Pariz u brojevima (5)

Ponedeljak – 5. dan

Izjutra se sporo budimo. Izlezavanje, citanje, dorucak, tusiranje, sta obuci i slicna mucenja, usavrsavanje planova za taj dan, i TV. Na stranim jezicima, TV program je jos gluplji nego inace. Cak bi se slobodno moglo reci da kompletna besmislenost tog medija postaje sve glasnija cak i kad se iskljuci zvuk. U Beijingu se odvija Olimpijada sa velikom pompom, svi broje medalje, i drze se pravila fer-pleja. Bar tako pricaju, a sta je tu istina u to nema svrhe ulaziti. Shvatamo da nije Olimpijade u Parizu bi bilo daleko vise turista. Stvari uvek mogu da budu gore je naravoucenije koje nikada ne omasi. Na muzickim kanalima ima francuske pop muzike, koja izgleda posve neozbiljna i simpaticna, ali dominira americka produkcija. Zaista je tesko razumeti da ono sto sada oblikuje ukus i kulturu svetske populacije (one koja ima dostup televizoru), kao recimo bljutava muzicka konfekcija masovne proizvodnje, nije nista drugo do popunjavanje 24-satnog programa, iz dana u dan, nedelje u nedelju…veka u vek, ako ovako nastave. Kad bi imali sat vremena pretpostavljam da bi probrali gustim filterom kvalitet od djubreta, ali kad im je sve vreme sveta otvoreno da ga zagade, oni ga pune i pune, i kad nemaju vise sta onda pevaju ‘lalalala’, ‘give me-give me-give me-..’ po tri minuta u proseku, vrte guzicama kojima onaj najsocniji deo strci napolje, ili se mrste sa bicepsima prigodnim uz mrgudne face, i tako show business ne samo da prezivljava vec cveta, cveta, puci ce od cvetanja, ali obavezno kazu naobudnima u gledalistu da vredi potruditi se da bi se postalo l’artiste. Ono sto se zaradi takvim manuelnim radom, a bez ruku, se trosi na razlicitim mestima, ukljucujuci Louis Vuitton i druge fine prodavnice lepog grada Pariza. Zao mi je da nemamo radio, predlozicu Philipp-u da nabavi jedan. Sledeci put kad dodjemo bas bi mi prijalo da slusam radio, vrtim dugmetom dok ne nadjem sta mi prija, i ne moram nista od toga da gledam. Klinka je vec navikla da slusa dzez. Doci cemo opet, to smo vec resile.

Ovo je dan za Ajfelovu kulu. Klinka ima plan: obukla je omiljenu haljinicu i cipelice, ima i pozu na umu i ja dovoljno filma u aparatu. Male opsesije obecavaju bolje i vece u buducnosti, i one pracene dobrim humorom i veseljem treba podrzavati svim srcem. Idemo metroom, sada se vec snalazimo, cak bi se moglo reci da u njemu uzivamo. Premestanje na drugu liniju, beskrajni hodnici, reklame i posteri svih vrsta, na jednoj stanici gledamo kako skidaju stare postere – sve nam je zanimljivo. Izlazi se na stanici Bir-Hakeim i ako nastavimo duz Quai Branly, uz reku, Ajfleova kula je na desetak minuta hoda. Nije velika guzva kako bi se ocekivalo. Na peronu stanice, na zidu je jedna velika bronzana tabla. Tekst je na francuskom i engleskom. Pise da je na tom mestu, napolju na bulevaru, 1942-ge godine bila okupljena gomila francuskih Jevreja po zahtevu Gestapa koji su trazili od tadasnje vlasti, one koje su se i sami Francuzi stideli, da se svi Jevreji njima predaju na finalno razresenje koje su do tada imali razradjeno do tancina. Okupljeno je bilo/izruceno/potkazano preko 40 000 ljudi. Nemci su bili nezadovoljni, znali su da ih ima daleko vise. Eto tu, napolju, stajali su svi ti ljudi jednog julskog dana unazad nekoliko decenija, mnogi medju njima svesni da idu u smrt, vecina samo na smrt preplasena. Od tri hiljade dece, stariju su nacisti odmah poslali u logore a najmladju, njih oko hiljadu i po su pustili da lutaju i pomru od gladi, divljih zivotinja i ljudi nalik njima. Poslednja recenica teksta kaze da se od svih majki okupljenih tog dana za pogubljenje vratilo svega njih nekoliko, manje od deset. Od dece nijedno.
Instantno, kao kad se kapsula cijanida otvori i ugusi krvne sudove otrovom, tako su se meni iznad pluca i do korena kose rastopila sva tkiva pred tom istorijskom cinjenicom u jednu ruznu suznu masu koja je pocela da tece niz gravitaciju, i mislila sam da cu se ugusiti, ili da cu povracati, sigurno umreti ako ostanem pred licem te istorije jos jedan trenutak duze. Moje dete ne moze da razume to sto je procitala, kao sto ne moze da razume i druge price koje je cula na tu temu ili mnoge slicne, ali ja nemam kud. Nema razumevanja, ljubavi – povukla sam je samo za ruku i brzim koracima pobegla od te table – nema razumevanja i ne sme se razumeti. Razumevanje cini ustupke.

