Bekstvo iz realnosti

Ponedeljak veče u novembru je kao umorni elastični čovek, i njegove zategnute elastične trake
umorno škripe. Sve je malo crnje nego obično. U mrak bioskopa će sići svetlo i boje sa ekrana, transport za bekstvo iz realnosti. U bioskopu se realizmi smeštaju gusto, kao sardine podignutih glava, i čekaju, skoro se dodiruju ramenima. Sela sam na slobodno sedište medju drugim sardinama. Sa desne strane je lep muškarac, sa leve ružan. Gledam ispred sebe, u vrhove glava i ekran. Na ulazu sam naletela na Martina. On je čekao nekoga. Pozdravili smo se i ja sam otišla dalje, bilo mi je neprijatno. Mislila sam da me niko neće videti. I njemu je bilo malo neprijatno. Svako na svoj način – bilo je to veče za svakoga da negde pobegne. Bioskop je pun ljudi. Lep muškarac s desna ustaje i odlazi na nekoliko minuta. Zamolio je da mu sačuvam sedište. A samo par minuta ranije izgledao je uplašen kad sam sela kraj njega. Možda mu se previše udvaraju – žene, muškarci.. Videla sam ga bila prethodno na ulici. To su samo male slučajnosti, mogla bih da mu kažem, ali možda je od onih koji ne veruju u slučajnosti. Ružan muškarac glasno priča telefonom, izgleda vrlo zadovoljan sobom. Pošto se njemu ne udvaraju, on bira kome će se udvarati – suštinska razlika. Sa mojim kabastim kaputom u sredini, pazim da nikoga ne dodirnem i čekam svoju vožnju.

Film se odvija u Lisabonu. Grad je star i oronuo. O ljudima se nikad ne kaže da su lepi kad ostare a o gradovima, zidovima, automobilima pa i nameštaju se nadmeću. Možda zato što su roba, stari gradovi, zidovi… Stari ljudi nisu roba. Ne, ne sve je roba, samo stare ljude retko ko kupuje. U filmu se pojavljuju jedna trudnica, dvojica lopova, jedan udovac, par intelektualaca, jedna lepa žena sa ludom familijom u kojoj se često smeju, jedan taksista i jedna prostitutka, i još jedan bokser, pa glumci i režiser koji snimaju film u filmu…puno karaktera u jednoj lisabonskoj noći. Taksista je presekao vrat prostitutki. Nije bilo jasno zašto – nikada i nije u bezbroj filmova gde se to isto desilo, možda se očekuje od gledalaca da do sada znaju – osim što je izgledalo da ona voli seks i on joj je to uzeo za zlo. Verovatno je klanju prethodila velika unutrašnja borba ali kako jedan amater-ubica zna da neće zakazati? Možda da prvo proba na sopstvenom vratu? Sa takvim dodatkom u scenariju bilo bi manje klanja prostitutki, garantovano. Bar u filmovima.

Kraj filma je neočekivano lep. Ne znam zašto. Dopalo mi se da je Amerikanac hteo da vodi lepu Lisabonku u Njujork, i nju i celu ludu familiju, iako nije bilo ubedljivo. Tek kad su zaćutali poverovala sam da tu postoji jedna lepa mogućnost. I u portugalskom filmu računaju na Amerikance da spašavaju dan. Oni su oprobani heroji, i ovako spetljani kao ovaj iz filma. Napolju je i dalje ponedeljak veče u novembru i elastični čovek visi na nekom drvetu – vibrira, odmara se, ili umire, njegova jednokratna upotreba završena, ko zna. Ovaj grad nije lep. Ima šarma ponekad, i dobre energije, ima i puno robe, ali večeras je prazan i otužan, ulice preširoke i podseća na Lisabon ili bilo koji drugi grad – ko-produkcija sa milion učesnika. Film se nastavio na ulici. Svi beže od realnosti, i niko nigde nije pobegao. Lokali su otvoreni i većinom prazni. Iz tramvaja izlaze dve devojke, nose urolani tepih među sobom. Na drugoj strani ulice pogurena Kineskinja gura kolica i prilazi đubretu, razgleda ga, traži vredne komade. Taksisti prolaze, traže znak podignute ruke. Nije lako napraviti dobar film.

