nije bila pompezna ni
mnogo drugacija od drugih veceri, ali su svi bili obuceni sa malo vise
paznje. Bio je to dobar povod i da se sasije nova suknja ili napravi
posebna frizura. Ne znam da li je iko ikada napravio statistiku, ali ja
sam imala opravdane sumnje da je svaki devojcurak u Valandovu dobio
priliku da postane Mis jedne takve veceri. Treba priznati da je ziri imao
olaksavajucu okolnost jer tamo nije bilo nelepih devojaka. Mozda je taj
uspeh imao velikog uticaja na samopouzdanje pobednica i njihove dalje
korake u zivotu, ili im stvorio laznu sliku buducnosti, ali je tih veceri
sadasnjost bila sarena, nasmejana, puna muzike i dobrog raspolozenja.

Kad se kretalo kuci u neke sitne sate, Korzo bi izgubio svu magiju
pozornice i postao obicna ulica. Lebledzinica i poslasticarnica su jos uvek
bile otvorene i ako je neko jos imao para opet se svracalo. Najcesce bi otisli
pravo kuci, i dalje bez zurbe, napili se vode na Bozicnoj cesmi usput, izuli se
na toplom betonu, usli tiho unutra bosim nogama, otvorili frizider i izvukli
komad sira, otkinuli parce hleba, zgrabili par paradajza i seli u bastu, bez
svetla i pricajuci prigusenim glasovima, da ne probudimo one koji su spavali.
Noc je bila budna nad nama, prijatna i topla, i svet opipljivo stvaran i lep.
Potom bi se umorni zavukli u krevet.

Pesme s juga: Jedna razglednica sa severa

Imala sam mozda 5 godina kad je moja mama uzela kurs iz sivenja. Bila
je vrlo kreativna, a ja tek sada razumem da se kreativnost moze iskazati na
bezbroj nacina i da je treba negovati ili bar otvoriti joj vrata i pustiti da izadje.
Na kraju tog kursa „diplomski“ rad je bio da svaka od polaznica sasije nesto po svom dizajnu, ili pozajmljenom, ali sve uradi sama. Moja mama je sasila haljinu
sebi i haljinu meni. Obe su imale „empire waist“ tj, presek ispod grudi, faltu po sredini, koja im je davala nesto sirine pri dnu, sa ukrasnom trakom koja je mojoj davala andjeosku umiljatost, a njenoj seksepil. Moja je bila tamnoplave boje, sa belom trakom, a njena limunsko-zute, sa braon trakom.Haljine su bile ubedljivo najbolje i najoriginalnije i za nagradu bile izlozene u izlogu „Eletkrotehne“, u kojoj su se prodavale sivace masine, uz ostalu „belu“ tehniku i to na pravim lutkama, jednoj velikoj i jednoj maloj, koje su verovatno pozajmili iz obliznje radnje tekstila. Ja i dalje nosim sa sobom sliku tog izloga i nasih haljina u njemu. Gusila sam se od ponosa na moju mamu, za koju sam vec tada sa sigurnoscu
znala da je ne samo najlepsa mama u toj tmurnoj provinciji, vec i na celom svetu. A bila sam ponosna i na sebe, od samog viska emocija. Zar nisam imala istu haljinu kao i ona!

U to vreme je neprikosnoveni uzor zenstvenosti, stila i lepote bila Jackie O. Isto tako je vec godinama bio oplakivan njen prvi muz, JFK, kao najzgodniji muskarac na svetu. Ne znam koliko su bila teska vremena oko mog rodjenja, ali se moda sledila do najsitnijih detalja. Kapri pantalone, baletanke i kratka kosa a la Audrey Hapburn, su bile omiljeni stil moje mame jedno vreme. Francuska Rivijera naocare za sunce, izbeljeno plava kosa, kosulje vezane iznad ivice pantalona koje isticu vitku liniju su usledile. Godinama je bilo popularno da se tecnim krejonom da dramatika ocima u linijama i stilu koji su bili antickog porekla, ali uvek iznova moderni. Maskara je bila neophodna svakoj zeni koja je drzala do svog pogleda. Mozda je Marilyn bila seks simbol, ali samo uzgredno, dok je davala mnogo prakticnije ideje zenama, koje su, udate ili ne, sve radile i odlaskom na posao stupale u svet, resene da za njega pripreme svoje najbolje oruzje. I nesvesno, ali odvazno, koketno i nezaustavivo, koracale su novim koracima ekonomske nezavisnosti, jedine pametne revolucije za koju znam.

Godinama kasnije, za svaku Novu godinu, koja se obavezno proslavljala izlaskom u neke od popularnih restorana i kafana, moja mama je sama sila svoje vecernje haljine, u njenom sopstvenom stilu, dajuci im pecat svoje ideje o glamuru. Malo sta drugo je sila osim tih posebnih komada koje bi uglavnom obukla samo jednom. Mozda je u pitanju bio nedostatak vremena, ili inspiracije, ili je time, jednom godisnje, na narociti praznik, otvarala sebi prozor u svet za koji je verovala da
mora biti i bolji i lepsi od onog svakodnevnog. I negde izmedju tih godina, slucajno ili namerno, to vec ne znam, naucila me je i tome da odrastes u pravu zenu onda kad nosis sebe kao najskupoceniju toaletu i kad sama sebi najbolje pristajes.