Zen priča

Dear Ms. Knezevic, bio je početak pisma. U njemu mi je Zen Čao Li zahvalio na vremenu i trudu koje sam uložila tokom njegovog ko-op perioda u laboratoriji, i svemu što je od mene naučio. On nije bio ‘moj student’, ali desilo se da je bio smešten između Džefrija i mene. Menadžment nas je iznervirao bio baš tu oko njegovog dolaska (još jednim) primerom lošeg upravljanja, i mi smo malo zagalamili tim povodom, što je sve bilo kratkog daha i nije vodilo ka nikakvoj revoluciji ili nečem boljem. Samo smo se svi malo durili. Nije to imalo nikakve veze sa Zenom, ali tenzija mu verovatno nije promakla. Što zbog blizine njegove stolice meni a delom verovatno i zbog overene ako ne i razjašnjene misterije da su mi tokom godina uvek prilazili različiti organizmi kojima je trebala neka pomoć, od ptica i mačića do ljudi, Zen je vrlo brzo gravitirao ka meni. Radio je bio i sa drugima, što mu je bilo jasno izloženo na početku, ali čim bi završio šta je imao kao zadatak sa drugima, on bi se trenutak kasnije našao kraj mene, da mi pomogne.

To je bilo simpatično. Nije bilo bez truda sa moje strane, jer Zen je bio potpuno bez iskustva i mada je učio brzo i trudio se puno, studenti su posao povrh posla i zahtevaju pažnju i vreme. Pre njega, imala sam jednu devojku, koja jeste bila dodeljena meni, i koja mi je bila slična pa je vrlo brzo pohvatala kako radim i trebala joj j minimalna supervizija, ali svejedno nisam bila spremna za novog studenta tako brzo. To nije bio razlog da Zen ispašta. Osim toga on je bio vredan kao mrav, i jako simpatičan sa tršavom crnom kosom, duplim naočarima koje je nosio po celi dan – jedan par svojih i povrh njih zaštitne laboratorijske, koje nisu neophodne osim ako se radi sa materijalima i instrumentima ali ih on svejedno nije skidao – i uvek nasmejan. Zen je bio toliko pitom i dobrodušan, a marljiv, da bi osvojio bio svakoga, bez ikakve sumnje. I jeste. Ali nikome nije promaklo da bi on pre ili kasnije završio kraj mene. Ne verujem da se iko žalio, ili ja nisam čula, ali ne bih obraćala pažnju i da jesam. Zen mi nije smetao, i pomagao je i drugima, i ja sam retko kada zaista tražila njegovu pomoć. Prosto smo ušli u ritam gde sam ja radila šta sam imala tog dana, i on bi preuzeo kad je bio slobodan. Ja sam mu objašnjavala o projektima ono što mi se činilo da je bilo bitno i korisno za njegov nivo znanja, i vreme je odmicalo.

Zen je završio koledž, i potreban mu je bio posao. Njegova porodica je došla bila pre 7 godina iz Kine, iz industrijskog grada na jugu gde je zagađenost bila tolika, naspram sunca videle su se čestice prašine i ljudi su hodali sa maskama. Njegove dve sestre su već radile, on nije bio siguran da li je koledž bio greška, i da bi možda trebao da nastavi sa fakultetom, aplicirao je neumorno za poslove unutar naše firme i sve druge, i kad su bili na drugom kraju Kanade. Ja sam mu davala savete koliko sam mogla, što nije bilo puno, jer dok se dosta dobro razumem u ljude, sa poslovima i njihovim nalaženjem sam diletant. Jedino što sam stvarno mogla da uradim od koristi je da mu dam preporuku kad mu neko ponudi posao. Pretpostavljala sam da ima oko 21-22 godine, i bilo je neobično da mu engleski nije bio bolji obzirom da je ovde došao kao dečak, ali na njegovom primeru kao i na svakom nauči se da je svaka priča za sebe, i svet ovoliko pun ljudi i kad sledi jedne iste obrasce, uvek ima dovoljno neispričanog da se time napuni bar još jedan svet. U detaljima postojimo, i kad smo generalizacije.