13 thoughts on “Bekstvo iz realnosti

  1. …rekla bih…svaki je grad isti. U svakom žive ljudi. Nebrojeno mnogo različitih duša (pogotovo ako neko gaji više u jednom telu – što nije nemoguće). Grad na filmu, grad u stvarnosti. Sa svojim tajnama, sa svojim ponosom i svojim stidom. Ljudi – jedni bogati, jedni siroti. Jedni sa dušom, neki bez nje. Jesen…volim jesen. Ne ubija me u pojam. Ali bih i onda rado pogledala neki dobar film na mestu gde se ramena skoro dodiruju, kao što si rekla. Ali, naši su bioskopi (pardon – jedan) tako bezvezni i sivi i ne vode u beg iz realnosti, pa radije zamislim da je krevet bioskopsko sedište a televizor platno i utopim se na voljeno rame i prepustim filmu koji sami odaberemo 🙂

  2. Hvala za ovako nadahnut komentar, Sanja. Da, svaki je grad isti. U svakom zive ljudi.
    Menjaju se stvari oko nas, nekad neosetno nekad brzo ili na silu, ali sa tolikim ljudima u gradovima, to uvek ispadne kao malo zatalasane povrsine a ispod i dalje sve bruji istim ritmom i zivotom.

    Lepo je da imate voljeno rame jedno za drugog, i napravite sebi bioskop 🙂

  3. Прелеп је Сањин коментар, и желим да верујем како је могуће гајити више душа у једном телу.. мада мислим да знам шта су то тајна, понос и стид, ја и даље не знам шта је то душа.

  4. Well, Златко, понављам да не знам шта је душа – просто не знам. А више душа у једном телу верујем да јесте могуће, мада опет нисам сигуран да је то схизофрено: ако јесте, наравно да нисам за ону врсту младалачког лудила које врши насиље – али итекако јесам поклоник примања оних небеских дарова које су нам, под утицајем ове болести, поклонили многи од оних beautiful minds – неки тамо Достојевски и слични му, или ликови из њихових романа 🙂

  5. Zamislila sam se oko duse jos kad je prvi put MuadDib napisao komentar iznad, iako ja za svoju i dalje mislim da je zelatinozna sisa ili nesto slicno naduvano – gusi! A i sada nad novim komentarima.
    Rekla bih da je jedna od stvari koju niko ne moze da izabere. Neko prica o sudbini, ali sudbina je spoljna stvar, a dusa…. Prijatelj ili neprijatelj, ljubav – mrznja.. Izmedju karaktera tj. svoje prirode i okoline – to je to. Posledica susretanja dveju realnosti, one iznutra i one spolja. Nije lako to ni izgraditi ni izdrzati.
    Sa sizofrenijom i njenom misticnoscu (cula sam bila ovde od nekoga pre vise godina da na fakultetu imaju, ili su imali ranije, predmet mentalnih bolesti kod umetnika kroz istoriju) pre svega dolazi do izrazaja koliko je organizam jedna fina umetnost i precizna nauka. Svaki organizam tezi ekvilibrijumu, i fer je potruditi se da mu se to obezbedi. Jer kad ekvilibrijuma nema… Stvarali genijalno ili ne, zivot je pesacki sport. Spori hod – uzbrdo?

  6. portos uz jutarnju kafu prelistava najnoviji broj casopisa „Moderna zena i savremene tendencije u poljoprivredi“ kad mu za oko zapade clanak koji on zabezeknuto pocinje brzo da iscitava:

    Kako javlja nas dopisnik iz jednog malom grada u Kanadi, koji je poznat po tome da u bioskopima pustaju iskljucivo portugalske neme filmove, poznati privatni detektiv Milutin O’Rajli je resio slucaj nestalog taksiste koji je dugo zbunjivao lokalne vlasti i otkrio zapanjujucu pricu koja stoji iza toga.
    Podsetimo citaoce da je nesrecni taksista neobjasnjivo nestao pre vise od godinu dana, a policiji je napusteno vozilo prijavio savesni gradjanin, posle trece neprospavane noci, ne mogavsi vise da izdrzi od cajun muzike koja je dopirala iz taksija.

