Ovakva jutra

Svakog jutra, od ponedeljka do petka, vožnja gradskim prevozom pređe iz gustog urbanog miljea u razređeni prigradski. U otvorenom prostoru široke ontarijske ravnice, ljudsko prisustvo se najpre vidi u ružnoj arhitekturi. Uglavnom je to i jedino prisustvo jer ljudi su retki na ulicama u to doba dana, tek poneko čeka na prevoz, bunovan sa papirnom šoljom kafe u ruci. Ima i lucidnih. Dok bi taj isti stil gradnje možda promakao u gradu, ovde se jasno vidi. Budžet diktira stil nesumnjivo, iako se danas  gradi brže i efikasnije nego ikada u istoriji. Ako je arhitektura nekada bila domet ljudskog duha u njegovom pokušaju da dosegne dalje, i bolje, danas je najviše autoportret samozadovoljnih poduzetnika koji znaju da je uspeh najbolja šminka, i garantovan privid. Taj opis bi pristajao finansijerima gradnje u bilo kom dobu, jer retki su autoportreti bez samoobmane naročito kod uspešnih ljudi, ali arhitektura je izgubila i lepotu i šarm otprilike u isto vreme. Kao i ljudi.

Grandioznost na nekadašnjim poljanama izgleda smešno. Kao pokušaj šekspirovske dramaturgije kraj stada ovaca. Mormonska crkva je impresivno banalna, monolitski vertikalnih betonskih zidina, sa dimenzijama koje bi u gradu bile gigantske a ovde uz samo mali pomak očiju naviše ona kompletno nestane s vidika. Neophodno je da smo blizu jedni drugima, da nam je tesno, da bi naše egzistencije postale drame. Komedije. Eksperimenti? Nikada odsustvo gracija nije bilo tako jasno vidljivo. Ovo smo mi, danas, na kraju istorije i početku budućnosti.

Povremeno se nizovi komercijalnih građevina uz široku aveniju malo zgusnu, u niskim redovima dvospratnih zgrada ravnih krovova. Popune ih uvek iste ponude i slične korporacije. Za njima slede prodajne kuće automobila. Nanizane jedne kraj drugih, velikodušno dele asfaltirano zemljište popunjeno automobilima starijih i svežih modela, i mušterije. Ko ne kupi kod jednog, kupiće kod sledećeg. Među njima, na kraju niza i sa najdužim betonskim repom je jedan dealership nad kojim se uzdiže bilbord reklama i na njemu mehanička ljuljaška na kojoj se sporo ljulja mehanička plavuša. Svakog jutra na tom mestu setim se Apdajka i njegovog Zeca. I kad gledam u drugom pravcu ili pogledam ka nebu, uvek krajičkom oka uhvatim taj komad amerikane iz prošlih decenija, i to bude jedan strašan trenutak, ma kako kratak. Nisam znala ništa ni o čemu dok sam čitala te knjige, ali bila je opipljiva, neverica da takvi svetovi postoje van stranica knjiga. Zašto bi neko pisao o njima, bili izmišljeni ili stvarni, je bila druga vrsta sumnjičavosti. Odrasle interesuju jedino oni sami, naučiću kasnije. I svako će pričati samo o sebi, i kad niko ne sluša, i niko ne gleda. Neko će sebe smestiti u knjige, neko će otvoriti teški povez i postaviti knjigu posred ravnice, da svako ko prođe uhvati bar mali pogled. Jer niko nije ništa dok se ne nađe sam u praznom moru vazduha koga gutaju mašine, ljudi, ptice i vazduha ima više nego svega a ne oseća se na koži, ni na jeziku, ili očima. Samo drugi ljudi nalegnu, gravitacija svačijeg centra povrh drugih gravitacija, zemlja pod nama ćuti, i niko ne zna ništa drugo osim onoga što oseti, što ga plaši, i kad poželi da putuje, to bi da bude samo u jednom pravcu – tamo gde najmanje boli.