Napolju je bulevar tesan, obicna ulica iznurena vremenom. Ali kafei i brasseries, prodavnice, semafori, i ljudi odrzavaju zivot grada i kad se cini da ne postoji sutra. Sutra ionako zavisi iskljucivo od sunca. I volje zlocinaca, samoubica i sl. Klinka baca zabrinute poglede ka meni ali odmicemo dobrim tempom. I’ll be okay, love, there is always an okay waiting for you at the end of the road. Or tomorrow. Jedan veliki kiosk nudi zanimljive raglednice, fotografije iz prve polovine 20-og veka, 60-tih… Jedan par sedi na terasi sa svojom devojcicom, u crno-belom, vidi se Pariz. Godina je 1937. Mozda su i oni bili okupljeni na bulevaru iza nas nekoliko godina kasnije. Sta nas ceka 2012-te, ili tako neke skore, ko zna. Istorija nije mastovita, zato se uredno ponavlja, verovatno. I onda se na tom mestu desio jedan preokret. Mali, izgledalo je, ali sada kad razmislim, najveci, daleko najveci. Klinku su zuljale cipelice. Na licu je imala tuzan, tuzan izraz, zabrinut sta cu reci jer sam je upozorila bila prethodno da obuti ih verovatno nije vrlo dobra ideja, ali ona je insistirala, i sada je bol postao prejak. A ja sam prosto trebala da upakujem cipelice koje je ona mogla da obuje kad stignemo i nadjemo savrsenu lokaciju, ali se nisam setila. Ajfelova kula se jos nije videla, sakrivao je jedan gusti kesten iza koga je trebalo skrenuti i bile bi na cilju. Ali sta je cilj? Idemo kuci, ljubavi. Promenices cipelice, i vraticemo se posle toga – imamo ceo dan. Jel’ si sigurna? gledala je ozbiljno, svesna da posledice svojih postupaka nekad umeju bas da bole, i da to treba prihvatiti. Naravno. Izraz lica koji sam dobila za uzvrat je bio lepsi od najlepse umetnosti u gradu Parizu. Nista i dalje nije bilo u redu, ali nas dve smo bile u redu. To je jedino na sta mogu da oslonim sebe, svoju svest i emocije.