Poslednji dan njegovog studentisanja se približavao, mi smo se organizovali oko zajedničkog ručka, i uprkos tome što sam i ja i par drugih hemičara pomenuli menadžerima da ako postoje neke šanse da mu ponude posao, Zena vredi zadržati, nisam verovala da će se išta stvarno desiti. I nije, bukvalno do poslednjeg dana. Odnosno pretposlednjeg. Odluku je mogla da donese samo glavna šefica koja je morala da pita glavnog tipa u firmi, ona iza nje se baš zainteresovala za slučaj, rekla mi je kad me je pozvala bila u njenu kancelariju i pohvalila što sam se borila tako za Zena, na šta sam ja morala da kažem da nisam jer to što sam uradila nije bilo ništo naročito, ali ne, ona je kao i uvek znala kako stvari stoje, i ako sam za nju tu odradila herojski onda jesam. Mene je jedino interesovalo da li je Zen dobio posao. I brinula sam da pored tolikog angažmana velikih i važnih faca na kraju neće ispasti ništa.

Dobio je bio ugovor na 3 meseca. Nismo trenutno imali poziciju ali Džefri je radio na jednom projektu gde će mu Zen pomagati. To je značilo da je Zen ostao na istom mestu, ali je sada radio isključivo sa Džefrijem. Tog dana, koji je bio njegov poslednji studentski a posao je počinjao od ponedeljka, Zen mi je izjutra nakon što mi je poželeo ‘dobro jutro’ sa širokim osmehom kao i svakog jutra, pružio bio kovertu na kojoj je bilo napisano moje ime. Oh, rekla sam, i zahvalila se. Preptostavljala sam da su ih to učili u ko-op programu, da se i zvanično zahvale svojim mentorima, što je svakako lep gest i korisna veština. Nisam htela da čitam tu, već sam pismo stavila u džep, za kasnije. Setila ga se tek oko podneva, i otišla sam na jedno mesto u blizini koje nema puno ljudi, da pismo na miru pročitam.

To moje stajalište je bio jedan klinički beo hodnik, gde srećom nije bilo nikoga. Pročišćena atmosfera u hodniku po strani, blizu WC-a ali dobro mesto za malo osame kad nema boljeg.
Zen mi se zahvalio u pismu za stprljenje i sve što je naučio. Ali je onda rekao i druge stvari. I to je bilo toliko neočekivano, iznenada zamagljenih očiju malo sam zatreptala da ih razbistrim. Ispostavilo se, Zen je učio veštine i znanja oko posla, ali posmatrao je i nas koji smo ga učili. Ono što je video u meni on je razumeo kao dobar primer. Nije bilo zabune da je ovo pismo, ako i standardni postupak u njegovom programu, Zen napisao od srca i sa puno promišljanja. Ne bi trebalo da iznenadi, jer on je tako otvoren, temeljan i pošten, videti ga svakog dana je pozitivan pomak za bilo koji dan. Dirnuo me je bio tim gestom, puno. Setila sam se da mi je jednom Saša, klinkina najstarija sestra od strica, napisala bila da sam ja njoj role model. Ona to nije olako rekla ali ne znam kako je moguće, jer nisam puno učestvovala u životima njenom i njenih sestara, ali shvatila sam kasnije da su one bile gladne bilo čega te vrste, da su čak i retki susreti tokom praznika za nju bili pogledi kroz prozor u druge žene, mene u ovom slučaju, i njoj se to što je videla dopalo. Setila sam se i da sam jednom,  kad je klinka imala oko 7 godina, otišla bila kod njenog pedijatra i pitala je kako da nađem uzor za klinku. Znala sam da joj je potreban jedan dobar par, naročito ženski, jer ja sam preblizu, i kao mama to je nešto sasvim drugo i ja sam nešto sasvim drugo (obično sam mnogo bolja), ali uzor i primer – to je neprocenjivo. Pedijatar mi se nije nasmejala, što je bilo lepo od nje, ali ona je svašta viđala pa verovatno stoga, i rekla mi je da prestanem da brinem, i da će klinka biti okay. Šta je drugo mogla da kaže.
Za sada sam klinki još uvek glavni role model. Ona mi povremeno kaže kako stojim u poređenju sa drugim majkama – vrlo visoko. I bude mi žao zbog toga, jer meni je uporno nos u blatu, ali ne kažem ništa, osim što je zagrlim i poljubim.
Pokazala sam joj Zenovo pismo. Bila je jako ponosna na mene. I ja sam. Kad sam se vratila u laboratoriju, zahvalila sam mu bila, zagrlila ga i držala glavu visoko tog dana.