    Na konferenciji za stampu koju je sazvao predstavnik gradske policije, Milutin , sa vidnim podlivom ispod levog, celicno-plavog oka, je sturo objasnio da je slucaj prihvatio prethodnog dana posle telefonskog poziva od strane porodice nestale osobe, i da se odmah, po zavrsetku citanja knjige „Tragedija genija“ Vladimira Stanojevica (zli jezici bi dodali i zavrsetku flase jeftinog viskija), u cemu ga je navedeni poziv prekinuo, bacio na istrazivanje.
    Mada je odavno stekao svetsku slavu svojim neuobicajenim resavanjem najmisterioznijih i najbizarnijih dogadjaja (setimo se samo slucaja svercovanja indijskih slonova koji su bili primoravani da preplivavaju okean), sto je sa sobom povuklo i nebrojane zene koje ga opsedaju, ali ne i pare, O’Rajli je skromno rekao da nije bilo tesko pronaci Ishvata K. a njegove kidnapere privesti pravdi.
    Na molbu novinara da poblize opise otkrivanje, on je objasnio da je odgovor nasao dovodeci u vezu dve neobicne pojedinosti.
    Iskoristivsi priliku da se zahvali policijskim sluzbenicima sto su mu omogucili uvid u materijalne dokaze s lica mesta, naveo je da su u napustenom autu nadjeni ostaci pileta u umaku od nara, sto ne bi bilo neuobicajeno da Milutinu nije poznata cinjenica da je pripadnicima tajnog drustva persijskih taksista, kome je Ishvat svakako pripadao, strogo zabranjena, pa i dok su na privremenom radu u Kanadi, svaka konzumacija nara van kultnih obreda, pa prema tome, to pile je moralo pripadati nekoj od musterija.
    Drugo, iste noci, primecene su dve devojke kako nose umotan tepih (koji, inace, nije bio persijski) kroz grad. Povezujuci slucaj devojaka s tradicionalnim iranskim jelom nadjenim u kolima, O’Rajliju je preostalo samo da se sa organima reda uputi na adresu na kojoj se, nije imao vise nikakvu sumnju, zlosretni covek nalazi.
    Izlaganje je nastavio predstavnik Policije, rekavsi da je oslobodjeni Ishvat K. dobrog zdravlja ali psiho-fizicki prilicno iscrpljen, dok su obe kidnaperke uhapsene i ocekuje se da uskoro budu izvedene pred istraznog sudiju.

    Kako smo do zakljucenja ovog broja uspeli da saznamo, neimenovane uhapsenice su se, kao i malerozni stradalnik, doselile iz Irana u Kanadu pre nekoliko godina, i to, kako se pokazuje, bas da bi nasle Ishvata i osvetili mu se, jer je on, pre bega u Kanadu, u njihovom rodnom mestu, gde je radio kao covek od gume u lokalnom cirkusu, pokusao da zavede, a onda silovao njihovu sestru koja je na kraju uspela da se izvuce napasniku iz saka pre nego mu eventualno padne na pamet ideja da je zakolje.
    Izopstena iz porodice, Irida (ostali podaci poznati redakciji) je presla u hriscanstvo, time po drugi put nanevsi sramotu familiji, a zatim se prikljucila katolickoj misiji u Keniji.
    Njene sestre, posle duzeg pracenja i planiranja, iskoristile su mracnu novembarsku noc premijere hita iz 1923. „O, zasto me ostavi, Ambrosio?!“, znavsi da ce vecina gradske populacije biti u bioskopima, te pod okriljem iste usle u Ishvatov taksi, gde ga je mladja sestra onesvestila iskusno plasiranim desnim kroseom, a zatim ga obe, po ranijem planu, umotale u tepih i odnele, jedan deo puta presavsi gradskim prevozom.
    Jadni Ishvat je od tada svakodnevno sistematski silovan od strane obe sestre, pri cemu je starija pokazivala vecu nezajazljivost.
    Po zavrsetku konferencije, na pitanje vaseg reportera da li je istina da je modricu dobio kada se Ishvat prilikom oslobadjanja stustio na njega sa psovkama, Milutin O’ Rajli je samo nezainteresovano odmahnuo rukom, pridigao okovratnik i izasao u kisu.

  7. Ajme.
    Nikad vise necu devojke koje nose urolani tepih gledati na isti nacin 🙂

    Ovaj rating ‘R’ za nasilje nece dobro proci medju sirom populacijom, ali ako dodje kao portugalski uvoz, postoje sanse. Mada bih ja – kao sada vec zainteresovani i sitnicav analiticar scenarija – pre rekla da se uvodjenje seksualnog nasilja u scenario uvek desava kad ponestane ideja, presuse, ili se skroz osuse i prilivi para. Sto jedna scena – a tek veliki broj – seksa, sa ili bez nasilja, postigne ne mogu ni dva sata price da pokriju. Pustis zivotinju napolje i sve ide svojim tokom. Cccc…

    Milutin je kul tip.

  8. Ni ja. 🙂
    Slazem se, mada je i to bolje nego kao posledica sopstvene seksualne frustracije (da gledamo svedrije strane).

    Pitam se dal Milutin zna nesto o Ambroziju.

  9. Ne verujem da je moguce odvojiti ljude od frustracija. Ovakve, onakve… one na nama cvetaju k’o na narocito plodnom djubristu 🙂

    Pitaj ga 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s