U povratku smo isle sporo, nismo gledale ni u kakve bronzane table, slusale smo ulicne muzicare i one u metrou i Pariz je bio lepsi, cak su nam i turisti bili lepsi. Na pocetku nase ulice smo shvatile da se nesto promenilo, i vrlo brzo nam je bilo jasno sta. Boulangerie koja je bila zabravljena danima je ponovo radila. Ispred nje se cak formirao poduzi red, jer bilo je vreme rucku i Parizani (nije bilo sumnje da su Parizani bili u pitanju) su strpljivo cekali da udju unutra. Shvatile smo koliko je ponedeljak sjajan dan, i da su se neki Parizani vratili – ‘ej, vratili su se! Poskocile smo od radosti, cak i u onim zuljajucim cipelicama, i odmah stale u red iza njih. Ako oni cekaju mora da vredi. Slusale smo ih iz bliza, mirisale, drzale se za ruke, i kad smo vec bila na domak, pazljivo pregledale ponudu pa se odlucile za deux salades du base et un fraisier, ovaj poslednji da nas zasladi – kolac sa kremom od vanile i jagodama. Fina, zaobljena madame boulangere, toplog glasa i osmeha je ponovila nasu narudzbinu, ispravivsi pri tom nas izgovor, odsekla nam dva komada od jednog poduzeg bageta, vinegrette? dodala i to, I mi smo presle ulicu I popele se u nas stancic kompletne i srecne.
Sve je bilo vrlo ukusno, ali najukusniji je bio osecaj da se Pariz polako vracao, sebi i nama. Kad smo nesto kasnije krenule opet nazad istim putem, sve je bilo drugacije. U metrou je jedan Parizanin u finom odelu, crnac, pokazao prstom klinki da se nesto krije ispod njenog sedista, kad tamo – jedan euro. Kako se deca raduju kad nadju pare na ulici, ili ispod sedista u metrou, on je to morao da zna. Ona je sa velikim zadovoljstvom taj posebni euro potrosila na vrhu Ajfelove kule, ubacivsi ga u dvogled-automat, kojim je mogla bolje da vidi sve u sirokom zamahu Pariza. Uzelo nam je dva sata sve skupa – od trenutka kad smo stale u red, jedan, pa drugi pa treci, na vrhu provele dvadesetak minuta, i onda se u redovima vracale dole. Na vrhu smo videle sve moguce ljude koje je ova planeta uspela da stvori i koji nisu zatrli jedni druge do sada, cak i jedan par sa troje dece, ukljucujuci bebu od jedva par meseci, koji su se smestili po strani da decacic popije na miru malo mleka. Na vrhu imaju i minijaturni bar i prodaju iskljucivo sampanjac, za one koji zele da proslave najlepsi vidik na svetu, ili bilo sta vredno slavlja. U liftu jedan intelektualni operater cita knjigu ledjima okrenut guzvi, i sestim culom prati kad nas je dovoljno uslo da zatvori vrata I vine se gore, ili spusti opet na zemlju. A kula je iz bliza apsolutno, fantasticno, nemoguce lepa. Savrsena. Sagradjena 1889-te, za jedan od onih svetskih sajmova kada su se nadmetali u pokazivanju ko moze vise, lepse i bolje, sto ljudi u sustini rade jos otkad su uspeli da na jedan kamen navaljaju drugi, i te 1889-te su verovatno mislili da je svet najbolji moguc i buducnost im se lepo smesi. Kad se vidi ovako nesto, onda sve to postane istovremeno i smesno i prihvatljivo.
Dakle, prekrasna je. Klinki je kompletno ispunila ocekivanja. i Pariz je sa nje jos belji. I sa Trijumfalne je pogled prekrasan, ali ovo je prosto drugacije. Kao kockice u nekom trodimenzionalnom mozaiku, ili moze da bude i mozdano tkivo organizma na kome su ljudi sitne bube, zelena manikirana Marsovska polja koje vode do Invalida, Trocadero s druge strane reke, vidimo i nas Luvr i visoki tocak panorame – gledano levim okom je lepo, desnim jos lepse, I izvijene linije, upleteni celik, sve je to obest prosto, i neka!

Napolju smo sele na travu, slikale, slikale, i sedele, pa onda malo lezale, sa bezbrojnim ljudima oko nas.
Kad smo se vratile, narocito u nasoj redovno posecivanoj Rue Montorgeuil, potvrdilo se cudo tog ponedeljka. Mnogi Parizani su se vratili. Neki drugi su tek otisli, ali ne u velikim brojevima, neki se jos nisu vratili, i to nije bilo vise tako strasno. Kao razlicite lampice na kontrolnoj tabli, odlasci i povratci su imali smisla, raznobojna svetla su se gasila i palila, ali bilo je puno, puno vise svetla.