Advertisements

U nizu

Velika egzistencijalna misterija je otvorila svoja vrata nedavno, što dopusti povremeno radoznalima. Vrata su jedna u nizu sličnih, kao na brzo izgrađenim nizovima kuća što ovde prolazi kao ‘urbani’ kompromis između sna i jave. (San je Američki po imenu, inače nema veze sa snovima, radi se o manufakturi, prodaji i tržištu). Sa takvim vratima u nizu, lako se pobrka i uđe na pogrešna, ili bar pokuca. Misterija jedna, druga, viška… potvrdi očiglednu stvar:  Iza svake misterije stoji razočarenje. To je sudbina radoznalih. Oni pametniji zalaze po drugim krajevima.

Misterija se pojavila u vreme kad sam bila savim nova ovde, i tipična je za pridošlice. Prirodno je doći sa glavom u oblacima, čak i za one koji do ovih obala putuju u kargo kontejnerima, inače bi bilo neophodno stvoriti neku drugu vrstu mentalnog slepila. Zašto ova zemlja ne iskoristi sve ove obrazovane ljude koji dođu ovde? pitala sam se bila u čudu tih godina nad tako lošim planiranjem. Pa koja bi ovo sila mogla da postane kad im dolaze spremni inženjeri, lekari, specijalisti iz raznih polja, željni i sposobni da zgrabe život i promene svet, razmišljala sam bila dalje, uvek sklona prekrajanju sveta. Naravno, razlozi za ovakva opažanja su bili vrlo lične prirode – zašto svet ne vidi kako sam ja bitna figura i ponudi mi jabuku na tanjiru, u čaši, može i na vrhu viljuške– ali lični interesi i veliki svetski problemi su se pradavno spleli u moralno pikantnu tapiseriju. Da stvari nisu onakve kakve želimo da budu, je veliko životno razočarenje. Odaje naivnost, mladost, bujnu maštu. Poenta tako rasipnog ponašanja je da pre ili kasnije svako ispadne glup. Ako je život učiteljica, onda spada u one potrošene godinama rada sa vrlo lošim đacima, što jako dobro opisuje ljude. I dobar broj učiteljica. Svega je bilo i biće u sve većim gomilama. Svega je bilo oduvek, i nastaviće da bude.

Nakon više godina, tura se zaustavila pred vratima, vrata je bilo lako otvoriti, i unutra se video nagomilanidžank. Are you crazy? je suština odgovora. (To je jedno od onih pitanja koje daje više odgovora od velikih knjiga na gomili). I ja sam sagledala da jesam, zaista, neverovatno crazy. Dobrim danima me tako nešto nasmeje, lošim… Puno je loših dana. Oni su nepogrešivi generatori misterija i sličnih eskapizama.

U kompaniji koju zagreva toplota mojih ćelija, najveći broj zaposlenih čine emigranti. Po kvadratnoj stopi  inženjera, magistara, doktora nauka i disciplina ima toliko, kompanija je pri svetskom vrhu, daleko iznad Harvarda ili MIT-ja. Odrasla na kulturnim stereotipima i medijskim lažima kao i celi svet, nisam imala predstavu da u Aziji, na primer, ima toliko obrazovanih ljudi. Jedan osrednji grad u tom delu sveta proizvede više diplomaca nego što će Kanada videti u jednoj celoj generaciji. Kad deo tih diplomaca i stručnjaka pristigne ovde, dobar broj kanadskih diplomaca sa njihovim studentskim kreditima se zapošljava u kafićima, na pozicijama koje poslednjih godina dobijaju imena profesija, kao barista na primer.  (I dobar broj tog visokog broja će tu ostati godinama, ili preći u drugi kafić). Zaposleni emigranti će dovesti druge emigrante i preporučiti ih za nove poslove, što odgovara i emigrantima i kompanijama – emigranti se nadaju da je to dobar početak koji će voditi ka boljem, kompanija se ne meša u privatne snove i bavi se jedino svojom profitabilnošću. Uvek će biti emigranata.