Zen je bio jako zauzet Džefrijevim projektom. Povrh toga, on je toliko vredan, ni trenutak jedan ne sedi besposlen. Kad mu se desilo par puta da je završio ranije, ili je čekao na Džefrija, odmah je prišao da mi nečim pomogne, ili bar zapita šta može da uradi za mene. Džefriju to uopšte nije bilo pravo, to što Zenova lojalnost pripada meni, kako je on video, pa mu  je jednom baš prekipelo, i napravio je scenu, lupao stopalima o pod i rukama o desk i galamio, i svi smo se smejali do suza. Sada su ga premestili u drugi deo departmana, gde vredno radi na nekim drugim projektima. Ne žali se, i okružen je ženama koje ga obožavaju (proširio se bio glas da je vredan i pitom, kao i da je vrlo privržen meni pa mi je Andrea stavila do znanja da ako pokušam da ga vratim kod nas, biće rata). Nedavno mu je produžen ugovor na još nekoliko meseci, i sada je i zvanično na kratkoj uzici koju drži glavna šefica. Uzela ga je pod svoje i niko ne sme ni da pita kakva će biti njegova budućnost, ali verovatno će dobiti stalan posao a to je najvažnije. Jednog dana se neočekivano obreo nazad na svom mestu, i odmah mi je prišao da preuzme deo posla na sebe, i dok se čuđenje sleglo, već se šefica pojavila i objasnila da je nesporazum u pitanju. U utorak je tokom zajedničkog ručka prišao i seo kraj mene, i ja sam ga propitala kako je njegova porodica, i da li je zadovoljan poslom, da li dovoljno uči na tome što radi, i on je rekao da je sve dobro. To su bile dobre vesti.
Povremeno pomislim kako bi Zen dobro prošao bilo gde da je dobio ko-op, tu nema nikakve sumnje, i ako je ponešto naučio od mene drago mi je zbog toga, ali i ja sam od njega. Najlepše je da pri samom pomenu njegovog imena, ili kad se setim pisma, ja se uvek nasmešim, i usred najgoreg dana.

Geometrija budućnosti

Ušla sam u nered njene sobe u potrazi za tašnom koju koristim samo kad putujemo i znam da je ona koristila nedavno a meni bi poslužila tog vikenda… Našla sam je na podu, gomila odeće razbacana okolo bi u nekom pokušaju instalacije instalirala izvestan osećaj smisla, pretpostavljam, ali ja pokušavam da ne gledam. Tašna leži otvorena, izgleda prazna. Otvorim je da ispraznim ako je u njoj nešto zaostalo – i naiđem na paketić prezervativa.

Šokirana i postiđena, gledala sam u narandžasti kvadrat neko vreme – liči na pakovanje za žvake – i nadala se toplom talasu endorfina. Nadala se da neće izneveriti. Sklopila tašnu i izašla iz sobe.

Par dana kasnije: klinka sedi na kauču, ja preko puta sobe na stolici. ‘Želim da porazgovaramo o nečemu,’ počela sam. Njen izraz lica svašta govori, najviše da ne želi da razgovara ni o čemu što počinje tim rečima.