 

 

Advertisements

10 mišljenja na „Pariz u brojevima (5)

  1. Sem uzivanja, jos jednog u nizu, u tvojim opisima, ne suvoparnim, vec vrlo slikovitim, opet cu da ti kazem: super si mama.
    Mali je broj roditelja koji bi se vratio kuci zbog tesnih cipela, rekli bi trpi sad kad neces da slusas i nastavili put. Ti si za svoje dete tim gestom uradila veliku stvar. Dobra mama si 🙂

  2. Hvala, zelena 🙂
    Dovoljno je bilo samo setiti se kako cipelice zuljaju – uh, to se ne zaboravlja. Valjda se mi svi zaboravimo na pogresnim mestima kao roditelji, prijatelji, partneri, kolege…i udjemo u default nauceno ponasanje. A ono retko kada valja.
    Nije u stvari postojao jedan jedini razlog zasto se ne bi vratile kuci. Tako je lako uraditi pogresnu stvar, zar ne. Ne valja to.

  3. U pravu si, a ti si uradila pravu stvar i to me odusevilo. Sitnica, koja mnogo vise govori od svake reci razumevanja, ljubavi, postovanja…reci su za to, tako male i prolazne, a ovkavi gestovi se pamte, kao cinovi i sinonimi svega gore navedenog, a poverenja pre svega.
    Sto li ja ne umem nikako da zavrsim recenicu, nego lupam sto zareza, pa jos, pa jos….? 🙂 Zanesem se tako i eto 🙂
    Pozzzzzzz za vas dve damice 🙂

  4. Jesam, tada sam uradila pravu stvar. Puno puta nisam. Pokusavam da uhvatim sebe i ispravim te pogresne izbore. Od svih stvari na koje se moze potrositi vreme to spada u najbolje, po mom misljenju.
    Drago mi je da si uocila, ja sam zaista osetila da se tu desio neki preokret. A samo smo promenile smer nasih koraka. Ko zna, mali koraci, veliki… i nista ne fali zarezima 🙂

  5. Istupanje iz uobicajenog, pomena pravca, vratiti se kuci zbog cipelica, kupiti mali poklon bez narocitog razloga, reci ‘hvala’ jer si se necega setila…milion je malih koraka, samo ih ne treba propustati.

    Lep pozdrav,

  6. Eto pročitala sam svih pet priča o Parizu. Rekoh ti već da bi ti samo trebala da putuješ i da opisuješ svoja putovanja. Ne znam … nekako sam tužna. Da li se to kroz sve ove tekstove provukla nota sadašnje „civilizacije“ koja je mnogo toga dobrog i lepog uništila, pa mi to smeta i stvara u meni neki osećaj teskobe ili je nešto drugo u pitanju? Tvoja ćerkica će sigurno u svojoj maloj, lepoj glavici okrečiti Pariz u belo, zahvaljujući prvenstveno tebi, svojoj mami, ali koliko je zaista ostao ono što je vekovima bio? Plašim se da da su ljudi u svojoj pohlepi spremni da unište sve vredno i stvarno značajno za ljudski rod. Nadam se da grešim.
    Događaj sa malim cipelicama koje žuljaju me je nekako raznežio i dao mi nadu. DA… baš mi dao nadu. Ako na svetu ima tako dobrih roditelja kao što ti jesi, onda ovaj svet neće nikada propasti. Ljubav i pažnja sve pobeđuju. Ako ljubavi i pažnje i nema više od zlobe i mržnje, nema veze… sigurno su jači.
    Jedna mala dobra klinka će okrečiti Pariz u belo i sećaće se predivne tople čokolade i svoje brižne mame koja je spremna da zbog nje, učini sve na svetu. Takva će i ona biti. Zahvali joj se na beleškama, jer da nije nje ne bih ni ja mogla da uživam u Pariskim lepotama.