Podjednako sam bila neznalica oko cilja obrazovanja: da posluži kao karta za izlaz iz zemlje u kojoj si obrazovanje stekla. ( Za preživljavanje i napredak potrebni su drugi kvaliteti). Kao neko ko je uradio sličnu stvar, pronaći sebe na listi krivaca je bila još jedna od onih životnih lekcija. Da sramota bude veća, ja sam obrazovanje dobila besplatno. Ovde se plaća, onaj univerzitetski deo. Sve i da se plati do poslednjeg centa, država bez ljudi, naročito mladih ljudi, nije država. Koja prirodna dobra će trošiti ako neće svoju decu. Ko će izdržavati penzionere i bolesne. Ko će stvoriti bar privid civilizacije, ili novi pokušaj.

Emigrantima ovde niko ne traži diplomu. Posle nekoliko godina, verovatno retko ko se i seti u kojoj je fioci. Izuzetak su studenti, oni internacionalni. Stipendije i programi koji se nude međunarodnim studentima se ne nude lokalnoj deci. Tvoja deca će kao i sva deca ili osvetliti obraz ili razočarati, ali ovi što dolaze na stipendijama, oni svetle kao fosforescentni plankton magičnih mora. Oni nikad ne razočaraju. Zvanični razlog za stipendije je pomoć nerazvijenim zemljama da se razviju. Ali kako je, da podsetimo, svrha obrazovanja da bude get-outta-here ticket, i oni su već napustili svoje domove davno, dobar broj njih će ostati ovde. Kao sezonirani putnici, oni su sada zainteresovani za sedišta u prvoj klasi.

To je bilo dovoljno džanka za jedan dan.

Tokom godina sitnih opsesija oko definicije i razumevanja sopstvene gladi, nisam bila svesna da uopšte nemam predstavu šta je glad. Pomalo mistična sila koja je održavala blagu vatru (i povremenu eskalaciju u oganj) mog temperamenta je, ispostavilo se, kompletni misnomer. Ja nikada nisam bila gladna, je činjenica. Ni bukvalno, ni prenosno. Odnosno, ono što sam ja pokušavala da prodam sebi kao glad je ona već pomenuta radoznalost koja me je nebrojeno puta dovela do vratâ koja, jednom otvorena, bih radije da sam zaobišla. Obična ljudska odlika sa rokom trajanja. Glad se kultiviše. Višeznačnim izgladnjivanjem populacije, koje je nekad izvedeno planski, a najčešće samo sledi već utabane staze. Glad je kulturna odlika, toliko duboko usađena da čak i kad razloga za nju nestane, ona istrajava. Glad je inteligentna fermentacija užasâ koji ne moraju da idu u paketu, ali ko bi izašao iz tako dobitne kombinacije. Jedini autentični užas koji ja znam je strah. Ne verujem da je išta što sam ikada osetila ili smislila bilo bliže istini od osećaja straha. I mada je on često poneo jasna imena, nijedan od njih nije otkrio svoj pravi izvor: strah sitih pred gladnima. Sasvim slučajno u ovoj igri, kao i svako rođen… kuća se probudila, misli su otišle drugim putevima, i odnele sa sobom efektni zaključak.
Ne bi popravio ništa.