‘U potrazi za tašnom koju koristimo samo kad putujemo, pre neki dan, našla sam je u tvojoj sobi. I u njoj pakovanje prezervativa.’ Zaustila je da kaže nešto, izraz na licu smeša panike i stida, ali ja sam podigla ruku da je zaustavim – molim te, saslušaj me prvo.

‘Odluka da imaš seks je samo tvoja, i ne tiče se nikog drugog. To je tako sada i biće tako uvek.
Ne moraš o tome da pričaš ni sa mnom ni sa bilo kim – ja sam tu kad ti zatrebam, za sve. Uvek.
I neću te pitati.
Pričale smo ranije, učili ste u školi, znaš već – seks je opasan zbog trudnoće i bolesti.
Jednako je opasan zbog predrasuda prema devojkama i ženama koje postoje u društvu. Među drugim devojkama i ženama, među tvojim vršnjacima i odraslim muškarcima. Nepoštovanje prema ženama si već uočila i sama. U tvom uzrastu su tu i spletke, podmetanja…. surovo i bolno, ali to ne menja stvari uopšte – tvoj život je tvoja stvar, i nikome ne duguješ objašnjenja.
Mi smo pričale o mnogim stvarima, možda ne dovoljno o ovome. I trenutak je važan – sada imaš 16 godina.
Praviti izbore je teška stvar. Napravićeš puno pogrešnih, napravićeš i puno dobrih.
Neki ljudi – većina – se oslanjaju na druge ljude za svoje izbore. I kad ne ispadnu kako su se nadali, oni krive druge. To je zgodan izgovor, čak i u mizeriji.
Kad praviš svoje izbore sama, ti dobiješ i nagradu dobrog izbora i kaznu pogrešnog. To je mnogo teško, i zahteva jaku osobu. Ti to jesi.
Sloboda počinje u tvojoj glavi. Da bi bila slobodna, moraš prvo da poseduješ svest o sebi kao slobodnoj osobi.
Slobodu ti niko ne daje. I ako imaš puno para, ili živiš u državi gde su zakoni jednaki za sve – bićeš slobodna jedino ako poseduješ samopoštovanje i samosvest slobodne osobe. Do tebe je.
Ponekad se sloboda i završi u tvojoj glavi. I u najcrnjim okolnostima – koje će te nadam se zaobići u širokom luku – niko ne može da ti oduzme svest o sebi kao slobodnom biću.
Snaga koja leži u tome je velika. A ponekad je nepodnošljiv teret. Ali verovatno i jedina prava vrednost, pored ljubavi, koja postoji u ljudima.
Čuvaj se. I…’ – umorila sam se. Izgubila nit. Rekla sam ono najvažnije. Ali htela sam još nešto, i ne mogu da se setim šta. I otegla sam previše…

Gleda me intenzivno. ‘Hvala, mama,’ šapuće.
Sada se i meni zamaglilo.
‘Nisam,’ rekla je još tiše. ‘Hoću da znaš.’
Samo sam klimnula glavom.
Zagrlile se, stegle da zaboli, rekle jedna drugoj ‘Ily’.

Često razmišljam o slobodi. Celog života.
Mislim da sam tom prilikom (vreme odvijanja pre par nedelja) prvi put zaista spojila nit koja je od moje majke vodila ka meni, i koja postoji između klinke i mene. Mogu da poverujem da je ista takva postojala i kod onih pre nas. Za mene je to uvek bio zov slobode. Toliko dubok i rezonantan da je jednak instinktu. I kad se ponašam civilizovano – što je veći deo vremena – ja sve vreme osećam vibracije tog iskonskog zova.  Nekada sam mislila da je neophodno dešifrovati ga, upakovati, prodati – ipak sam ja dete ovog sveta – ne više. Sada je to zvuk intimnije znan od mog glasa. To sam ja.