  7. Charolijo, drago mi je da su ti se price dopale, ali ima ih jos. Samo sam napravila malu pauzu 🙂

    Sto se tice toga sto provejava, u pravu si. Ja se vrlo lepo i cesto radujem, ali melanholija nije nikad daleko. Ne znam da li ja nadjem razloge da je nahranim, ili razlozi nadju mene. Znas, jako je zanimljivo da je moja klinka u stvari isto zamisljala Pariz tako nekako, beo. Rekla mi je bas tog dana, posle Ajfelove kule, kad je videla sve sto je mislila da se mora videti, i puna je utisaka, i sve je tako lepo, kako je ona u stvari zamisljala Pariz. O tome ne mogu da pisem jer to je njena prica, i rekla mi je u poverenju, ali u svemu tome, u potpuno njenoj verziji, on je isto bio beo. I ne znam da li je geneticka sklonost ka beloj boji u pitanju, ili nesto drugo, ali Parizu ne preostaje nista drugo nego da bude beo.
    I lep je. Pun paradoksa. Vrlo moderan istovremeno. Kako ce preziveti ovu navalu globalizacije…ko zna. Cinjenica je da je svet preziveo gore stvari, ali od ovoga se ne mozes odbraniti, to je ono sto plasi.

    Svakog dana nas nesto podseti na ovo putovanje. Ona daleko bolje pamti od mene, i pamti drugacije. Ali sa kojom toplinom se ona seca svega, to je nesto zaista posebno. Ja ne verujem da svetu predstoji nesto mnogo dobro, zao mi je i sto toliko puno ljubavi ima na kraju tako malo efekta, i ne znam kako je to uopste moguce, vecina stvari koje procitam ili cujem u toku jednog dana. Jedino sto mogu je da idem za onim, i u korak sa onim sto me cini, prenesem koliko mogu od toga njoj, prijateljima…treba se zaista drzati malih koraka. I dobrih ljudi.
    Prenecu joj ovo za beleske, ima da poraste do plafona od ponosa 🙂
    Hvala.

  8. Ivana, procitala sam tvoje putopise,putovala sam sa vama jer i moja devojcica ima devet godina ali i sincic koji je napunio tek sedam, pa cekamo da krenemo u razgledanje i osvajanje gradova kao vas dve…
    Vas dve dozivljavam kroz ove tekstove kao dve najcvece drugarice koje se nadopunjuju i pokazuju smerove i onda kada jedna od vas zakaze uskoci ona druga…
    Fascinira me svaki put iznova moc tvog zapazanja i stavljanja istog na papir….

    Pariz sam posetila iz familijarnih razloga puno puta, ali kad ga budem pokazivala i proucavala sa klincima bice sigurno to neko novo otkrice…..dogodilo mi se to vec u Veneziji, da sam odjednom videla njihovim ocima i primecivala gradjevine i boje koje sama nisam uocila….i mnogo toga drugog….
    veliki pozz tvojoj devojcici i samo napred…

  9. sarah, ovo putovanje, i inace putovanja dolaze sa zadnjim namerama, bar kod mene. Jedan blok namera je da se ona otvori, za sta ima sve predispozicije, ali dobre osobine treba hraniti, negovati, a ja sada znam da su ono sto zovem ‘otvoreni ljudi’ u stvari retki. Vrlo retki. Drugi blok ce rasti, nadam se, kako kazes – da ucvrsti nas odnos, da ojaca vezu koja je i po biologiji neraskidiva ali joj treba dati oblik, usmeriti je…opet nega. Mi nismo stalno zajedno kod kuce, i te rupe treba popuniti da iz njih poraste nesto dobro.

    Nas dve smo prosle godine bile u Veneciji, ali jako kratko, samo pola dana prakticno i bilo mi je jako zao zbog toga, jer ona je za mene magicna, i klinka slusa o njoj vec godinama, ali eto, desilo se tako tog puta. Dok sam ja gundjala besna na sebe ona je uspela da uziva, i izvuce mi obecanje da nikad vise nigde necemo ici tako bezvezno, nego kako treba. I eto Pariza ove godine, da probamo.
    Fantastican je putnik. I znam da ces i ti uzivati za par godina. Uzajamni proces ucenja sa decom, a ona rastu sa svakim opazanjem, pa i ti…zivot je zaista fantastican. Samo kad bi se moglo ukloniti nekoliko dimenzija.

    Prenecu pozdrave. I hvala puno na lepim recima.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s