This Home of Mine

It used to come with ease
articulating thoughts
Back then
my head offered spacious
one could say even luxurious
accommodations
Now it houses
my boss
the boss above him
the one next to her
two-three entire departments
… there is barely
room for me

I wonder if they are
missed elsewhere
these invaders

Hamburg

U Hamburg sam otišla nepripremljena i u društvu jedne šefice i jednog kolege. Ono što je norma za periode pred putovanja poslednjih godina – da radim još intenzivnije i duže sate praktično do polaska – postalo je bilo nepodnošljivih nekoliko dana. Verovatno sam zapisala negde više pokušaja definicije ili opisa korporacija tokom poslednjih godina, ali mislim da sam sada stigla do ivice (razumevanja): fermentacija ljudskih priroda u uslovima zatvorenog statičnog režima dovodi do isplivavanja zla kao dominantne ljudske crte. Pritisak stvoren kiseljenjem tako kvarnog materijala kao što su ljudi i ljudske naravi izaziva eksplozije kvarnih činova, koji su retko kada planirane egzekucije. Čak retko kada imaju za svrhu lični interes. Ne, lično zadovoljstvo i odušak je sve što ih vodi. I ništa ih ne može objasniti, ni logika ni svrha ni smisao, jer ih i nemaju. Sve što je potrebno je zatvoreni sistem već pomenut i u njemu hijerarhije; ostatak je prirodni proces. Human wine. And swine.

U Hamburgu su sveža dva paradoksa predstavila sebe kao nove izazove: grad je jako tih, i u takvim uslovima su dvoje saputnika pravili previše buke. Ali svima je trebalo malo vremena da se priviknemo, jedni na druge i na neočekivanu promenu mizansena. Svi smo i dalje ličili na sebe više nego što je bilo kome trebalo, ali bili smo i malo drugačiji. Ubrzo je to izgubilo na važnosti i intenzitetu, i Hamburg, njegovi vetrovi i severna svetlost su nalegli na percepcije.

Nisam imala vremena pre putovanja da pročitam o gradu. Znala sam da je velika luka, da je zanimljiv sam negde pročitala i stvorila zaključak na osnovu tuđih utisaka, i znala sam da ću vrlo malo od grada videti. Razlog za putovanje je bio sajam, najveći u našoj industriji. Dani tokom sajma su bili isplanirani od ranog jutra do kasne večeri, i nedelja popodne kad smo stigli i ponedeljak su bili jedini slobodni dani pred intenzivni režim sajma. Između tako masivnih kriški obaveza – one svakodnevne kojoj smo izbegli i one predstojeće kada smo trebali da opravdamo trošak i poverenje velike šefice na šta smo bili podsećani (kolega i ja) – neobična atmosfera Hamburga je predstavljala pravu enigmu. U nedelju predveče je vreme bilo lepo i kad smo prošetali do reke i našli restoran koji su nam preporučili iz hotela, izgledalo je da su lokalni ljudi uživali u vremenu ali su većinom bili negde drugo. U ponedeljak smo videli lepo obučene ljude kako hodaju do posla, bez žurbe, ili koriste gradski prevoz, isto bez žurbe. Ni prevoz nije bio natrpan, iako su se S i U Bahn vozovi videli samo iz daleka dok su prelazili glatko iznad naših glava i ulica. Hamburg liči na grad budućnosti. Na neočekivanu viziju budućnosti. Kao neko kome se podsvest i svakodnevica dodiruju na mestima izlizanih izolacija, poslednjih meseci tonem pod pritiskom paranoje pretrpanosti. Svega – sveta i njegovih potreba, zahteva, prava, pravednih i pravdoljubivih, za kojima tek katkad uhvate korak lična nezadovoljstva i umor. Ne znam kad sam postala portal za širu populaciju i njenu neutoljivu glad, ali osećam posledice preteranog korišćenja. Trebalo bi povisiti cene, bi bilo rešenje iole komercijalnog smisla, ali sve manje sve ima smisla. U takvu pretrpanost je Hamburg uneo svoju čudnu arhitekturu koja već dugo nosi duh modernizma. Ona nije lepa, sigurno ne ružna. U budućnosti, shvatila sam, estetika će vladati, i zahtevaće prilagodljive oči. Bilo bi glupo imati budućnost i ne staviti joj oči ili naočare koje će je estetski uklopiti.