Ovako bombastične izjave može izvući samo prilika, ili klinka. Jutros sam je zvala da joj kažem da je danas 8. mart, Medjunarodni Dan Žena, o kome se među narodima ne mari, ili jedva i zna. ‘Javili su na radiju,’ rekla je i nasmejala se. Bilo joj je smešno da je zovem tim povodom.  A meni je bilo drago – da čujem kako se smeje, i da sam je zvala. Biće i njoj nekom prilikom, u budućnosti.

An Idiot’s Guide To Freedom

Kad bih pisala o slobodi… Kad bih pisala o slobodi to bi značilo da imam vremena na pretek i ne znam da li bi mi uspelo da zaobiđem ‘the world of man’. Sa dovoljno vremena to ne bi trebalo da bude teško, ali nemoguće je u svetu ljudi zaobići ‘the world of man’. Kao recimo nos na licu – on štrči. Ima bitnu ulogu, ne poričem, ali nije neophodno da štrči. Kad se radi o slobodi, taj ili bilo koji drugi svet nije dominantan, ali on svejedno štrči. Ovo u stvari nema veze, samo mi izraz ‘world of man’ štrči, i ja ga onda potkačim kad stignem.

Za pisanje o slobodi sve što treba je otvoriti orman. On je savršena antiteza već mnogo puta pomenutom ‘the world of man’. Okay, okay, udaljiću se već od njega, najbolje bi bilo kad bi mi ga neko skinuo i okačio u…
U ormanu ne čekaju skrivena vrata, prolazi između svetova, ne čekaju ni kosti zaboravljenih ljubavnika – ljubavnici obično nisu ni tako prestrašeni a ni toliko glupi da bi skončali na dnu ormana, osim ako bi bili u godinama kad srce ume da iznenadi, ženu, muža, a naročito ljubavnika, ali takvi ljubavnici se i ne guraju u ormane, ne guraju se čak ni u krevet – što je sve jedna duga i sasvim nerazumljiva priča. Nazad u orman: ženu u njenom ormanu sačeka realnost življe od bilo kog TV programa.
(Ovo je sada već jeftina analogija, jer pred prospektom smrti u ormanu, pa…sve analogije su pomalo neukusne).

Svejedno sam požurila – orman dolazi tek na kraju.
Slobodoljubivi tipovi su trkači na duge staze. I bez cilja. Nije nikakav paradoks u pitanju, odnosno nije ništa veći od svih drugih kojima se pliva svakodnevno, i davljenje u paradoksu je najčešći oblik umiranja ljudskog duha. Podigne ruke ka nebu (zanimljivo je kako ljudima, koji ne mogu da lete, nebo izgleda kao da na njemu uvek ima mesta za sve njihove ambicije), omakne se i koji uzvik, i onda zamukne. Ljudski duh je čudna voćka, te meka te čvrsta, jaka sve dok ne zaglibi u pravom paradoksu, i slaba kad je pritisneš. Snaga je ipak bitna jedino u situacijama gde se treba pokazati na delu, zar je to uopšte potrebno ukazivati. U svim drugim je podjednako važna kao i paradna uniforma – služi najviše za seks.

Hrtovi, zečevi i slobodoljupci imaju sličnosti: svi trče. I uvek im je mamac ispred nosa, tj. malo iznad i van dohvata. Dugonoge životinje s početka spiska goni reprodukcija ili glad, o strahu da ne počinjem, ali gde smestiti nagon za slobodom u osnove preživljavanja? Ne samo da on nije neophodan za poslovanje života, već najčešće samo smeta. Pokazalo se nebrojeno puta da su tipovi koje vodi nagon za slobodom ostavili svoje najbliže i najdraže nezbrinute. Podjednaki broj puta ih je trčanje ka slobodi odvelo direktno u propast, materijalnu, duhovnu i još koju sitniju. Dodati tome samoprezir i krivicu koje se neizbežno pokupe na tako dugačkom putovanju, i jasno je da je put ka slobodi u stvari put ka samouništenju. To bi se moglo nazvati ‘neprirodnim nagonom’, obzirom da oni prirodni najčešće nanose štetu drugim bićima.

