Tridesetogodisnjak iz 1918.

Zavrsavao se najkrvaviji i najbesmisleniji od svih besmislenih ratova koje je svet video. A to je bio tek pocetak. I svet je bio gladan. Sigurno da je bio gladan – zemlja u Evropi natopljena krvlju, a ova ovde ostavljena sama dok su momci ratovali za kralja i Britaniju. I virus influenze je uzeo svoj deo. Ko je vec ziveo u 1918-toj mozda radije ne bi, ali oni koji su se tek rodili imali se nimalo lak zadatak da u jednom takvom vremenu prezive. Kazu da su i zime tada bile hladnije.

Kada je nas tridesetogodisnjak imao 20 godina, spremao se pokolj koji niko nije mogao da zamisli ni u najmracnijim trenucima svesti. Ekonomska Depresija se potrudila da niko ne pomisli da je imun na gladovanje i ocaj. Ali je Big band muzika ubedila sve sa ove strane Atlantskog okeana da njima u stvari niko nista ne moze. I svi su plesali swing.
I ovog puta su kanadski regruti i dobrovoljci krenuli da se bore za kralja i Britaniju, ali dodali su listi i svet.

Kada je tridesetogodisnjak napunio 30 rat je konacno bio zavrsen, spremala se ledenica sa Istoka, i baby boomers su se zagrevali u matericama svojih majki za nastupajuci egzibicionizam postmodernog sveta. Zasto je bas tada odlucio da na tom broju ostane je nepoznato. Ono sto se zna je da je uvek imao na nogama ulastene cipele za ples, i da je uvek bilo zena koje su volele da cuju magicno pitanje: ‘Shall we dance?’

Sa 40 je tridesetogisnjak i dale plesao. Kao veteran gledao je nove regrute kako lete u Koreju. Ovog puta ratovalo se za demokratiju. I vise puta od tada.

I sa 50 je plesao. Novi klinci su se spremali za Woodstock, gitarski rifovi i Elvisovi kukovi su bili amaterski pokusaji da ritam izadje iz nogu i smesti se u pelvis. Elvis – pelvis. Hahaha.

Sa 60 nije mogao prestati sa plesom. Ne, to nikako nije bilo vreme da se prestane sa plesom. Seksualna revolucija je uzela maha i oslobodjene zene su bile novi fenomen u svetu, koga su se neki bojali a oni pametniji mu se jako obradovali.

Sa 70 je jos uvek plesao. I sa 80 je plesao. Sa 90… – pa da, naravno da plese. Nece valjda sada stati? Jos uvek se okrece, i svet i Daniel.

Daniel ima na nogama pedeseti par ulastenih cipela, ko zna koje po redu besprekorno odelo, ledja kojima se moze meriti savrsena vertikalnost zidova u arhitekturi, elasticne udove koji bez senke napora manifestuju zasto je vredelo ostati tridesetogodisnjak, i lice koje je videlo devet decenija svetskih desavanja. Iz tog razloga najvise, on subotom i dalje ide na ples, i obraca se mladim zenama pitanjem koje nije izgubilo apsolutno nista od one prvobitne magije: ‘Shall we dance?’

One thought on “Tridesetogodisnjak iz 1918.

  1. Povratni ping: Ples « Proza neuroza

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s