Turistička tura autobusom je dodala još jedan gram paradoksa. Narator, rođen ne dugo nakon pogašenih požara Drugog svetskog rata, je govorio dobar engleski, i to je iskoristio za česte sarkastične komentare upućene na račun nas, Kanađana. Oh, on nije ništa drugo do žrtva te iste budućnosti koja se spustila u Hamburg nedavno, razumela sam. Svejedno je bio neprijatan, i ja sam smislila genijalan način da mu uzvratim: daću mu napojnicu kad budemo izlazili, i poniziti ga, spustiti na pravi nivo. Njega, i njegovo prekasno rođenje za entuzijastičnog nacistu. Smešna kratkovidost s moje strane: on je najavio na kraju ture, na engleskom, da će stajati kraj izlaza i čekati na napojnice. Ko prvi stigne u budućnost, njegova je.

U centru grada ima više ljudi, ali prestali smo bili da brojimo. Hamburg ima široke ulice da bi na njima moćni automobili nemačke i italijanske produkcije vozili brzo a ne sedeli zakrčeni u gužvi; bogate izloge iza kojih se bolje vidi dekor skladno namešten za skladna popodneva; kanale preko kojih prelaze precizni mostovi; reku koja je davno otvorila sebi i ljudima put u svet i okean.

Prvih dana aprila videla sam proleće u Hamburgu po prvi put ove godine. Da nije bilo ničeg drugog, to bi me osvojilo. Hotel bi me osvojio i bez proleća. Mogla sam svih pet dana da provedem u njemu, ne iskoračim na ulicu i samo zamišljam Hamburg. Možda čak najbolje predstavlja grad: bogat, savremeni minimalizam, prostor i svetlost dominiraju. U Hamburgu, naročito u hotelu, uhvatila sam sebe opet da dišem. To je jedna od idiosinkrazija, ili samo tipična reakcija organizma na stres, da u izvesnim uslovima zadržavam dah, a u drugima normalno dišem. Neobično je da jednom kad kreneš da polovično dišeš, to postane normalno, pa kad uhvatiš u sebi šum dubokog slobodnog udisaja,  sopstveni dah postane pomalo mističan, metaforičan a ponese i druga značenja. Smešno, čista besmislica, i retko se dešava.

Moje društvo u Hamburgu je bilo dvoje vrlo različitih ljudi: Poljakinja u srednjim godinama građena kao Transformeri svedeni na ljudske dimenzije, i Kinez sa Filipina koji liči najviše na štapić zelene boranije, po boji i jednake veličine. Ona izgleda kao da ima previše zdravlja, on premalo. U ponedeljak nam se pridružila jedna šarmantna Nemica. Zahteva dosta napora istisnuti ovo priznanje: društvo mi nije uvek prijalo, ali prijalo je više nego što sam očekivala.

Jedna druga stvar se mora priznati drugim ljudima – na njima je lako proveriti stanje sopstvenih predrasuda. Bilo je olakšanje shvatiti da moji brojevi ne zaostaju za svetom. To je dalje odvelo do zaključka da kad me u nečemu nerviraju, pouzdano je da i ja nerviram njih. Živele naše razlike, sa jednim amandmanom: najprirodnije je ne trpeti ništa što se kosi sa našim pogledima, sklonostima, i vrednostima. Razumljivo je da civilizacija mora da se zabavi nečim, i opravda svoje postojanje, ali dobro je znati kakvim se materijalom bavi.

U neobičnom Hamburgu sam došla do običnih zaključaka, i bavila se običnim stvarima, kao disanje i prosuđivanje drugih. Možda nekom drugom prilikom prošetam ulicama, obiđem mesta vredna posete (jedne od večeri u okviru sajma i entertainment aranžmana dobili smo turu koracima Bitlsa na njihovom početku) i u boljem društvu, ali nije važno. Hamburg je ostavio lep utisak budućnosti u kojoj neću učestvovati.

161162163166167168170171150144141129126120119111108086083064054048033025