Dosadašnja istorija ističe kako je ovaj nagon daleko razvijeniji kod muškaraca – žene ne uspevaju da prevaziđu biologiju, čemu se naročito raduju buduća pokolenja. Žudnja za slobodom kod žena je do sada bila najčešće nemušta, neopevana ili samo nagoveštaj, koji bi uvek pokazao svoju pravu prirodu: neizrečen i progutan, okrenuo bi se protiv nje same. Samouništenje se kod žena ispoljava na mnogo načina – kroz depresije, nizak nivo dostignuća, letargiju u odnosu na svakodnevicu, nedostatak samopoštavanja, prihvatanje pravila, klimanje glavom, ili njeno povijanje. Osim samouništenja postoji i destruktivno ponašanje prema drugima, koje se isto javlja u različitim oblicima. To se obično opisuje kao ‘tipična ženska priroda’: zlobna, zajedljiva, podmukla… i vrlo je detaljno i često opisana u fiktivnim i istinitim delima iz literature i novina, i narodnim pesmama.

Na kraju svega, da li te čeka Sloboda, ili Raj, i da li ćeš tamo biti muškarac ili žena, razlika je nebitna; na svim tim mestima bi trebalo da bude jako dobro. A niko ne zna tačno, ne samo da li je moguće, već zašto je to uopšte važno. Ni u Raju ni u Slobodi, a ni u običnom životu, ne možeš sama, a sve što zahteva više od jedne osobe pre ili kasnije postane tragično.

I tako naši dugoprugaši misle da idu ka dalekom i teško dostupnom cilju a u suštini su begunci. Oni beže od svoje i opšte ljudske prirode. Imaju i dijagnozu – hronični gubitnici. Pošto ne očekuju da negde i stignu – ili pobegnu – potraga za slobodom postaje mitična. Mitovi su nuzpojava svih hroničnih kondicija. (Ovde se mora umetnuti nešto: mišljenja sam da ne bi ni bilo fer da stignu tamo gde su krenuli pa se razočaraju, jer osloboditi se svoje prirode svejedno dođe, smrt je tu neprevaziđena). Zbog žudnje za slobodom moguće je pretrčati celu jednu civilizaciju. Osim osećaja pravde i prokreacije – od kojih je ovaj prvi zreo za vodič iz iste serije – ništa drugo nije u stanju da traje toliko dugo.

Vratimo se u orman i njegovoj ulozi kod ženskih maratonaca. Familijarnost predmeta – koja je u svojoj biti kontradiktorna opštem svlačenju konvencija i konformizma – je direktno vezana za poraze. Oni su redovni pratioci u ovom traganju, ili odiseji kako bi je neki nazvali, jer smo mi, po njima, svi jednom bili slobodni i sada tragamo za putem kući. Orman je mesto za sakrivanje od poraza. Slobodno treba otići dalje i reći da je on dobro mesto za sakrivanje od svega. Između poznatih i zaboravljenih stvari, u ormanu se može priznati da nam ništa od svega toga nije trebalo. Besmislice imaju osobinu da ispune prostor koji bi inače stajao prazan. A u besmislicama smo mi ponekad smešni, nekad lepi, zato su tu. Mnoge među njima je nemoguće više obući. Neke još uvek stoje kao salivene. Druge čekaju pravu priliku da izađu i prošetaju, ali su u međuvremenu zastarele i dobre su jedino za istraživanja kreativnih strana kiča. U ormanu je dobro biti sâma. Osećaj koji se pojavi ponekad na otvorenom, u prirodi, ili ormanu, stvori u ustima ukus slobode za koji treba platiti pa šta košta – nezaboravan, a uvek nov.

I ta metaforička putovanja! Od tolikog trčanja, ispada da se nismo pomerili s mesta.

Orman je jedina autonomna teritorija za koju znam. Osim sopstvene glave, i ponekad kade. Orman za Predsednika! Ili bolje, predsedničku Rezidenciju.
Hm. Predsednik u Ormanu – Predsednik iz Ormana. Upoznala sam jednom nekog iz Omana. Bio je jako lep, ali lepota je uvek obmana. I mana. Bila jednom jedna Ana. Na trešnji. A?

****************

Tekst iznad je napisan pre nekoliko godina. Gledam ga. Gledam još malo… – i nemam šta da dodam.

Pozdrav,

Idiot

Ljudi su prošli ovuda

Flojda i njegovu braću i sestre – njih četvoro-petoro – našli su bili na parkingu, ispod jednog od automobila muškarci koji rade u obližnjoj garaži, u kojoj restauriraju stare i antikvitetne automobile za bogatu klijentelu. Kao muškarci nežnog srca – među njima znam samo muža moje prijateljice kome opis verno odgovara – oni su svaki uzeli po jedno mače i poneli ga svojoj kući. Bio je oktobar mesec, osećao se dolazak zime i mraka, i ako ih je majka tu sakrila, mora da je bila vrlo mlada i neiskusna. Neizbežno ih je čekala surova sudbina neizvesnog preživljavanja, ili nešto još gore.

Flojd je bio izabran kao najslađi i najumiljatiji po prirodi. Kad je došao bio kod njih prvo, odmah je dobio svoju surogat majku. Sada kod nas ima mene, iako ja nisam naročito voljno pristupila zadatku, ali on se vezao kao što svi sisari moraju, pa makar i za drvenu ako bi je neko vešt napravio i stavio kraj njih.

Ispostavilo se da su svi drugi mačići vrlo skoro nakoh humanitarne akcije spašavanja završili u prihvatilištu za nezbrinute životinje. Iz različitih razloga, za njih nije bilo mesta u tim kućama, ljudi u kućama nisu uspeli da pronađu druge ljude u drugim kućama koji su bili voljni da ih prihvate, ili nešto  slično se desilo četiri-pet puta, i oni su se tako maleni našli u sirotištu. Nakon nekog vremena, ako ih niko ne usvoji, i neke od brojnih organizacija koje brinu o kućnim ljubmicima bez kuće ne dostave dovoljno para ili hrane, njihovi minijaturni životi oko kojih se puno ljudi zabrinulo biće okončani milosrdnom inekcijom od koje se uspavaju i više ne probude. Možda već jesu.

Flojd je ispao daleko srećniji, zahvaljujući tom prvom muškarcu nežnog srca. Čak i da ga mi nismo htele i oni nisu našli nekog drugog, on bi ostao bio sa njima, uprkos alergiji na mačke koja se razvila u njihovoj kući tokom poslednjih godina. Sada deo privilegovane grupe, Flojd je bio kod veterinara, gde su ga pregledali nežno, dali mu kašu protiv glista (koje svi dobiju od svojih majki, kako nam je rečeno), slušali pažljivo srce (ima mali šum na srcu, i to nam je rečeno, i pratiće ga redovno ne treba da brinemo), pogledali zube, uši, ispipali sve i sve je u redu, i na kraju mu dali nekoliko mačjih kolača da se zasladi što je bio tako dobar. Račun je izašao više nego što je bilo rečeno preko telefona, ali to je neizbežno, znamo svi, jer mi volimo svoje ljubimce i ljudi koji rade u klinikama ih vole, pa i oni u svratištima i utočištima, i to je zaista tako – puno ljubavi.

Kad skrenem pogled sa tako blistave pozornice, vidim nešto drugo. Ono sudbonosno veče i jadnicu koja se vratila iz svog mršavog lova, i sama mršava i premorena – i njenih mačića više nije bilo. Ljudi su prošli ovuda, trebao je neko da zapiše u betonu, ostavi joj bar poruku, da zna.